Корисничке алатке

Алатке сајта


ђура_јакшић

Ђура Јакшић

Ђура
Јакшић
ђура_јакшић.jpg Ђура Јакшић, аутопортрет
(уље на платну, детаљ)

Рођење:
8. август 1832.
Српска Црња,
Аустроугарска

Смрт:
16. новембар 1878.
Београд,
Кнежевина Србија

Георгије „Ђура” Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878), српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ, вечити путник, немиран дух и боем.

Није стекао шире опште или књижевно формално образовање јер је сав био усредсређен на сликарство као позив и рано је почео да слика по поруџбини и тако је обезбеђивао егзистенцију. Из Војводине је прешао у Србију, где је био учитељ по забитим селима. Био је немиран дух, пргав и нетрпељив, вечити бунџија — Јакшић је свуда долазио у сукоб са појединцима, друштвом, властима. Стално је премештан, отпуштан из службе, судски гоњен због свога књижевног рада или мишљења. Посљедњих година, радио је као коректор „Државне штампарије” у Београду. Умро је од исцрпљености и туберкулозе у Београду 1878. године.

Ђура Јакшић је оставио дубок траг у сликарству и у српској књижевности, посебно у песништву, са снажним прожимањем родољубља, бунта и љубави. Није чудо што многе школе у Србији носе његово име и што су његове песме незаобилазне за рецитовање у програмима школских прослава.1)2)

Биографија

Рођен је 8. августа 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици. Отац га је уписао у трговачку школу, из које три пута бежао и на крају је уписао нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину (данас Мађарска), одлази у Темишвар (данас Румунија) да учи сликање. Уочи револуционарне 1848. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да напусти студије. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку (Зрењанин) код Константина Данила чувеног српског сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.

У револуцији 1848—1849, иако шеснаестогодишњак, постао је добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га немаштина приморава да прихвати разне послове. Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у „Сербском летопису” 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.

Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у „Седмици” под псеудонимом „Теорин”. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова „Седмица” и „Дневник”. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.

Прелази у Србију, 1857. године, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио). Као гимназијски наставник цртања ради у Крагујевцу, Београду и Јагодини. У то време борави и у манастиру Враћевшница, где црта неколико историјских портрета, које му поклања.3)

Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог надареног, образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.4)

Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.

Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан (1871) из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872.

Према неким ауторима слика Таковски устанак сматра се једним од његових последњих дела, насталог у време Српско-турских ратова (1876—1878). На њој је визуализована идеја о подизању устанка поред „светог дрвета слободе”, као националног и династичког симбола. Као и остали уметници, Јакшић се ослањао на митски образац, али се концентрисао на ритуал полагања заклетве под националном заставом. Таковски барјак је приказао као народну црвено-плаво-белу тробојку, коју целива клечећа фигура устаника.5) Ова слика се већ 1882. налазила у сталној поставци Народног музеја, а у каталогу је на крају коментара забележена опаска да слика није довршена.6)

Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године (по јулијанском календару). Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.7)8)9)10)11)

Књижевни рад

Ђура Јакшић, највећи је лиричар српског романтизма и један од најдаровитијих и најзначајнијих српских сликара 19. века.

Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски, писао је за романтичарским заносом песме о слободи, против тираније, родољубиву лирику, али и стихове лирског посвећења и дубоког бола. Контроверзан, посветио је збирку поезије Кнезу Милану Обреновићу. Јакшић је зачетник и најистакнутији представник анакреолске поезије код Срба, али и аутор бројних досетки, афоризама, поетских минијатура.

У духу епохе у којој је живео и стварао, Ђура Јакшић је имао своје узоре, међу песницима Петефија и Бајрона, а међу сликарима Рембранта. Често је обрађивао исте мотиве и у књижевним делима и на сликарским платнима.

Иако успешни песник и драмски писац, Јакшић је за српску књижевност важан и као приповедач. Огласио се у тренутку када се код нас јављају наговештаји реализма, посебно видљиви у продору савремене тематике.

Писао је неколико врста приповедака. Најпре оне у којима је идеализовао наш средњи век, приказујући немањићка времена. Другу групу чине приповетке о животу банатског села, а међу њима је најпознатија Сирота Банаћанка, која и говори о страдању народа током бурних догађаја из 1848, 1849. Трећу групу чине приповетке инспирисане српско-турским ратом, и у њима је родољубива тематика из Јакшићевих песама добила свој природни продужетак.

Написао је око 40 приповедака, три драме у стиху: Станоје Главаш, Сеоба Србаља и Јелисавета. Оставио је незавршен историјски роман Ратници о српско-турском рату 1876—1878. Јакшић је стварао лирску, епску и драмску поезију. Своје лирске песме објављује скоро по свима српским часописима. За живота је објавио збирку своје лирике Песме. Најзначајније епске песме су: Братоубица, Невеста Пивљанина Баја, Барјактаровићи, Мученица и Причест. Његов рад на драми је двоструко обимнији него на лирици и епу.

Јакшић је један од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Највише је писао у прози: око четрдесет приповедака и скица, од којих неколико недовршених.

Од драма, уметнички је најуспелија Јелисавета кнегиња црногорска, писана у духу шекспировске драматургије, са намером да се на историјској основи прикаже и једна политичка драма, тако важна за целокупну нашу историју, а везана за владареву жену, странкињу пореклом. Много сукоба, страсти, мржње, обликују драматичан однос међу јунацима, и због тога је логично што два главна јунака, Јелисавета и Радош Орловић, на крају тону у лудило.

Најмање је радио на лирици, па ипак, Ђура Јакшић је створио известан број песама од трајне и класичне вредности. Неке од њих, као На Липару, Мила, Кога да љубим, Пут у Горњак, Кроз поноћ нему, спадају у најбоље стихове српске поезије.12)13)14)15)

Неке прелепе песме из збирке Ђуре Јакшића:16)

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
О'клен ће некад смело презирућ
Душмана чекат' чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!


Јевропи

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже к'о црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?…
Изгинућемо!…
„Па изгините!”
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!”


Ах, животу!

Ах, животу и бијели свету!
Зашто сте ми на таквом терету?
Што очи 'ваке јаде гледу?
Које волим - ти ми болуједу,
Које љубим - ти ми умиреду,
Најмилији нису ми на свету -
Ах, животу, мој тешки терету!!!

Мила

Вина Мило!” орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе,
Ана точи, Ана служи -
Ал' за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
то код Миле оставише,
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали'
- Ма се раст'о бела света -
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали!
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Нема Миле, неста ћева!…
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи!


На Липару

Јесте ли ми род?… сирочићи мали
Ил' су и вас, можда, јади отровали,
или вас је слабе прогонио свет?
Па дођосте само - да кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет…
Ми смо мале,
Ал' смо знале
Да нас неће
Нико хтети,
Нико смети
Тако волети
Као ти;
- Ћију ћи

Моје тице лепе, једини другари,
У новоме стану, познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед;
Али моје срце, али моје груди,
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се место срца ухватио лед.
С белом булом,
Са зумбулом,
Шарен - рајем,
Рајским мајем,
Цвећем, миром,
Са лептиром,
Летимо ти ми
Срца топити -
- Ћију ћи

Моје тице мале, јадни сиротани
Прошли су ме давно моји лепи дани,
Увело је цвеће, одбего ме мај,
А на души оста, ко скрхана биљка,
Ил' ко тужан мирис увелог босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.

Падајте, браћо!

Падајте, браћо! Плин'те у крви!
Остав'те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!
Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна…
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина…
Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!…
Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако — ох, браћо драга!
Та зар би тако презрели вас?
Презрите братства, покор и клетву!
Што небо даде, погаз'те ви!
Та није л' грешно, није ли грозно —
Крв деце ваше гледамо ми!…
А где је помоћ, ил' суза братска?
Ил' „Јуриш, роде, за брата свог!”?…
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља бог!…
Ал' опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал' не да ђаво… ил' не да бог!


После смрти

Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!
Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун`те земљу, није вам крива -
Стишајте јада ласкави звук!
Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечити дом!
Реците само: „ Доста је славе –
Веран је био народу свом.“


Љубав

Љубим те, љубим, душо,
Љубим те рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи
Кад куцне једном час-
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје, сво!
Ти ћеш ми родит'сина,
Да чува благо то!


Стазе

Две преда мном стазе стоје:
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје,
Идем трњем да се врнем…

Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога нека;
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека.

Критички осврт

Када говори о значају Јакшићевог књижевног стваралаштва, онда се у првом реду мисли на његов лирски таленат и израженом темпераменту. Јакшић је романтик у најпотпунијем смислу. Он се развио под утицајем Бранка Радичевића, Змаја, Бајрона и Петефија. Као и сви велики романтичарски песници, и Јакшић је бунтовна и страсвена природа, необуздане и плаховите маште и надахнућа, устрептао и бујан и у осећањима и у изражају, незадовољан животом, сав у чежњи за узвишеним и недокучивим. У лирским песмама, где је непосредно и једноставно уобличавао расположење, он је постигао велике успехе, кад није падао у претеран занос и вербализам. У епу, драми и приповеци, где је потребно више мирноће, склада и мере у композицији, он је стварао само осредње. Уколико та његова дела вреде, то је искључиво због снажних лирских делова.

Он је био и сликарски талент, и целога се живота бавио сликарством. Своје прве песме је потписивао „Ђура Јакшић, молер”. У сликарству је његов узор био Рембрант, из чијих портрета, рађених искључиво контрастним бојама, избија нека унутарња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Јакшић схватио реч као изражај, — чисто сликарски. Бурна и опојна емоција, љута „као врх од ханџара“, како сам каже, искрен је и спонтан израз његове личности, не намештена поза и књишка сентименталност. Искрени, ватрени и опојни занос, то је одлика његова романтичарског темперамента, који он код нас најбоље представља, као што Бајрон представља енглески, или Виктор Иго француски романтизам. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку, по способности да потстакну нарочиту врсту осећања, али не ради тога да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само ради тога да дочара своје основно расположење. Он зна моћ речи, нигда му их није доста, нигда није задовољан избором; бира их и распоређује, затим гомила и засипа. То исто, кат-када, ради и са сликама и појмовима.

Његове најлепше песме (На Липару, Падајте, браћо и друге) уобличене су на тај начин. Он више полаже на ритам него на пластику, зато су његове слике само апстрактни наговештаји нечег што се наслућује. Као што у снажним расположењима превлађују бурне оркестрације и громки узвици, тако у нежнима превлађује присан, топао тон, шапат и цвркутање. Али тај подигнути тон, игра са осећањима и језиком, често је промашила и прешла у блештав стил. Јакшић је имао лепих успеха, али и много неуспеха. Још је Скерлић тачно приметио да је „реч била његова врлина и његова мана”, рекавши да је Јакшић „песник снаге, али без мере и склада”.

Јакшићеве драме у стиху приказују карактере из наше прошлости. Сентименталне љубави, намештена патетика и декламаторски тон превлађују свуда подједнако. Сеоба Србаља је писана народним десетерцем, а Јелисавета и Станоје Главаш врло сликовитим и живим јамбом. Те су драме више за читање него за гледање; у њима вреде снажна лирска места. Јакшићеви драмски карактери су одвећ наивни и претерано идеалисани; они се не уобличавају кроз радњу, већ кроз неприродне и дуге монологе; радња је уопште оскудна и слабо мотивисана. Као романтични репертоар за ширу публику, која воли историјске костиме и декламацију, оне су све игране у позоришту; Станоје Главаш се и данас игра.

Иако је Јакшић највише радио у прози, тај део његова књижевног рада је најмање значајан. Он пише историјске приповетке и приповетке са предметом из савременог живота, србијанског и банатског, савремене сеоске приповетке углавном. Најбоље су му приповетке у којима слика банатско село и сељака. У свима приповеткама избија његов заносни лиризам, љубав према националној и личној слободи и побуна против друштвене неправде. Он је један од зачетника социјалне приповетке, која се развила тек у доба реализма, и оснивач лирске приче.17)

Награда Ђура Јакшић

У Српској Црњи се сваке године (2007. по 46. пут) одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује награда „Ђура Јакшић” за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године.18)

Меморијални музеј Ђуре Јакшића

У Српској Црњи се, у његовој родној кући (која је споменик културе СК 1123), налази музеј посвећен овом великом уметнику. Отворен је 1980.19)

Сродни чланци

Литература


Djura Jaksic

1)
„ЂУРА ЈАКШИЋ (1832-1878)”, ЂУРА ЈАКШИЋ (1832-1878)
2)
„Биографија Ђуре Јакшића”, Биографија Ђуре Јакшића
3)
„челик”, Борислав Челиковић: Светилишта рудничког краја, изд. Каленић, Крагујевац, 1998. COBISS.SR-ID 65368332
4) , 8) , 13)
Биографија Ђуре Јакшића
5)
Мирослав Тимотијевић, 2009, стр. 18
6)
Мирослав Тимотијевић, 2009, стр. 19
7) , 12) , 16)
ЂУРА ЈАКШИЋ (1832-1878)
9)
„Ђура Јакшић (8. август 1832. – 16. новембар 1878)”, Ђура Јакшић (8. август 1832. – 16. новембар 1878)
10)
„ЂУРА ЈАКШИЋ”, ЂУРА ЈАКШИЋ
11)
„Burial: Djura Jaksic”, Burial: Djura Jaksic
14) , 17)
Ђура Јакшић (8. август 1832. – 16. новембар 1878)
15)
ЂУРА ЈАКШИЋ
18)
„Nagrada Đura Jakšić”, Nagrada Đura Jakšić, 5. jun 2009.
19)
„МЕМОРИЈАЛНИ МУЗЕЈ “ЂУРА ЈАКШИЋ” – Српска Црња”, МЕМОРИЈАЛНИ МУЗЕЈ “ЂУРА ЈАКШИЋ” – Српска Црња
ђура_јакшић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/06 19:07