Нови Сад

Нови Сад, највећи град Аутономне Покрајине Војводине, северне покрајине Републике Србије, као и седиште покрајинских органа власти и административни центар Јужнобачког округа. Град се налази на граници Бачке и Срема, на обалама Дунава и Малог бачког канала, у Панонској равници и на северним обронцима Фрушке горе.

Нови Сад је, после Београда, други град у Србији по броју становника. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, на административној територији Града Новог Сада је живело 341.625 становника, док је у самом Новом Саду живело 250,439 становника.

Основан 1694. године, Нови Сад је дуго времена био центар српске културе, због чега је добио име „Српска Атина“. Данас је Нови Сад велики индустријски и финансијски центар српске економије, универзитетски град и школски центар, културни, научни, здравствени, политички и административни центар Аутономне Покрајине Војводине, град домаћин многих међународних и домаћих привредних, културних, научних и спортских манифестација, као и град музеја, галерија, библиотека и позоришта.

Име

У Граду Новом Саду у службеној употреби су, поред српског језика, још и мађарски, словачки и русински језик. Име града на осталим службеним језицима гласи Újvidék (мађарски), Nový Sad (словачки) и Нови Сад (русински). На осталим језицима који су (или који су били) од историјског значаја на овим просторима име Новог Сада гласи Neoplanta (латински), Neusatz или Neusatz an der Donau (немачки), Novi Sad (хрватски), Novi Sad (румунски) и Млада Лоза (бугарски).

Првобитна имена Новог Сада била су Рацка варош, Рачки град (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) и Петроварадински шанац (Peterwardeiner Schantz), док име Нови Сад (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) датира из 1748. године.

Географија

Положај града

Нови Сад се налази на географским координатама 45°20′0″N, 19°51′0″E, у средишњем делу аутономне покрајине Војводине, на северу Србије, на граници Бачке и Срема.

Град лежи на обалама реке Дунав, између 1.252. и 1.262. километра речног тока. На левој обали Дунава се налази равничарски део града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смештен брдовити део града (Срем). Надморска висина са бачке стране је од 72 до 80 m, док са сремске стране иде до око 250-350 метара. Код Новог Сада се у Дунав (са леве стране реке) улива Мали бачки канал, који је део система канала Дунав—Тиса—Дунав. Бачки део града је смештен са обе стране овог канала.

Са 15 приградских насеља, општинско подручје града Новог Сада обухвата површину од 702,7 km², док уже подручје Новог Сада са Петроварадином и Сремском Каменицом заузима површину од 129,4 km². Грађевински рејон града обухвата површину од 106,2 km².

Општинско подручје Града Новог Сада окружују општине Бачки Петровац, Врбас, Темерин, Жабаљ, Тител, Инђија, Сремски Карловци, Ириг и Беочин, чији становници, заједно са становницима још неких општина јужнобачког округа, гравитирају Новом Саду.

Клима

Клима у Новом Саду прелази из умерено континенталне у континенталну, тако да град има сва четири годишња доба. Преко јесени и зиме повремено дува хладан ветар кошава, који обично траје од три до седам дана. Кошава може током зиме да створи наносе и сметове снега током вејавица и мећава. Просечна температура ваздуха у граду је 10,9°C, средња температура у јануару је –1°C, док је у јулу 21,6°C. Годишње падне просечно 578 mm падавина, а број дана са падавинама је 122. Због промене климе на глобалном (светском) нивоу, последњих година се на подручју Новог Сада повећала количина падавина, што повремено изазива поплаве у неким деловима града, будући да садашњи градски канализациони систем није пројектован за измењене климатске услове.

Историја

Старија насеља на подручју Новог Сада

Према тумачењима резултата новијих археолошких истраживања, на простору Петроварадинске тврђаве су пронађени остаци млађег палеолитског станишта, из периода од 19.000. до 15.000. година пре нове ере, из чега се закључује да је човек на простору Петроварадинске стене живео још у палеолиту, када су се људска станишта углавном налазила у пећинама, а ретко када на отвореном простору.1)

Постојање људских насеља на подручју данашњег Новог Сада може се пратити у континуитету од млађег каменог доба - неолита (од око 4500. п. н. е.). Поред подручја Петроварадина, на којем су нађени трагови насеља из скоро свих епоха, на Бачкој страни Дунава (на Клиси, Сланој Бари, Старом Граду и Детелинари) такође су пронађени трагови праисторијских насеља из каменог, бакарног, бронзаног и гвозденог доба.

Најстарији археолошки остаци (из времена каменог доба) пронађени су са обе стране Дунава, на подручју данашњег Петроварадина (који је у континуитету настањен од праисторије до данас) и подручју данашње Клисе. Истраживањем остатака насеља из млађег бронзаног доба (3000. година п. н. е.) на подручју данашњег Петроварадина, археолози су пронашли и бедеме појачане кољем и палисадама из тог периода, који сведоче да је још у време вучедолске културе овде постојало утврђено насеље.

У 4. веку пре нове ере се на подручју данашњег Новог Сада појављују Келти, који на десној обали Дунава, на подручју данашњег Петроварадина, подижу утврђење, а трагови Келта пронађени су и на подручју Детелинаре. Затим се, у 1. веку пре нове ере, на овом подручју појављују Римљани, који у 1. веку нове ере на десној обали Дунава подижу прву већу тврђаву под именом Кузум (Cusum) и укључују је у провинцију Панонију. Дунав је тада чинио лимес Римског царства, које је обухватало његову десну (сремску) обалу, док је на левој обали реке, У Бачкој, од 1. века нове ере становало сарматско племе Јазиги. Налази римског новца на подручју Новог Сада сведоче о трговачким везама Јазига и Римљана. Римљани су повремено запоседали и јужну Бачку и држали ове пограничне просторе у функцији контралимеса, а у циљу обезбеђивања додатне границе, изградили су у Бачкој шанчеве са јарком, данас познате као Римски Шанчеви.

У 4. веку, у доба Сеобе народа утврђење Кузум је порушено од стране Хуна, а ово подручје затим долази под власт Острогота (5. век), Гепида (5-6. век), Лангобарда (6. век), Византије (која у 6. веку обнавља утврђење Кузум и даје му име Петрикон), Авара (6-8. век) и Франака (8. век).

Средином 6. века, подручје насељавају Словени. У 9. веку, тврђава Петрикон (или на словенским језицима - Петрик) улази у састав Бугарског царства, а у 11. веку њом влада сремски војвода Сермон, чији су златници у 19. веку пронађени у једном петроварадинском винограду. Пошто је Бугарска поражена од Византије а Сермон убијен, тврђава поново постаје део Византије, да би, после борби Византинаца и Мађара, крајем 12. века, ушла у састав средњовековне Краљевине Угарске. На подручју Бачке, угарска власт се устаљује нешто раније, током 10. века.

Током угарске владавине, на подручју данашњег Новог Сада налазило се неколико насеља, која се у историјским документима помињу од 13. века.2)3) Према историјском документу из 1237. године (повеља угарског краља Беле IV), поред Петроварадина (Pétervárad) и Сремске Каменице (villa Camanch) на сремској страни Дунава, постојало је и неколико насеља на бачкој страни: Вашарош-Варад (познат и као Петурварад, Стари Петроварадин и Варадинци), Мртваљош (познат и као Мортаљош - Mortályos), Сент Мартон (Ке Сент Мартон), Бакша (познато и као Бакшић, Бачић, Бакшафалва и Бачка - Bachka), Сајлово I и Сајлово II (позната и под именима Горњи и Доњи Зајол - Zoyl, Сајол и Исаилово), Бивало (познат и као Биваљош и Биволош - Bywolos), Ривица и Ченеј (познат и као Чеме - Cheme или Chemey).4) Петроварадин се у ово доба први пут спомиње под данашњим именом, иако је оно у основи еволуирало од првобитног византијског имена Петрикон. У каснијем периоду (16. век), на овом подручју се помињу још два насеља - Бистрица (Bistritz) и Камендин (познат и као Кеминд - Keménd). Словенско насеље Бистрица помиње се на више карата које датирају из 16. и 17. века, а налазило се прекопута Петроварадинске тврђаве, на подручју данашњег Новог Сада, док се насеље Камендин налазило у широј околини данашњег града. Биваљош је био велико насеље словенског живља које датира из периода сеобе народа (5-6. век).5)

Између 1526. и 1687. године, ово подручје је у саставу Османског царства. Током османске управе, нека од насеља на бачкој страни Дунава су ишчезла, док су друга наставила да постоје и била су настањена Србима. По пореском списку из 1522. године, међу становницима ових насеља на бачкој страни Дунава срећемо како мађарска, тако и словенска имена (Божо, Радован, Радоња, итд),6) да би по турским подацима из 1590. године на овом подручју било забележено 105 кућа које плаћају порез и то искључиво српских.7) Пошто се зна да је било и Срба који нису плаћали порез (уколико су рецимо били у турској служби), онда је број становника ових насеља сигурно био већи.

У време Османске управе познат под именом Варадин, Петроварадин је био седиште нахије у оквиру Сремског санџака. Подграђе тврђаве имало је око 200 кућа, ту се налазила Сулејман-ханова џамија, а постојале су и две мање џамије, Хаџи-Ибрахимова и Хусеинова. Поред две турске махале, у саставу града налазила се и хришћанска четврт са 35 кућа, насељених искључиво Србима.8) Од праисторије па све до краја 17. века, центар урбаног живота на подручју данашњег града налазио се на сремској страни Дунава, на простору данашњег Петроварадина, који је својим значајем увек засењивао насеља на бачкој страни. Оснивањем Рацке вароши, потоњег Новог Сада, средиште локалног урбаног живота ће се током 18. века дефинитивно померити на бачку обалу Дунава.

Оснивање и развој Новог Сада

Петроварадин је остао у османском поседу све до Великог бечког рата (1683-1699. године), када га освајају Аустријанци (Хабзбурзи). Покушавајући да поврате изгубљену твђаву, Турци започињу неколико похода, али доживљавају страховите поразе у бици код Сланкамена (1691. године) и бици код Сенте (1697. године), а услед лоших временских прилика напуштају опсаду Петроварадина 1694. године. У настојању да измени одлуке Карловачког мира, Османско царство предузима нови поход на Аустрију. битка између Аустријанаца и Турака се одиграла код Петроварадина почетком августа 1716. године, а окончала се великим турским поразом, после чега Османско царство дефинитивно нестаје са ових простора. Многе локације у околини Петроварадина и данас носе називе који датирају из турског периода: Везирац, Алибеговац, Мишелук, Текије, итд.

На почетку хабзбуршке владавине крајем 17. века, нису дозвољавали Србима, Грцима, протестантима, ни Јеврејима да се настањују у Петроварадину. Срби су, због тога, били принуђени да се насељавају по баруштинама на супротној обали Дунава, па је тако нсатало насеље 1694. године основали ново насеље на левој обали Дунава, које је постало средиште бачких и сремских Срба,9) а из овог насеља, временом се развио и данашњи Нови Сад. Најстарије име насеља на левој обали Дунава било је Рацка варош (Ratzen Stad), а коришћен је и назив Петроварадински Шанац (Peterwardeiner Schantz). Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али помало и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици. Од 1702. године, насеље је у саставу Хабзбуршке војне границе, а 1708. године постаје седиште бачког владике и главно место бачког дела подунавске војне границе.

Године 1718. становници српског села Алмаш (налазило се између Темерина, Надаља и Госпођинаца) пресељени су у Рацку варош (у данашњи Алмашки крај), чиме се становништво вароши нагло умножило. Према подацима из 1720. године, у Рацкој вароши је било 112 српских, 14 немачких и 5 мађарских домова. Рацка варош у то време постаје „коморска варош“, са зачецима урбаних одлика, а будући да се налазио у саставу војне границе, град је по становништву био подељен на војни и цивилни део. Град је званично добио име Нови Сад (Neoplanta на латинском језику) 1748. године, када је постао слободан краљевски град.

Царица Марија Терезија је тим поводом 1. фебруара 1748. издала едикт који гласи:

„Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче […] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога […] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта, мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад и бугарски Млада Лоза.”10)

Током већег дела 18. и 19. века Нови Сад је био средиште културног, политичког и друштвеног живота целокупног српског народа, који тада није имао сопствену државу, а према подацима из прве половине 19. века, ово је био и највећи град настањен Србима. Око 1820. године Нови Сад је имао око 20.000 становника, од којих су око две трећине били Срби, а данашњи највећи српски град, Београд, није достигао приближан број становника пре 1853. године. Због свог културног и политичког утицаја, Нови Сад је постао познат као Српска Атина. Према подацима из 1843. године, у Новом Саду је било 17.332 становника, од чега 9.675 православних, 5.724 католика, 1.032 протестантаната, 727 Јевреја и 30 верника Јерменске цркве. Највећа етничка група у граду у овом периоду били су били Срби, а друга по бројности Немци.

До Револуцје 1848/49. године, у којој је град спаљен, Нови Сад је личио на турску варош. Куће су имале ниске широке стрехе, како би се обезбедиле уске, али суве улице, чак и по киши. На пијаци су се налазиле пекаре, било је и прљавих крчми у које су долазили „бећари“, спремни да обављају ситне послове за новац. Са јеврејским гетом постојала је граница и на њој је стајао ланац, како Јевреји не би излазили из свог кварта. Гето и ланци су такође нестали после Револуције. У Дунавској улици, где се сада налази парк, биле су дрвене крчме у којима су се веселили „хајоши“ (лађари).11)

Од свих српских крајева Нови Сад се највише противио реформама, које је уводила Илирска дворска канцеларија. Године 1838. Новосадски магистрат се успротивио предлогу да се главни градски трг назове по Фрањи Фердинанду, као и остале улице по ранијим аустријским владарима. То су чинили под изговором да би мењање назива већ постојећих улица само изазвало забуну код грађана.12)

Током Револуције из године, Нови Сад се налазио у саставу прокламоване Српске Војводине, српске аутономне области у оквиру Хабзбуршке монархије. Иако је играо значајну улогу у почетку српског покрета, град је био угрожен од стране мађарске војске стациониране на Петроварадинској тврђави, која је већ у току јуна 1848. окренула топове према Новом Саду. Када је, у току ликвидације мађарског устанка, бан Јосип Јелачић са својим трупама стигао у град, и у ноћи 11. јуна 1849. и сутрадан (12. јуна) отворио из топова ватру на тврђаву, мађарска војска му је узвратила далеко већом мером, бомбардујући куће у граду. Бан Јелачић је тада наредио повлачење, мислећи да ће тиме од града уклонити опасност. Међутим, мађарски војници су се тада спустили са тврђаве у град и почели пљачкати, палити и убијати. Нови Сад је био разорен, изгубио је већину свог становништва, а срушено је 2/3 зграда. Према подацима из 1850. године, у граду је било само 7.182 становника, што није ни половина предратног броја од 17.332 забележеног 1843. Било је и велике материјалне штета, од 2812 зграда остало је свега 808. У пожарима су изгореле и многе приватне библиотеке.13)

Између 1849. и 1860. године Нови Сад је био у саставу засебне аустријске покрајине Војводства Србије и Тамишког Баната, а након укидања те административне јединице после мађарских притисака, град је укључен у састав Бачко-бодрошке жупаније у оквиру Хабзбуршке Угарске. После Аустро-угарске нагодбе из 1867. године и трансформације Хабзбуршке монархије у Аустроугарску, политика мађаризације угарске владе је значајно изменила демографску структуру града, односно, од претежно српског Нови Сад је добио етнички мешовит карактер. У политичкој и културној сфери, Нови Сад је задржао своју стару улогу и знатно је предњачио, не само испред војвођанских, већ и испред других српских и југословенских градова. Године 1863. у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док је у Београду тада излазило 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније (1861. године) у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира српска гимназија са вишим разредима.

Када се 1877. године одлучивало о трасирању нове пруеге Београд-Суботица, Срби су предложили да пролази право кроз Нови Сад, већинским гласањем је то и потврђено, али је мађарска мањина на крају ипак решила да пруга буде продужена за неколико колометара, како би заобилазила град, те на тај начин спречила бољи развој српског дела. Уз веће трошкове за изградњу пруге, прокопан је тада Петроварадински тунел, као и насип Мали лимап.14)

Период након Првог светског рата

Аустроугарска монархија се при завршетку Првог светског рата крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. У Новом Саду је образован привремени Српски народни одбор са задатком да у периоду међувлашћа преузме прерогативе власти и обезбеди ред до успостављања редовног поретка. Дана 2. новембра чланови Српског народног одбора су се договорили да се организује народна стража, а истог дана на улицама се појавило обновљено социјалдемократско гласило „Слобода“, које је најавило национално ослобођење српског народа у Војводини. Српски народни одбор упутио је ултиматум команданту немачких трупа да 8. новембра, најкасније до шест часова ујутру, његови војници напусте град. По изласку и последњег непријатељског војника, српске страже су заузеле све важне пунктове у граду, а у ноћи између 8. и 9. новембра мандатори Српског народног одбора су и званично преузели власт у Новом Саду од мађарског Магистрата. На седници је, пола сата пре поноћи, власт прешла у српске руке, тако да су новосадски Срби фактички сами себе ослободили дан пре уласка српске војске у Нови Сад 9. новембра. Када је јављено да српска војска долази у Нови Сад, у сусрет јој је пошло у току преподнева око 400 коњаника, који су били у народним оделима, а носили су српски барјак. На мосту је у име Новосађана први поздравио српске војнике угледни грађанин Сава Стојковић, члан Управног одбора Матице српске. Он је окићену српску заставу предао мајору Војиславу Бугарском као команданту јединице српске војске која је имала част да ослободи Нови Сад.

После спроведених избора по свим војвођанским местима (од 18. до 24. новембра), у Новом Саду се 25. новембра 1918. године састала Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, која званично проглашава отцепљење ових региона од Угарске и њихово присаједињење Србији, а на истој скупштини формира се и покрајинска влада (Народна управа) Баната, Бачке и Барање са седиштем у Новом Саду. Дана 1. децембра 1918. године, проглашено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а Нови Сад улази у ту нову државу као саставни део Краљевине Србије. Иако је до 1918. године имао улогу културног и политичког центра Срба, Нови Сад до тада није био административни центар неке управне територије или покрајине, што се уласком у нову државу мења: од 1918. до 1919. године, Нови Сад је административни центар покрајине Банат, Бачка и Барања, а такође (све до 1922. године) и административни центар Новосадске жупаније, која је обухватала Бачку и Барању, затим је (од 1922. до 1929. године) административни центар Бачке области, која је обухватала западне делове Бачке и Барању, да би 1929. године постао административни центар Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије. По попису из 1921. године, Нови Сад је имао 39.122 становника, од којих је 16.293 говорило српски, 12.991 мађарски, 6.373 немачки и 1.117 словачки.

После Априлског рата 1941. године, Краљевину Југославију су окупирале и поделиле Силе осовине. Нови Сад, као и цела Бачка, анектиран је од стране Хортијеве Мађарске, док је Срем са Петроварадином припојен такозваној Независној Држави Хрватској. Током четворогодишње окупације (од 1941. до 1944. године), окупатори су починили бројне злочине (хапшења, убијања, паљења, стрељања, малтретирања) над српским и јеврејским становништвом града, а један од познатијих масовних злочина је Новосадска рација спроведена јануара 1942. године, у којој су, само у три дана (21. јануар — 23. јануар), мађарски фашисти убили и под дунавски лед бацили 1.246 Новосађана (по другим подацима 1.426), по националности 809 Јевреја, 375 Срба, 18 Мађара, 15 Руса и 2 Русина, а по полној и старосној структури 489 мушкараца, 415 жена, 177 старих особа и 165 деце. Један од последњих злочина окупатора у Новом Саду било је и масовно одвођење Јевреја, читавих породица, од деце до стараца, у немачке логоре 1944. године. Током целог рата, фашисти су укупно убили око 5.000 Новосађана, а многи други су расељени.15)

У Новом Саду је, током целог рата, деловао покрет отпора и ослободилачки покрет под вођством Комунистичке Партије Југославије. У граду се налазило седиште окружног комитета Комунистичке Партије Југославије, који је у оквиру народноослободилачког покрета био део Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. У народноослободилачкој борби, у партизанским одредима и војвођанским бригадама, непосредно је учествовало 2.365 Новосађана, припадника свих националности, (Срба, Мађара, Словака и осталих). 22. октобра 1944. године, угрожен надирањем Црвене армије и Народноослободилачке војске, окупатор је напустио Нови Сад, а 23. октобра град су ослободиле партизанске јединице из Срема и Бачке, чиме се Нови Сад поново нашао у оквиру нове социјалистичке Југославије. Током војне управе (17. октобар 1944 — 27. јануар 1945), нове југословенске војне власти су ликвидирале један број грађана српске, мађарске и немачке народности, који су оптужени за колаборацију са мађарским фашистима или су сматрани непријатељима новог државног поретка. Године 1975. град је одликован Орденом народног хероја и проглашен за град-херој.

Од 1945. године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. На заседању у Новом Саду 30. и 31. јула 1945. године, Скупштина изасланика народа Војводине доноси предлог да се Војводина прикључи федералној Србији, што је на Трећем заседању АВНОЈ-а од 10. августа 1945. године једногласно прихваћено, а 1. септембра 1945. године Председништво Народне скупштине Србије донело је Закон о установљењу и устројству Аутономне Покрајине Војводине, у оквиру Народне Републике Србије и социјалистичке Југославије.

У послератном периоду, град је прошао кроз брзу индустријализацију, а његово становништво се до краја 20. века знатно увећало. Поред старих средњих школа, и нових, које су се у току времена специјализовале и знатно повећале број ђака, Нови Сад добија и више школе. Прво је то виша педагошка школа (основана 1946. године), а затим Филозофски и Пољопривредни факултет (1954), да би 1960. године најзад био основан и цео самосталан Универзитет, у чијем су саставу девет факултета и још неколико виших школа. Године 1980. почиње да делује и новооснована Војвођанска академија наука и уметности. Између 1980. и 1989. године, град Нови Сад је био подељен на 7 градских општина: Стари Град, Подунавље, Лиман, Славија, Петроварадин, Детелинара и Сремски Карловци. Године 1989. шест градских општина је спојено у јединствену општину Нови Сад, док је општина Сремски Карловци издвојена из састава града и постала посебна административна јединица.

Дана 6. октобра 1988. године, у Новом Саду су организованиване демонстрације под чијим је притиском срушена тадашња војвођанска влада. По просутом јогурту који је дељен демонстрантима, а ови га бацали на неке функционере Војводине, овај догађај је остао познат као „јогурт револуција“. Циљ ових демонстрација био је рушење тадашњег аутономног статуса Војводине, који је покрајина имала по уставу из 1974. године.

После распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, одвајања Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније и формирања нове Савезне Републике Југославије 1992. године, Нови Сад изненада постаје други по величини град у трећој Југославији, што му даје додатни замајац у развоју, иако је то доба било веома кризно и турбулентно. Град је претрпео велику штету током НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године, током којег је остао без сва три моста преко Дунава. Стамбене зоне су неколико пута гађане авио-бомбама и пројектилима, док је новосадска рафинерија бомбардована готово свакодневно, што је изазвало велико загађење животне средине и еколошку штету. 2003. године, СР Југославија се трансформисала у Државну заједницу Србије и Црне Горе, да би се њеном поделом, 2006. године, Нови Сад нашао у саставу самосталне Србије.

Становништво

Подручје Новог Сада је кроз историју било привлачно за насељавање због свог повољног географског положаја. Пораст становништва у граду бележи се кроз цео послератни период, при чему је у појединим раздобљима он био веома интезиван. На овај пораст је знатније утицао механички прилив него природни прираштај. Најинтезивнији демографски раст Нови Сад је остварио у периоду 1961—1971. године када је остварен пораст становништва за око 37%. Највећи део досељеног становништва града потиче са подручја Војводине (56,2%), а затим и са подручја Босне и Херцеговине (15,3%) и Централне Србије (11,7%).

Према попису становништва из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада живело је 299.294 становника (од тога 156.328 пунолетних лица), а просечна старост становништва износила је 39,8 година (38,3 код мушкараца и 41,2 код жена). На овом подручју има 72.513 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,63. Уже градско језгро Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) има 191.405 становника, док заједно са овим насељима, број становника у урбаном делу Новог Сада износи 216.583. Сам град, као и већина околних насеља, претежно су настањени Србима, са изузетком насеља Кисач у којем већину становништва чине Словаци. Према подацима са сајта ЈКП „Информатика“ у 2012. години, општинско подручје Града Новог Сада има 385.131 становника, док урбани део града (са Петроварадином и Сремском Каменицом) има 296.819 становника.

Према попису из 2002. године, на општинском подручју Града Новог Сада забележене су следеће бројније етничке групе: Срби (75,50%), Мађари (5,24%), Југословени (3,17%), Словаци (2,41%), Хрвати (2,09%), Црногорци (1,68%) и остали. На ужем подручју Новог Сада (без Петроварадина и Сремске Каменице) било је 2002. године 73,91% Срба, 6,03% Мађара, 3,69% Југословена, 2,23% Црногораца, 1,84% Хрвата, итд.

Према статистичким подацима Републичког завода за статистику о националној припадности, према попису из 2011. годинена општинском подручју Града Новог Сада живи 341.625 становника, од чега 269.117 (78,79%) чине Срби, 13.272 (3,89%) Мађари, док се њих 15.923 (4,66%) није изјаснило по националној припадности. Од тога, у урбаном делу града живи 250.439 становника. Овај попис укључује лица избегла са простора бивших република СФРЈ и интерно расељена лица са простора AП Косовo и Метохија.16)

Политичко и административно уређење

Нови Сад има статус града и састоји се из две градске општине: Градске општине Нови Сад са седиштем у Новом Саду (која обухвата бачки део Новог Сада са околним насељима) и Градске општине Петроварадин са седиштем у Петроварадину (која обухвата сремски део Новог Сада са околним насељима). Седиште градске управе Града Новог Сада је у Новом Саду.

Органи власти у Граду Новом Саду су Скупштина Града Новог Сада, градоначелник, Градско веће, Градска управа и независна регулаторна тела.

Нови Сад додељује градска признања, Октобарску награду и Новембарску повељу.17)

Градске четврти и приградска насеља

Градске четврти

Поред најужег градског подручја Новог Сада на левој обали Дунава, урбаном подручју града такође припадају и Петроварадин и Сремска Каменица на десној дунавској обали, који са остатком града на левој обали реке чине јединствену целину.

Најстарије градске четврти Новог Сада су Стари град и Подбара (Алмашки крај). До половине 19. века, ширењем града према западу, настају Роткварија, Салајка и Грбавица. У старије делове Новог Сада спадају и некадашња посебна насеља Сремска Каменица, Петроварадин и Клиса, која су данас део урбаног подручја града. До половине 20. века настају градске четврти Банатић, Сајмиште, Адамовићево Насеље, Телеп, Стара Детелинара, Лиман 1, Видовданско Насеље, Слана Бара, Мали Београд, Стари Шангај, итд.

Лимани 2, 3 и 4, Сателит, Ново Насеље, Нова Детелинара, Авијатичарско насеље и Адице настали су у време социјализма, углавном планском изградњом. Изузетак чини насеље Адице, које је настало као непланско приградско насеље, које се касније спојило са Новим Садом. На Лиманима, Новом Насељу и Детелинари изграђене су модерне зграде и широки булевари, а ово су уједно и три највећа новосадска насеља по броју становника. Ова насеља су изграђена због великог прилива становништва после Другог светског рата, на подручјима некадашњих шума и пољана. Многе старе куће у градском центру, на Роктварији и околини данашњег Булевара ослобођења срушене су током 1950-их и 1960-их, да би биле замењене вишеспратницама. Град је доживео нови грађевински бум крајем 20. и почетком 21. века, а неке старије градске чеврти, попут Грбавице, Старе Детелинаре или Телепа, потпуно су промениле своју физиономију.18)

Најновије градске четврти са новоизграђеним породичним кућама углавном су смештене на ободу града и у великој мери су настањене становништвом које је избегло са бивших југословенских простора захваћених ратом. У те нове градске четврти спадају Ветерничка Рампа, Сајлово, Велики Рит, Горње Ливаде, итд. У току је и планска изградња вишеспратница за колективно становање на Југовићеву, а урбанистичким плановима је предвиђена и на подручју Мишелука. Ширење стамбених зона карактеристично је и за сремску обалу Дунава, где су у околини историјских градских језгара Петроварадина и Сремске Каменице током времена настала нова стамбена насеља - Рибњак, Карагача, Садови, Буковачки Плато, Алибеговац, Татарско Брдо, Чардак, Боцке, Староиришки Пут, Парагово, Поповица, Главица, Артињева, итд.

Приградска насеља

У 13 приградских насеља на општинском подручју Града Новог Сада живи 86.842 становника (23,7% од укупног броја становника града). Највећа приградска насеља су (са приказаним бројем становника са пописа из 2002): Ветерник (18.626), Футог (18.582) и Каћ (11.166). Футог има статус самосталног градског насеља, док остала приградска насеља Новог Сада немају израженијих градских функција. Због повећања броја становника и ширења стамбених зона, нека приградска насеља као што су Ветерник, Футог, Лединци, Стари Лединци и Буковац, током времена су се физички спојила са Новим Садом и са њим чине јединствену англомерацију.

Новом Саду гравитирају и становници јужнобачког и делимично сремског округа, посебно житељи суседних општина Беочин, Сремски Карловци, Темерин и Бачки Петровац. Становници ових општина, у којима живи око 68.000 становника, свакодневно долазе у Нови Сад, са којим су повезани редовним приградским аутобуским линијама.

Култура

Нови Сад је културни центар Војводине и један од најзначајнијих културних центара Републике Србије. Још у време османске управе Балканом и Панонском низијом (16-17. век), околина Новог Сада је представљала значајно културно средиште српског народа. Ту се на бачкој страни Дунава налазио манастир Ковиљ, док су се на сремској страни налазили фрушкогорски манастири и град Сремски Карловци, који је половином 16. века био највећи српски град у Османском царству.

Током хабзбуршке управе у 18. и 19. веку, Нови Сад је био центар српске културе, политике и друштвеног живота, због чега је добио надимак Српска Атина. Српско народно позориште, најстарије професионално позориште међу Јужним Словенима, основано је у Новом Саду 1861. године, док је седиште Матице српске, значајне културно-научне установе српског народа, пресељено из Пеште у Нови Сад 1864. године. У 19. и почетком 20. века, велики број српских књижевника, песника и правника живео је или радио у Новом Саду, а међу њима су били Ђуро Даничић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Светозар Милетић, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Коста Трифковић, Вук Стефановић Караџић, итд.

Данас је Нови Сад други по значају културни центар Србије (после Београда), а градске власти покушавају да учине град привлачнијим организовањем бројних културних манифестација и музичких концерата. Од 2000. године се у граду одржава музички фестивал Егзит, највећи летњи музички фестивал у Србији и региону. У Новом Саду се одржава и једини фестивал алтернативног и новог позоришта у Србији - ИНФАНТ, затим Змајеве дечје игре - најпознатији фестивал дечје књижевности, Стеријино позорје, Новосадски џез фестивал, Дани Бразила, Међународни новосадски књижевни фестивал и многи други.

Поред Српског народног позоришта, друга познатија позоришта у граду су Позориште младих и Новосадско позориште. У Новосадској синагоги се такође одржавају бројни културни догађаји. Друге значајне културне установе у граду су огранак Српске академије наука и уметности, Војвођанска академија наука и уметности, библиотека Матице српске са око 3.000.000 публикација, Градска библиотека у Новом Саду, Историјски архив у Новом Саду, Архив Војводине (који чува многе историјске документе са подручја Војводине који датирају у прошлост до 1565. године), Културни центар Новог Сада (који организује значајне манифестације и представља актуелну културу), Азбукум (центар за српски језик и културу), итд. У Новом Саду се налазе и најзначајнија уметничка удружења Војводине: Друштво књижевника Војводине, Удружење ликовних уметника Војводине и друга.

Музеји и галерије

У граду се налази неколико музеја и бројне приватне или јавне галерије. Најпознатији музеј је Музеј Војводине, који је основала Матица српска 1847. године, у којем се налази трајна колекција која представља српску културу и живот у Војводини током историје. Музеј Новог Сада на Петроварадинској тврђави има сталну колекцију везану за историју тврђаве.

Галерија Матице српске је највећа и најцењенија галерија у Новом Саду, а подељена је на две засебне галерије које се налазе у центру града. Ту су још и Галерија ликовне уметности - Поклон збирка Рајка Мамузића и Спомен-збирка Павла Бељанског - једна од највећих колекција српске уметности 20. века (од 1900-их до 1970-их).

Образовање

Град Нови Сад је универзитетски град са државним универзитетом и многим приватним факултетима и високим школама, као што су универзитет Едуконс у Сремској Каменици, Новосадски отворени универзитет, Протестантски теолошки факултет, итд. Поред институција високог образовања, на територији Новог Сада се налазе и 53 државне основне и средње школе.

Највећа образовна институција у граду је Универзитет у Новом Саду са око 38.000 студената и 2.700 запослених. Основан је 1960. године, а чине га 9 факултета у Новом Саду (од којих је 7 смештено у модерном универзитетском кампусу) и факултети у Суботици, Сомбору и Зрењанину. У Новом Саду постоји 37 основних школа (34 редовне и 3 специјалне) са око 26.000 ђака, као и 12 средњих стручних школа и 4 гимназије са око 18.000 ђака.19)

Културно-уметничка друштва

У граду се налази десетак културно-уметничких друштава која су представљала мултукултурални живот Новог Сада широм света. Најпознатија културно-уметничка друштва су: КУД Светозар Марковић, АКУД Соња Маринковић, СКУД Жељезничар, ФА Вила и најстарије СЗПД Невен (основано 1892. године). Националне мањине имају своја културно-уметничка друштва, као што су: мађарски МКУД Петефи Шандор, словачки СКУД Павел Јозеф Шафарик, русински Културни Центар Нови Сад, ашкалијска Матица Ашкалија, итд. И друге мањине (Бугари, Јевреји, Хрвати, итд) имају своја удружења.

Медији и издаваштво

У Новом Саду излазе два значајна дневна листа на српском језику - Дневник и Грађански лист. До 2006. године лист на мађарском језику Мађар со излазио је у Новом Саду, да би редакција листа тада била премештена у Суботицу. У граду постоје седишта неколико медијских кућа: регионалног јавног сервиса Радио-телевизије Војводине, градске Новосадске телевизије (некадашња ТВ Аполо), као и неколико приватних ТВ станица - Канала 9, ТВ Паноније, Радио телевизије Делта (РТД) и ТВ Мост. У граду постоји и неколико комерцијалних радио-станица, а најпопуларније су Радио АC ФM и Радио 021. Нови Сад је познат и као центар издаваштва и књиге. Значајни издавачи су: Матица српска, Прометеј и др. Познати часописи за књижевност и уметност су најстарији српски часопис Летопис Матице српске; часопис Поља, који издаје Културни центар Новог Сада и часопис Златна греда, који издаје Друштво књижевника Војводине.

Архитектура

Нови Сад је типичан централноевропски град. У граду постоји само неколико грађевина саграђених пре 19. века, пошто је стари Нови Сад разорен током револуције 1849. године. Центром данашњег града, због тога, доминира архитектура из 19. века. Некада су се у околини центра града претежно налазиле приземне куће, али се оне постепено замењују модерним вишеспратницама.

Током социјалистичког периода, нови блокови вишеспратних зграда са широким улицама изграђени су око тада постојећег градског језгра. У том периоду доминирале су зграде са 3-6 спратова, а зграда са више од 10 спратова је било од 40 до 50. Главна градска саобраћајница, Булевар ослобођења, просечена је кроз блокове старих кућа између 1962. и 1964. године. На сличан начин је изграђено још неколико булевара, чиме је добијена ортогонална мрежа улица преко онога што је раније била зракаста структура старог града. Ове интервенције су утабале пут за неометан раст града (који је скоро утростручио број становника од 1950-их), тако да су саобраћајне гужве (осим на пар критичних локација) још увек релативно ретке упркос великом порасту броја аутомобила.

Верски објекти

У Новом Саду делује око двадесетак верских заједница. Верски објекти у Новом Саду укључују углавном хришћанске (православне, протестантске, католичке, гркокатоличке) верске објекте, поред којих постоје и јеврејска синагога, као и месџиди исламске верске заједнице. Током 18. и 19. века, у граду је преовлађивало православно становништво, да би крајем 19. и почетком 20. века однос верских група био измењен у корист католичког становништва. У току 20. века, православно становништво поново постаје доминантно, тако да је попис из 2002. године забележио да на општинском подручју Града Новог Сада живи 232.995 православних, 24.843 католика, 9.428 протестаната, 2.542 муслимана, 129 Јевреја и 35 припадника прооријенталних култова.20)

Срби су на територији данашњег Новог Сада живели још током средњовековне угарске и потоње турске власти. Прва православна парохија у Новом Саду вероватно је основана последњих година 17. века, а сигурно је да је постојала 1702. године. Неколико година касније у тадашњи Петроварадински шанац пресељено је седиште бачког епископа, који је још извесно време носио и титулу сегединског владике. У граду су редом изграђене православне цркве: Саборна (1720), Николајевска (1730), Алмашка (1733) и Успенска (1736). У Петроварадину се налази Ваведењска црква из 1922. године, а у Сремској Каменици Црква успења Богородице, саграђена у времену од 1737. до 1758. године. После пада социјализма, изграђене су (или је њихова градња у току) нове православне цркве на Клиси, Сланој Бари, Телепу, Новом Насељу, Детелинари, Петроварадину, Парагову, Шангају, Адицама и Мишелуку. Све ове нове цркве су подигнуте у неовизантијском стилу по чему се разликују од старијих православних цркава у центру града, које су рађене у барокном стилу. У приградским насељима постоји још неколико православних цркава, како старијих, тако и новијих.

Манастир Ковиљ је једини православни манастир на општинском подручју Града Новог Сада, а налази се у близини насеља Ковиљ. Манастир је обновљен у периоду од 1705. до 1707. године, а по предању га је основао Свети Сава у 13. веку.

Протестантизам, који је првобитно био раширен међу Словацима, Немцима и Мађарима, током времена се раширио и међу Србима, тако да се данас у већини протестантских цркава у Новом Саду службе обављају на српском језику. Значајнији протестантски верски објекти у граду су: словачка Евагелистичка црква на Роткварији (саграђена 1886. године), мађарска реформистичка црква на Роткварији (саграђена 1865. године), мађарска реформистичка црква на Телепу, као и цркве адвентиста, баптиста, назарена, методиста, пентекосталаца, Јеховиних сведока, мормона и других протестанских заједница. При баптистичкој цркви на Адамовићевом Насељу смештен је и протестантски Теолошки факултет, док се на Подбари налази адвентистичка гимназија „Живорад Јанковић“.

Иако су римокатолици мањина у Новом Саду, центром града доминира католичка Црква имена Маријиног, која је једна од најпрепознатиљивијих грађевина у Новом Саду. Саграђена је 1895. године у неоготском стилу на месту старије цркве, која је срушена. Ова црква је и највиша црква у Бачкој. У граду постоје још неколико католичких цркава: једна на Телепу, једна на Грбавици (у Футошкој улици), четири у Петроварадину и једна у Сремској Каменици (саграђена 1811. године). У Петроварадину постоји и фрањевачки Самостан светог Јураја.

Гркокатоличку Цркву светих апостола Петра и Павла у Старом Граду, саграђену 1822. године, користи русинска мањина. У граду је постојала и Јерменска црква, саграђена 1746. године. Порушена је 1965. приликом проширивања Булевара маршала Тита (данас Булевар Михајла Пупина).

Новосадска синагога је саграђена 1905. у стилу сецесије. Данас се храм не користи у верске сврхе, пошто је зграда синагоге постала једна од најважнијих културних институција у граду. Муслимански верници користе месџиде који се налазе на Адамовићевом насељу (у Футошкој улици) и Великом Риту. При месџиду исламске заједнице на Адамовићевом Насељу налази се и седиште Новосадског муфтијства Исламске заједнице у Србији.

Привреда

Нови Сад је економски центар Војводине, најплодније пољопривредне регије у Србији. Град је један од највећих економских и културних центара Србије и бивше Југославије.

Град је током 1990их (као и остатак Србије) био тешко погођен економским санкцијама и хиперинфлацијом југословенског динара. Ембарго и лоше пословање су довели до пропадања или затварања некада великих индустријских предузећа, као што су „Новкабел“ (индустрија електричних каблова), „Победа“ (металска индустрија), „Југоалат“ (алати), „Албус“ и „ХИНС“ (хемијска индустрија). Рафинерија нафте Нови Сад, смештена североисточно од града (заједно са термоелектраном-топланом) близу насеља Шангај је практично остала једино велико предузеће.

Привреда Новог Сада се углавном опоравила од тог периода и нагло је ојачала након 2001, после пребацивања привреде на терцијарни сектор. Процес приватизације државне и друштвене имовине, као и јака приватна иницијатива, су повећали удео приватних предузећа на 95% у Јужнобачком округу, а мала и средња предузећа доминирају развојем града.21)

Значај Новог Сада као финансијског центра потврђује велики број банака,, као што су „Војвођанска банка“, „Ерсте банк“, „ОТП банка“, „Меридијан банка“,„ Металс банка“ и „НЛБ Континентал банка“;22) и ДДОР Нови Сад, друго највеће осигуравајуће друштво у Србије. У граду се још налазе и седиште Нафтне индустрије Србије. Новосадски сајам је такође важан са привреду града.

Туризам

Почетком јула сваке године одржава је музички фестивал Егзит, који годишње посећује око 150.000 посетилаца.. Поред овог фестивала, Новосадски сајам привлачи многе пословне људе. У мају се у граду одржава највећи пољопривредни сајам у региону, највећи агробизнис догађај у Србији и региону и један је од пет водећих сајмова у Европи и 10 у свету.23) У граду постоји туристичка лука код Варадинског моста на коју могу пристати бродови који крстаре Дунавом.

На левој обали Дунава налази се Петроварадинска тврђава са које се пружа одличан поглед на град. Национални парк Фрушка гора је удаљен приближно 20 km од центра града.

Саобраћај

Нови Сад се налази 80 km северозападно од Београда и међународног аеродрома „Никола Тесла“ и 346 km јужно од Будимпеште ауто-путем Е-75. Свакодневне железничке линије за Беч, Будимпешту, Праг, Кијев и Москву, као и аутобуске линије повезују Нови Сад са европским градовима. Такође, Нови Сад се налази у непосредној близини ауто-пута Е-70 и железничким коридором који повезује Београд-Загреб. До аеродрома Никола Тесла потребно је око 90 минута вожње.

Већи део Новог Сада смештен је између Дунава и једног рукавца канала Дунав—Тиса—Дунав. Над каналом ДТД су изграђена три моста према Кисачу, Темерину и Каћу. Дунав премошћују Варадински мост, Мост слободе (оштећен у бомбардовању 1999, обновљен 2005) и привремени Друмско-железнички мост „Бошко Перошевић“. Преко Дунава су некада ишли Мост краљевића Томислава, Мост краљевића Андреја (срушени у Априлском рату), стари Варадински мост (некада Мост маршала Тита, срушен у бомбардовању 1999), Жежељев мост (срушен у бомбардовању 1999) и привремени мост на баржама. Град планира изградњу новог моста који ће користити стубове порушеног Моста краљевића Андреја, а са сремске стране пут ће водити кроз тунел испод Петроварадинске тврђаве, као и градњу трајног железничког моста на месту срушеног Жежељевог моста.

Главни градска саобраћајница је Булевар ослобођења, који се пружа правцем север-југ, води од железничке станице, а на њега се наставља Мост слободе. По текућем урбанистичком плану планира се да Суботички булевар постане главна саобраћајница које ће ићи од ауто-пута Е-75 и настављаће се на нови мост преко Рибарског острва ка Сремској Каменици.

Јавни превоз обављају аутобуси ЈГСП-а Нови Сад. Поред градских и приградских насеља насеља Града Новог Сада повезана су и села из општина Беочин и Темерин, али и Сремски Карловци. Мрежу линија чини 18 градских и 35 приградских линија, а тарифни систем се састоји од 13 зона. У Новом Саду су од 1911. до 1959. саобраћали и трамваји.

У Ченеју, десетак километара северно од града налази се аеродром Ченеј. Аеродром се тренутно користи у спортске и привредне сврхе, мада постоје идеје у проширивању намене аеродрома.

Спорт

Град је седиште спортског друштва „Војводина“, фудбалских, кошаркашких, одбојкашких, рукометних, боксерских, рвачких, џудо, карате, стоно тениских, тениских, хокејашких и других клубова. Посебно је значајан ФК Војводина (1914), који игра у првој савезног лиги Србије, као и ФК Нови Сад са Детелинаре. Остали значајни клубови из града су ОК Војводина, КК Војводина, РК Војводина и ВК Војводина.

На Мишелуку (код Сремске Каменице), код Моста слободе се налазила стаза где су се годишње одржавале аутомобилске и мото-трке у оквиру шампионата Србије. Од 2009. године, Град Нови Сад не дозвољава одржавање трка на Мишелуку.

Најуспешнији и најпознатији спортисти Новог Сада су: браћа Слободан и Тадија Качар, Петар Бенедек, (бокс), Зоран Панчић (веслање), Александра Ивошев (стрељаштво), Славко Обадов (џудо), Моника Селеш (тенис), Вујадин Бошков, Тодор Веселиновић, Илија Пантелић (фудбал), Милан Гуровић, Марија Вегер (кошарка), Душан Дачић (карате), Гордана Перкучин (стони тенис), Андрија Герић (одбојка), Александар Јованчевић (рвање), и тд.

У граду постоји више тениских клубова: на Новом Насељу (ТК „6. мај“), на Сајмишту (ТК „Нови Сад“), на Камењару (ТК „Ас“), у центру (ТК „Војводина“), на Телепу (ТК „Винер“) и др. Поред тога, има отворене базене на Сајмишту, затворене на СПЕНС-у, такође и отворено и затворено клизалиште.

Због непосредне близине Фрушке горе и националног парка, у граду постоји неколико планинарских друштава, а једном годишње се одржава традиционални Фрушкогорски маратон.

Град је био домаћин многих спортских догађаја а најзначајније су били Светско првенство у стоном тенису 1981, Европско првенство у кошарци 2005., итд.

Познати Новосађани

Неки од најпознатијих Новосађана су:

Међународна сарадња

Градови побратими

Градови са којима Нови Сад има потписан споразум о сарадњи

Галерија

Сродни чланци

Литература

Спољне везе

2)
„Curcin”, Бранко Ћурчин, Слана бара некад и сад, Нови Сад, 2002.
3)
„Borovszky”, Borovszky Samu: Magyarország vármegyéi és városai, Bács-Bodrog vármegye I.-II. kötet, Apolló Irodalmi és Nyomdai Részvénytársaság, 1909.
4) , 5)
Curcin
6)
Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Ветерник, 2002.
7)
Ђорђе Рандељ, Нови Сад - слободан град, Нови Сад, 1997.
8)
Енциклопедија Новог Сада, књига 20, Нови Сад, 2002, чланак: Петроварадинска тврђава.
9) , 11) , 12) , 13) , 14)
Озрен Недељковић, 7. 8. 1938, стр. 17
15)
Cesarani, 1997, pp. 13
16)
Popis2011
18)
Глас јавности, март 2005; Станове више нема ко да купи, Приступљено 17. 4. 2013.
19)
„stat”, Републички завод за статистику, Статистика друштвених делатности - Ученици основних школа у Републици Србији по општинама, почетак 2010/2011. школске године, број 78 - год. LXI, 31.03.2011, Webrzs.stat.gov.rs, приступ 3. 5. 2011.
21)
„pkns2”, Регионална привредна комора Нови Сад: Град Нови Сад, приступ 5. 11. 2010.
22)
Народна банка Србије: Списак банака које послују у Србији, приступ 3. 5. 2011.
23)
Добар домаћин, НСЗ, 22. 5. 2013.
Штампање