Петар Топаловић (Крагујевац, 14/26. септембар 1840 — Београд, 20. август/1. септембар 1891),^1)2)3)4) српски генерал. Био је министар одбране и министар грађевина Краљевине Србије, као и управник Војне академије.

Петар Топаловић је рођен 14/26. септембра 1840. године у Крагујевцу. Син је Милосава Топаловића и Анке Ненадовић, унук је Јеврема Ненадовића и праунук Јакова Ненадовића. Основну школу је приватно учио.⁵⁾ У Београду је завршио 4 разреда гимназије, а после тога је 1855. ступио у Артиљеријску школу (Војну академију) у Београду.⁶⁾ Унапређен је 1860. у чин потпоручника.⁷⁾ Најпре је до децембра 1861. био водник у пешадијској чети.⁸⁾ Од 1861. до 1863. био је државни питомац у Пруској, у Потсдаму и Берлину, у гардијским јединицама.⁹⁾ Самоиницијативно је јануара 1863. напустио војску заједно са Савом Грујићем и Димитријем Ђурићем, јер им није уважена молба да се врате у Србију након инцидента на Чукур-чесми.¹⁰⁾¹¹⁾ О свом трошку отишао је у Париз.¹²⁾ Од 1864. до 1866. био је питомац француске генералштабне академије.¹³⁾ Током 1867. седам месеци провео је као државни питомац у топографском оделењу у Паризу.¹⁴⁾ У државну службу вратио се 1867, па је од 1867. до 1868. био водник у артиљерији, а онда је неколико месеци био на служби у опште-војном оделењу министарства одбране и био је ађутант кнеза Михаила.¹⁵⁾ Након тога од 1868. до 1873. био је штабни официр шабачког округа.¹⁶⁾ Унапређен је 1873. у чин генералштабног капетана.¹⁷⁾ Од 1873. до 1875. на Војној академији је као професор предавао историју ратне вештине и стратегију.¹⁸⁾ Унапређен је 1875. у чин мајора.¹⁹⁾ Од 1874. до 1876. био је шеф штаба артиљеријске бригаде, а од 1876. до почетка Првог српско-турског рата био је начелник генералштаба тимочке дивизијске области.²⁰⁾

У Првом српско-турском рату 1876. био је начелник штаба Тимочке војске.²¹⁾ Од октобра 1876. био је у штабу Михаила Черњајева најпре начелник штаба 4. кора, затим начелник штаба тимочко-моравске војске, а онда начелник штаба Тимочког корпуса.²²⁾ Унапређен је 22. октобра 1876. у чин потпуковника.²³⁾ На почетку Другог српско-турског рата децембра 1877. био је командант Дунавске дивизије Тимочког корпуса.²⁴⁾ Са Дунавском дивизијом наступао је од Грамаде према Нишу.²⁵⁾ Његова дивизија ангажована је за блокирање Ниша са североисточне стране.²⁶⁾ Приликом ослобађања Ниша његова дивизија засипала је снажном артиљеријском ватром турска утврђења на Винику, са циљем да олакша напад Шумадијског корпуса.²⁷⁾ Од 15. јануара до 21. октобра 1878. био је командант Ибарске дивизије.²⁸⁾

До априла 1880. био је на служби у Главном генералштабу и био је професор на Војној академији. Унапређен је 1881. у чин пуковника.²⁹⁾ Од априла 1880. до септембра 1885. био је начелник генералштабног оделења Главног генералштаба.³⁰⁾ Учествовао је у Српско-бугарске војске 1885. као командант Моравске дивизије.³¹⁾ Након српског пораза на Сливници заменио је 2. децембра 1885. Јована Петровића као начелник штаба Врховне команде.³²⁾ Унапређен је марта 1887. у генерала.³³⁾ Од 4. априла 1886. до 17. фебруара 1887. био је министар грађевина у влади Милутина Гарашанина. У истој влади је након тога био министар одбране од 17. фебруара до 13. јуна 1887. Новембра 1887. постављен је за команданта Моравске дивизијске области.³⁴⁾ Од 1886. до 1890. био је професор на Војној академији.³⁵⁾ У два наврата био је управник Војне академије и то од 13. марта до 4. априла 1886. и поново од 8. априла 1889. до 1. септембра 1891.³⁶⁾ Објавио је више чланака у Ратнику и Војину.³⁷⁾ Са немачког је превео: Војник на земљишту (1875) и од Шерфа Неколико упутстава за борбу (1876).³⁸⁾ Са француског је превео Вијалову Стратегију (1876).³⁹⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, књига 4, 831
• Петар Опачић, Саво Скоко, Српско-турски ратови 1876-1878, БИГЗ, Београд, 1981.
• Слободан Ђукић, Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878-1918 године, докторска дисертација, Београд, 2013.
• ВОА о Петру Топаловићу
• Читуља, Српске новине 21. августа 1891.
• Милић Милићевић и Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.

Petar Topalovic