Михаило Обреновић (Крагујевац, 16. септембар 1823 — Београд, 10. јун 1868), два пута био кнез Србије. Први пут био је кнез од 1839. до 1842, када је збачен у Вучићевој буни. Други пут био је кнез од 1860. до 10. јуна 1868, када је убијен у Кошутњаку.

Поставио је себи за циљ рат са Турцима и ослобођење балканских народа од турскога ропства. Сматрао је да треба створити једну југословенску државу, у којој би Србија имала главну улогу. Успео је да оформи и наоружа велику народну војску. Склопио је војне савезе против Турске са више балканских држава или народа, а на Балкану је створио густу мрежу повереника, која је радила по српском налогу. Турски гарнизони напустили су 1867. српске градове. Његови планови се нису остварили, јер је у време припрема за рат са Турцима убијен у атентату 10. јуна 1868.

Кнез Милан на одру 1839, аутор Јован Исаиловић

Рођен је у Крагујевцу у конаку кнегиње Љубице 4/16. септембра 1823. од оца кнеза Милоша и мајке кнегиње Љубице.¹⁾ Детињство је провео у Крагујевцу уз мајку кнегињу Љубицу и уз свога старијег брата кнеза Милана Обреновића.²⁾ Кнез Милош је абдицирао 13. јуна 1839, а абдикацију је у његово име потписао Михаило.³⁾ Одмах након тога 15. јуна напустио је Србију заједно са сином Михајлом.⁴⁾ Власти се одрекао у име свога старијег сина кнеза Милана Обреновића. Пошто је Милан Обреновић био тешко болестан одређено му је Намесништво. Кнез Милан је умро 8. јула 1839.⁵⁾ Након његове смрти Државни савет и Намесништво признали су Михаила Обреновића за новога српског кнеза.⁶⁾ Тек је 3. фебруара 1840. добио султанов ферман, којим је добио статус главног књаза и признат за пунолетнога, иако је тада имао само 16 година и пет месеци.⁷⁾

Порта га није признала за наследног кнеза, а уставобранитељи су много допринели да се сматра изборним кнезом, а не наследним кнезом.⁸⁾ Када је кнез Милош напуштао Србију покушао је да наговори кнез Михаила да остане у Србији крај болесног брата, али Михаило је одбио, тако да се у тренутку братове смрти налазио у Влашкој.⁹⁾ Када га је Намесништво признало за кнеза, најпре му је напоменуло да остане у Влашкој док не стигне султанов берат о кнежевском достојанству, а нешто касније су тражили да дође у Србију пре берата.¹⁰⁾ Кнез Михаило им је одговарао уздржано и без назнаке датума доласка, јер није хтео да иде без очева одобрења.¹¹⁾ Кнез Милош је очекивао да се раздор у Намесништву и Савету претвори у анархију, која би омогућила његов повратак на трон.¹²⁾ То је био главни разлог због кога је кнез Милош задржавао Михаила код себе и спречавао његов одлазак у Србију.¹³⁾

Кнез Михаило Обреновић говори члановима ДСС на првој седници 8. јуна 1842. године, литографија Анастаса Јовановића

Султан је кнезу Михаилу послао берат о потврди за кнеза, али тражио је да кнез дође да му се поклони.¹⁴⁾ Берат је свечано предан кнезу Михаилу 21. октобра 1839. године у Букурешту.¹⁵⁾ Кнез Михаило је одмах издао прокламацију и издао указ намесништву да се амнестирају политички и други кривци, али Намесништво су оспорили његов указ његовом малолетношћу и боравком ван земље.¹⁶⁾ Пре Михајлова доласка Намесништво није хтело да пусти опасне противнике, учеснике Јованове буне.¹⁷⁾ Уставобранитељи су послали кнегињу Љубицу и неколико поузданих чиновника (Алекса Симић, Анта Протић и други) да прате кнеза Михаила до Цариграда.¹⁸⁾ Било је предвиђено да ако кнез Милош не пусти сина да га тада отму и доведу у Србију.¹⁹⁾ Међутим, није било потребе да се употребљава сила, а кнез Михаило је пре доласка у Србију са мајком и уставобранитељским поузданим људима отишао новембра 1839. године у Цариград, где је ишао на поклоњење султану.²⁰⁾ Након добијања фермана кнез је 10. фебруара 1840. кренуо из Цариграда.²¹⁾

Кнез Михаило стигао је 3. марта 1840. године у Алексинац, а на путу за Београд уставобранитељске власти су онемогућавале народу да га поздравља дуж пута.²²⁾ У Београд је стигао 14. марта 1840.²³⁾ Султановим ферманом за кнежеве туторе именовани су Тома Вучић Перишић и Аврам Петронијевић.²⁴⁾ На политичкој сцени дошло је до поделе на „обреновићевце” и „вучићевце”. Прву струју су чиниле присташе обреновићевске династије, а Вучићевци су себе сматрали за уставобранитеље и циљ им је био да доведу Александра Карађорђевића на престо. Доласком кнеза Михаила избио је оштар сукоб две стране, а обреновићевци су искористили ситуацију да подбуне народ из више нахија против Вучићеваца, па се 6. маја 1840. на Топчидеру појавио наоружани народ, који је захтевао да оду кнежеви тутори.²⁵⁾ Тома Вучић, Аврам Петронијевић и Милутин Савић Гарашанин побегли су најпре у београдску тврђаву под заштиту везира.²⁶⁾ Кнез Михаило је своју владу почетком јуна 1840. преселио из Београда у Крагујевац.²⁷⁾ Султанов посредник је покушавао да посредује између две стране, али кнежева странка је поново подбунила народ, који је пред султановим представником жестоко тражио изгон Вучићеваца из Србије.²⁸⁾ Султанов представник и руски конзул безуспешно су покушавали да приволе кнеза на попуштање, али Михаило се позвао на вољу народа, па су Вучић, Петронијевић и њихове отпуштене присташе морали да из београдске тврђаве оду у Цариград.²⁹⁾

Вође српске опозиције су у Русији и у Цариграду успешно представили свој положај, па су руски и турски представници тражили дозволу повратка прогнаних Вучићеваца.³⁰⁾ Кнез је априла 1841. попустио пред ауторитетом руског цара, па је дао амнестију свим политичким емигрантима сем Томе Вучића, Милутина Савића Гарашанина и Стојана Симића.³¹⁾ Седиште кнежеве владе априла 1841. поново је премештено из Крагујевца у Београд.³²⁾ Опозиционари су стигли децембра 1841. из Цариграда у пратњи Емин-ефендије, који је испословао да се амнестирају и преостала тројица тј. Вучић, Гарашанин и Стојан Симић. Уставобранитељи су се са Портом договорили како да постепено спроводе своје планове.³³⁾ Кнежево попуштање пред турским притисцима водило је следећем турском захтеву маја 1842. да се смене министри, који су спадали у истакнуте обреновићевце: Ђорђе Протић, Стеван Радичевић и Цветко Рајовић.³⁴⁾ То је охрабрило Вучићевце у Државном савету, који су се 25. јула 1842. придружили Портином захтеву. Долазак турског комесара Шекиба 25. августа 1842. потакао је Државни савет да донесе одлуку о смењивању тројице министара, међутим кнез то није прихватио.³⁵⁾

Долазак турског комесара био је сигнал за почетак Вучићеве буне, која је почела 30. августа 1842.³⁶⁾ Опозициони покрет је захватио целу Кнежевину Србију, а посебно Смедерево, Пожаревац и Шабац. На ратном саветовању код Јеврема Обреновића одлучено је да кнез Михаило у пратњи кнегиње Љубице, Јеврема Обреновића и пет саветника крене на челу београдског гарнизона, да би пре Томе Вучића стигао у Крагујевац, у ком је била српска артиљерија.³⁷⁾ У зору 1. септембра 1842. кренуо је кнез Михаило са 500 војника, углавном регрута, а успут се сурово обрачунавао са вучићевцима, са намером да застраши противнике. Споро се кретао према Крагујевцу, губећи време на сачекивању појачања и на кажњавању побуњеника.³⁸⁾ Вучић је пре њега стигао у Крагујевац, где је преузео артиљерију, од које је зависио исход побуне.³⁹⁾ Кнез Михаило је са 15.000 војника стигао 4. септембра на Метино брдо крај Крагујевца, али остао је без артиљерије. Пре сукоба Вучић је понудио кнезу помирење под условима да отпусти тројицу министара Ђорђа Протића, Цветка Рајовића и Стевана Радичевића и да се из Србије уклоне кнегиња Љубица и Јеврем Обреновић.⁴⁰⁾ Кнез је одбио Вучићеву понуду и тражио је од Вучића безусловну капитулацију.⁴¹⁾ Кнежева војска се брзо осула након дејства артиљерије.⁴²⁾ Кнез је са преосталом војском и новодобијеним појачањима покушао срећу у још два сукоба, али поново је артиљерија одлучила о исходу.⁴³⁾ Кнез Михаило је 6. септембра у 10 сати увече стигао у двор на Топчидеру и те ноћи се пребацио на аустријску страну и 7. септембра се нашао у Земуну. Вучић је послао митрополита Петра Јовановића у Земун понудивши кнезу да се врати у Србију, али без министара, Јеврема Обреновића и кнегиње Љубице.⁴⁴⁾ Пошто је кнез то одбио Вучић је прогласио да је престо упражњен и одмах је образована привремена влада у коју су ушли Тома Вучић, Аврам Петронијевић и други уставобранитељи.⁴⁵⁾ Та привремена влада сазвала је 14. септембра скупштину, која је збацила кнеза Михаила и прогласила Александра Карађорђевића за кнеза.⁴⁶⁾

Кнез Михаило се вратио у Србију 26. јануара 1859, када је након 17 година проведених у изгнанству стигао у Смедерево.⁴⁷⁾ Са кнезом Милошем дошао је 6. фебруара 1859. године у Београд.⁴⁸⁾ Уз оца је остао као престолонаследник и настојао је да помаже оцу, пазећи истовремено да не повреди његово властољубље.⁴⁹⁾ Након очеве смрти постао је 26. септембра 1860. српски кнез.⁵⁰⁾ Поставио је себи за циљ рат са Турцима и ослобођење балканских народа од турскога ропства.⁵¹⁾ Сматрао је да треба створити једну југословенску државу, у којој би Србија имала главну улогу.⁵²⁾ Све је било подређено основном задатку да се народ припреми за рат са Турцима.⁵³⁾

Пре ступања у рат са Турском кнез Михаило је предвидео да: - постигне унутрашње измирење - укине Турски устав, који је давао Турској за право да се меша у српске унутрашње ствари - створи народну војску - уклони турске гарнизоне из српских градова - склопи савез са хришћанским државама и народима на Балкану.⁵⁴⁾

Пошто се спремао за рат са Турцима сматрао је да треба прекинути све партијске свађе и да треба да уједини све Србе за велики патриотски задатак и да сва власт треба да буде у његовим рукама да би се постигао велики циљ.⁵⁵⁾ Сматрао је да законитост може да установи само један владалац, који се уздиже изнад странака и њихових тежњи да униште противника.⁵⁶⁾ Поред тога заложио се за подизање материјалног благостања као услова за јаку и моћну државу. Што се тиче војске сматрао је да треба да се успостави народна војска. Његов програм укључивао је промену Устава, којом би се ослабио Савет, а ојачао кнез.⁵⁷⁾ Веома битно је било измирење странака.⁵⁸⁾

Да би прекинуо унутрашњи раздор прогласио је политичку амнестију карађорђевићеваца.⁵⁹⁾ Иако је био протеран кнез Михаило се узвисио и угушио сваки осећај освете.⁶⁰⁾ За разлику од режима свога оца одлучио је да постоји једнака правда за присташе обе династије, па је дозволио повратка свима, који су били протерани или који су сами побегли, а вратио је и пензије одузете политичким противницима.⁶¹⁾ Чиновници, које је кнез Милош удаљио из службе били су огорчени због свога положаја, па је кнез Михаило својим властитим новцем финансирао решење тога проблема.⁶²⁾ Ради потпунијег унутрашњег мира одлучио је да нађе могућности за заједнички рад конзервативаца и либерала.⁶³⁾ Замислио је да помири конзервативце и либерале владалачким деспотизмом, тако што би за министре и саветнике изабрао главне вође конзервативаца и либерала, а државни програм би био ствар споразума две стране.⁶⁴⁾ Уместо борбе за власт странке би под водством кнеза радиле на извршењу државног програма.⁶⁵⁾

Да би спровео реформу установа требао је да мења Турски устав из 1838.⁶⁶⁾ Промена устава је могла да се изведе уз турско одобрење у форми хатишерифа, али кнез Михаило није пристајао да се на тај начин потврђује зависност од Турске.⁶⁷⁾ Европска дипломатија је нашла формулу, по којој се то изиграло, тако да је кнез издавао нове уставне законе у форми обичних закона, за које није требало турско одобрење.⁶⁸⁾ Кнез је издао један скуп закона, који су мењали Турски устав, а то су били закони о Савету, о скупштини, о централној управи, о чиновницима и о општини.⁶⁹⁾ Ти закони усвојени су на Преображенској скупштини одржаној 1861. године у Крагујевцу.⁷⁰⁾ По закону о савету саветнике је постављао кнез и могао је да их пензионише.⁷¹⁾ До тада су саветници били несменљиви и Савет је био моћнији од кнеза, а тим законом се то потпуно изменило.⁷²⁾ Скупштина је поред кнеза и Савета била само саветодавни орган.⁷³⁾ За разлику од обичне постојала је и Велика скупштина, која би бирала кнеза и намеснике.⁷⁴⁾ Није дозволио слободу штампе.

Пошто му је главни задатак био рат са Турцима посебну пажњу је посветио војсци. Поред стајаће војске завео је 29. августа 1861. народну војску, у коју ступају сви мушкарци од 20 до 50 година.⁷⁵⁾ Народна војска се делила на оперативнији део од оних до 35 година и резервни део од оних изнад 35 година.⁷⁶⁾ Укупна народна војска имала је 17 пукова пешадије, 17 ескадрона коњице, пионире и батерије.⁷⁷⁾ Обука народне војске вршила се у свакој општини недељама и празницима, а наставници су били ислужени војници.⁷⁸⁾ С обуком је било доста проблема у почетку због недостатка пушака и школованих официра.⁷⁹⁾ Кнез Михаило почео је да набавља већу количину наоружања. Србија је до 1863. располагала са само 7.000 пушака, али након тога од Русије је добила 31.000 пушака.⁸⁰⁾ Тек кад је Аустрија престала да омета српске набавке после 1866. набављено је још 55.000 пушака.⁸¹⁾ Велики недостатак народне војске је био недостатак официра, јер је укупно било само 200 официра.⁸²⁾ Огроман недостатак била је слаба дисциплина. Ипак пошто је народна војска бројала 90.000 војника то је представљало битну снагу, јер ниједна балканска хришћанска држава није имала ништа ни близу томе.⁸³⁾ Србија под кнезом Михаилом уживала је велики престиж због народне војске.⁸⁴⁾

Законима о Савету и Скупштини фактички је 1861. укинуо Турски устав и утврдио унутрашњу самосталност.⁸⁵⁾ Поред тих закона тада је донесен и закон о народној војсци.⁸⁶⁾ Турска влада је јасно уочила да кнез Михаило врши припреме за рат, па је због народне војске почела да га омета дипломатским и војним средствима.⁸⁷⁾ Турска је гомилањем војске и маневрима крај српске границе вршила притисак.⁸⁸⁾ Онда су почели да врше и притисак из турских гарнизона у српским градовима, па су у Соколу пуцали на среског начелника.⁸⁹⁾ У Београду су избили сукоби између турске војске и градског становништва након инцицента код Чукур-чесме, када су турски војници убили српског дечака на чесми.⁹⁰⁾ Након сукоба склопљено је примирје, али дан након тога 17. јуна 1862. турска војска је без било каквога повода бомбардовала Београд четири и по сата.⁹¹⁾ Турци су очекивали да ће бомбардовањем застрашити и принудити кнеза на распуштање народне војске. Међутим кнез Михаило је на вести о бомбардовању прогласио ратно стање и подигао је народну војску, а турска војска се покренула према српским границама.⁹²⁾ Да спрече рат велике силе су одмах сазвале конференцију у Канлиџи, на којој је одлучено да се иселе Турци из српских вароши и да се сруше тврђаве Соко и Ужице, па су након тога остала још 4 турска гарнизона: Шабац, Београд, Смедерево, Фетислам.⁹³⁾

План кнеза Михаила је био да Србија у савезу са другим хришћанским народима ратује против Турске. Склопио је септембра 1866. савез са Црном Гором, јануара 1867. са бугарским револуционарним одбором, августа 1867. са Грчком и јануара 1868. са Румунијом.⁹⁴⁾ Србија је због највеће и најопремљеније војске у Балканском савезу требала да у њему буде главни чинилац. Тим савезима предвиђен је заједнички рат против Турске.⁹⁵⁾ Бугари и Румуни су долазили у Србију по оружје и материјал. У Србији је обучавана и једна бугарска легија.⁹⁶⁾ Национална политика кнеза Михаила заснивала се поред савеза са балканским државама и на организовању становништва под турском влашћу.⁹⁷⁾ Илија Гарашанин је почетком 1862. основао „Српски одбор” за националну пропаганду у околним земљама.⁹⁸⁾ Председник одбора био је Лазар Арсенијевић Баталака, а главну улогу у одбору имао је Атанасије Николић.⁹⁹⁾ Тај одбор организовао је мрежу повереника по околним земљама. Планови за дизање буна у Босни и Херцеговини, Старој Србији и Бугарској стварани су од 1862.¹⁰⁰⁾ Током 1866. године Гарашанин је одржавао везе и са мађарским и хрватским политичарима, посебно са Јосипом Јурајем Штросмајером.¹⁰¹⁾

Пошто није успела да спречи стварање народне војске Турска је уз помоћ Аустрије ометала њено наоружавање.¹⁰²⁾ Након аустријског пораза у Аустријско-пруском рату 1866. Аустрија је стала на српску страну.¹⁰³⁾ Исте године избио је Критски устанак, па се Турска бојала да тај устанак не доведе до устанка Грка и осталих балканских народа.¹⁰⁴⁾ Кнез Михаило је у то време поставио питање турских гарнизона, па је Турска одлучила да му удовољи, само да не би у незгодно време избио рат са Србијом.¹⁰⁵⁾ Турски султан је 1867. одлучио да преда Србији преостала четири града, уз услов да се ту и даље вијори турска застава.¹⁰⁶⁾ Кнез Михаилу су 6/18. априла 1867. предани кључеви калемегданске тврђаве, а до 14/26. априла 1867. предане су и остале три тврђаве.¹⁰⁷⁾

Литографија — Венчање кнеза Михаила Обреновића и Јулије Хуњади у капели руског посланства у Бечу.¹⁰⁸⁾

Кнез Михаило се оженио 1853. године Јулијом Хуњади, која је припадала мађарском племству.¹⁰⁹⁾ Њихов брак био је без деце. Када се кнез дочепао једног њеног писма посумњао је у неверство, али је одлагао раставу све до 1865, када су се договорили да раскину брак.¹¹⁰⁾ Она је као католкиња покушала да од своје цркве добије развод, али добијала је само „разлучење од постеље и стола”.¹¹¹⁾ Кнез је намеравао да се ожени са својом рођаком шеснаестогодишњом Катарином Константиновић, ћерком Анке Константиновић и унуком Михаиловог стрица Јеврема Обреновића.¹¹²⁾ Тај брак и везу је највише натурала Катаринина мајка Ана. У тадашњој патријархалној Србији већ је кнежев развод брака био скандал, а женидба са сестричином од стрица представљала би далеко већи скандал.¹¹³⁾ Митрополит Михаило, Илија Гарашанин и министри су то сматрали нечувеном бруком и никако нису одобравали.¹¹⁴⁾ Анка Константиновић је као главног противника женидбе сматрала Илију Гарашанина. Илија Гарашанин је 1867. поставио и питање престолонаследника, односно да пред рат и стварање југословенске државе треба да некога усвоји као престолонаследника.¹¹⁵⁾ Кнез је одмах након тога отпустио Гарашанина.¹¹⁶⁾

Кнез Михаило је 29. маја/10. јуна 1868. после подне отишао кочијама на Кошутњак, а са њим су у друштву биле његова стрина Томанија Обреновић, његова сестра од стрица Анка Константиновић и њена ћерка Катарина, са којом се Михаило намеравао оженити.¹¹⁷⁾ У пратњи су им били ађутант Светозар Гарашанин и један дворски момак. Кнез је са својим друштвом зашао дубоко у Кошутњак једном новопросеченом узбрдном стазом.¹¹⁸⁾ Усред шуме дочекали су их наоружани Коста Радовановић, Лазар Марић и Станоје Рогић.¹¹⁹⁾ Сва тројица пуцали су из револвера на кнеза, а када је кнез пао Коста Радовановић га је полумртва дотукао ханџаром.¹²⁰⁾ Убијена је и Анка Константиновић, која је покушала д брани кнеза.¹²¹⁾ Браћа Радовановићи су се кнезу светили, јер су били огорчени што је њихов брат завршио у затвору. Завереници су ухапшени, осуђени на смрт и стрељани.

• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
• С. Јовановић, Уставобранитељи:(1838-1858), Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
• С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
• Радош Љушић, Питање династије у време Првог намесништва, Зборник историјског музеја Србије, број 19, 1982, стр. 113-145
• Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986.
• Алекса Ивић, Борба кнеза Михаила и Томе Вучића Перишића, Српски књижевни гласник, књига 1, 1924, стр. 105—119
• Коста Н. Христић: Записи старог Београђанина, Београд (1937)
• Милева Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића, Београд, 1892.
• Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, Књига прва 1858-1878, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1923.
• Јован Милићевић, Србија 1839-1868, Историја српског народа, књига 5, том 1, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 251—303
• Ангелина Ж. Банковић, Портрет кнеза Михаила из Музеја града Београда, 22., Годишњак, број LVIII, Музеј града Београда, 2011.
• Милан Пироћанац, Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа, Београд, 1895.

Mihailo Obrenovic