Добро дошли на Српску енциклопедију

Милутин Савић Гарашанин

Милутин Савић Гарашанин (Гараши, 1762 — Барајево, 1. септембар 1842), учесник Првога и Другога српскога устанка. Био је члан Савета за време кнеза Милоша. Његов син био је чувени државник Илија Гарашанин.

У фрајкору

Милутин Савић Гарашанин рођен је око 1762. у Гарашима у крагујевачкој нахији.1)2) Његови су пореклом из Белопавлића у Црној Гори.3) Ступио је 1787. пред Кочину крајину у фрајкоре у исту јединицу као и Карађорђе.4) Када је он ступио у фрајкор Карађорђе је већ имао чин каплара.5) У фрајкору су под командом пуковника Михаљевића најпре прошли темељиту војну обуку, да би онда једно време ратовали 1787. у Италији.6) Ту је унапређен у каплара, а Карађорђе у наредника.7) Аустрија је пре рата са Турском закључила мир са Италијом и фрајкорску јединицу је пребацила у Срем. Гарашанин је прешао у Србију код Шапца јула 1788. у чину каптенармуса и ратовао је за време Кочине крајине све док Аустрија није 1791. склопила Свиштовски мир са Турском.8) Након склапања мира иступио је из фрајкора и вратио се у Гараше. Обогатио се као трговац стоком.9)

Оптужба за паљевину сена

Познавао се са Карађорђем не само због тога што су заједно ратовали у фрајкору, него су и њихова села Топола и Гараши била близу.10) Међутим Карађорђе га није много волео.11) Када га је Карађорђе позвао 1804. на устанак он се одазвао и подигао је народ и од тада је стално учествовао у устанку, али није хтео да се прими команде.12) Током 1812. у Гарашима је неко запалио поштанска сена и када су пред Совјетом су за то оптужили Гарашанина и његовог побратима они су побегли у планину у хајдуке.13)14) Пошто су побегли сматрали су их кривим, па су за њима послали потеру, распродали им имање, запалили кућу и породицу отерали у београдски град.15) Према Милићевићу то је све учинио Карађорђе, а према Константину Ненадовићу то је по налогу Совјета, а са знањем Карађорђа.16)17) Гарашанин се касније према Ненадовићу предао Карађорђу, који је сматрао да га је неко лажно оптужио и Карађорђе је тада Гарашанину дао део своје стоке и писао Совету да му ослободе породицу из Београда.18) На почетку Првога српског устанка оженио се сестром Арсенија Ломе.19) Имао је две ћерке и три сина: Михаила, Луку и Илију. Његов касније чувени син Илија Гарашанин рођен је 28. јануара 1812. у Гарашима и још као беба боравио је прогнан у београдском граду са мајком и браћом Милованом и Луком.20)

Други српски устанак

Након пропасти Првога српског устанка Гарашанин је у октобру 1813. прешао у Срем и састао се са Карађорђем, који је био заточен у манастиру Фенек.21) Звао је Карађорђа да се врате и да до боље прилике наставе са хајдучким четовањем против Турака, али Карађорђе је тврдио да га Немци не пуштају.22) Гарашанин се вратио у Гараше и ту је сачекао прилику за Други српски устанак. У фебруару 1815. био је присутан на тајном састанку на коме су поред осталих били још били Арсеније Лома, Тома Вучић и Игуман Авакум.23) Договорили су се да подигну устанак на Цвети и да Милоша Обреновића изаберу за вођу устанка, а у случају да одбије Аресеније Ломо је био задужен да га убије.24) Пре почетка устанка Гарашанин је убио једнога чувеног турског зликовца и двојицу његових помагача, али том приликом сам је рањен у руку.25) После тога Гарашанин је са својим тастом Ломом отишао и са Милошем Обреновићем договорио устанак.26) Ипак пазио је на Милоша да опет не пребегне код Турака као за време Хаџи Проданове буне. Када је почео Други српски устанак Милутин је покупио 300 устаника из Гараша и са њима је на Липару у заседи дочекао Ђаја-пашу, који је са великом војском кренуо према Чачку.27) Међутим касније се морао повући пред великом турском силом. После тога учествовао је у биткама на Љубићу, Чачку, Пожаревцу и у боју на Дубљу.28)29) У боју на Дубљу рањен је пушком.

Хаџи-Милутин

Пошто је после тога боја дошло до примирја Гарашанин се вратио у Гараше, где се бавио земљорадњом и трговином стоком, од чега се добро обогатио.30) Кнез Милош га је поставио за јасеничкога кнеза.31)32) Гарашанин је био савестан, разборит, независна карактера и спреман да уђе у све опасности не очукујући славу или награду.33) Мрзио је неправду и био је истинољубив, па је међу својим земљацима био јако уважаван.34) Отишао је на ходочашће у Јерусалим на Христов гроб, па је отада прозван хаџија, тј. Хаџи-Милутин.35)36)

Ђакова буна и напуштање Гараша

Милоје Петровић Ђак је 1825. започео Ђакову буну. Кнез Милош је онда послао Јована Обреновића и Милутина Савића Гарашанина са једним одредом Јасеничана и Лепеничана да испитају узроке нереда и буне, а другим кнежевима је наредио да им крену у помоћ.37) Међутим они који су дошли са Јованом Обреновићем и Гарашанином да угуше побуну придружили су се побуњеном народу.38) Јасеничани су хтели да уместо Гарашанина за кнеза имају једнога трговац, а за кнеза смедеревске нахије хтели су Миливоја Поповића Ђака.39) Народ се углавном жалио на лошу администрацију, на велики порез за који нису знали како се троши и на злоупотребе својих кнежева, са којима нису били задовољни. Побуњени народа је тада попљачкао Гарашанинову кућу.40) Гарашанин је са породицом избегао најпре у Крагујевац, а онда у Гроцку, где се населио када му је кнез Милош дао нешто земље.41) У Гараше се више није враћао, него је распродао имање. У Гроцкој се опет обогатио тргујући свињама.42)

Уставобранитељ

Када је успостављен Велики народни суд кнез Милош га је поставио за члана тога суда.43) Није се много занимао за политику. Био је неутралан у тренуцима када су други тражили да се уставом ограничи аутократска власт кнеза Милоша.44) Међутим од 1839. придружио се уставобранитељима.45) Када се кнез Милош почео противити новом уставу тада је Гарашанин неколико пута покушавао као пријатељ да га наговори да прихвати нови устав.46) Кад је Кнез Милош је 29. априла 1839. напустио кнежевину и отишао у Земун са циљем да врши притисак на уставобранитеље тада је Гарашанин одлазио код њега да га наговори, али тада су се посвађали.47) Када је кнез Милош потакао Јованову буну 1839. тада је за Тома Вучић Перишић добио задатак да угуши буну. Тома Вучић је у Раковици окупио око 3.000 народних војника, а Савет му је као помоћнике одредио Милутина Гарашанина, његовога сина Илију Гарашанина и Вулу Глигоријевића.48) Након окончања побуне уставобранитељи су кнеза Милоша присилили да се 13. јуна 1839. одрекне трона због умешаности у побуну.

Бег и изгнанство у Цариграду

Након доласка младог кнеза Михаила марта 1840. у Србију једно кратко време смирио се сукоб уставобранитеља и обреновићевцаца, али сукоб се обновио, а кнез Михаило је постао строжи према уставобранитељима.49) Милутин Савић Гарашанин је тада напустио свој положај у Државном савету и повукао се на своје имање у Гроцкој, али кнез Михаило је због неовлаштеног одласка послао одред војника да га ухапсе.50) Сазнавши на време за долазак војника Милутин се извукао из куће и побегао у калемегданску тврђаву код Турака.51) Убрзо након тога и други истакнути уставобранитељи побегли су на Калемегдан. Кнез Михаило је јула 1840. сазвао одабране чланове скупштине, који су оптужили уставобранитеље и између њих Милутина Савића Гарашанина, као и његове синове Илију и Луку Гарашанина.52) Милутин Савић је оптужен да је врбовао и подмићивао људе да убију кнеза Михаила.53) Тридесет и осам истакнутих уставобранитеља, укључујући и Милутина Гарашанина морало је да оде у изгнанство у Цариград.54) Под притиском руског цара кнез је попустио, па је априла 1841. дао амнестију свим политичким емигрантима сем Томе Вучића, Милутина Савића Гарашанина и Стојана Симића, које је очито сматрао својим најопаснијим непријатељима.55) Кнез се бојао Милутина Гарашанина због његових бројних трговачких веза и могућности да врбује многе присташе.56) Крајем 1841. кнез Михаило је под спољним притиском морао да амнестира Гарашанина, Тому Вучића и стојана Симића.

Смрт

Током 1842. придружио се Вучићевој буни против кнеза Михаила.57)58) Био је главни организатор буне у београдској области.59) Кнез Михаило је са војском кренуо према Крагујевцу против Томе Вучића, али успут је ухватио писмо из кога је сазнао да Милутин Гарашанин диже побуну на другом месту.60) Послао је један одред од 20 катана (коњаника), који су 1. септембра 1842. иза Барајева пресрели Гарашанина. Он се храбро бранио, али подлегао је након што је добио седам рана.61) По кнежеву наређењу одсекли су му главу и набили на колац, који су поставили крај пута.62)63)64) Три дана касније убили су и његовог сина Луку Гарашанина.65)

Литература

2) , 4) , 5) , 6) , 7) , 8) , 12)
К. Ненадовић 2 стр 221
3) , 10) , 11) , 14) , 16) , 19) , 20) , 23) , 25) , 28) , 31) , 33) , 34) , 35) , 57) , 63) , 65)
ЖИ
9)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 22
13) , 15) , 17)
К. Ненадовић 2 стр 222
18) , 21)
К. Ненадовић 2 стр 225
22) , 24) , 26)
К. Ненадовић 2 стр 226
27) , 29) , 30) , 32) , 36) , 40) , 41) , 42)
К. Ненадовић 2 стр 227
37) , 38)
Гавриловић II, стр 569.
39)
Гавриловић II, стр 570.
43) , 44) , 45) , 46) , 47)
К. Ненадовић 2 стр 228
48)
Љушић КС стр. 447
49) , 50) , 51)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 31
52) , 53)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 32
54)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 32-33
55)
А. Ивић, 1924, стр. 110
56) , 59)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 34
58) , 60) , 64)
К. Ненадовић 2 стр 230
61) , 62)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 35
Штампање