Добро дошли на Српску енциклопедију

Садржај

Милан Обреновић

Милан Обреновић (Марешешти близу Јашија, 22. август 1854 — Беч, 11. фебруар 1901), кнез Кнежевине Србије и први краљ Србије у новом веку.

Васпитање и школовање до 1868.

Рођен је 22. августа 1854. у Румунији.1) Син је Милоша (Јевремов син) и унук Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића.2) Кумовао му је кнез Милош и дао му је име по свом брату војводи Милану Обреновићу и по свом најстаријем сину.3) Миланов отац Милош (Јевремов син) био је распикућа, умро је млад и иза себе оставио велике дугове.4) Миланова мајка Марија Катарџи (након удаје Марија Обреновић), чланица румунске аристократије, рано се разишла са својим мужем.5) Миланов тутор постао је кнез Михаило, који није био уверен да ће Марија да обезбеди Милану добро васпитање, па је деветогодишњег Милана узео од мајке и послао у Париз на васпитање.6) Први Миланов васпитач био је Француз Хијет, који је пре тога био књижевник и професор универзитета у Гану у Белгији.7) Милан је у Париз дошао као размажено и запуштено дете.8) Био је бистар и досетљив, брзо је схватао и добро памтио, али био је неспособан за постојану пажњу.9) Захваљујући великом Хијетовом труду Милан се ујесен 1867. уписао на француски лицеј Луј Велики.10) Од свих предмета најбољи је био у историји, а много се интересовао и за политику.11) Хијет је од распуштеног детета много постигао, али није могао да искорени његову превелику живост и нестрпљивост, тако да Милан није био за методичан рад и сталожено расуђивање.12)

На двору у време Намесништва (1868—1872)

Након убиства кнеза Михаила 10. јуна 1868. привремено намесништво сазвало је Велику скупштину ради избора новог кнеза, зато што кнез Михаило није имао законитога наследника.13) Међутим Миливоје Петровић Блазнавац је уз помоћ војске прогласио Милана Обреновића за законитога наследника кнез Михаила.14) Иако је то један облик државнога удара, влада и Скупштина су се покорили. Велика скупштина је онда прогласила Милана Обреновића за кнеза и прогласила његове намеснике.15) До пунолетства Милана Обреновића одређено је да Србијом управља трочлано Намесништво: Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Када је проглашен за кнеза малолетни Милан је допутовао у Београд заједно са својим васпитачем Хијетом.16) Хијет је брзо умро, па је за новога васпитача одређен Медо Пуцић.17) Иако је Медо Пуцић изгледао као најбољи избор за васпитача био је млитав, лењ и није уливао нимало поштовања, тако да је Милан са њим радио шта год је хтео.18) Иако је имао много предметних наставника, када је дошао у Србију боље је знао француски од српског, а када је научио добро српски језик говорио га је са страним акцентом.19) Милан је фактички остао без васпитача.20) Мајка га је једном обишла, али намесници су јој поручили да више не долази. Без родитеља и правог васпитача живео је у двору са слугама онако како је хтео.21) Долазио је на наставу, али поред школских књига само је читао још новине. У слободно време се играо. Знао је да подваљује и својим наставницима.22) Његова околина је уочила његову велику бистрину и нервозан страх.23) Обузимао га је страх јер је кнез Михаило био убијен, али два догађаја 1871. су појачали страх.24) Док је он био у позоришту маја 1871. на Теразијама је експлодирала тзв. Теразијска бомба.25) Ујесен 1871. у Смедереву се срушио нужник, баш када је Милан био у њему.26) Помоћ је дозвао пуцњем из пиштоља. Намесништво је било у јако добрим односима са Аустријом, која је утицала на Порту, да не само призна Милана Обреновића за кнеза, него му дарује статус наследног кнеза.27) Руска влада је била незадовољна намесничком аустрофилском политиком и залагала се да Илија Гарашанин и Јован Мариновић буду намесници, а да црногорски кнез Никола постане и српски кнез.28) Онда је нагло октобра 1871. руски цар позвао малолетног кнеза Милана у Ливадију.29) Од тога тренутка све до Берлинског конгреса био је руски штићеник.

Први период самосталне власти

Постао је пунолетан 22. августа 1872. и тада је преузео власт као кнез. Двојицу главних намесника поставио је у своју прву владу. Блазнавац је постао председник владе и министар одбране, а Јован Ристић је постао министар иностраних послова.30) Након Блазнавчеве смрти Јован Ристић је 14. априла 1873. постао нови председник владе. За време Блазнавчеве владе кнез се није много мешао у владарски посао, а од Ристића је захтевао да војска и министарство одбране морају да буду под његовом контролом.31) Од августа до октобра 1873. кнез је био у државној посети Бечу и Паризу.32) Након пада Ристићеве владе 3. новембра 1873. кнез Милан је постао самосталан владар.33) Као владар много је трошио, а уз то је био издашан и дарежљив.34) Брзо је потрошио наслеђе и почео је да ствара дугове. Они који су радили са кнезом уочили су његову даровитост, брзину и бистроћу схватања и самостално расуђивање.35) Улазио је у дубину предмета и био способан да га логички разлаже. Јасно се изражавао и брзо и лако је састављао стилски дотеране говоре.36) Био је свестан својих духовних способности, па се и прецењивао уображавајући да је паметнији од свих својих министара.37) Оженио се 25. јула/6. августа 1875. са Наталијом Петровом Кешко, тј. краљицом Наталијом Обреновић.38) Њена мајка је била из румунске аристократске породице, а отац јој је био руски пуковник, са великим имањима у Бесарабији.39)

Пред Први српско-турски рат

Управо у то време избила је криза са Херцеговачким устанком, а на изборима су победили либерали. Иако се није слагао са ратоборним ставом либерала кнез Милан је 31. августа 1875. мандат за састав нове владе поверио Стевчи Михаиловићу и тзв. акционом министарству.40) Кнезу је било неразумљиво ратоборно расположење због Херцеговачког устанка.41) Плашио се да без иједног савезника ратује против Турске, сматрајући да би се то окончало поразом, катастрофом и губитком престола.42) Кнез је био спреман да послуша савет великих сила да се Србија не меша, а влада и јавно мнење били су за рат. Покушао је да трошковима обесхрабри ратоборну Скупштину, па је тражио да најпре изгласају ратни зајам.43) Скупштина је одлучила да помаже устанак, изгласала је ратни зајам и тајне одлуке за случај рата. Кнез је одбијао да потпише тајне скупштинске одлуке.44) Када се 4. октобра 1875. на неуставан начин непосредно обратио скупштини, влада је оставком негодовала против његове одлуке. Кнез је скупштини указао да не треба журити у рат, заложио се за његово одлагање, јер Србија није била спремна за рат.45) Касније је у двор позивао једнога по једног посланика и када их је притегао и лично питао да ли су за рат, велики део посланика се више није усудио отворено пред кнезом изјаснити за рат.46) Кнез је на тај начин створио ново стање. Мандат за састав нове владе поверио је Љубомиру Каљевићу. Кнез је пустио Каљевићеву владу да спроводи унутрашње реформе, само да скрене пажњу јавности са вањске политике и питања рата.47) По жељи кнеза Каљевићева влада је распустила добровољачке чете, за које је раније било предвиђено да помогну устаницима.48) Иако се кнез није усуђивао да уђе у рат, ипак се због јавног мнења није усудио ни да прекида ратне припреме.49) Против рата су једино били конзервативци, тако да кнез у својој антиратној политици није имао политичког ослонца. Кнез се бојао да у рату не изгуби престо, али исто тако се бојао да не изгуби престо због отпора популарном рату.50) За разлику од великих сила и службене Русије, руска славенофилска штампа и руски представник у Цариграду генерал Игњатијев потицали су на рат против Турске.51) Српска дипломатија није знала за Рајхштатски споразум, по коме је Русија уступила Аустрији Босну и Херцеговину.

Први српско-турски рат

Када се под унутрашњим притисцима коначно одлучио за рат, кнез је 6. маја 1876. владу поверио акционом министарству Стевче Михаиловића.52) Пошто се једном одлучио за рат више није имао стрпљења, па је журио са доношењем одлука.53) Осим Црне Горе Србија није имала другог савезника. Ипак у Србији су се припремале бугарске чете за дизање устанка у Бугарској.54) У Србију је стигао руски генерал Михаил Черњајев као изасланик славенофилских комитета и прихваћен је 27. маја 1876. за српског генерала.55) Циљ му је био да ратом на Балкану усталаса јавно мнење и Русију и тако је увуче у рат против Турске. Први српско-турски рат објављен је 30. јуна 1876. Након брзога прекида српске офанзиве и првих српских пораза кнез Милан се обесхрабрио, мислио је да је све изгубљено, па је предлагао влади да тражи примирје.56) Влада још тада није схватала сву тежину ситуације, али сложила се да одложи офанзиву на западу, а заузврат кнез је пристао да одложи тражење примирја.57) За време рата у Србију је стигао велики број руских добровољаца. Након пораза код Ђуниса и повлачења генерала Черњајева, склопљено је примирје.

Други српско-турски рат

Кнез је почетком 1877. захтевао изборе за Велику скупштину, са циљем да обори либерале и формира конзервативну скупштину, али пошто је уместо конзервативаца изабрано много радикала, одлучио је да задржи либералну владу.58) Када је 28. фебруара 1877. сазвана Велика скупштина, која је намеравала да суди министрима, кнез јој је дозволио да одлучи само о миру и дао да се одмах распусти.59) Два месеца након почетка Руско-турског рата кнез Милан је јуна 1877. посетио у Плоештију у Румунији руског цара, који му је рекао да српска војска треба да мирује до руског преласка Дунава.60) Кнез је нагласио да без новца српска војска не може да крене у рат. Када је руска војска заустављена и натерана на дуготрајну опсаду Плевне тражили су српску помоћ.61) Србија је Турској објавила рат 13. децембра 1877, три дана након пада Плевне. За време краткотрајног рата заузела је Ниш, Пирот, Лесковац и Врање. Кнез Милан је за време тога рата био врховни командант војске.62) Под његовом командом војне послове водио је генерал Коста Протић. Кнез није имао способност усредсређеног војничког мишљења, па је распарчавао војне снаге више него што је требало.63) Кнез Милан се у војној средини повојничио и добијао је војничке погледе на ствари.64)

Преокрет у аустрофила

Кнез и српска влада били су пренеражени Санстефанским споразумом, којим се због руске жеље да се приближи Цариграду, стварала Велика Бугарска. Све до Санстефанског споразума 1878. кнез Милан је био русофил, био је предан Русији, а рускога цара је сматрао за свога заштитника.65) Кнегиња Наталија, напола Рускиња, такође га је упућивала на Русију.66) Због Санстефанскога споразума поколебао се у свом русофилству. Уследио је преокрет, па се због разочарења преко ноћи претворио у аустрофила.67) Пре Берлинског конгреса тражио је од Јована Ристића да у Бечу разговара са аустријским министром иностраних послова грофом Андрашијем, коме је упутио писмо у коме је навестио аустрофилски правац у својој политици.68) Кнез и Јован Ристић тражили су од Андрашија помоћ да Србија добије Пирот и Врање, али заузврат морали су да се одрекну проширења на Нови Пазар и да са Аустријом вежу трговинским и железничким уговором.69) Србија је извршила промену политичког правца, па је руско покровитељство заменила аустријским. На Берлинском конгресу Србији је призната независност и добила је територијално проширење, а Аустрија је добила право да заузме Босну и Херцеговину.

Трговински уговор са Аустријом

Након Берлинског конгреса кнез Милан је био исцрпљен и апатичан и није се много бавио политиком, па је живео повучено у Нишу од јесени 1878. до почетка 1880.70) Био је разочаран у Русију, па је почетком 1880. почео је да се нада да би могао да од Аустрије да добије подршку.71) Одбио је посредан позив да дође на прославу код руског цара и све више се удаљавао од Русије. Посетио је аустријског цара јуна 1880, а током лета дуго је боравио у Аустрији, где је разговарао са аустријским министром иностраних послова бароном Хајмерлеом и његовим начелником Бенијамином Калајем.72) Обећао им је да ће по повратку у Србију да обори владу, ако не попусти Аустрији у питању трговинског уговора.73) Пошто влада Јована Ристића није хтела да попусти, под притиском кнеза дала је оставку 26. октобра 1880.74) Кнез Милан Обреновић позвао је 1880. Милутина Гарашанина и Чедомиља Мијатовића и нудио им да саставе владу уз услов да се са Аустријом закључи непопуларан трговачки уговор без узајамности у царинском третману.75) Председник напредњачке владе постао је Милан Пироћанац. У име владе Чедомиљ Мијатовић је 10. новембра 1880. признао Аустрији статус највећег повлаштења.76) Трговински уговор са Аустријом потписан је 6. маја 1881.77)

Тајна конвенција

Кнез Милан је отпутовао 1881. у Петроград, али одатле се вратио још више уверен да од Русије нема шта да очекује.78) По повратку из Петрограда кнез је 22. јуна 1881. посетио Беч, где је са аустријским министром иностраних послова Хајмерлеом и са Бенијамином Калајем уговорио потписивање тајне конвенције.79) Кнез Милан се бојао да се главни чланови влада неће сложити, па је због тога опуномоћио Чедомиља Мијатовића да он потпише уговор.80) Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.81) Према тој конвенцији Србија се обавезивала да неће подривати аустроугарски поредак у Босни и Херцеговини. Обавезивала се и да без претходног споразума са Аустроугарском неће закључивати политички уговор с другим владама. Аустрија се обавезивала да ће код других сила осигурати да Србија буде призната за краљевину. Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора.82) У Србији су за конвенцију 10 година знали само кнез и тројица министара. Конвенција је најпре потписана на 10 година, па је била продужена до 13. јануара 1895, када је њена важност истекла. Тајном конвенцијом се кнез одрекао Босне, али заузврат је добијао аустријску подршку за продор у Македонију.83)

Проглашење краљевине 1882.

Док је водио аустрофилску политику краљу Милану је била потребна влада напредњака, да спроводи ту политику. Од 1882. долази до политичких обрачуна напредњака и радикала. Кнез Милан се све више мешао у послове владе, а када би радикали критиковали владу, то је схватао као да њега критикују.84) Оштро је нападао радикале говорећи за њих да земљу гурају у пропаст.85) Почетком 1882. дошло је до Бонтуовога пада и пада Генералне уније, која је била повезана са железничким питањем у Србији. Сумњало се да је Бонту подмитио краља Милана.86) Изгледало је да ће Србија имати велику штету од Бантуовог банкротства, а опозиција је само преувеличавала могућу штету.87) Кнез је спречио напредњачку владу да поднесе оставку, а онда је осмислио проглашење краљевине као политички маневар против опозиције, која је својом интерпелацијом тражила расправу у скупштини о Бонтуовом паду. Краљевина Србија проглашена је 22. фебруара/6. марта 1882.88) Краљ Милан је постао први нововековни краљ Србије. Свечаност проглашења краљевине попраћена је грмљавином топова и народним весељем. Проглас краљевине одгодио је скупштинске проблеме око Бонтуовога пада. Када је влада одбила да одговара на радикалну интерпелацију, опозиција је напустила скупштину.89) Иако је требало да се одрже нови избори, влада је расписала само изборе у местима оних посланика, који су дали оставке. Краљ је пред изборе покушавао да одвоји народ од радикала, па је пропутовао Србију говорећи свуда против радикала.90) Иако су радикали побеђивали кнез је правио скупштину искључујући радикале и доводећи у скупштину чак и оне, који су имали само два гласа.91)

Црквено питање

Аустрија је тражила од Милана Обреновића пресече агитацију митрополита Михаила у Босни.92) То је кнезу било довољно да се у лето 1881. одлучи на збацивање русофилнога митрополита.93) Тражио је само некакав повод за акцију, а повод се створио када се митрополит почео противити закону о црквеним таксама, који је донет без знања архијерејског сабора.94) На митрополитов захтев архијерејски сабор донео одлуку да тражи измену закона. Пошто је митрополит био против спровођења закона влада га је 30. октобра 1881. једним указом разрешила дужности митрополита и поставила привременог администратора митрополије.95) Кнежев поступак позитивно је оцењен у Бечу, али у Петрограду су били огорчени тим поступком неканонског смењивања митрополита без одлуке архијерејског сабора. Русија је отада непрекидно држала то питање отвореним, тражећи успостављање митрополита Михаила.96) Српска влада је онда изменила црквене законе, уз помоћ којих су изабрали Теодосија Мраовића за новог митрополита, али пошто су сви епископи одбијали послушност били су збачени и отпуштени без права на пензију. Црквено питање се на тај начин још више заоштрило. Цариградска патријаршија је тек крајем 1884. признала ново стање у Србији.

Илкин атентат

На краља Милана атентат је извела Илка Марковић 23. октобра 1882. у Саборној цркви.97) Краљ Милан је покушао да Илкин атентат искористи као повод за државни удар и затварање радикалног главног одбора. Краљ је знао да ће продинастијска Напредна странка доживети тежак пораз на изборима, па је атентат сматрао „срећним случајем”, који му пружа добар изговор за државни удар и распуштање радикалне странке.98) Од државног удара је морао да одустане не добивши пристанак ни од прокраљеве Напредне странке, а ни од Аустрије.99) Русија је због аустрофилске политике краља Милана почела да подржава Петра I Карађорђевића, а онда је наговорила црногорског кнеза Николу I Петровића да 11. августа 1883. на Цетињу уда своју ћерку Зорку за Петра I Карађорђевића.100) Краљ Милан је након цетињске свадбе много страховао од руских сплетки.

Тимочка буна

По идеји краља Милана законом од 1883. укинута је народна и уведена стајаћа војска са општом обавезом.101) Од 1880. до 1883. дошло је до убрзаног задуживања, због отплата ратних дугова и зајма за грађење железнице.102) Увођењем опште војне обавезе долази до већих трошкова. Избори за Народну скупштину одржани су 19. септембра 1883. Пред изборе власт је посмењивала све полицајце, за које је сумњала да јој нису лојални.103) Иако су пред изборе позатварали или оптужили преко 2.000 радикала, ипак је на влада доживела тежак пораз. Тада је влада могла да влада и након пораза на изборима. Када је Никола Христић оформио нову владу кренуо је да разоружава народну војску, али пошто су сељаци одбијали да предају оружје, онда су на најупорније село послали омрзнуту жандармерију.104) Сељаци су се 1. новембра 1883. побунили у Источној Србији у побуни познатој као Тимочка буна. Побуњеници су заузели неколико градова и успоставили у њима своју власт, али краљ Милан је послао војску, која је до 13. новембра угушила побуну.105) Након гушења побуне двадесеторо је осуђено на смрт, око 600 је послано у затвор, а Никола Пашић и Алекса Станојевић побегли су из Србије.106)

Осећај сигурности и моћи након гушења буне

Након гушења побуне распуштена је Скупштина у којој су доминирали радикали, а на изборима јануара 1884. власт је вршила огромне притиске и добила је скупштину по својој жељи.107) Након гушења буне краљ Милан је готово дошао до положаја диктатора. Многи преплашени радикали долазили су да га моле за милост.108) Потпуно се предао аустријском утицају, па ништа није подузимао, а да не пита аустроугарског посланика.109) У политику је уносио своја лична осећања, па је постао заслепљен аустрофилством.110) Био је сујетан и стало му је да буде равноправан у друштву европских краљева, па је неговао везе са европским дворовима. Био је радо приман на бечком и берлинском двору.111) Кнез није био задовољан у Србији, у којој није за њега било провода, па је свако лето проводио ван Србије.112) Проводи у иностранству праћени расипањем и разметањем упропастили су му личне финансије.113) И У Србији се дружио углавном са страним дипломатама.

У унутрашњој политици исто тако је био заслепљен мржњом против радикала, за које је сумњао да су сви Карађорђевци.114) За кратко време власти краља Милана након 1880. Србија је добила железницу, Народну банку, стајаћу војску и обавезну основну школу.115) Међутим и у спровођењу реформи он није знао за меру, па је што је могуће брже спроводио реформе, али зато је стварао велике дефиците и гомилао велике дугове.116) Земљу је довео и до финансијске кризе и до сељачке буне. Он није био спреман да попушта, да одступа од свог политичког правца, иако је против себе имао радикале, већину народа и моћну Русију.117) Осећај сигурности пружала му је тајна конвенција са Аустроугарском, па је сматрао да је толико потребан Аустрији, да ће га она бранити и од радикала и од Русије.118)

Русија окупља све његове непријатеље

Мандат за састав нове напредњачке владе поверио је 19. фебруара 1884. Милутину Гарашанину. Та Гарашанинова влада одржавала се краљевом силом, а не популарношћу у народу. Постепено је укидала политичке слободе које је раније дала Пироћанчева влада.119) Учвршћивао се ауторитет власти. Опозициона штампа је била угушена. Није излазила скоро годину дана, а када је почела да излази у њој се никад дотад није писало тако умерено, али ипак је било прогона и тужби.120) Политички емигранти су од 1884. почели да дејствују из Бугарске, од које се онда тражило да то спречи.121) Поред емигрантског питања спорно је било и бреговско питање, тј. једно имање, које је због промене тока реке лежало на бугарској страни. Бугарску владу у непопуштању Србији потицала је и руска дипломатија.122) На потицај Тројецарског савеза бугарски кнез Александар Батенберг и краљ Милан су се споразумели око спорних питања.123) Међутим руска дипломатија је наговорила бугарску владу да не призна споразум. Српски емигранти у Бугарској уживали су руску финансијску помоћ. Руска дипломатија је подржавала све противнике краља Милана. Подржавала је емигранте, митрополита Михаила, Петра I Карађорђевића, Црну Гору и Бугарску.124) Подржавала је и карађорђевиће, либерале и радикале. Руске претње замарале су својом непрекидношћу нерве краља Милана.

Малодушност

Краљица Наталија је била проруски расположена, али против аустрофилске краљеве политике била је тек од пролећа 1885.125) Краљ Милан је имао план да престолонаследника Александра Обреновића васпитава у Бечу у Терезијануму, са чим се краљица никако није слагала.126) Свађали су се око питања васпитања престолонаследника. Политичке препирке краља и краљице постале су све чешће. С друге стране Русија је увек нешто спремала против њега, а аустријска подршка је била све слабија тако да је краљ био обесхрабрен. Одлучио је због тога да Аустрији понуди да Србија постане још зависнија од ње, само да би се решио опасне руске агитације.127) Предложио је у јуну 1885. да се Тајној конвенцији дода још неколико чланова, по којима је тражио да буде аустријски вазал, који држи власт само докле то одговара аустријском цару и онда власт преноси било на сина, било на Хабзбурговце или другога принца, кога одреди аустријски цар.128) Милан би након силаска са престола био аустријски држављанин, а његов син би за време малолетности био у Терезијануму. Аустријске дипломате нису прихватиле Миланов нацрт, јер су сматрали да он због лагодног живота о аустријском трошку размишља о оставци.129)

Српско-бугарски рат

Након пловдивског преврата 20. септембра 1885. изведено је уједињење Источне Румелије и Бугарске.130) Краљ Милан је сматрао да се тиме ремети равнотежа снага на Балкану и крши Берлински уговор 1878, а да би увећана Бугарска могла да једнога дана преотме Македонију.131) Краљ Милан је у Нишу 1. октобра сазвао скупштину, на којој је наговестио рат ради поновне успоставе равнотеже, која је постојала на Балкану.132) Био је спреман да ратује против Бугарске да би повратио статус кво. Аустрија је Србију одвраћала од рата, али са друге стране помогла је Србији да добије ратни зајам.133) Аустрија је пред Тројецарским савезом поставила питање надокнаде за Србију, али Русија није пристала да се Србија шири на рачун Бугарске, јер би се тиме ширила аустријска сфера утицаја.134) Краљ Милан је 14. новембра 1885. објавио рат Бугарској.135) Радикали су оптужили краља да је просто аустријско оруђе, да такав рат само служи Аустрији да овлада балканским народима.136) Краљ Милан није објаснио народу, да је крајњи циљ рата са Бугарском заправо контрола над Македонијом.137) Краљ Милан је био врховни командант војске. У том рату хтео је да сам командује, али није био војник ни по спреми, ни по нервима. Србија је поражена у краткотрајном рату, а главна битка одиграла се од 17. до 19. новембра 1885. код Сливнице.138) Краљ је изгубио веру већ након једног локалног неуспеха, да се одмах почео плашити Бугара, још док су њихове снаге било бројно слабије. Краљ Милан се већ 18. новембра препао једне непроверене вести, да је врховну команду преселио у Пирот.139) Поново је због страха од бугарскога заобилажења бежао 20. новембра из Пирота. Тек је доласком Милутина Гарашанина дошло до преокрета код страшљивог краља.140) Велике силе Тројецарског савеза су се умешале, па је склопљен мир, по коме су задржане границе и признато је уједињење Бугарске.

Последице рата

Краљ Милан је након одлуке о примирју најпре одлучио да се одрекне престола и са женом и дететом напусти Србију, што би била оставка целе династије.141) Милутин Гарашанин га је зауставио у Нишу и присилио да одустане од пута за Београд.142) Краљ је онда 27. новембра пред три министра предао написану оставку Гарашанину, који ју је исцепао, издерао се и запретио краљу.143) Након тога краљ је почео да говори о полуоставци, где би краљица била намесник, а он командант војске, али министри ни то нису прихватили.144) Краља су задржали на престолу, али одузели су му команду над војском. Против краљеве оставке били у и Аустрија и краљица. Након пораза у рату краљ се није осећао сигурно на престолу.

Разлаз краља и краљице

Разлаз између краља Милана и краљице Наталије започео је пре Српско-бугарског рата. У почетку се нису слагали по нарави, а уз то краљ није био веран.145) Касније краљица је почела да замера краљу због аустрофилства. Након Српско-бугарског рата краљ је умислио да краљица намерава да га отера са престола и преузме положај намесника.146) Истина је да је краљица планирала своје намесништво тек када је краљ намеравао да изврши оставку целе династије.147) Краљица Наталија је тако желела да задржи трон за свога сина.148) Краљ Милан је посумњао у цели краљичин рад и понашање, јер је она стицала популарност, док је он аустрофилством губио популарност.149) Почео је да је мрзи, као и све своје противнике. Њихов сукоб добијао је политички карактер. Њихови односи су се прекинули, када априла 1887. краљица није пружила руку једној госпођи, за коју је погрешно сматрала да је краљева љубавница.150) Одмах је тражио од краљице да напусти земљу. Милутин Гарашанин је посредовао, па је дошло до писменог споразума, да краљица и престолонаследник због васпитања отпутују на Крим.151) Сукоб са краљицом пореметио је краљеве односе са председником владе Милутином Гарашанином, који је дао оставку. Тражио је подршку Аустрије у сукобу са краљицом, али аустријска дипломатија се није хтела у то мешати.152)

Ристићева влада

Мандат за састав нове либерално-радикалне владе поверио је 13. јуна 1887. Јовану Ристићу.153) Краљ је пристао на Ристићев захтев да се поправе односи са Русијом, да се позове натраг митрополит Михаило и да се промени устав.154) Краљ је спремао оставку, али пре тога уз Ристићеву помоћ желео је да се реши краљице и да уместо краљичиног намесништва припреми Ристићево намесништво.155) Међутим аустријски цар га је позвао у Беч и наговорио да не даје оставку.156) Када је одустао од оставке, одустао је и од решавања питања митрополита Михаила. Влада либерала и радикала распала се крајем 1887. због унутрашње неслоге потакнуте делом и од краља Милана. Нови мандат поверио је радикалној влади Саве Грујића, а крајем априла 1888. владу је поверио Николи Христићу, који је за краља био поузданији у краљичином питању.

Развод и отмица престолонаследника

Пред краљичин долазак јуна 1888. краљ је поднео митрополиту молбу за развод брака.157) Досетио се да би краљица могла да оде са престолонаследником у Русију и да врши на тај начин притисак. Уз помоћ немачких власти и Косте Протића организовао је 14. јула 1888. у Визбадену отмицу престолонаследника Александра Обреновића од краљице.158) Пре тога безуспешно је Коста Протић нудио краљици Наталији споразум, по коме краљица не би долазила у Србију до престолонаследникова пунолетства, а престолонаследник би се васпитавао у Визбадену.159) Брачну парницу између краља и краљице преузео је редовни духовни суд (конзисторија), а на том суду краљичин адвокат је намеравао да одуговлачи поступак и поред тога на краљеву ужас позове чак и краљицу у земљу.160) Јавно мнење је било на страни краљице, којој су отели дете.161) Краљ је био очајан, па је одбацио надлежност конзисторије и страшећи династијском кризом присилио је слабога митрополита да потпише акт о разводу, онако како га је он припремио.162) Све те неправилности само су појачале симпатије народа за краљицу, а углед краља се стрмоглавио наниже.163)

Промена устава

Два дана након развода брака краљ Милан је 26. октобра 1888. сазвао изборе за Велику скупштину, чији задатак је измена Устава.164) О својој намери да мења устав краљ није обавестио чак ни владу. Краљ је сматрао да устав треба да буде дело свих странака, па је именовао одбор, који је требао да припреми нацрт новог устава.165) Краљ је био председник одбора, а потпредседници су били Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Сава Грујић.166) Нацрт устава, који је урадио уставотворни одбор, био је углавном дело краља Милана, београдских радикала и Јована Ристића.167) Нови устав заснивао се на парламентаризму, тајном гласању, непосредним изборима, слободи штампе, судској независности, јакој локалној самоуправи. Проширена је законодавна и финансијска власт Народне скупштине. Избори за Велику скупштину били су 2. децембра 1888. и на њима су радикали добили око пет шестина скупштине.168) Усвајање устава зависило је од радикала, па им је краљ нагласио да требају или одбацити нацрт устава или га морају прихватити од корица до корица.169) Велика скупштина усвојила је устав 22. децембра 1888/3. јануара 1889.

Оставка краља Милана

Доношење устава допринело је расту краљеве популарности и заташкавању скандала око његовог развода брака.170) Међутим краљ је још од раније припремао своју оставку, а поготово након развода брака. Нови устав подигао је његов политички углед, али пошто је тај устав обезбеђивао власт радикалима, који су имали други правац у политици, онда је краљ морао да се или мења или да одступи.171) Краљ Милан се од 1887. заљубио у Артемизу Христић, жену Милана Христића. Намеравао је да се ожени са њом, али пошто је она била обична грађанка, морао би пре женидбе да абдицира.172) Пре давања оставке дао је да се донесе устав, који је задовољавао радикале, са циљем да на тај начин обезбеди престолонаследника.173) Краљ је оставку сматрао само привременом мером, јер је очекивао безвлашће и свој повратак са диктаторским овластима. Краљ је према уставу за намеснике именовао Јована Ристића, Косту Протића и Јована Белимарковића.174) Ниједан од намесника није био добар са краљицом Наталијом. Јован Ристић је одређивао политички правац Намесништва. Краљ Милан је своју оставку објавио 22. фебруара/6. марта 1889.175)

У иностранству

Краљ Милан је марта 1889. кренуо да обиђе света места у Палестини. Прави циљ његовога пута био је Цариград, у коме је боравила његова љубавница Артемиза, која је тада била пред порођајем Ђорђа, кога је Милан сматрао својим дететом.176) Артемиза се две године разводила од свог мужа и живела је у Цариграду, а краљ Милан је живео у Паризу. Краљ Милан је по једном чланку устава после оставке задржао право да се и након оставке стара о васпитању малолетног престолонаследника.177) Краљица Наталија је била искључена из свега тога, али на молбу Намесништва краљ Милан је 7. марта 1889. потписао протокол, да допушта да краљица може да се види са сином једном или више пута, али не у Србији, него у иностранству, на место где то одреде краљ Милан и Намесништво.178) Протокол је спречавао краљицу да се са сином види у Србији, али није спречавао њену посету Србији, па је због тога по допуњеном протоколу дозвољено да може да посети сина и да остане у Србији две до три недеље. Међутим краљица се са тим није слагала, јер је сматрала да има право да стално као обична грађанка живи у Србији.179) Влада је желела да краљ Милан остане у иностранству, али краљ је био спреман да се обавеже да не долази, ако се то исто односи на краљицу.180) Влада је претила краљици, али она је ипак крајем септембра 1889. стигла у Београд и око себе је окупила противнике намесничко-радикалног режима.

Поновни боравак и одлазак из Србије

Пошто влада није могла да се избори са краљицом Наталијом, у Србију маја 1890. стигао и краљ Милан.181) Вратио се и због напада српске штампе на њега и због велике новчане оскудице. За време његовог боравка у иностранству новине су често доносиле вести о његовим губицима на коцки.182) Чим се вратио започео је политичку битку против радикала и против краљице Наталије. Његов боравак у Србији био је опасан за радикалну владу, која се плашила да би бивши краљ могао да против њих подбуни војску. Међутим није ништа подузео, јер није добио аустријско охрабрење, а ни Ристићеву подршку. Пошто није могао ништа радикалима сменио је радикала Лазара Докића са позиције краљевог васпитача.183) У октобру 1890. ступио је у преговоре са радикалима и са њима је склопио споразум да се његова личност заштити о напада у новинама и да се скупштина прогласи ненадлежна за краљичину жалбу да се виђа са сином.184) Заузврат краљ је 29. октобра 1890. напустио Србију.185) Радикална влада је жртвовала Наталију, јер се више бојала краља него краљице. Међутим краљ се поново вратио у Србију у марту 1891. са циљем да реши своје финансијске проблеме. Тражио је да му уместо редовне месечне исплате од 30.000 динара дају једном заувек већу своту и да истерају Наталију из земље, а заузврат је обећавао да неће да се враћа у Србију до пунолетства свога сина.186) Са краљем је преговарао Никола Пашић и након доста ценкања дошли су 11. априла 1891. до споразума да краљ добије милион динара и поред тога зајам од два милиона, да се издејствује одлазак краљице, али да се краљ Милан заузврат одрекне српског држављанства и права члана краљевског дома и да се не враћа у Србију до пунолетства свога сина.187) Што се тиче зајма од два милиона радило се о прикривеном зајму, а заправо новцу руског цара. Краљ је одмах након тога напустио Србију, а краљица се дуго одупирала, изазвала и крваве нереде, да би 7/19. маја била насилно протерана. Касније је марта 1892. усвојен закон да краљ Милан не може долазити, боравити или се настанити у Србији.

Припрема државног удара за сина

Краљ Милан је након одласка из Србије живео у Паризу. Више није био заинтересован за женидбу са Артемизом. Брзо је потрошио три милиона динара, па је већ 1892. почео да залаже ствари, а крајем 1892. био је у дуговима.188) Обратио се за помоћ чак и краљици, тражећи да му исплати дугове. Добио је одређену количину новца и онда је поништио раставу брака, иако краљица то од њега није тражила.189) Планирао је превремено проглашење Александра Обреновића за краља, са циљем да помоћу сина добије новца.190) Пошто је одлучио да се државни удар обави у име свога сина морао је да се побрине да нађе извођаче и помагаче.191) Када није успео да се види са Николом Пашићем договорио се са Лазаром Докићем у Трсту пред државни удар.192) Александар Обреновић је требало да постане пунолетан 14. августа 1894, али он је извео државни удар, па се 1/13. априла 1893. прогласио пунолетним, преузео је власт од Намесништва и мандат за састав владе поверио свом некадашњем васпитачу Лазару Докићу.193) У септембру 1893. краљ Милан се састао са краљем Александром Обреновићем у Опатији. Након тога састанка краљ Александар се под очевим утицајем битно изменио, па је почео да се одваја од радикалске владе и да попушта Аустрији.194) Одмах је к себи позвао Миланове поуздане људе.

Други повратак и државни удар 9/21. маја 1894.

Краљ Милан вратио се 21. јануара 1894. у Београд.195) Радикална влада је одмах због њега дала оставку. Радикали никако нису прихватали да се укине закон по коме је краљ Милан требао да борави ван Србије. Радикали нису веровали Милану, јер се његоав деспотска природа није могла подврћи ограничењима уставне и парламентарне монархије.196) Вратио се првенствено због потреба за новцем, али и да тера радикале са власти.197) Осим тога желео је да учврсти положај свога сина на престолу. Радикална штампа је жестоко напала краља Милана, наговештавајући да намерава довести Србију под аустријски утицај и да немерава укинути Устав из 1888. Руска влада је осуђивала Миланов повратак, а руски цар се осећао и обманут, јер је Милан примио новац под условом, да се не враћа у Србију.198) Оформљена је након Милановог повратка најпре неутрална влада Ђорђа Симића, а 2. априла 1894. влада Светомира Николајевића. Најважније личности нове владе важиле су за поуздане људе краља Милана и противнике радикала.199) Николајевићева влада 29. априла укинула је указом законе о прогонству краља Милана и краљице Наталије.200) Међутим указом се нису могли укидати закони, па је Касациони суд прогласио указ правно неважећим.201) Краљ Александар је онда неколико дана касније државним ударом 9/21. маја укинуо Устав из 1888. и вратио Устав из 1869.202) Иза тога државнога удара стајао је краљ Милан.203) Николајевићева влада нашла се у унакрсној ватри између либерала и напредњака и између краља Милана и краља Александра и њиховога неслагања.204) Николајевић их је чак питао, који од њих је краљ.205) Сукоб између Светомира Николајевића и либерала ескалирао је у сукоб њега и краља Милана, па је то довело до пада владе 26. октобра 1894.206) Нову владу саставио је Никола Христић. Краљ Милан је од новембра 1894. до пролећа 1895. боравио у Паризу.207) Христићева влада је током априла 1895. спровела изборе, који су довели до скупштине, која је озаконила укидање Устава из 1888. изведено државним ударом од 21. маја 1894, и донела закон о новцу за краља Милана.208) Краљу Милану је одобрена апанажа од 360.000 динара.209)

Одлазак због Вукашиновог зајма

Главни предмет интересовања краља Милана био је Вукашинов споразум о зајму са страним банкама. Вукашин Петровић је покушао да спроведе конверзију државних дугова, али зајам је изазвао оштру критику због веома ниског курса и тешких услова.210) Краљ Александар Обреновић, који је од децембра 1895. био под утицајем мајке, није се по очевом захтеву својим ауторитетом заложио у скупштини за зајам.211) Пошто зајам није имао подршку скупштине, Вукашин се повукао, а краљ Милан је љут на сина и скупштину одмах 3. маја 1895. отпутовао из Србије.212) Краљ Милан се сав заложио за тај зајам, па је могуће да би од тога имао личне користи, а можда је зајмом мерио јачину политичког утицаја. Одмах након Милановог одласка у Србију се вратила краљица Наталија. Краљ Милан је одмах тражио да му влада Стојана Новаковића дозволи повратак у Србију, само толико да се докаже да га краљица није најурила из земље.213) Иако је претио скандалима влада му је поручила да није тренутак за његов повратак. Три пута је узалуд молио да га пусте у Србију. Краљ Милан се децембра 1896. састао у Аустрији са краљем Александром, кога је уверио да треба да попушта Аустрији и да се не сме следити спољашња политика Стојана Новаковића.214) Краљ Милан је стварао своју клику међу официрима. Претио је великим скандалом информацијама о краљици Наталији, па се краљ Александар преплашио и пристао да га за Божић 1897. позове у Србију.215) Када је о томе обавештена новоформирана влада Ђорђа Симића, покушала је да Милана одврати од те намере. Влада је попустила на захтев краља Александра, да краљ борави 15 дана, али краљ је боравио скоро месец дана у јануару 1897.216)

Трећи повратак-командант војске

Након новог договора са сином краљ Милан се вратио у Србију 19. октобра 1897.217) Одмах је смењена влада Ђорђа Симића и мандат за састав нове владе добио је Владан Ђорђевић. Краљ Милан је одређен за команданта војске, па је на тај начин постао једна врста савладара.218) Радикали су били утучени због постављања краља Милана за војног команданта. Краљ Милан је развио пешадијске пукове сталнога кадра, тако да је повећао број батаљона за 50%.219) Због повећања сталнога кадра сразмерно је морао да повећава број официра, па је повећао број питомаца Војне академије и истовремено је скратио школовање са три на две године.220) За четири године Војна академија одшколовала је 500 официра. У исто време смањио се број гимназија, па је Војна академија примила много младих интелектуалаца. Посебна пажња обраћена је на војне вежбе и маневре. Зидале су се нове војне грађевине. Међутим главна брига Милана Обреновића било је наоружавање војске.221) Током 1899. наручено је 90.000 пушака репетирки, па српска војска више није била једна од ретких војски без репетирки.222) Претходна влада Ђорђа Симића наручила је 1897. 44 позициона топа. Топови су стигли 1900. године. Краљ Милана намеравао је да набави још 23 батерије брзометних топова (138 топова), започео је о томе преговоре уочи одласка из земље.223) Репетирке су коштале 15 милиона динара, а војни буџет је повећан са 14 на 20 милиона динара. Краљ Милан је био изузетно ревносан као командант активне војске и на тај начин утицао је на официре, па су се сви угледали на њега и утркивали се ко ће пре да обави постављени задатак.224) Био је изузетно популаран међу официрима, који су уочили да воли војску, а били су и поносни јер је бивши краљ примио на себе посао генерала.225) Чланови владе нису се смели мешати у војна питања.226) У марту 1898. претресао је на седници генералштаба питање о плану рата са Турском.227) Сматрао је да би Србија требала да зарати са Турском само у савезу са другим балканским државама.228) Док год је Милан био у Србији, Русија се на све начине трудила да буде отеран из Србије.

Ивањдански атентат

На Милана Обреновића је на Ивањдан 6. јула 1899. у 18.30 извршен атентат.229) На њега је пуцао Ђура Кнежевић из револвера, а од четири хица један метак је окрзнуо краља, а други метак је ранио његовог ађутанта Николу Лукића у раме.230) Краљ Милан је одмах још пре него што су ухватили Кнежевића оптужио Николу Пашића и радикале као инспираторе атентата. Позадина атентата није довољно расветљена, али краљ Милан је сматрао да иза атентата стоје радикали, па је дао да се затвори њихово вођство на челу са Николом Пашићем. Иако током суђења није доказана кривица радикалне странке, краљ Милан је ипак инсистирао да се погубе главне вође радикала. Због руске и аустријске интервенције морао је да попусти и одустане од погубљења вођа радикала. Никола Пашић је страхујући од погубљења признао да је политички крив, јер није сузбијао антидинастичке елементе у странци. Краљ Милан је након атентата био још забринутији за свој живот сматрајући да му прети опасна руска завера.231)

Женидба краља Александра

Након Ивањданског атентата краљ Милан је сматрао да због опасности по династију његов син што пре треба да обезбеди наследника, па је започео преговоре о женидби Александра за једну немачку принцезу.232) Александар Обреновић је једно време заваравао оца претварајући се да је заинтересиран за немачку принцезу, а онда је пре спровођења свог плана сачекао да његов отац и Владан Ђорђевић оду у бању Карлсбад (Карлове Вари).233) Док је краљ Милан боравио у Карлсбаду краљ Александар је објавио веридбу са Драгом Машин. Ђорђе Генчић је одмах депешом позвао краља Милана да се врати у земљу, не објашњавајући о чему се ради. Када је краљ Милан депешом обавештен о чему се ради, дао је оставку на положај команданта активне војске.234) Официри су били спремни да се побуне против краља Александра само ако се појави краљ Милан.

Смрт краља Милана

Краљ Александар Обреновић издао је наређење да краља Милана врате са границе ако покуша да уђе у Србију.235) Београдској штампи дао је сигнал за новинске нападе на краља Милана.236) На тај начин дражио је јавно мнење против краља Милана, да би отежао његов евентуални повратак у земљу. Међутим краљ Милан је био сломљен.237) Никако није могао да се поврати од утучености. Разболео се од грипа крајем јануара 1901. у Бечу.238) Када су јавили да је Миланово стање критично, очекивало се да ће син доћи код њега у Беч, али уместо сина дошао је пуковник Лазар Петровић. Краљ Милан умро је 29 јануара/11. фебруара 1901. у Бечу.239) Око мртвога краља настала је свађа српског краља и аустријског цара. Краљ Александар тражио је да му се отац сахрани са краљевским почастима у Београду, али аустријски цар Фрањо Јосиф тврдио је да је дао реч краљу Милану да ће га сахранити у Аустрији, у манастиру Крушедолу.240) Краљ Милан је на дан Александровога венчања био упутио аустријском цару молбу да се не сахрањује у Србији.241) Аустријски цар га је сахранио у манастиру Крушедолу.

Литература

1) , 2) , 3)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 270
4) , 5)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 271
6) , 7) , 8)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 272
9) , 10)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 273
11) , 12)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 274
13) , 14)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 19
15)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 84
16) , 17)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 275
18) , 20) , 21)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 276
19) , 41) , 42)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 433
22) , 23)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 277
24) , 25) , 26)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 278
27)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 196
28)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 193
29)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 205
30)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 282
31)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 288
32)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 292
33)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 300
34)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 301
35) , 36)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 304
37)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 305
38) , 39)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 427
40)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 432
43)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 436
44)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 447
45) , 46)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 449
47) , 48)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 483
49)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 484
50)
Влада Милана Обреновића, 1, стр. 509
51)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 12
52)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 1-2
53)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 4
54)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 9
55)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 13
56)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 49
57)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 50
58)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 114-119
59)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 122-125
60)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 144
61)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 148
62)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 189
63)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 193
64)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 195
65) , 66)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 207
67) , 68)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 208
69)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 211
70)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 296
71)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 297
72)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 298
73) , 74)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 300
75)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 307
76)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 322
77)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 325
78) , 79)
Гргур Јакшић, 1953, стр. 78
80) , 81)
Гргур Јакшић, 1953, стр. 79
82)
Гргур Јакшић, 1953, стр. 80
83)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 343
84) , 85)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 29
86)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 38
87)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 39
88)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 42
89)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 43
90)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 46
91)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 55
92) , 93)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 408
94)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 409
95)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 410
96)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 413
97)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 73
98)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 75
99)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 78
100)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 89-90
101)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 363-364
102)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 384
103)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 105
104)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 119-123
105)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 127-128
106)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 129
107)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 157-158
108)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 146
109)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 148
110)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 149
111) , 112) , 113)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 152
114)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 150
115) , 116)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 151
117) , 118)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 155
119)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 169
120)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 185
121)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 194
122)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 196
123)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 199-200
124)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 202
125) , 126)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 207
127)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 210
128)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 210-211
129)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 215
130)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 220
131)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 222
132)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 223
133)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 229
134)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 230
135)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 242
136)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 254
137)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 258
138)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 283
139)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 280
140)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 289
141) , 144)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 315
142)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 316
143)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 317
145) , 146) , 147) , 148)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 366
149)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 368
150)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 370
151)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 370-371
152)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 374
153)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 384
154)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 385
155)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 386-387
156)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 389
157)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 427
158)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 428
159)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 429
160)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 437
161)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 438
162)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 440
163)
Влада Милана Обреновића, 3, стр. 441
164)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 443
165) , 166)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 444
167)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 465
168)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 466
169)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 467
170) , 171)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 480
172)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 482
173)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 484
174)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 486
175)
Влада Милана Обреновића, 2, стр. 494
176)
Влада Александра Обр., 1, стр. 242
177)
Влада Александра Обр., 1, стр. 230
178)
Влада Александра Обр., 1, стр. 231
179)
Влада Александра Обр., 1, стр. 232
180)
Влада Александра Обр., 1, стр. 233
181)
Влада Александра Обр., 1, стр. 244
182)
Влада Александра Обр., 1, стр. 245
183)
Влада Александра Обр., 1, стр. 249
184) , 185)
Влада Александра Обр., 1, стр. 255
186)
Влада Александра Обр., 1, стр. 265
187)
Влада Александра Обр., 1, стр. 269
188)
Влада Александра Обр., 1, стр. 351
189)
Влада Александра Обр., 1, стр. 354
190)
Влада Александра Обр., 1, стр. 356
191)
Влада Александра Обр., 1, стр. 359
192)
Влада Александра Обр., 1, стр. 360
193)
Влада Александра Обр., 1, стр. 339
194)
Влада Александра Обр., 1, стр. 404
195)
Влада Александра Обр., 2, стр. 1
196)
Влада Александра Обр., 2, стр. 3
197)
Влада Александра Обр., 2, стр. 4
198)
Влада Александра Обр., 2, стр. 10
199)
Влада Александра Обр., 2, стр. 16
200)
Влада Александра Обр., 2, стр. 18
201)
Влада Александра Обр., 2, стр. 19-20
202)
Влада Александра Обр., 2, стр. 21
203)
Влада Александра Обр., 2, стр. 27
204)
Влада Александра Обр., 2, стр. 47
205) , 206)
Влада Александра Обр., 2, стр. 48
207)
Влада Александра Обр., 2, стр. 51
208) , 209)
Влада Александра Обр., 2, стр. 70
210)
Влада Александра Обр., 2, стр. 75
211)
Влада Александра Обр., 2, стр. 84
212)
Влада Александра Обр., 2, стр. 78
213)
Влада Александра Обр., 2, стр. 95
214)
Влада Александра Обр., 2, стр. 167
215)
Влада Александра Обр., 2, стр. 182
216)
Влада Александра Обр., 2, стр. 183
217)
Влада Александра Обр., 2, стр. 238
218)
Влада Александра Обр., 2, стр. 250
219)
Влада Александра Обр., 2, стр. 312
220)
Влада Александра Обр., 2, стр. 313
221) , 222) , 223)
Влада Александра Обр., 2, стр. 314
224) , 225)
Влада Александра Обр., 2, стр. 317
226)
Влада Александра Обр., 2, стр. 391
227) , 228)
Влада Александра Обр., 2, стр. 373
229) , 230)
Влада Александра Обр., 2, стр. 406
231)
Влада Александра Обр., 2, стр. 466
232)
Влада Александра Обр., 3, стр. 2
233)
Влада Александра Обр., 3, стр. 2, 3
234)
Влада Александра Обр., 3, стр. 10
235)
Влада Александра Обр., 3, стр. 51
236)
Влада Александра Обр., 3, стр. 52
237)
Влада Александра Обр., 3, стр. 53
238)
Влада Александра Обр., 3, стр. 91
239)
Влада Александра Обр., 3, стр. 92
240) , 241)
Влада Александра Обр., 3, стр. 96
Штампање