Корисничке алатке

Алатке сајта


ђорђе_протић

Ђорђе Протић

Ђорђе Протић (Бела Црква, 1793 — Београд, 7. децембар 1857), српски политичар и судија. Био је министар унутрашњих послова, министар спољних послова и председник владе кнежевине Србије (15. мај 1840 — 7. септембар 1842). Један је од организатора Милетине буне 1835. Режиму кнеза Михаила стварао је непријатеље, па је великим делом заслужан за његов пад.

Школовање и почетак службе

Ђорђе Протић је рођен 1793. године у Белој Цркви, у коју су због рата његови родитељи побегли из Рама.1) Његов отац Јован Протић био је саветник за пожаревачку нахију. Ђорђе се школовао у Пожаревцу и Београду. Грчки језик је учио у Грчкој школи у Земуну, једној од најбољих грчких школа у овом делу Европе,2) сам је учио немачки, а знао је и турски.3) У државну службу ступио је 1819. као писар, па је пратио посланике у Цариград. Када се вратио 15 година је радио у Народном суду у Крагујевцу, најпре као писар, па секретар и на крају председник народнога суда. Поред судске службе управљао је разним државним добрима.4)

Кнез Милош га кажњава

Био је ожењен ћерком гружанскога кнеза Петра Топаловића, који се 1827. пожалио кнезу Милошу на свога зета, да је Протић осрамотио своју сваст, тј. Топаловићеву млађу ћерку.5) Милош Обреновић је онда наредио да се Ђорђу Протићу удари 50 батина.6) Од тога тренутка Ђорђе је замрзио кнеза.7) С друге стране према Константину Николајевићу кнез Милош је дао да га избатинају јер није судио по његовој вољи.8) Дринопољски или Једренски мировни споразум након Руско-турскога рата склопљен је 14. септембра 1829. Део споразума односио се и на Србију, тако да се Отоманско царство обавезивало да ће испунити Акерманску конвенцију и да ће Србији вратити 6 отргнутих нахија.9) Кнез Милош је одмах на те вести 23. септембра 1829. послао Ђорђа Протића и Аврама Петронијевића на преговоре у Цариград.10) Њихов задатак је био да траже комесара са којим ће се вратити и да се изведе обележавање граница. Требали су и да траже Дунавске аде.

Милетина буна

По повратку из Цариграда Протић је наставио да ради у суду све до 1834. Био је огорчен на кнеза Милоша јер га је 1827. казнио батинама, па се прикључио организаторима Милетине буне. Организатор завере био је Стојан Симић. Срце покрета чинили су Аврам Петронијевић, Милета Радојковић, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић.11) Био је један од најрадикалнијих, тако да су он и Стојан Симић тражили да се Милош збаци и да се за кнеза узме његов син.12) Међутим остали завереници су били умеренији. Милетина буна избила је у јануару 1835. и натерала је кнеза да пристане на Сретењску скупштину, која је донела Сретењски устав.

Бег у Земун и повратак

Након проглашења Устава постао је члан Државнога савета, али како је устав брзо суспендован тако се и окончало чланство у Савету.13) Постављен је за председника суда београдскога округа.14) Због једне криво досуђене пресуде друге судије су се дигле против њега, па је кнез Милош Обреновић одредио комисију да утврди да ли је стварно погрешио. Пошто је комисија утврдила да је погрешио кнез Милош га је преместио и одредио за председника пожаревачкога суда, али он није хтео да оде у Пожаревац, него је марта 1836. побегао у Земун.15) Турској и руској дипломатији достављао је петиције против кнеза.16) Отишао је и у Русију да се жали руском цару на незакониту кнежеву владавину.17) Док је боравио у Букурешту кнез је тражио од руских власти да га протерају. У емиграцији је написао спис Образ књаза Милоша и његовог владања, у коме је описивао Милошеву самовољу и несталан положај чиновника у Милошевој служби.18) У Србију се вратио тек након доласка кнеза Долгорукога у октобру 1837. и тада је именован за председника окружнога суда у Шапцу.19)

Председник владе

После тога постао је члан Законодавне комисије. Када је Аврам Петронијевић због устава отишао 20. априла 1838. у Цариград кнез Милош Обреновић га је уместо Аврама поставио као заступника кнежевога представника (вршиоца дужности председника владе).20) Након доношења Турскога устава Протић је 26. фебруара 1839. постављен за министра унутрашњих послова.21) До тога времена био је међу водећим опозиционарима, а тада је по властитом признању прешао на супротну страну.22) Након абдикације кнеза Милоша остао је министар унутрашњих послова и за време Намесништва. Када је кнез Михаило дошао на власт Ђорђе Протић је 15. маја 1840. постављен за председника владе Кнежевине Србије (кнежевога представника) и министра спољних послова. На том положају остао је све до смене кнеза Михаила Обреновића, тј. до 7. септембра 1842. Уз председничко звање 28. јуна/10. јула 1841, добио је и чин ђенерал-мајора, мада није био војно лице.23) Он и кнегиња Љубица Обреновић дали су подршку Јеврему Обреновићу да побуни више нахија против кнежевих тутора Томе Вучића и Аврама Петронијевића и начина на који су то постали, па је због тога сазвана Велика Народна скупштина, на којој је тражено да уставобранитељске вође напусте Србију. Замерало му се да је режиму кнеза Михаила само стварао непријатеље и да је великим делом заслужан за његов пад. Дошао је у сукоб са Томом Вучићем, Аврамом Петронијевићем и чак са Јевремом Обреновићем.24) Чак је и Порта тражила да се Протић смени.

Избеглиштво и смрт

Са кнезом Михаилом је напустио Србију и отишао у Немачку. Када је Мајска скупштина одржана 13. маја 1848. прогласила Српску Војводину тада је Протић био изабран у Главни одбор Српског народног покрета.25) У избеглишту се бавио писањем својих мемоара. Такође је превео и у Новом Саду штампао књигу „Устанак грчки од почетка (1821) до Битке под Наврином (1827)“. Када се поново 1857. вратио у Србију, добио је пензију. Умро је 25. новембра/7. децембра 1857. године и сахрањен је на Ташмајдану, поред Цркве Светог Марка.26)

Литература

  • Милан Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, 1888, стр. 576-580
  • Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986.
  • Михаило Гавриловић, Милош Обреновић I, Београд, 1908.
  • Михаило Гавриловић, Милош Обреновић II, Београд, 1909.
  • Михаило Гавриловић, Милош Обреновић III, Београд, 1912.
  • Стеван Радовановић, Из културне историје Земуна, Градска општина Земун, Земун, 1970.
  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 3, 717
  • К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака 2. део, Беч, 1884.
  • Дејвид Мекензи, Илија Гарашанин државник и дипломата, Просвета, Београд, 1987.
  • Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Историјски институт Београд, Београд, 2003.
  • Бартоломео Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића, Просвета, Београд, 1901.

Спољне везе

1) , 3) , 4)
Милан Милићевић, 1888, стр. 576
2)
Стеван Радовановић, 1970.
5)
Куниберт, 1901, стр. 205
6)
Куниберт, 1901, стр. 204
7) , 12) , 13) , 14)
Милан Милићевић, 1888, стр. 577
8)
К. Ненадовић 2 стр 783
9)
Михаило Гавриловић, 1912, стр. 122
10)
Михаило Гавриловић, 1912, стр. 123
11)
Радош Љушић, 1986, стр. 118-119
15) , 19) , 20) , 21) , 23)
Милан Милићевић, 1888, стр. 578
16)
Радош Љушић, 1986, стр. 431
17)
Радош Љушић, 1986, стр. 432
18)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 88
22)
Радомир Ј. Поповић, 2003, стр. 83
24)
Милан Милићевић, 1888, стр. 578-579
25)
Дејвид Мекензи, 1987, стр. 125
26)
Милан Милићевић, 1888, стр. 579
ђорђе_протић.txt · Последњи пут мењано: 2022/05/09 10:30