Добро дошли на Српску енциклопедију

Аврам Петронијевић

Аврам Петронијевић (Текија, 13. септембар 1791 — Цариград, 22. април 1852), српски политичар, трговац и познати државник. Био је више пута председник владе и министар иностраних послова Кнежевине Србије. Био је главни дипломатски представник кнеза Милоша Обреновића. Заједно са Томом Вучићем и Илијом Гарашанином спадао је међу тројицу најистакнутијих уставобранитеља. Основао је 1846. прву фабрику у Србији, а то је била фабрика стакла у Јагодини.

У Оршави

Рођен је 13. септембра 1791. у Текији на Дунаву.1) Према једним изворима његов отац Петроније је учествовао у фрајкору за време Кочине крајине, али вероватније је да су његови родитељи прешли у Оршаву одмах након његовога рођења.2) Аврамов отац Петроније се населио у Старој Оршави, у којој је двадесет година радио у оршавском карантину.3) Аврамова мајка Јована бавила се пророчанствима.4) У Оршави је Аврам похађао српску основну школу и накратко немачку.5) Основну школу похађао је захваљујући свом добротвору, трговцу Лазару Фотију Поповићу.6) Запослио се као шегрт код трговца Фотија Поповића и ту је усавршио немачки и научио влашки и нешто грчкога језика.7) Прешао је да ради у оршавску филијалу барона Карла Сине, бечкога банкара цинцарскога порекла.8) У Сининој експозитури поред језика усавршио је лепе манире и дипломатско понашање. Једно време радио је у Сининој експозитури у Трсту, где је научио италијански.9) После тога био је секретар код трговца Теодора Демелића.10) Једно време Аврам се у Оршави бавио посредничком трговином, али запао је у дугове.11)

У Цариграду

У Србију је прешао 1817. да би трговао и исплатио дугове.12)13) Напустио је трговину након неколико месеци и постао је писар код гружанскога кнеза Петра Топаловића, а у другој половини 1817. постао је секретар у канцеларији кнеза Милоша.14)15) Кнез Милош га је 10. октобра 1820. послао у Цариград као главнога писара делегације, која је за њега тражила потврду да је кнез и да је та титула наследна.16) Делегација је требала да тражи и разна аутономна права, укључујући успоставу унутрашње управе, уређење судова и слободу подизања школа и болница.17) Тражили су и извесна трговачка права.18) Преговори са турским званичницима започели су фебруара 1821. Међутим пошто је почетком 1821. избио Грчки устанак делегација је притворена.19) Били су политички таоци, па би у случају буне у Србији први били смакнути.20) У затвору је умро један члан делегације, а други је скренуо са ума. Аврам се у затвору због великога страха стално молио и научио је напамет псалтир и катист и духовно се преобразио.21) Аврам је у затвору са грчким затвореницима учио грчки језик. Након извеснога времена на грчком је почео да чита философска, историјска и књижевна дела.22) У затвору је изучио филозофију, историју, богословију, митологију, географију и турску политику.23) Након пуштања на слободу остао је једно време у Цариграду, у коме је онда именован за српскога представника.24) У Србију је кренуо децембра 1825. године.25)

У најужем кругу кнеза Милоша

Вратио се у Србију у марту 1826. и постао је члан најужега круга око кнеза Милоша. Од половине 1826. до 1832. био је на дужности кнежевог секретара.26) Активно је учествовао маја 1826. у гушењу Чарапићеве буне.27) Чим је избила Чарашићева буна кнез Милош је послао Аврама да заједно са Алексом Симићем испита тко стоји иза побуне.28) Аврам Петронијевић је ухапсио Чарапићевога јатака Берисављевића, који је онда одао целу заверу.29) После Чарапићеве буне Аврам је постепено постајао главни кнежев преговарач са турским властима и све више је обављао посао ћехаје, па је добио надимак Ћаја.30) Кнез Милош га је турским представницима представљао као свога ћају.31) Због честе комуникације са Турцима Аврам је пушио чибук и седео је на њихов начин прекрштених ногу.32) На тај начин је стицао турску наклоност и поверење, али и искуство о томе када се ради о њиховим искреним, а када о прикривеним поступцима.33) Дринопољски или Једренски мировни споразум након Руско-турскога рата склопљен је 14. септембра 1829. Део споразума односио се и на Србију, тако да се Отоманско царство обавезивало да ће испунити Акерманску конвенцију и да ће Србији вратити 6 отргнутих нахија.34) Кнез Милош је одмах на те вести 23. септембра 1829. послао Ђорђа Протића и Аврама Петронијевића на преговоре у Цариград.35) Њихов задатак је био да траже комесара са којим ће се вратити и извести обележавање граница, а поред тога требали су да траже Дунавске аде. Руски маршал Иван Иванович Дибич је Протића и Петронијевића задржао у Једрену да би се причекала ратификација мира.36) У Цариград су отишли 20. новембра, након ратификације мира и издавања Хатишерифа из 1829. Хатишериф им је свечано уручен 30. новембра 1829. у Цариграду.37) У Цариграду су остали до јануара 1830. чекајући да Порта одреди комесара за разграничење, са којим је Аврам онда допутовао у Србију.38)

Заједно са Цветком Рајовићем путовао је 1830. у Петроград да се захвали Русима на подршци, коју су пружали Србији. Обавестили су руског министра спољњих послова да турски комесар одуговлачи са разграничењем.39) Цар Николај I им је на аудијенцији рекао да кнез Милош треба да изда државни статут, па је на основу тога 1831. кнез наредио Стефану Радичевићу и Димитрију Давидовићу да се почне са прикупљањем грађе за израду српског устава.40) Кнез Милош га је почетком 1834. послао у Цариград да се захвали султану због Трећега хатишерифа (1833).41) У Цариграду Петронијевић задобија велико турско поверење. Заједно са Стојаном Симићем Петронијевић је био главни носилац идеје да се уместо турскога феудализма уведе српски феудализам, тј. бојарство.42)

Милетина буна

Према Хатишерифу из 1830. кнез Милош је требало да дели власт са Саветом.43) Кнез Милош је непрекидно избегавао да спроведе то у дело, а истакнути чиновници и значајне народне старешине тражили су да се успостави Савет као орган, који би ограничио кнежев апсолутизам.44) Старешинској опозицији постајало је све јасније да кнез избегава да одржи скупштину која би изгласала устав.45) Организатор завере био је Стојан Симић, а срце покрета чинили су Аврам Петронијевић, Милета Радојковић, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић.46) Милетина буна је избила јануара 1835. и 6.000 побуњеника је без отпора ушло у Крагујевац, а кнез Милош је онда био присиљен да прихвати захтеве побуњеника и да сазове народну скупштину, на којој је 15. фебруара 1835. донесен Сретењски устав, којим је ограничен кнежев апсолутизам.

Уставобранитељ

Аврам Петронијевић је након проглашења Сретењскога устава био именован за министра спољних послова (15. фебруар — 29. март 1835). Након укидања Сретењскога устава постао је кнежев представник. Током 1837. члан је Државнога савета. Постао је члан Уставотворне комисије. Био је вођа делегације, која је 20. априла требала да у споразуму са руским посланством у Цариграду изради и поднесе Порти на разматрање нови Устав Србије.47) Кнез је у ту делегацију убацио своје људе, који су требали да омету Петронијевића, али како је устав требао да се усагласи и са руском и са турском страном Петронијевић је добро познавајући односе на Порти успио да изманеврише захтеве Милошевих чланова делегације, па је тако настао Турски устав из 1838.48) Турски устав је био изузетно неповољан за кнеза Милоша, јер је Петронијевић у њега унио кључне одредбе о ограничавању Милошеве власти у корист Савета и уставобранитеља.49) Савет је добио законодавну власт, а кнез без одобрења Порте није могао да смењује чланове Савета чак и ако би им се доказала кривица.

Прво намесништво

Петронијевић је 26. фебруара био постављен за кнежевога представника (председник владе Србије) и за министра спољних послова.50) Када се кнез Милош 12. јуна 1839. одрекао кнежевске власти Петронијевић је постао члан трочланога намесништва заједно са Јевремом Обреновићем и Томом Вучићем.51) Дошло је до разлаза међу намесницима и до поделе на политичкој сцени Србије на „јевремовце” и „вучићевце”.52) Прву струју су чиниле присташе обреновићевске династије, а вучићевци су себе сматрали за уставобранитеље и циљ им је био да доведу Александра Карађорђевића на престо.53) Јевремовци су били у мањини, али успели су да задрже понеку од важних функција.

Када је кнез Михаило Обреновић добио турску потврду да постаје кнез стигла је и друга потврда према којој су Тома Вучић и Аврам Петронијевић постављени као тутори саветници кнеза Михајла.54) Јеврем Обреновић је маја 1840. уз подршку кнегиње Љубице и Ђорђа Протића побунио више нахија против кнежевих тутора и начина на који су то постали.55) Због тога је 1840. сазвана Велика Народна скупштина, на којој је тражено да уставобранитељске вође напусте Србију.56) Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић су били преплашени, па су поднели оставку на положаје кнежевих тутора и побегли су код везира.57)

Уставобранитељи су били присиљени да оду у Цариград, али уследила је руска интервенција, па је дошло до споразума да се дозволи повратак уставобранитеља, већине одмах, а тројице главних касније.

Председник уставобранитељске владе

У Србију су се вратили у пролеће 1842. Након Вучићеве буне против кнеза Михаила Петронијевић је одређен за председника привремене управе 8. септембра (27. августа) 1842.58) Након избора Александра Карађорђевића за кнеза Петронијевић је 7. новембра 1842. постао кнежев представник и министар спољних послова. Петронијевић и уставобранитељи су се преко пољске емиграције повезали са Француском и Великом Британијом.59) Русија се жалила на незаконит избор новога кнеза и заједно са Портом тражила је поновни избор за кнеза и привремено удаљење Вучића и Аврама Петронијевића из Србије. Скупштина је изразила незадовољство руским захтевима да кнез одступи и да Вучић и Петронијевић напусте земљу, па је онда скупштинска делегација у преговорима са руским и турским представницима договорила да кнез, Вучић и Петронијевић поднесу оставке и да се Вучићу и Петронијевићу дозволи боравак у унутрашњости Србије.60) Вучић и Петронијевић поднели су оставке 20. јуна 1843, па је Петронијевић након тога отишао у Јагодину.61) На Видовданској скупштини Александар Карађорђевић је 27. јуна 1843. поново изабран за кнеза. Руска влада је била љута због веза Аврама Петронијевића и Томе Вучића са пољском емиграцијом, па је потврђивање кнеза условљавала захтевом да се Вучић и Петронијевић удаље из Србије.62) Вучић и Петронијевић попустили су тек кад је руска дипломатија припретила упадом руске војске у Србију.63) Отишао је 19. августа 1843. из Србије.64) Најпре је боравио у Видину.65) Руска дипломатија је сматрала да из Видина он и Вучић утичу на прилике у Србији, па су тражили од турских власти да их пресели из Видина.66) Након дужег натезања турске власти су их убедиле да се у децембру преселе у Свиштов.67) Крајем јуна 1844. дошли су у Цариград, а средином августа 1844. Русија им је одобрила повратак у Србију.68) Српска влада је, да би обезбедила њихов повратак, Цветку Рајовићу заменила смртну казну заменила казном затвора.69) У Србију су се вратили 29. августа 1844, а дуж пута их је свуда дочекивао одушевљени народ.

Након повратка 11. октобра 1844. поново је именован за председника владе (кнежев представник) и министра спољних послова.70) Петронијевић се у сукобу Томе Вучића и кнеза поставио у средину.71) Тома Вучић је све више водио русофилну политику, а Петронијевић је до краја 1846. прекинуо све пријатељске везе са њим.72) Због сукоба са Вучићем ослабио је Петронијевићев политички утицај, јер су међу нижим чиновницима вучићевци били у већини.73) Петронијевића је нападао и Стојан Симић, коме је сметало Петронијевићево везивање за Турке.74) Међутим, Петронијевић је јачао своју позицију код кнеза. Био је одан кнезу, а са великим ауторитетом, који је имао у Државном савету спречавао је заоштравање сукоба између кнеза и Савета.75) До своје смрти 22. априла 1852. вршио је функцију председника владе. За време Српскога народнога покрета 1848—1849. помагао је Србе у Војводини тајно им дотурајући оружје.76) У сукобу патријарха Јосифа Рајачића и Ђорђа Стратимировића подржао је Рајачића.77) Заједно са Стефаном Стефановићем Тенком безуспешно је покушавао да наговори Порту да се Војводина прикључи Србији.78) Када се новембра и децембра 1848. Стеван Книћанин нашао у тешком положају пред мађарском офанзивом Петронијевић је охрабривао да се шаљу добровољци.79) Лажне вести да је Книћанин у безизлазној ситуацији толико су га узнемириле да је 11. децембра 1848. доживео мождани удар.80)81) Био је спашен захваљујући пуштању крви. Током августа 1851. доживео је још један мождани удар.82) Болестан је октобра 1851. кренуо у Цариград.83) За то време се у Београду расправљало о његовој смени, па је Илија Гарашанин наговарао Стојана Симића да заузме Аврамово место.84) Међутим, није био смењен. Преминуо је 22. априла 1852. у Цариграду од последица можданог удара.85)

Литература

Спољне везе

2)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 12
3) , 4)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 13
6)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 14
7) , 8) , 22) , 24) , 48) , 49) , 56)
РК
9) , 10)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 15
11) , 12)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 17
13) , 15)
ЖИ
14)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 18
16) , 17)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 26
18)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 3, 437
19) , 47) , 50) , 51) , 54) , 58) , 70)
НА
20)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 30
21)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 28
23)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 29
25)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 34
26)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 35
27)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 36
28) , 29) , 30)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 37
31) , 32) , 33)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 38
34)
М. Гавриловић III, 1912, стр. 122
35)
М. Гавриловић III, 1912, стр. 123
36)
М. Гавриловић III, 1912, стр. 127
37) , 38)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 51
39)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 55
40)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 57—58
41)
Љушић 1986, стр. 18
42)
Љушић 1986, стр. 52—53
43) , 44) , 45)
Љушић 1986, стр 119.
46)
Љушић 1986, стр 118—119.
53) , 55) , 57)
ЈОВ
59)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 191
60)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 169
61)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 170
62)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 159
63)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 160
64)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 173
65) , 66)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 174
67)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 175
68)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 167
69)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 165
71)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 184
72)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 185
73)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 187
74)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 188
75)
Уставобр. стр 219
77) , 78) , 79) , 81)
ПО
80)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 228
82) , 83)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 276
84)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 279
85)
Радомир Ј. Поповић, 2012, стр. 280
Штампање