Корисничке алатке

Алатке сајта


краљевина_србија

Садржај

Краљевина Србија

Краљевина Србија, обухвата историјски период од 1882. до 1918. године, док се у ширим оквирима под називом „нововековна српска држава” сматра период од 1804.

У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић „Карађорђе”, вођа Првог српског устанка и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости. Један од спољних израза трансформације кроз коју је тада пролазила некадашња османска провинција било је и проглашење краљевине, 1882.

Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине1) и књажевом прокламацијом 7. марта2) 1882. године,3) док је укинута 1. децембра 1918. године када се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба створивши Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Историја

Српска револуција

Српски отпор османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе за опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њему живели.

Кнежевина Србија

Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију збацивањем турског феудализма, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Османског царства, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.

Независност Србије

После убиства кнеза Михаила 1868. владало је Намесништво до 1872. године, а 1869. донет је Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију. Кнез Милан преузеће престо 1872. године. Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Османског царства (српско-турски ратови (1876—1878)) и добијањем независности Србије 1878. после Берлинског конгреса.

Политичке прилике

У Србији се уводе прве политичке странке 1881. године: Радикална, Либерална и Напредњачка.

  • Народна радикална странка прва је настала јануара 1881. Њени циљеви су били народно благостање и слобода, независна држава и ослонац на Русију. Одлучно је против апсолутизма краља Милана. Вођа Радикала је Никола Пашић, а изборна база им је село.
  • Либерална странка се залаже за грађанске слободе и парламентаризам. Вођа Либерала је Јован Ристић, а подршку имају у крупној буржоазији и богатим сељацима.
  • Напредњачка странка подржава краља Милана, а ослонац налази у богатијем слоју државних чиновника. Вођа странке је Милутин Гарашанин.

Владавина краља Милана Обреновића

Стварање краљевине

Кнежевина Србија је 6. марта 1882. уздигнута на ранг краљевине. Први нововековни краљ Србије, краљ Милан, на спољашњем плану је водио аустрофилску политику која је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. С друге стране, ослањање на Аустроугарску омогућило је да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу, после разочаравајућег Санстефанског мира за који се залагала Русија.

Тимочка буна

Тимочка буна је била буна коју су 1883. године у Зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића.

Српско-бугарски рат (1885)

Српско-бугарски рат је био рат који је 14. новембра 1885. године Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса.

Радикалски Устав

На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава из 1888. који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва. Неспремност краља Милана и његовог наследника краља Александра да прихвате ограничавање личне власти, довешће до превирања у земљи а коначно и до укидања овог устава 1894. године и повратка на стари, Намеснички устав. Краљ Милан је абдицирао 1889.

Намесништво

На годишњицу проглашења Краљевине Србије 22. фебруара (6. марта) 1889. године у Саборној цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара Намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио сину Александру намесништво, које су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

Јован Ристић је имао много кључних улога у Србији. Практично, он је имао велику моћ и утицај на краља.

После Миланове аустрофилске политике, долази до нових веза Србије и Русије. У лето 1891. године Александар Обреновић и Никола Пашић одлазе у Петроград у посету руском цару Александру Трећем. Млади краљевић је срдачно дочекан у Петрограду. Цар Александар му је том приликом рекао да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и да ће ту одлуку пренети у Беч. Краљевићу Александру и Николи Пашићу било је обећано и то да ће Русија помагати српску активност у Македонији.

500. годишњица Косовског боја

На 500. годишњицу Косовског боја (1889) тринаестогодишњи краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од митрополита Михаила, политичког противника његовог оца краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија.

Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Смрт намесника Косте Протића

После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко место, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892.

Владавина краља Александра Обреновића

Период од 1893. почиње и завршава се превратом. Краљ Александар Обреновић проглашава се пунолетним и преузима власт државним ударом 1. априла 1893. Период његове власти обележен је на спољном плану извесним враћањем ка русофилској политици, али без неких значајних спољнополитичких догађаја. На унутрашњем плану краљ Александар тежи личном режиму, што посебно тешко пада круговима навиклим на политичке слободе Устава из 1888. Падови влада су релативно чести, као и политичке погодбе, договори и интриге. Велики пад популарности у народу краљу доноси венчање са дворском дамом Драгом Машин, као и изгледи на брак без деце.

Краљ доноси 1901. године нови Устав (Априлски/Октроисани устав) који поред ублажавања личног режима не доноси суштински повратак демократији и парламентаризму. Ситуација у земљи даље се радикализује, а то обележавају велике демонстрације, јачање цензуре, али и превирања у војсци.

Мајски преврат

Ситуација ће кулминирати 29. маја 1903. године када ће у планираној официрској завери бити извршен атентат на краља и краљицу. Атентат ће изазвати велико запрепашћење у Европи. Читав догађај је познат као Мајски преврат.

На престо долази Петар I Карађорђевић, а бива враћен на снагу стари Устав из 1888, уз измене које ће даље учврстити демократски парламентаризам у Србији.

Краљевина Србија до ослободилачких ратова

Државни удар 1903, који је довео на престол Карађорђевог унука, краља Петра I Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело О слободи Џона Стјуарта Мила на српски језик и дао својој земљи демократски устав, који је Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, а који је прекинут новим ослободилачким ратовима.

Период од 1903. до 1914. обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је извесна друштвена стабилност тог периода (мада не и политичка), као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредне гране).

Црна рука

Истиче се такође да је у политичком животу такође био присутан и утицај Црне руке, која ће тежити да спроводи сопствену политику преко државних органа. Тежња ове организације ка уједињењу Срба у једну државу допринеће атентату на Франца Фердинанда, а склоност ка уценама врха државне власти биће узрок анимозитета регента Александра Карађорђевића и Драгутина Димитријевића Аписа, што ће кулминирати Солунским процесом.

Четничка акција

Силно родољубље подстакнуто успешним ратом од 1878. године и очајничким вапајем српског становништва из Старе Србије (Македоније) и са Косова које је и даље трпело зулуме ага и бегова утицало је да велики број младића, интелектуалаца, официра и државних чиновника одушевљено учествује од 1903. године, у родољубивој и јуначкој акцији српских четника у Македонији и на Косову и Метохији која је као просветна и ослободилачка, интензивно трајала од 1903. до 1912. Многи подстакнути жељом да ослободе српски историјски и културни простор, који се 500 година налазио под влашћу Османског царства, прелазе границу и као припадници српских чета ослобађају и штите српски народ од турског зулума и све израженије бугаризације коју од Берлинског конгреса спроводи Бугарска егзархијска црква и Македонско-Едренски комитет, односно ВМРО.

Царински рат

Царински рат (или такозвани свињски рат) је био трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске. Наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора. Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905.

Између 1906. и 1909. вредност извоза је премашила биланс у претходној години за око 29 милиона динара. Аустрогуарска која је пре избијања царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. стога није више могао вратити Србију у економску зависност. Она се после Царинског рата нашла на бољем положају, а нове трговинске везе показале су се чврсте.

Анексиона криза

Анексиона криза (1908—1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине од Аустроугарске, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој је Младотурска револуција и преврати у Цариграду.

Дана 4. октобра 1908. године Бугарска је прогласила независност, а већ сљедећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Русија, Османско царство, Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Књажевина Црна Гора и Немачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.

Био је то својеврстан увод у судбоносне догађаје 1914.

Раздобље Ослободилачких ратова (1912—1918)

Балкански ратови

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године, Први балкански рат и Други балкански рат. Балкански ратови окончали су османску доминацију на Балкану. Османско царство је потиснуто све до мореуза, а од њених европских територија формиране су националне државе балканских народа.

Први балкански рат

Лондонски уговор o миру закључен је 30. маја 1913. после Првог балканског рата између Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, са једне стране, и Османског царства, са друге стране. Овим уговором Османско царство се одрекло свих европских провинција западно од линије Енос—Мидија.

  • Србија се под притиском великих сила морала повући са већ освојених територија на Јадранском мору.
  • Албанија је добила независност.
  • Новопазарски санџак је подељен између Србије и Црне Горе.
  • Није била донесена коначна одлука о Македонији, која је остала у српском поседу.

Други балкански рат

Други балкански рат је вођен 1913. између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.4) Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници. Рат се завршио брзим и потпуним поразом Бугарске.

Букурешки мир из 1913. мировни је споразум потписан у Букурешту 10. августа 1913. којим је окончан Други балкански рат, и према којем је Србија добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, Турска успела да поврати Једрене, док је Бугарској остављена Пиринска Македонија.

Нова Србија

Србија се балканским ратовима повећала за 39.000 km2 и 1.200.000 становника.5)

Сарајевски атентат и Јулска криза

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, (Босни и Херцеговини) када су чланови организације Млада Босна убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, и његову супругу Софију Хотек.

Атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужио је као повод за њен напад на Србију, чиме је и започео Први светски рат.

Први светски рат

Аустроугарске офанзиве на Србију

Тројна инвазија и Албанска голгота

Српска војска је храбро бранила независност своје земље и однела велике победе, али супротстављена надмоћним непријатељским снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске, морала је да се преко Албаније повуче са националне територије и касније настави борбу на Солунском фронту, заједно са осталим снагама Антанте, коју су чиниле Француска, Уједињено Краљевство, Русија, Италија и Сједињене Америчке Државе.

Солунски фронт

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).

На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

Окупаторска подела Србије и Топлички устанак

Након слома Србије, Бугарска и Аустроугарска су поделиле њену територију. Бугарска је запосела подручје источно од Велике Мораве, сливове Јужне Мораве и Вардара, а Аустроугарска остали део Србије. Споразум о демаракационој линији (уз посредништво фон Макензена) њихове команде су потписале 1. априла 1916. године, а он је, између осталог, предвиђао да Бугарска задржи област с Призреном и Приштином, а Аустроугарска Елбасан и Ђаковицу. У последњој години рата Бугарска је добила чак и извесне територије на левој бали Велике Мораве.6)

Почетком 1917. године, због репресија бугарске извршне власти, подигнут је Топлички устанак.

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца

Подгоричка скупштина је била народно представништво Црне Горе послије краја Првог свјетског рата. Њена најпознатија одлука је била збацивање краља у изгнанству Николе I Петровића и његове династије Петровић Његош у корист династије Карађорђевића и одлука о присаједињењу Краљевини Србији.

После пропасти Аустроугарске октобра 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању посела је војска Краљевине Србије. Фактичку управу над овим подручјима преузели су локални војвођански Срби, а на челу ове управе налазио се Српски народни одбор из Новог Сада.

Дана 25. новембра 1918. сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи која је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији (на скупштини је било укупно 757 делегата, од којих 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар), а 1. децембра 1918. године Краљевина Србија се ујединила са Државом Словенаца, Хрвата и Срба да би формирала Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

У току овог рата Србија је изгубила 1.264.000 (28%) становника од укупне популације од 4.529.000 и то 58% мушког становништва, од чега се никада није опоравила.

Крај Првог светског рата донеће и крај самосталне српске државности и њено утапање у југословенску државну творевину — Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Административна подела

Самоуправа је припадала окрузима (окружне скупштине и окружни одбори) и општинама (општински суд, општински одбор и општински збор). Обезбеђена је судијска независност и непокретност. Државни савет је био највиши управни суд у земљи.7)

Законом о административној подели земље 1890. године Краљевина Србија била је подељена на 15 округа: Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Пиротски, Подрински, Подунавски, Пожаревачки, Руднички, Тимочки, Топлички, Ужички и Црноречки.8) Вароши Београд и Ниш добили су статус посебних управа.

Законом о изменама административне поделе Краљевине Србије из 1896. Србија је поново подељена на 15 округа, али је овај закон укинуо административну управу вароши Нишу и уместо ње је предвидео формирање Нишког округа, а Црноречки округ је укинут.

Законом од 24. јануара 1900. године Подунавски округ је подељен на Београдски и Смедеревски округ. Након тога је законом од 10. априла 1902. године из Рудничког округа издвојен Чачански округ. Тако је за време пописа 1910. године Краљевина Србија имала 17 округа: Београдски, Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Нишки, Пиротски, Подрински, Пожаревачки, Руднички, Смедеревски, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански.

Предлогом закона од 24. августа 1913. новоослобођени јужни део Краљевине (тзв. Стара Србија) је требало да буде подељен на 12 округа и 45 срезова. Предвиђени окрузи су били: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.9)

Друштво и култура

Српско друштво прошло је кроз велике промене. Српско друштво је од изразито сеоског и изолованог према новим токовима, успело да створи један грађански слој, пре свега од обогаћених трговаца и интелигенције. Србија је успела да се у овом периоду укључи у европске токове у мери у којој је то било могуће с обзиром на релативно периферан географски положај и економску неразвијеност. Велики утицај на друштвени развој имали су интелектуалци образовани на престижним европским универзитетима (тзв. „бечлије”, „паризлије”). Градови, пре свега Београд, постаће временом центри друштвеног живота и културних дешавања, али ће и на крају овог периода већина становништва живети на селу.

Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена српске уметности и науке, као што су у књижевности Ђура Јакшић, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Бора Станковић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, па до научника као што су Јосиф Панчић, Јован Цвијић, Јован Жујовић, Михаило Валтровић, Сима Лозанић, Михаило Петровић Алас, Стојан Новаковић и Слободан Јовановић, ова имена оставиће неизбрисив траг у српској култури.

Саобраћај и везе

  • 1882. године Панта Михајловић, техничар добио је концесију за подизање телефонских станица у Београду.
  • 1886. Успостављена је прва међумесна Телефонска линија Између Београда и Ниша, на постојећим телеграфским линијама. Први телефонски разговор обавили су краљ Милан и Милутин Гарашанин.
  • 1901. Отворене су прве телефонске говорнице (кабине) у Београду.10)

Привреда Краљевине Србије

Србија је током читавог овог периода остала превасходно пољопривредна земља. У првој половини деветнаестог века индустријска постројења практично уопште нису постојала. Ни касније индустрија није узела већег маха, а оно што је развијано првенствено је било под утицајем и за потребе државе. Поред познате тополивнице у Крагујевцу, нешто је развијеније било рударство и лака, пре свега прехрамбена индустрија.

Највећи део становништва бавио се пољопривредом, а најважнији извозни артикал Србије је била стока, која је највише извожена у Аустроугарску. Занатство и трговина су се постепено развијали. У сваком случају, према западним стандардима Србија је била неразвијена земља, а ослањање на аграрну производњу биће у великој мери карактеристика Србије и у време Краљевине Југославије.

Демографија

Попис становништва 1884. године

Укупно - 1.901.336

Етнички састав:

  • Срби - 1.693.337
  • Румуни - 149.727
  • Цигани - 34.066
  • Бугари - 6.749
  • Немци - 4.759
  • Јевреји - 4.127
  • Арнаути - 1.862
  • Мађари - 1.311
  • Чеси - 1.198
  • Турци - 1.099
  • Грци - 1.081
  • Италијани - 734
  • Цинцари - 550
  • Словаци - 244
  • Хрвати - 237
  • Пољаци - 228
  • Словенци - 161
  • Французи - 124
  • Руси - 59
  • Енглези - 27
  • Јермени - 20

Верски састав:

  • православци - 1.874.174
  • мухамеданци - 14.569
  • католици - 8.092
  • мојсијеве вере - 4.160
  • протестанти - 741

Попис становништва Краљевине Србије 1910.

Становништво Србије је чинило 99 % српских држављана, док је највише страних било из Аустроугарске. Са већинским православним становништвом је живело нешто више од 11.000 муслимана, а држављана Османског царства је било око 6.000. Од аустроугарских, две трећине су били католици а остало су били „Срби-пречани”.11)

Српски градови 1910—1912.

Подаци за период 1910—1912. године:12)

Литература

Спољне везе

Документарни филмови

1)
Закон о проглашењу Књажевства Србије за Краљевину (1882)
2)
по старом календару 22. фебруара
3)
Књажевска прокламација од 7. марта 1882.
4)
Јаша Томић: Рат у Маћедонији и Бугарској; стр. 98
7)
Устав Србије 1888.
9)
М. Јагодић, Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир, Историјски институт САНУ, Београд, 2010, 43.
11)
Glas_javnosti-KraljSrb
12)
Mitrović, 2007, pp. 56
краљевина_србија.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/17 23:20