Илија Гарашанин

Илија Гарашанин (Гараши крај Аранђеловца, 28. јануар 18121)Београд, 22. јун 1874),2) државник, министар унутрашњих дела, иностраних дела и председник владе.

Живот и рад

Син је Милутина Савића, имућнога трговца.3) Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну, а након тога похађао је немачку школу у Ораховици, где је научио немачки.4)

Испрва је помагао оцу у трговини стоком. Његов отац је помагао кнезу Милошу да 1825. угуши Ђакову буну. Побуњеници су тада спалили Гарашанинову кућу, али захвални кнез Милош доделио је Милутину Гарашанину имање у Гроцкој.5) Кнез Милош је узео у државну службу Илијиног брата Луку, а када је Лука дао оставку, онда је 1834. узео Илију у државну службу и поставио га за цариника у селу Вишњици на Дунаву.6)

Саветник и заповедник војске

Након тога једно време радио је у Београду, а јула 1837. кнез га је поставио за заповедника српске војске.7) Октобра 1837. Илија Гарашанин је постављен за заповедника војне полиције и за члана Државнога савета.8) Са само двадесет и пет година постао је саветник, јер је знао два страна језика (грчки и немачки) и успешно је обављао државну службу.9) Био је у чину пуковника. Када је кнез Милош потакао Јованову буну 1839. Тома Вучић је добио задатак да угуши буну, а за његове помоћнике одређени су Илија Гарашанин, његов отац и Вуле Глигоријевић.10) После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Као његов отац и брат, због добрих веза са Томом Вучићем, Илија Гарашанин је за време прве владе кнеза Михаила стао на страну уставобранитеља.11) Илија је заједно са Лазаром Тодоровићем и Рајом Дамјановићем постао члан уставне комисије, која је тражила подршку за повратак Карађорђевића.12) Учествовао је 17. маја 1840. на тајном састанку у Вучићевој кући, где су уставобранитељи планирали стратегију.13) Милутин Грашанин, а касније и остали уставобранитељи, због страха од хапшења побегли су код Турака на Калимегдан.14) Августа 1840. на кнежево инзистирање скупштина је осудила Илију Гарашанина као саучесника Томе Вучића, због бега на Калемегдан, напуштања војске и због издаје Србије.15) Оптужен је и његов отац Милутин и брат Лука. Тридесет и осам истакнутих уставобранитеља, укључујући и Илију, Милутина и Луку Гарашанина морало је да оде у изгнанство у Цариград.16) Под притиском руског цара кнез је попустио, па је априла 1841. дао амнестију свим политичким емигрантима сем Томе Вучића, Милутина Гарашанина и Стојана Симића. Илија Гарашанин је заједно са Томом Вучићем и Матијом Ненадовићем стигао у Земун у децембру 1841, али на повратак у Србију чекао је до марта 1842.17) Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михајла.

Највећи администратор уставотворног режима

У време смрти оца и брата Илија је био на пословном путу у Влашкој, а у Србију се вратио тек у октобру 1842. Уставобранитељи су због заслуга његове породице понудили место у савету најпре његовом старијем брату Михаилу, али кад је он одбио Илија је постао члан моћнога Државнога савета.18) Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу.19) На почетку његов је главни задатак био да се успостави ред. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године.20) Посебно је водио рачуна да се очува народно јединство, да би се спречио уплив страних сила.21) Пажљиво је 27. јуна 1843. припремио изборе, који су омогућили да Александар Карађорђевић буде поново изабран за кнеза.22) Одмах на почетку мандата као министар унутрашњих послова предложио је веома строг закон, по коме се бунтовници осуђују на смрт.23) Гарашанин је био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена.24) Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. Строгост и доследност била су обележја његове администрације.25) Био је непристрасан и правичан, па код њега у државним пословима нису важила пријатељства и породичне везе.26) Инзистирао је на законским средствима и противио се самовољи, ситним тиранисањима и шпијунирањима људи.27) У свему је знао да буде веома строг, само да би се одржао унутрашњи ред. Иако се лично добро слагао са кнезом Александром Карађорђевићем, жалио се да кнез често одбија његове конструктивне предлоге, који су били у интересу Србије.28) Противречио је кнезу због његове склоности аутократизму и личној владавини, односно због кнежевих честих покушаја да крши закон или Устав.29) Отворено се супростављао свим кнежевим покушајима да се уради нешто незаконито.30) Неколико пута нудио је оставку, спречавајући на тај начин кнежеву самовољу.31) Уз Гарашанинове напоре успостављена је поштанска служба и успостављено је Министарство грађевина.32) На његову препоруку отворена је прва пољопривредна школа у Србији.33) Бринуо се за унапређење сточнога фонда, па је обезбедио да се расна грла стоке увезу из Штајерске и Енглеске.34)

Начертаније

У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Гарашанин је поседовао способност да ствара далековидне политичке планове и истицао се динамиком и интелектом од других уставобранитеља.35) Осећао је да слаби Отоманско царство и предвиђао је његов слом, а због тога је било лакше да агитацијом привуче Србе под турском, него оне под аустријском влашћу.36) Био је свестан сталног аустријског и руског утицаја у Србији, па је сматрао да треба створити кочнице према тим утицајима и да треба јачати српску аутономију.37) Док су други уставобранитељи своју политику заснивали на туторствима страних сила, Илија Гарашанинје је био заговорник ослањања Србије на саму себе.38) Од страних сила највише је био склон да тражи подршку Француске и Енглеске, које су због удаљености имале мање интереса да ограничавају српску аутономију.39) Имао је и способност да буде еластичан и да шири своју спознају. Вођа пољске политичке емиграције Адам Чарторијски заинтересовао се за Србију, зато што је 1843. била изложена руском притиску. Черторијски је 1843. написао за уставобранитеље нацрт плана за помирење и уједињење Јужних Словена.40) Чарторијски је октобра 1843. послао у Србију Франтишека Заха, који се често састајао са Гарашанином и износио му своје идеје о уједињењу Јужних Словена са Србијом као језгром уједињења, о реформама у Србији и француско-српским односима.41) Франтишек Зах је почетком 1844. за Гарашанина написао свој План, који су онда пажљиво проучили Гарашанин, кнез, Алекса Јанковић и Атанасије Николић.42) Гарашанин је прилагодио Захове идеје, онако како је сматрао да је најбоље за Србију и створио је свој план Начертаније. Испустио је све са чиме се није слагао у Заховом плану и додао је своје закључке.43) Потпуно је избацио Захов део о сарадњи са Хрватима, а речи Југословен у Захову плану заменио је речју Србин.44) Ограничио се на ослобађање српских територија у Отоманском царству. Аустрију је сматрао главним непријатељем, а био је забринут и због могуће руско-аустријске поделе европске Турске, што би осујетило српски план.45) Гарашанин је сматрао да Србија треба да буде лојална према Порти, све док је на Балкану не замени нова држава под водством Србије.46) Пољски план је био изразито антируски, а Гарашанин је сматрао да се може сарађивати са Русијом, која се одриче мешања у унутрашње ствари Србије.47)

Национална пропаганда

Као српски министар унутрашњих и спољних послова 1844—1853. и 1861—1867. користио је Начертаније као општи скуп смерница за националну акцију.48) Гарашанин је стао на чело тајног одбора и почео је да спроводи свој програм корак по корак. Био је главни организатор и вођа систематски вођене пропагандне активости у Аустријском и Отоманском царству.49) Успоставио је контакте са различитим словенским вођама. Од 1845. агенти са простора јужнословенских народа слали су му извештаје о свему.50) У Београду је створио централну организацију за пропаганду, са њим на челу.51) Његов помоћник био је Јован Мариновић, а поред њега били су: Лазар Арсенијевић Баталака, Матија Бан, Тома Ковачевић, Атанасије Николић и Антоније Орешковић.52) Национална активност одвијала се према плановима даним у Начертанију, а те планове би разрадили у детаље Матија Бан и Тома Ковачевић.53) Српска влада је пажљиво сакрила своје учешће, да за то не сазнају Аустрија или Турска. Гарашанин се највише активности посветио Босни, у којој је и пре Начертанија постојала одређена српска активност.54)

Уз помоћ бившег фратра Томе Ковачевића разапео је пропагандну мрежу међу босанским фрањевцима.55) По босанским кафанама преко мреже својих агената Гарашанин је потицао антитурска расположења.56) Под његовим руководством Тома Ковачевић, Матија Бан и Јован Мариновић направили су марта 1849. детаљни план пропагандних активности у европској Турској.57) Сврха политичке пропаганде било је дизање општег устанка до ослобођења уз помоћ Србије и Црне Горе. Гарашанин је преко Матије Бана успоставио добре односе са Петром II Петровићем Његошем, а након Његошеве смрти наставио је сарадњу са кнезом Данилом. Када је 1852. избио Вукаловићев устанак, кнез Данило се укључио у рат са Турском. Гарашанин је тада сматрао да прилике у Европи још не погодују општем устанку, па га је кнез Данило сматрао кривим, јер се Србија није прикључила рату са Турском.58) Везе са Старом Србијом успоставио је преко трговаца, а већ пред 1850. вођена је знатна српска пропагандна активност на Косову, Метохији и у околини Новог Пазара.59) У Македонију је послао Стевана Верковића, који је тобоже куповао антиквитете, а заправо је радио на припреми устанка.60) Гарашанин је међу Бугарима покушао да пропагира идеју о уједињењу са Србијом након ослобођењу од Турака.61) Бугари су због тога били примани у српске школе и богословије, за њих су штампани молитвеници на бугарском, а у њихове крајеве је слао агенте, да их придобијају и уверавају да им Србија може помоћи у ослобођењу.62) Значајну улогу у српској пропаганди имали су бугарски свештеници и учитељи снабдевени су верским и световним књигама штампаним у Београду.63) Гарашанин је због српског приступа стратешким јадранским лукама у Скадру, Улцињу и Медови настојао да привуче и племена северне Албаније, па је 1844. послао Стефана Верковића у тајну мисију католичким албанским племенима северне Албаније.64) Ступио је у везу са вођама Мирдита, који су пристали да се у одређеном тренутку побуну против Турака, а заузврат добију аутономију у српској држави.65) Што се тиче Хрвата сматрао је да тек након ослобађања Јужних Словена у европској Турској и њиховог припајања Србији и Црној Гори треба приступити ослобађању Јужних Словена у Аустријском царству.66) Иако је Начертаније мало помињало Хрвате Гарашанин је са Хрватима сарађивао током 1848. и 1849, за време српског сукоба са Мађарима. Хрватска делегација, коју је предводио Иван Кукуљевић Сакцински посетила је маја 1848. Београд и разговарала је са кнезом и са Гарашанином и тада су изјавили да желе уједињење свих Јужних Словена у једну државу.67) Гарашанинова мрежа агената била је кључни чинилац националне пропаганде све до 1875.68) Мрежа је мало слабила, када он није био у влади од 1853. до 1858, али онда се поново активирала у још јачем обиму.69)

1848. и 1849.

Послао је 1848. Матију Бана да посети Јосифа Рајачића и након тога бана Јосипа Јелачића.70) Послао је и друге изасланике у Хрватску, Далмацију и Босну, све са циљем да ојача српско-хрватски споразум пред заједничку акцију против Мађара.71) Од почетка се залагао за помоћ Србима у Војводини, па је за такву политику успео да увери плашљивог кнеза Александра Карађорђевића.72) Успео је да спроведе политику помагања Србима у Војводини, иако су се тој политици жестоко супростављали Тома Вучић и Стефан Стефановић Тенка.73) Свим средствима је подржао Стевана Книћанина, да прискочи у помоћ прекосавским Србима и спаси их од пораза. Као министар унутрашњих послова слао је среским начелницима дописе, тражећи да међу дотада равнодушним становништвом потичу слање добровољаца и објашњавају им значај тога посла.74) Тражио је да се пажљиво организује одабир добровољаца, њихова опрема, слање у мањим групама, њихов дочек у Војводини, као и официри надлежни за њих.75) Гарашанин је у својој политици помагања Српском народном покрету истрајавао трпећи притисак из Аустрије и Порте.76) Допринео је да се створе темељи за будуће српско јединство. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио.77)

На инсистирање Руса смена са места председника владе

Гарашанин је Аустрију сматрао највећим непријатељем српства и јужнословенских народа, јер је намеравала да очува Турско царство и да одржава контролу над Јужним Словенима.78) Гарашанин је од великих народа Русе сматрао најближим Србима и сматрао је да се источно питање може решити ослањањем на Русију, али да се Русија одрекне политике покоравања и да буде спремна да толерише независну Србију.79) Од српских државника први се залагао за блиске односе са Француском.80) Француска је за време Наполеона III подржавала балканске хришћане, са циљем да они након слома Турског царства спрече аустријско-руску експанзију.81) У мају 1852. Гарашанин је у Паризу разговарао са Наполеоном III, од кога је тражио и добио дипломатску подршку.82) Руси су почели да се противе Гарашанину још од 1843, али посебно су критиковали Гарашанинов Закон о одржању реда из 1850, по коме је установљена јака полицијска власт, која је могла да непосредно кажњава починиоце.83) Та мера била је усмерена против анархије, коју су подстицали проруски оријентисан Тома Вучић и Обреновићевци. Русија је сматрала да је та мера усмерена првенствено против русофилских елемената, па је протествова код Порте, а поред тога Русија је тражила да Турци спрече оснивање Војне академије и фабрике оружја у Крагујевцу.84) Гарашанин је сматрао да аустријски и руски двор штите Обреновићевце да би заплашили српску власт. Након демонстрације присташа Томе Вучића, Гарашанин је априла 1852. послао потчињеним чиновницима веома оштар Априлски циркулар, у коме је тражио веома оштре казне за изгреднике и оне који клевећу власт.85) Русија је подржавала Тому Вучића и тада је први пут тражила да се Гарашанин уклони са места министра унутрашњих послова.86) Његов пут у Париз и разговори са Наполеоном III појачали су одлучност и притисак Русије да га уклони са места министра. После Петронијевићеве смрти постао је 25. септембра 1852. председник владе (кнежев представник) и министар иностраних послова.87) Руски цар Николај I Павлович сматрао је Гарашаниново постављање за председника владе увредом и отвореним пркосом.88) Након тога Гарашанин је изоловао Тому Вучића и 6. децембра 1852. га сменио са свих дужности и пензионисао га.89) Руси су након тога поново протествовали и поново тражили смену Гарашанина. Након више притисака и претњи кнез је попустио, па је Гарашанин смењен са положаја председника владе и министра вањских послова 26. марта 1853. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију.

У опозицији кнезу

Током Кримског рата (1853—1856) на руско инсистирање Гарашанин није имао додира са владом, али ипак вршио је велики утицај на политику владе преко свога бившег помоћника Јована Мариновића, који је са њим делио мишљење.90) Мариновић и Гарашанин су сумњали да Русија може да победи у Кримском рату, па су сматрали да би Србија као руска савезница могла да изгуби све и да је најбоље да Србија одржава неутралност.91) Са њим се често консултовао и кнез. Међутим кнез Александар Карађорђевић је након руског повлачења у рату почео да мења своју проруску у проаустријску политику.92) Како је одмицао Кримски рат Гарашанин је све више био разочаран и огорчен због француске проаустријске политике.93) Током 1855. француски и енглески конзул и турски паша тражили су од кнеза да Гарашанину повери место председника владе.94) Гарашанин је одбијао, јер се више није слагао са кнежевом проаустријском политиком.95) Након Кримског рата прешао је у опозицију, јер је кнез покушавао да уз аустријску подршку ојача личну владавину.96) У октобру 1855. Гарашанин је почео да тражи од Француза да кнеза уклону са српског трона.97) Писао је 1856. кнезу веома оштро писмо. Кнез је нашао јак ослонац у својим и жениним рођацима, које је поставио на разне важне положаје. Други важан ослонац била му је Аустрија, а аустријски конзул Теја Радосављевић постао је најмоћнија личност. Главна унутрашња политичка борба водила се између Савета и кнеза, који је уз аустријску подршку протузаконито крњио права Савета. У том сукобу Гарашанин је био на страни Савета.98) Гарашанин је поново постао члан Савета од 9. априла 1857.99) У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом Тенкине завере 1857, кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.100)

Борба против кнеза

Почетком 1858. Гарашанин се измирио и удружио са другим моћним олигархом, Томом Вучићем, са циљем да заједнички руше кнеза.101) Пришао им је и најбогатији Србин Миша Анастасијевић, који је био љут на кнеза, јер му је зет Радован Дамњановић умро у затвору.102) После Етем-пашине мисије Гарашанин је 12. априла 1858. постао министар унутрашњих послова у влади Стевана Магазиновића, коју је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Александру Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера кнеза. Као министар унутрашњих послова надзирао је полицију, војску и државну власт и имао је велику улогу у судбоносним догађајима. Сама иницијатива за сазивање Народне скупштине потекла је од либералних политичких кругова и од народа.103) Гарашанин је ту свеобухватну народну агитацију искористио против кнеза, па је плашио кнеза и владу да ако се не сазове Скупштина, да би могло да дође до отворене побуне.104) Крајем августа 1858. Гарашанин је страшећи могућом револуцијом, наговорио Савет да незнатном већином донесе одлуку о држању Скупштине.105) Кнез је након великог противљења одобрио Скупштину, застрашен Гарашаниновим причама о крвавој револуцији.106) Поред отпора кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.107)

Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића.108) Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто-пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтео да војсци изда наредбу и растера скупштину.

Главни сарадник кнеза Михаила

После повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је кнез Михаило по други пут постао кнез септембра 1860. намеравао је да ради потпунијег унутрашњег мира нађе могућности за заједнички рад конзервативаца и либерала.109) Место председника владе најпре је понудио Јовану Мариновићу, а онда је понудио и Гарашанину, али обојица су одбили да буду у истој влади са Јевремом Грујићем.110) Гарашанин је због тога остао ван владе Филипа Христића. Илија Гарашанин је био председник владе и министар инострансих послова од 21. октобра 1861. до 15. новембра 1867. Пре преузимања дужности показао је кнезу Михаилу своје Начертаније и тражио је да кнез прихвати Начертаније као државну политику као услов да буде председник владе.111) Када је кнез прочитао и одобрио Начертаније као државну политику, тада је Гарашанин преузео место председника владе и министра иностраних послова.112) За кнеза Михаила саставио је октобра 1861. меморандум, у коме је указао на потребу да се поставе национални циљеви и да се одреде одговарајућа средства.113) Сматрао је да се циљеви могу остварити уништењем Турске и проширивањем граница Србије.114) Залагао се за пажљиво планирање општег устанка балканских хришћана унутар Турског царства.115) Залагао се за брзо наоружање Србије, да се балкански народи уједине и да се заједнички ослободе турског ропства.116) Сматрао је да се балкански народи требају ослонити на властите снаге.117) Током 1861. Србија је била сувише слаба да би искористила Вукаловићев устанак и улазак Црне Горе у рат против Турске.118) Иако је рано започео да склапа савезе са другим народима чувао се од преурањеног уласка у рат, пре него што Србија постане довољно спремна.119)

Под кнезом Михајлом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организовао је пропаганду на целом Балканском полуострву како би, чим Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа против Отоманске империје. За време његовога министровања, решено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.120)

Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић.121) Према забелешкама Николе Христића Гарашанин је смењен због несмотрености Антонија Орешковића.122) За разговоре Орешковића и пруског представника Лоберна сазнала је аустријска власт.123) Кнез Михаило је пре тога од аустроугарског министра Андрашија добио обећање да ће Србија добити бар пола Босне и Херцеговине.124) Орешковићева несмотреност је угрожавала тај споразум, па је уклањањем Гарашанина кнез покушао да докаже да није умешан у разговоре са Прусијом, која је тада била непријатељ Аустрије.125) Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој.

Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.

Академик

Почасни је члан Друштва српске словесности од фебруара 1845. Почасни је члан Српског ученог друштва од лета 1864.

Литература

Спољне везе

1)
16. јануар по старом календару
2)
10. јун по старом календару
3)
„EN”, Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929.
4) , 20) , 24) , 77) , 100) , 107) , 108) , 120) , 121)
EN
5)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 25
6)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 26
7) , 8)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 28
9)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 29
10)
Радош Љушић, 1986, стр. 447
11) , 12) , 13) , 14)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 31
15)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 32
16)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 33
17)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 34
18) , 19)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 38
21) , 22)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 45
23)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 47
25)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 55
26) , 27)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 54
28) , 29) , 30)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 57
31)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 58
32) , 33) , 34)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 59
35) , 36) , 37)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 62
38) , 39)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 63
40)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 66
41)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 70-72
42)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 76
43) , 44)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 77
45) , 46) , 47)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 78
48)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 84
49) , 50) , 51) , 52) , 53) , 54)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 85
55)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 86
56)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 91
57)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 92
58)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 97
59) , 60) , 61)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 98
62) , 63)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 99
64) , 65) , 66)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 100
67)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 101
68) , 69)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 103
70) , 71)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 126
72)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 144
73)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 134, 144
74)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 128-130
75)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 130
76)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 145
78) , 79)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 147
80) , 81)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 149
82)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 151-152
83) , 84)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 156
85)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 157
86)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 158
87) , 88)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 163
89)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 163, 164
90) , 91)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 181
92)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 194
93)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 197
94) , 95)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 204
96)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 203
97)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 205
98)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 209
99)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 214
101)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 228
102)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 229
103)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 236
104)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 236-237
105) , 106)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 240
109)
Друга влада Милоша, 1933, стр. 155
110)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 293-294
111) , 112)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 304
113) , 114) , 115)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 312
116) , 117)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 313
118)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 314
119)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 315
122) , 123)
Политика, 18. 2. 1940, стр. 15
124) , 125)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 445
Штампање