Добро дошли на Српску енциклопедију

Константин Данил

Константин Данил (око 1798. или 1802, Лугож, Банат, данас у Румунији — 13/25. мај 1873, Бечкерек (Зрењанин)), српски сликар, иконограф и портретиста.

Није био редовно академски школован, али је својим талентом достигао велико мајсторство колорисања. Он је уопште употребљавао веома нежне, тзв. посне боје, али и поред тога истовремено је примјењивао три разна начина. Тако се он не може одређено ни сврстати у једну школу. На њему се осећају истовремено разни утицаји, млетачки, холандски и бечко-бидермајерски и псеудокласични. Није никада излагао ни у Пешти ни у Бечу.

Данил је био пао у заборав. Његову смрт новине нису објавиле, а гроб му је готово изгубљен. Многи његови портрети су загубљени, заборављени, рашћердани и упропашћени. Посебним напором појединаца понешто је спашено. По његовој сачуваној фотографији, Урош Предић му је накнадно урадио лепи портрет, који се налази у Народном музеју у Београду.

Биографија и сликарство

Константин Данил је познати сликар, чија је биографија до данас остала непознаница. Рођен је највероватније у Лугошу, а тачна година рођења није поуздано позната. Занимљиво је да данас знамо како је изгледао Данил, само захваљујући портрету који је по фотографији насликао Урош Предић, двадесетак година након смрти Константина Данила. Фотографисао се већ у старијим годинама у Грацу, где је живела његова поћерка, а фотографија је касније донета Предићу. Предић је урадио леп портрет Константина Данила, тако да се зна како је изгледао, бар у познијим годинама свога живота. Овај портрет се чува у Народном музеју у Београду.

Оно што је непознато јесте тачна година Даниловог рођења, а распон времена у ком је то могло бити, креће се од 1789. до 1802. године. Највероватније је да је у питању 1801. или 1802. година, што значи да је живео седамдесетак година.

Панчево је за Константина Данила био важан град, јер је овде осликао свој први иконостас и то Светоуспенске цркве, што га је и афирмисало, пре тога није био познат сликар.1)

Панчевачки прота Арсеновић, 1828. године, приликом једне посете Алибунара, видио је у кући граничарског капетана Кљуновића изврсне портрете истог капетана и његове жене, те одмах понудио Данилу да изради иконостас нове Српске православне цркве у Панчеву, до тада највеће и најљепше у тадашњем Српству. Уговор је склопљен са црквеном општином 26. јуна 1829. године, Данил се преселио у Панчево, прионуо је на проучавање Светог писма и на студирање и скицирање нацрта за поједине иконе. Данил је завршио иконостас у Панчеву, 1833. године. За тај свој први велики рад примио је награду од општине 4.000 форинти у сребру. У то време је насликао у Панчеву још око 20 портрета и икона, само за властелине Јагодице око 10 портрета, од којих су 4 на имању у Канаково, а остали у дворцу добра Крњаче, у Румунији, на самој граници. Тим радом у Панчеву Данил је себи оставарио репутацију најбољег мајстора, а и материјално се обезбиједио за цео живот. Стога је он остао до смрти пријатељски и захвално — привржен проти Арсеновићу, који се, уз Данила и сам развио у умјетника.2)

Да и није било неколико слика мртве природе, које је касније урадио и више портрета, већ се с претходним радовима Данил уписао у историју светске уметности.3)

У Панчеву је Константин Данил боравио од 1829. до 1833. године. Након осликавања иконостаса цркве, посао му је стиме значајно кренуо, те је осликао и иконостасе у Уздину, Темишвару, Добрици и у Јарковцу.

Онда је дошао велики посао, много портрета за господу и даме и тада је дао све од себе, у плодном сликарском раду са много поруџбина. Током боравка Константина Данила у Панчеву, настали су портрети игумана манастира Војловица Теодосија Црњанског, претка Милоша Црњанског, црквеног добротвора Давида Живановића, бригадног генерала Миховила Михаљевића, недовршени портрет Петра Крањчевића, портрет Павла Кенгелца, архимандрита манастира Св. Ђурђа у Румунији и портрети чланова породице Јагодић.4)

Православна румунска општина Уздин у Банату, позвала је Данила 1833. године, да јој украси цркву. Њу је довршио 1836. године и то олтар у минијатурној величини, а плафон у монументалном великом стилу. Исте године је расписала и српска црквена општина у Темишвару конкурс за израду иконостаса за своју цркву, изабрали су Данила. Карактеристично је, да је Данил понуду потписао као „мештанин“. Тај иконостас је завршио новембра 1843. године. За све време рада у Темишвару Данил је био у центру посебне пажње, чак и са стране немачког грађанства. Млади мађарски племић, тамошњи министар, замолио га је, да га прими у свом атељеју и о тој посети написао је у нем. Kossuthovom (Pesti Hirlap br. 45.377 od 1841), чланак је прожет одушевљењем, приказујући Данила као чоека између 30 и 40 година. Немачке новине нем. Temesvarer Wochenblatt неколико пута су посветиле пажњу на „уметникову генијалност“, сматрајући ту цркву најлепшом у целој Угарској са свим њеним провинцијама.

Данил од 1843. до 1852. године, већином је боравио у својој кући, у Бечкереку (Зрењанину), сликајући портрете, а и по неку мртву природу. За тих 10 година, он је, по писању споменутог немачког листа, путовао у Италију, ради студија. Исто је то тврдио и темишварски лист нем. Euphrosine (бр. 5). Аугуста 1852 преселио се у банатско село Добрицу, да наслика иконостас српске православне цркве. За време трогодишњег рада, помагао му је учитељ Лазар Николић, који је касније и сам сликао и који се прославио особито као пијететни биограф свога учитеља Данила.

Најзамашнији, најзрелији и посљедњи Данилов иконографски посао је српска православна црква у банатском селу Јарковцу. Већ потпуно учвршћене репутације Данил добија од Јарковчана пуну слободу, те овај пространи иконостас личи више на огромну стену једне галерије, него на конвенционалне иконостасе прекосавских храмова. Има укупно 17 икона, две у столовима, а 15 на иконостасу. У једноставно на зид причвршћеним, некитњастим оквирима, без ауреоле око главе, ове велике слике, упркос његовом псеудокласичном и бидермајерском маниру и слаткости, чине свечан, монументалан утисак. Слике су добро очуване, пред рат их је пажљиво очистио сликар Ст. Алексић. За слику Светог Саве, у владичанском столу, Данил је употребио портрет свога добротвора, проте Арсеновића, што ни у једној композицији код нас уобичајено, подражавање и копирање с италијанских узора. Има само сличности, у схватању и груписању, с осталим његовим иконостасима, али овде је, изван сумње, Данил најоригиналнији и најсталоженији. После Јарковца радио је само још по коју појединачну икону, као Христа на Маслиновој Гори у евангеличкој цркви у Ковачици, у Банату. Отада се није много кретао из Бечкерека и сликао је по поруџбини, уз велике цене, већином портрете и по гдјекоји специфични жанр.

У грађанству је Данил уживао велики углед и глас веома образована и одгојена, а и доста богата човека. Деце није имао.

Био је омален, погурен и кратковид, врло скромног понашања и спољашности, али иначе духовит и гостољубив. Кућу је држао скоро раскошно. Говорио је и писао немачки, али је са Србима општио на српском језику. Сигурно је, да није имао редовно академско школованање, то се и осећа по неким грешкама у цртежу и компоновању, али опет с друге стране самим талентом је достигао мајсторство колорисања. Он је уопште употребљавао веома нежне, тзв. посне боје, али и поред тога је истовремено примењивао три разна начина. Тако се он не може одређено ни сврстати у једну од специфичних школа. Код њега се истовремено осећају разни утицаји, млетачки, холандски, бечко-бидермајерски и псеудокласични. Али по слаткости, која је понекад прелазила у сладуњавост, по потпуном одсуству мушке опорости и херојскога замаха, он је типичан представник свога времена. Иначе, и у својој паланачкој повучености Данил је пратио развој светске умјетности и духовнога превирања. Није излагао ни у Пешти] ни у Бечу никада, тек пред смрт је сликао једну повелику слику Св. Тројице, за бечку светску изложбу, али смрт га је спријечила да је и доврши.5)6)

Сродни чланци

Спољне везе

1)
„Vlajić o Konstantinu Danilu”, Vlajić o Konstantinu Danilu
2)
„Konstantin Danil - Odgovori!”, Konstantin Danil - Odgovori!
3)
„ZABORAVLJENI KONSTANTIN”, Заборављени Константин
4) , 5)
Vlajić o Konstantinu Danilu
6)
Konstantin Danil - Odgovori!
Штампање