Стојан Симић
стојан_симић.jpg Стојан Симић, слика Уроша Кнежевића
Датум рођења:
5. април 1797.

Датум смрти:
22. март 1852.

Место рођења:
Бољевци
(Хабзбуршка монархија)

Место смрти:
Београд
(Кнежевина Србија)

Занимање:
политичар

Познат по:
уставобранитељ

Стојан Симић

Стојан Симић (Бољевци, 25. март/5. април 1797 — Београд, 10/22. март 1852) је био српски политичар и послован човек, један од најватренијих уставобранитеља. Главни је организатор Милетине буне, након које је ограничена кнежева власт. Једно време био је председник државнога Савета. Његов брат је исто тако познати уставобранитељ Алекса Симић.

До доласка код кнеза Милоша

Стојан Симић рођен је 1797. у сремском селу Бољевци од оца Ђорђа Симића и мајке Бисеније.1) Школовао се у манастиру Фенеку.2) Његов отац Ђорђе борио се у Првом српском устанку и постао је старешина у Крушевцу.3) Стојан Симић је 1806. дошао у Србију из сремскога села Бољеваца. Након слома Првога српскога устанка вратио се са оцем у Срем. Борио се потом у аустријској војсци против Наполеонове војске.4) По окончању тога рата једно време је лутао светом. Стојан је преко Влашке прешао у Русију.5) У Хотину је служио код Јанићија Ђурића.6) Након тога добијао је помоћ од руске владе. Вратио се у Србију у пролеће 1817. године и пошто му је отац био болестан оставио му је сав новац, што је уштедио у Русији.7) После тога отишао је у Влашку, у којој је најпре радио у фабрици бурмута у Букурешту.8)

Код кнеза Милоша

У Букурешту је постао пандур код Милошевога агента Михаила Германа.9) Стојанов брат Алекса Симић запослио се 1819. као писар у канцеларији кнеза Милоша. Током 1820. Стојан је пренио Германову поруку кнезу Милошу да не прихвата уступке, које му је Порта нудила уочи грчкога устанка.10) Прешао је у Србију у службу код кнеза Милоша Обреновића.11) Током 1821. године носио је Милошеве инструкције српској делегацији у Цариграду, али Турци су затворили целу делегацију заједно са њим.12) Претварајући се да је луд успио је да изађе из турскога затвора у Цариграду и да кнезу јави за цели случај.13)

Током 1824. Милош га је узео у државну службу, па је те године био скелеџија на Дубравици и Раму.14) Као левачки кнез и представник јагодинске нахије био је 1827. члан народнога суда.15) Током 1827. кнез га је послао у Цариград са Лазаром Тодоровићем, а 1831. са Лазаром Тодоровићем и Димитријем Давидовићем да испреговарају колики данак Србија треба да плаћа. Више пута куповао је за кнеза Милоша села на спахилуцима у Каравлашкој.16) Често је био жртва гнева кнеза Милоша, који је знао да му прети и батинама.17) Он и Тома Вучић пали су у немилост код кнеза ујесен 1830. јер су се као чиновници бавили трговином, представљајући да то раде за кнежев двор.18) Након заузимања кнегиње за њих кнез им је опростио, али их је протерао у Београд.19) Током 1831. кнез га је слао у Букурешт и Ијаши да поздрави нове влашке кнежеве.20)

Заједно са Димитријем Давидовићем по налогу кнеза Милоша путовао је 1833. у Цариград да извести руског посланика и Порту о злоделима Турака у шест отргнутих нахија.21) Иако су их руски представници саветовали да се уздрже од акције, Стојан Симић и Димитрије Давидовић били су за акцију, па су уверавали кнеза да се не треба плашити турске одмазде.22) Убрзо након тога кнез је заузимањем отргнутих нахија Турке довео пред свршен чин, а двојицу својих делегата је наградио. Старешина Крушевца Стојан је постао 1833. након што је Србији враћено шест округа. Од кнеза Милоша браћа Симић су тада добила имање браће Вренечевић, који су због отмице девојака били под судским поступком.23) Био је главни носилац идеје да се уместо турскога феудализма уведе српски феудализам, тј. бојарство.24)

Милетина буна

Стојан Симић је био организатор Милетине буне чији циљ је био да се ограничи апсолутистичка кнежева власт. Код Стојана Симића завереници су дошли до 12. јануара 1835. на крштење његова сина, а на то славље су позвали и кнегињу Љубицу и Михајла Обреновића.25) Кнегиња је била упозната са планом да се ограничи кнежева власт. Био је један од најрадикалнијих, тако да су само он и Ђорђе Протић тражили да се Милош збаци и да се за кнеза узме његов син.26) Завереници су се договорили да милом или силом натерају кнеза да прихвати устав и да се укине кулук и обједини порез.27) Одлучено је да ако кнез на Сретењској скупштини одбије њихов захтев да се тада побуне.28) Око 6.000 побуњеника предводио је Милета Радојковић. Бројчано надмоћнији побуњеници ушли су без отпора у Крагујевац. Поплашен побуном кнез Милош је био присиљен да прихвати захтеве побуњеника и да сазове народну скупштину која би донела устав. Побуњеници су се након тога разишли, а 15. фебруара 1835. донешен је Сретењски устав, којим је ограничен кнежев апсолутизам. Заједно са братом Алексом Симићем био је кратко време члан Савета, до укидања Сретењског устава.

Уставобранитељ

Кнез Милош га је онда 1835. наговорио да оде из Србије у Влашку и да тамо управља његовим имањима.29) У Влашкој је и даље окупљао опозицију, а ступио је и у контакт са руском дипломатијом. Био је један од најистакнутијих вођа опозиције у иноземству, а заједно са Ђорђем Протићем све незадовољне са кнезом Милошем упућивао је да се жале руском посланству на Милошеву деспотску управу.30) Није се усудио да се на кнежев позив крајем 1836. врати у Србију, него се вратио тек јула 1837. и тада се наизглед помирио са кнезом.31) Након доношења Турског устава постао је члан Савета.32) Иако га је кнез намеравао избацити из савета поставио га је за потпредседника Савета.33)

Кнез Милош је 29. априла 1839. напустио кнежевину и отишао у Земун са циљем да врши притисак на уставобранитеље.34) Из Земуна је тражио да се Стојан Симић, Вучић и Јеврем Обреновић удаље из Савета.35) Стојан је био у делегацији, која је тражила од кнеза да се врати у Србију. По повратку кнез је иницирао Јованову буну, а Стојан Симић је пред свим саветницима и пред београдским везиром изнео сумњу да је организатор буне сам кнез.36) Након гушења Јованове буне Стојан се слагао са Томом Вучићем да треба да траже сазивање Народне скупштине, која би кнеза присилила на абдикацију.37) Крња Народна скупштина сазвана је 12. јуна, а током рада скупштине највише су се истицали Тома Вучић и Стојан Симић, тако да су они час подбуњивали народ против кнеза, а кад би затребало смиривали би га.38) Кнез Милош се нашао у безизлазној ситуацији, па је морао да 13. јуна прихвати оставку, коју је скупштина написала и дала му на потписивање.39)

Након смрти кнеза Милана Обреновића 8. јула 1839. Јеврем Обреновић, Стојан Симић и Стефан Стефановић Тенка одлучили су да на престо доведу Михаила Обреновића.40) Након доласка кнеза Михаила у Србију 1840. присталице Обреновића под водством Јеврема Обреновића побуниле су народ против уставобранитеља, па су најистакнутији уставобранитељи, укључујући и Стојана Симића морали да напусте Србију.41) Стојан је отишао Влашку, где се бавио трговином сољу.42) Због руске интервенције кнез Михаило је одобрио повратак свих уставобранитеља, сем тројице главних, а то су били Тома Вучић, Милутин Савић Гарашанин и Стојан Симић.43) Они су се вратили у пролеће 1842.44). По паду кнеза Михаила 1842. године постао је један од уставобранитељских првака и председник Савета. 1843. напустио је политику, поново отишао у Влашку, бавио се трговином и обогатио се.

Након неколико година вратио се у Србију, где је поново био председник Савета.45) Током 1848. једним својим говором раздражио је београдску светину, која је напала његову кућу, да је морао да се склања под кров Томе Вучића, који је код светине уживао велику популарност.46)47) Сматарао је да се ради о хајци Вучићевих присташа.48) Био је принуђен да под Вучићевом заштитом затражи опроштај од руље, што је за њега било велико понижење, па је одмах након тога дао оставку и повукао се у пензију.49) Ипак током 1852. био је кандидат за кнежевог представника (председник владе).50) Био је заинтересован за тај положај, али под условом да то траже од њега и кнез и Савет.51) Само два месеца након тога изненада је умро од срчаног удара 22. марта 1852. у Влашкој.52) Смрт је била последица великог узбуђења због финансијског губитка приликом поступка разортачења са Мишом Анастасијевићем.53)

Двор

Крајем 1830-тих година подигао је себи лепу кућу у Београду, далеко од вароши, на пољани иза Теразија. Налазила се између данашњег старог и новог двора. Убрзо је, већ 1843. године, држава откупила од њега ту зграду и предала је као двор новом кнезу Александру Карађорђевићу. По повратку на престо 1859. године, Обреновићи су је такође користили као двор све до Мајског преврата 1903. године. Позната је под именом Конак. Срушена је 1904. године, јер је подсећала на бившу династију.

Његов брат је био Алекса Симић, а син Ђорђе Симић.

Литература

  • Ана Столић, 2003, аутор Ана Столић, наслов Ђорђе Симић, последњи српски дипломата XIX века, место Београд, издавач Историјски институт, година 2003
  • Радош Љушић, 1986, аутор Радош Љушић, наслов Кнежевина Србија (1830–1839), место Београд, издавач САНУ, година 1986
  • https://archive.org/stream/pomenikznameniti00miliuoft#page/642/mode/2up М.Милићевић,Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
  • Дејвид Мекензи, 1987, наслов Илија Гарашанин државник и дипломата, аутор Дејвид Мекензи, година 1987, издавач Просвета, место Београд
  • Радомир Ј. Поповић, 2003, аутор Радомир Ј. Поповић, наслов Тома Вучић Перишић, место Београд, издавач Историјски институт Београд, година 2003
  • Куниберт, 1901 https://archive.org/stream/srpskiustanakipr00kuniuoft#page/n7/mode/2up, наслов Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, аутор Бартоломео Куниберт, година 1901, издавач Просвета, место Београд

Спољне везе

1) , 5) , 6) , 7) , 8)
Ана Столић, 2003, стр. 10
2)
ЖИ https://archive.org/stream/pomenikznameniti00miliuoft#page/642/mode/2up М.Милићевић,Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
3)
НАР Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 4, 98
4) , 9) , 10) , 11) , 12) , 42)
НАР
13) , 15) , 20) , 26) , 46)
ЖИ
14) , 16)
Ана Столић, 2003, стр. 13
17) , 23)
Ана Столић, 2003, стр. 14
18) , 19)
Радош Љушић, 1986, стр. 429
21) , 22)
Ана Столић, 2003, стр. 19
24)
Радош Љушић, 1986, стр. 52-53
25)
Радош Љушић, 1986, стр. 121-122
27) , 28)
Радош Љушић, 1986, стр. 122
29)
Радош Љушић, 1986, стр. 430
30)
Ана Столић, 2003, стр. 22
31)
Радош Љушић, 1986, стр. 431
32) , 33) , 35) , 36)
Ана Столић, 2003, стр. 24
34)
Радош Љушић, 1986, стр. 441
37)
Радош Љушић, 1986, стр. 451
38)
Радош Љушић, 1986, стр. 452-453
39)
Радош Љушић, 1986, стр. 454
40)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 111
41) , 43) , 44)
Ана Столић, 2003, стр. 26
45)
Ана Столић, 2003, стр. 27
47)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 120
48) , 49) , 50) , 51) , 52) , 53)
Ана Столић, 2003, стр. 28
Штампање