Садржај
Коста Протић
Коста Протић (Пожаревац, 11. октобар 1831 — Брестовачка Бања, 16. јун 1892), српски војсковођа, генерал, начелник Генералштаба, министар војске и председник владе Краљевине Србије. Истакао се 1876. командујући у бици код Шуматовца и био је у српској војсци први који је чин генерала добио због ратних заслуга. Обављао је функцију једнога од тројице намесника (1889—1892), који су владали у име малолетнога Александра Обреновића.
Војно школовање
Коста Протић је рођен 11. октобра 1831. године у Пожаревцу.1)2) Основну школу завршио је у Пожаревцу, а три разреда ниже гимназије у Београду.3) У редовну војску ступио је као добровољац новембра 1848, а током 1849. постао је поднареник и четни писар.4)5) У Војну академију (артиљеријску школу) ступио је септембра 1850. и исте године добио је чин наредника.6)7) По свршетку Војне академије добио је 23. октобра 1855. чин попоручника и послали су га у иностранство као државнога питомца. Крајем 1855. уписао се у пруску артиљеријско-инжињеријску школу, а завршио ју је 13. јула 1857.8) После је служио у пруском пионирском батаљону У Данцигу (Гдањск) до 12. новембра 1858, а онда у белгијском понтонском батаљону у Лијежу до 27. марта 1859.9)
Ађутант кнеза Михаила
У Србију се вратио 30. маја 1859. Унапређен је 7. јула 1859. у инжињеријског поручника, па је заступао начелника техничкога одељења војне управе до 13. јула 1861.10) Инжињеријски капетан II класе постао је 6. фебруара 1851, а капетан I класе 13. марта 1863.11) За ађутанта кнеза Михаила Обреновића постављен је 18. јула 1861. и на том положају остао је до 31. октобра 1865.12) У то време радио је у министарству војске. У Војној академији као професор фортификације предавао је од 31. октобра 1865. до 16. децембра 1865. Затим је био командант понтоњерскога батаљона у Ћуприји до 13. маја 1867.13) Онда је по други пут постао ађутант кнеза Михаила све до атентата на њега 12. јуна 1868.14) У то време вршио је и дужност команданта инжињеријскога батаљона. После убиства кнез Михаила Протић је ухапсио капетана Мрцајловића, који је на рачун завереника намеравао да са својом четом заузме главну полицију.15) Током 1868. једно време вршио је дужност управника града Београда.16)
Министар војске
Инспектор инжињерије постао је 13. новембра 1868. Унапређен је 13. јануара 1869. у чин инжињеријскога мајора, а 13. априла 1873. у чин инжињеријскога потпуковника.17) Постављен је 22. априла 1873. за команданта бригаде стајаће војске. Као кнезу Милану поуздан официр 5. новембра 1873. постао је министар војске у влади Јована Мариновића.18)19) Децембра 1873. године Протић је из војне службе отпустио Саву Грујића, јер је био на челу управе опозиционога листа „Јавност”.20) Када је кнез Милан намеравао да састави нову владу под вођством Аћима Чумића слао је Протића као најпоузданијега човека и као Аћимовога побратима.21) Протић је остао министар војске и у влади Аћима Чумића и у влади Данила Стефановића све до 31. августа 1875.
Шуматовачка битка и чин генерала
Унапређен је 13. јануара 1875. године у чин инжињерскога пуковника. Након одласка из владе постао је 13. септембра 1875. ађутант кнеза Милана Обреновића и ту дужност вршио је до 13. априла 1880.22)23) Постао је члан ратнога савета за вођење Првога српско-турскога рата.24) За време рата постао је 7. јула 1876. командант одбране Алексинца и Делиграда.25) Чувен је постао након битке на Шуматовцу 23. августа 1876. Шуматовачка битка представљала је најславнији српски подвиг за време Првога српско-турскога рата.26) Због заслуга у бици Коста Протић унапређен је 25. августа 1876. у генерала, и био је то први чин српскога генерала добијен у рату.27)
Начелник генералштаба (1878—1880)
Именован је 13. децембра 1976. за команданта шумадијског корпуса, а начелник штаба Врховне команде постао је 1. децембра 1877. и ту дужност вршио је за време Другога српско-турскога рата.28) Начелник главног генералштаба постао је 13. децембра 1878. и ту дужност вршио је до 13. априла 1880.29)30) Именован је за команданта моравскога корпуса 25. марта 1880. и на том положају био је до 12. априла 1883, када је пензионисан.31)32)
Министар војске
Именован је за министра војске у влади Николе Христића (26. април 1888 — 6. марта 1889). Краљ Милан га је средином 1888. послао у Визбаден да преговара са краљицом Наталијом и постигне споразум око краљице Наталије и престолонаследника Александра Обреновића.33) По том споразуму, који је краљ Милан преко Протића нудио краљици, она до престолонаследникова пунолетства не би долазила у Србију без позива краља Милана, а престолонаследник би се до 1893. образовао у Немачкој.34) Пошто краљица није попуштала краљ је наредио Протићу да отме престолонаследника уз помоћ немачке полиције.35) Немачка полиција је 14. јула 1888. отела Александра Обреновића и предала га Протићу, а све то изазвало је велики скандал.36) Када је краљ Милан марта 1889. неколико дана пре оставке објавио да се повлачи председник владе Никола Христић је дао оставку, па је Коста Протић неколико дана био председник владе краљевине Србије.
Намесник
Био је један од тројице намесника малолетнога краља Александра од 7. марта 1889. до смрти.37) Поред њега намесници су били Јован Ристић и Јован Белимарковић.38) Иако је био поуздан човек краља Милана када је Милан током 1890. изразио жељу да се врати на власт Протић му се одупро.39) У време вршења дужности намесника много је патио од реуматизма и умро је 16. јуна 1892. године у Брестовачкој Бањи.40)
Други радови
Писао је законе и правила, што је добијало облик државних аката.41) Важнији од тих су:
- Закон о женидби официра и подофицира
- Војносудски законик за Књажевство Србију
- Правила пионирске службе
- Правила за грађење стрељачких ровова
- Правила гарнизонске службе42)
Прва четири постали су државни закони. Поред закона бавио се и историјом Београда. Његови Одломци из Историје Београда штампани су у више свески у Годишњици Николе Чупића.43)
Литература
- С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
- С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књига 2, Београд, 1934.
- С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 1, Београд, 1934.
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3, Београд, 1929, стр. 718
Kosta Protic