Добро дошли на Српску енциклопедију

Јеврем Обреновић

Јеврем Обреновић (Горња Добриња, 18. март 1790 — Марашешти, 20. септембар 1856), најмлађи брат Милоша Обреновића и дугогодишњи обор-кнез Шабачке нахије, председник Државнога савета , намесник (1835, 1839–1840) и један од познатих мецена.1) Временом су се погоршавали његови односи са братом Милошем Обреновићем, па је подржао уставобранитеље у тежњи да се ограничи кнежева власт. Према Турском уставу 1839. постао је председник Државнога савета, тела, које је ограничавало Милошеву власт. Након Милошеве абдикације дошао је у сукоб са присташама Томе Вучића, који су тежили да на трон доведу Карађорђевиће. Након Вучићеве побуне 1842. живи ван Србије у изгнанству. Шабац је од заосталог турског града богате Мачве унапредио у једно од најнапреднијих места Србије.

Младост и тамница

Рођен је у Средњој Добрињи (код Пожеге) 18. марта 1790. године.2) Милош Обреновић и Јован Обреновић су му били старија браћа. Током 1813. брат Милош Обреновић му је у Ужицу поверио ужичку тврђаву, али Јеврем је са посадом тврђаве побегао пред турском војском у манастир Никоље, где се склонила и Милошева породица.3) Током 1814. са браћом је прешао под планину Рудник. За време припрема за Други српски устанак Јеврем је добављао ратни материјал с оне стране Саве, а Турци су га заробили код Остружнице.4) Био је заточен у Београду, најпре у једној тамници, а кад је устанак почео у кули Небојша, где су га тешки окови учинили доживотним инвалидом.5) Ослобођен је након почетка преговора 31. октобра 1815.6)

Управник три нахије

У марту 1816. године Милош Обреновић га је поставио за управника (обор-кнеза) Шабачке нахије.7) Тада му је било само 26 година. Током 1819. постао је управник Ваљевске нахије, а 1820. управник и Соколске нахије, па је контролисао цели северозапад Србије, односно четвртину свих нахија.8) Међутим како је Јеврем био хром и лошега здравља највећи део послова обављао је за њега у почетку стари кнез Илија Марковић.9) У Шапцу се оженио Томанијом, ћерком Анте Богићевића, с којом је изродио осморо деце — седам кћери и једног сина. Његов син Милош био је отац краља Милана Обреновића. У Шабачкој нахији Јеврем је имао бројна задужења: прикупљање пореза, комунално и урбанистичко уређење, оснивање и устројство Магистрата, организацију здравства и спречавање зараза и епидемија, сузбијање хајдучије, ушоравање села, гушење буна, учешће у дипломатским активностима итд.

Дипломатске активности

У јесен 1820. Јеврем је имао кључну улогу у смиривању немира које су Турци испровоцирали у Шапцу.10) Јеврем је смиривао Србе и тражио да избегавају турске провокације и на тај начин је избегао тежак сукоб.11) Београдски везир је управницима нахија почео да нуди потпуну власт у њиховој нахији независну од Милоша, али Јеврем је ту понуду најодлучније одбио.12) Током 1821. Марко Тодоровић Абдула као управник Пожаревачке нахије покушао је уз везирову помоћ да одвоји своју нахију од остале Србије и буде потчињен само везиру.13) Јеврем је на челу војске ушао у Пожаревац и угушио Абдулину буну.14) Конфисковао је имања главних Абдулиних сарадника и поделио својој војсци као ратни плен.15) Када је у Београд 1821. стигао нови Абдурахман-паша Милош се није усудио да изађе пред њега, већ је послао Јеврема да обави тај мучан задатак.16)

Гушење буна

Учествовао је 1825. у гушењу Ђакове буне. Током 1826. Јеврем је имао главну улогу у гушењу Чарапићеве буне.17) Вођа буне је био Ђорђе Чарапић. Циљ Чарапићеве буне био је да се кнез Милош смени и да се власт повери старешинама из Првога српскога устанка. Милошева глава је била уцењена на 50.000 дуката, а Јевремова на 20.000 дуката.18) Након погибије Чарапића Јеврем је покупио све сумњиве јатаке из Рипња и послао их на суђење након кога су погубљени.19) Током 1825. подигнута је у Шапцу прва касарна у Србији.20) Добио је новац за 200 војника, које су пред Турцима звали пандурима.21) Уочи руско-турскога рата 1828—1829. Јеврем се у пратњи нахијских кнезова састао са београдским везиром и донио писану обавезу да ће за време тога рата Србија мировати, али да заузврат након рата очекује да се испуне српски захтеви.22) Након тога рата 1830. султановим хатишерифом о аутономији Србија је постала кнежевина.

Губернатор београдске вароши (градоначелник)

Кнез Милош је 20. новембра 1831. поставио Јеврема за губернатора вароши и београдске нахије (градоначелника Београда).23) Под Јевремовим покровитељством, почетком 1832. године, основана је у Београду јавна Библиотека као „полудржавна“ установа (данас Народна библиотека Србије.24) Први дародавац књига био је управо Јеврем. Помагао је издавање књига, куповину слика и школовање младих у иностранству.

Када је Србија 1835. подељена на 4 војне области Јеврем је постао командант Подрињско-савске војне области и онда је половином 1835. године унапређен у чин генерал-мајора.25) За време одсуства кнеза Милоша Јеврем је 1835. преузео његове послове.26)

Сукоб са братом

Од 1836. чест гост у Јевремовој кући био је аустријски конзул Антун Михановић, који је као књижевник лепих манира остављао утисак код Јеврема и оних који су се у књижевном кругу окупљали око њега.27) Кнез Милош је почео да замера брату што угошћује некога ко отворено критикује његов апсолутизам. Код Јеврема су почели да свраћају многи, који су били огорчени Милошевом владавином (Тома Вучић Перишић, Алекса Симић, Димитрије Давидовић и Ђорђе Протић).28) Ту је долазила и кнегиња Љубица, која је почела да помаже Милошеве политичке противнике.29) Сви су се они слагали да треба ограничити власт кнеза Милоша и то по могућности уставом.30) Кнез Милош је знао за та окупљања и био је љут на брата. Кад је сазнао да се Михановић намерава оженити Јевремовом ћерком и да Михановић неоправдано оптужује његовог лекара Куниберта Милош је тражио да Михановића преместе из Србије, а тај потез је наљутио Јеврема.31) Тада је плануо сукоб међу браћом. Кад је сазнао да Михановић мора да напусти Србију Јеврем је поднео оставку на све функције и тражио да оде из Србије.32) Јеврем је са породицом 26. јуна 1837. отпутовао у Влашку. Заједно са Стојаном Симићем, Ђорђем Протићем и Томом Вучићем послао је жалбу турском и руском двору против кнеза Милоша.33) У Оршави се Јеврем срео са руским конзулом и Стојаном Симићем и Ђорђем Протићем, па се након размене порука са руским царем вратио у Србију.34) Када се вратио по Милошевом наређењу ниједан чиновник није смео да се састаје са њим.35) Међутим по доласку Долгорукога, изасланика рускога цара, Милош је био присиљен да попуни Савет људима са списка који је Јеврем дао руском изасланику. Током 1838. енглески конзул је успео да помири завађену браћу.

Председник Државнога савета (владе)

Током фебруара 1838. нови руски конзул подсетио је Милоша на обећања око израде устава. Јеврем је именован за председника уставотворне комисије.36) Пошто је међу члановима комисије било и Милошевих присташа и противника долазило је до великих свађа. Главни спор водио се око равнотеже власти између Савета и кнеза.37) У тај спор су се почеле мешати поред Русије и Енглеска и Аустрија и на крају по енглеском предлогу све је пребачено у Цариград да се тамо одлучи. Србија је на крају добила Турски устав 3. јануара 1839. Милош је морао да дели власт са Саветом. Чланове Савета није могао да смењује. Поред тога створено је и независно судство. Јеврем је 23. фебруара 1839. постао председник Државнога савета, који је имао функцију владе.38) Јевремов брат Јован Обреновић је дигао буну да врати стари поредак, па су због тога кнеза Милоша ставили у кућни притвор. Јована су заробили и бацили у тамницу, а Милош је био присиљен да прихвати да даде оставку. Приликом одласка из Србије Милош се једино са Јевремом није хтео поздравити.

Намесништво

Када се кнез Милош 12. јуна 1839. одрекао кнежевске власти Јеврем је постао члан трочланога намесништва заједно са Аврамом Петронијевићем и Томом Вучићем. Након смрти кнеза Милана Обреновића 8. јула 1839. на престо је ступио Михаило Обреновић. Пошто је био малолетан, одређено му је Намесништво у саставу: Јеврем Обреновић, Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић.

Дошло је до разлаза међу намесницима и до поделе на политичкој сцени Србије на „јевремовце” и „вучићевце“.39) Прву струју су чиниле присташе обреновићевске династије, а вучићевци су себе сматрали за уставобранитеље и циљ им је био да доведу Александра Карађорђевића на престо.40) Јевремовци су били у мањини, али успели су да задрже понеку од важних функција. Кнез Михајла је отац тек марта 1840. пустио у Србију, а по доласку уз помоћ турских фермана Вучић и Петронијевић су постављени као тутори саветници кнеза Михајла. Јеврем је маја 1840. уз подршку кнегиње Љубице и Ђорђа Протића побунио више нахија проти кнежевих тутора и начина на који су то постали.41) Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић су били преплашени, па су поднели оставку на положаје кнежевих тутора и побегли су код везира.42) Уставобранитељи су били присиљени да оду у Цариград, али уследила је руска интервенција, па је дошло до споразума да се дозволи повратак уставобранитеља, већине одмах, а тројице главних касније.

Изгнанство

Током септембра 1842. избила је добро организована Вучићева буна, па су Јеврем и кнез Михајло били присиљени да побегну. Живео је од 1845. у Манасији у Влашкој. Јеврем Обреновић умро је 10. септембра 1856. године на свом имању у Влашкој близу Јашија (данас Румунија тада Османско царство), после дуже болести, где је и сахрањен.43)

Шабац у Јевремово златно доба

У Шапцу је провео 15 година и својим делима сврстао се у ред знаменитих бесмртника. Зато се његов боравак у Шапцу назива „Јевремовим златним добом“. Својим визионарским деловањем ударио је темеље потоњег „Малог Париза“.

Јеврем је 1829. из Сомбора довео Јосифа Шлезингера за учитеља музике својој деци. Шлезингер је у Шапцу основао сопствену „музичку капелу“, али ју је кнез Милош убрзо одвео у Крагујевац (1. јуна 1831. године Јосиф Шлезингер постављен је за капелника војне музике у Крагујевцу). Захваљујући Јевремовим напредним схватањима, Шабац је, међу првим градовима у Србији, имао: школу, учитеље, лекаре, апотекаре, „художественике“ итд. Шабачку варош Јеврем је такође по „европејски“ уредио: главне улице су се секле под правим углом, а остале „према њима… изведене лењиром“. За време Јевремове владе, у Шапцу су почеле да раде бројне значајне установе: Шабачки магистрат (1823), Школа код Цркве (коју је Јеврем подигао сопственим средствима), грађанска болница са две просторије (већа за болеснике, мања за лекаре, 1826. године), добро опремљена апотека (1826), касарна (зграда са четири просторије) са 60 војника итд. Јоаким Вујић сведочиоје да је 1826. године у Шапцу затекао солидно снабдевену апотеку са лековима у вредности од 5000 гроша.

Јевремов конак

Године 1824. завршена је градња Јевремовог конака у Шапцу, складне спратне грађевине, која је била међу најлепшим у Србији. У њему се живело по „европејским“ назорима и манирима. Здање је било стециште школованих и учених људи, интелектуалне и уметничке елите ондашње Србије, којима је Јеврем био мецена и потпора.

Јеврем и његов конак су по много чему значајни: по првом клавиру у тадашњој Србији, дакле не рачунајући три касније присаједињене нахије Источне Србије (кнегиња Сара Карапанџић имала је клавир у Неготину раније), првом савременом кревету и другом намештају и бечком прибору за јело, а имао је и прва пенџерска стакла у Србији (опет, ово нису први застакљени прозори уопште, јер је фиксних застакљених прозора било још у средњем веку, него прозори који се отварају).

Била је у оквиру Конака и знаменита Јевремова библиотека (са делима Лафонтена, Купера, Скота, Шилера, и других) једна од богатијих у Србији. А у дворишту Конака, као симбол статуса и моћи, стајао је нацифрани фијакер (опет први у Србији), купљен у тадашњој аустријској Војводини.

Породица

Јевремова кћерка Анка била је удата за Александра Констатиновића, с којим је изродила четворо деце, од којих су Катарина и Александар оставили потомство, како мушко тако и женско. Катарином је хтео да се ожени кнез Михаило Обреновић. Ваља споменути и Анкину унуку Наталију, кћерку пуковника Александра Константиновића, команданта краљеве гарде, која се удала за кнеза Мирка Петровића, сина црногорског краља Николе, с којим је имала петоро деце од којих је један од синова, Михаило, отац Николе, актуелног претедента на престо Црне Горе.44)

Литература

Спољне везе

Штампање