Садржај
Срби
Срби, јужнословенски народ који претежно живи на подручју Балканског полуострва и Панонске низије. Српски народ углавном живи у Србији, Републици Српској и Црној Гори, а у мањем броју у Федерацији БиХ, Хрватској, Словенији и Сјеверној Македонији. Срби су службено признати као мањина и у Румунији, Мађарској, Албанији, Чешкој и Словачкој. Говоре српским језиком.
У разним земљама удаљенијим од главног српског животног простора живи велики број Срба: у европским земљама ван подручја бивше Југославије око 1,5 милиона, у сјеверној Америци око 250.000, а у Аустралији и Новом Зеланду око 100.000.
Поријекло и име
О имену и поријеклу Срба је било доста расправа, које трају и данас. Константин Порфирогенет наводи једну хипотезу по којој име Срби означава оне који су постали робови римском цару, изводећи то очигледно из латинске ријечи servus. Касније сам себе побија наводећи да су Срби са тим именом већ дошли на Балкан послије подјеле од других Бијелих Срба око Висле. Уз то постоје и Лужички и руски Срби, који нису могли бити робови римског цара. Шафарик је мислио да је име Срб, Србадија истозначно са именом Сармати, али касније мијења мишљење (руски па-серб и пољски pasierb = момак) и наводи коријен сер- (родити, санскритски су) у значењу рођаци, сродници, народ. Шафарик исто тврди да је име Срб могуће заједничко име за све Словене. Цеус ријеч Срб налази сличном њемачким ријечима Suevus или Vandalus. Даничић изводи име Срб од коријена Сар са значењем сарбх (бранитељ, борац). Са горе наведеним, питање имена Срба остаје нерасвјетљено.
Ипак најближе значење имена се може добити разматрањем кавкаских језика. Сур или сер значи у лезгинском кавкаском језику човјек, а плурални суфикс је -би. Тиме добијамо сер-би или сур-би у значењу: множина људи или народ. Ова претпоставка добија на значају пошто већина старих имена народа има слично значење у разним језицима.
Данас се углавном сматра да је земља првобитних Срба била на простору између Дњепра, Висле и Карпата. Неки аутори, као на примјер Н. Жупанић, сматрају да су Срби дошли на свој данашњи простор из Бијеле Србије (данашња Саксонија, Њемачка) гдје Лужички Срби живе и данас, а да су тамо стигли из раније прадомовине између Висле и Дњепра. Миграције разних народа, а нарочито Авара и Хуна потисле су и разна словенска племена на запад и југ. Српско име (Cerveti) помиње Вибије Секвестар у 6. вијеку, на данашњој територији између Магдебурга и Чешке. Франачки писац Фредегар наводи за 623-631 годину постојање српске кнежевине између Лабе и Сале и спомиње кнеза Дрвана, који се придружио Самовој држави ослободивши своје Србе од франачке власти.
По Константину Порфирогениту, Срби долазе на подручје тадашњег Илирика у вријеме владавине цара Хираклија, негдје око 626. Западни извори (Еинхарт) наводе Србе 822. јер је код њих добјегао Љутовид (Људевит, Људевид) Посавски. Пошто се први наводи о имену Срба налазе код Плинија (смјешта их источно од Азовског мора, у Кубан) у првом вијеку, одатле излази да су Срби прешли пут од Кубана до Лабе негдје између 1. и 6. вијека нове ере, да би на крају углавном прешли јужније, на Балканско пулуострво. Слабост Византије у вријеме цара Фоке и Хираклеја су Срби искористили да се заједно са осталим Словенима и не малим бројем не-словенских племена населе на Балкану.
Историја
Култура
Српска култура је базирана на разноликим основама. То су словенско насљеђе са остацима политеистичког вјеровања (паганизам или родновјерје), хришћанство источне традиције базирано на византијском културном насљеђу, турско-исламско насљеђе, атеизам, и разни утицаји Запада. Утицај западне културе је био историјски јачи у сјеверним и западним крајевима српства, а турско-исламске у централним и источним крајевима.
Током дугих вјекова под турском окупацијом, Аустријско царство је било упориште српског народног идентитета и културе. Ослобођењем централне Србије почетком 19. вијека тежиште културног и националног развоја се премјешта у Србију. Успјеси Србије у ратовима за ослобођење 1912-1913. су оживјели идеју југословенства, која је изузетним напорима Србије постала стварност 1918. Током раздобља социјалистичке Југославије, социјалистички реализам је доминантан. Успостављањем демокрације, култура је поново отворена и дозвољено је слободно изражавање.
Језик и писмо
Срби говоре српским језиком, који је један од језика јужнословенске групе и члан шире групе словенских језика. Данас је српски језик скоро потпуно разумљив говорницима данашњег службеног хрватског и бошњачког језика, и стога неки лингвисти посматрају ова три језика као један. Сва три службена језика користе штокавски дијалект, који је код Срба и босанских Муслимана у искључивој употреби у народу. Народни говор Хрвата углавном није штокавски, већ чакавски и кајкавски, али је штокавски говор усвојен у 19. вијеку и тамо као стандардни.
Српски језик је службени језик у Србији, Републици Српској (БиХ), Црној Гори и Румунији. Као језик мањине се данас користи у Хрватској, Македонији, Мађарској и Словачкој.
Српски језик користи ћирилицу и латиницу. Латиница је добрим дијелом насљеђе из бивше Југославије, када се покушавао створити јединствени српскохрватски или хрватскосрпски говор и писмо, често на штету српске ћирилице. Српска ћирилица је у садашњем облику настала 1814. напорима Вука Караџића да реорганизира писмо на фонетским принципима.
Стране ријечи у српском језику су углавном ријечи изведене из латинског или грчког, као и свуда у Европи. Остале ријечи су из турског, њемачког, италијанског и мађарског језика.
Српске ријечи у употреби широм свијета су вампир, паприка и шљивовица.
Имена
Прво долази име па презиме, као нпр. Никола Тесла. Женска имена понекад се само са наставком -а разликују од мушких. Тако имамо Милан-Милана, Јован-Јована итд.
Честа имена су српског (словенског), библијског, грчког или латинског поријекла.
Српска имена: Ненад, Драган, Зоран, Горан, Душан, Урош, Немања, Војислав, Милош, Вељко, Слободан.
Грчка имена: Никола, Филип, Димитрије, Ђорђе, Александар, Стефан.
Библијска имена: Јован, Данило, Петар, Павле, Михаило, Марија, Ана.
Латинска имена: Марко, Срђан, Антоније.
Презимена
Већина српских презима има наставак -ић. Наставак -ић је умањеница, тако Петров-ић означава Петровог сина или потомка. Процјењује се да око 80% Срба има презиме које завршава на -ић, а да двије трећине српских презимена завршава на -ић. Други ћести наставци су посесивни, као -ов (нпр. Петров) или -ин (нпр. Милин).
Најчеђћа презимена су Марковић, Николић, Петровић, Јовановић, Поповић, Ђорђевић, Димитријевић, Станковић, Ковачевић, Ивановић, Перовић, Митровић, Петров, Јованов, Самарџић, Живановић итд.
Религија
Срби су углавном православни хришћани, а у мањој мјери муслимани, католици и протестанти. Прије хришћанства били су сљедбеници славонског политеистичког родновјерја (паганизма). Покрштавање Срба је у више етапа предводила Византија, од 7. до 9. вијека. Послије вјерског раскола 1054. већи дио српских земаља се нашао под утицајем православне цркве са средиштем у Цариграду. Године 1219. Свети Сава је утемељио Српску православну цркву. Са турском окупацијом се појављује и ислам, па су неки дијелови српског и околних народа прихватили и ову нову вјеру. До 20. вијека постојала је знатна католичка српска заједница у Дубровнику,1) затим знатан дио Срба је био исламске вјере 2) и знатан дио протестаната у Војводини.
Српска православна црква је прогоњена много пута у историји. Турска је забранила рад СПЦ 1766. Током Другог свјетског рата тзв. НДХ је покушала да уништи Србе геноцидом. Њихов први циљ је била СПЦ, па су тако хиљаде свештеника убијене, а цркве опљачкане и уништене. Репресија над СПЦ се наставила и у доба социјалистичке Југославије; многе цркве нису никада обновљене.
Симболи
Црвено-плаво-бијела тробојна застава је народна застава Срба, Србије и Републике Српске. Службена застава Србије је тробојка са грбом Србије, српским орлом са српским крстом.
Српски орао је бијели двоглави орао, који представља монархију и цркву (снагу и суверенитет). Био је грб династије Немањића, а касније је усвојен од других српских краљевских породица.
Српски крст је у ствари грчки крст са четири оцила. Основа му је византијски крст са 4 грчка слова бета, као скраћеница грчке изреке: Краљ краљева, влада над краљевима.3) У српском крсту четири слова бета су претворена у четири ћирилична слова С, са новом поруком: „Само Слога Србина Спашава”.
И орао и крст су база разних српских грбова кроз историју.
Српска народна ношња (одијело) варира од краја до краја, због разних природних, климатских и граничних препрека. Неки дијелови су ипак раширенији и имају симболични статус. Традиционална капа шајкача је раширена у централном дијелу Србије, а име јој долази од ријечи „шајка” (чамац). Била је кориштена у 18. вијеку на ријекама одакле име и долази. Као српски симбол ју је дефинитивно учврстио Први свјетски рат и српска војска. Шубара је раније била изузетно честа нарочито у брдско-планинским предјелима, док се данас ријетко виђа. Опанци као специфична обућа су раније били раширенији него шајкача, док се данас мање користе.
Кулинарство
Српско кулинарство је као и српска култура било и остало под великим утицајем сусједних балканских народа, и неких даљих. Утицај грчке, италијанске, мађарске, турске и њемачке кулинарске вјештине је знатно обликовао српско кулинарство. И сељаштво је, као и у музици, умјетности и другим сферама, изузетно утицало на њено обликовање.
Производња и конзумација ракије, нарочито шљивовице, је раширена. Ракија је јако алкохолно пиће које се прави од дестилираног и ферментираног воћног сока. Популарни су печени ћевапи, ражњићи и слична јела са роштиља, увијек са хљебом и традиционално луком. Познатија јела локалног типа су: пљескавица, ћевапчићи (ћевапи), ајвар, бурек, гибаница, Карађорђева шницла, сарма, кајмак.
Традиције
Традиционални плес Срба је коло, гдје група људи држе једни друге за руке у облику круга (кола), и помичу се у ритму музике. Коло није специфично само за Србе, плешу га и други балкански народи.
Срби су народ који је знатно породично оријентиран. Породичне задруге у којима није било ријетко да живи неколико фамилија су се понегдје одржале до дубоко у 20. вијеку.
Мишљење самих Срба о својем народу је често прожето осјећајем да међу Србима нема слоге, то је чувена "српска неслога". Често се то истиче као узрок за све српске недаће у историји, од битке на Косову пољу до пада РСК.4) И у садашњем времену се концепт европске Србије на једној страни, и традиционалне Србије на другој страни, често поима као одраз српске неслоге. Познате изреке „Два Србина, три партије”, „Не дај боже да се Срби сложе”, и „Само слога Србина спасава” донекле потврђују постојање овог проблема.
Хришћански обичаји
Срби су једини Словени и православни хришћани који имају као обичај Славу. Слава се данас схваћа као прослава дана свеца заштитника породице. Углавном се насљеђује преко оца. Сматра се да овај обичај има коријене у паганским обичајима, а црквено је уведен од стране Светог Саве. Укупно постоје 78 посна дана, а свака породица има само једну Славу, тј. само једног свеца заштитника.
Срби имају властите обичаје у вези Божића. СПЦ користи јулијански (стари) календар, па тако Божић тренутно пада на 7. јануар. по новом, грегоријанском, календару. Рано на Бадњи дан, глава породице иде да усијече бадњак (младо дрво храста), које се потом носи у цркву да га благослови свештеник. Гране се скидају и заједно са житом и другим житарицама пале у огњишту. Паљење бадњака је ритуал који је скоро сигуно паганског поријекла. Под куће и цркве се посипају сијеном да подсјете на стају у којој је рођен Исус.
Божић се слави са гозбом, обично са печеним одојком (малом свињом). Најважнији дио божићног јела је чесница, посебни хљеб који садржи и један новчић. Породица откида дијелове хљеба, обично на почетку гозбе. За онога ко откине дио са новчићем се сматра да ће бити јако сретан те године.
Божић није обично дан за поклоне, већином се поклони дају за Нову годину. Дјед Мраз / Деда Мраз су чести од времена социјализма и представљају релативно нову традицију, која се често сада замјењује са Светим Николом. Срби често прослављају и Нову годину по јулијанском календару, и тренутно она пада на 14. јануар сваке године.
Сродни чланци
Извори
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, четврта књига, 1929.
- Историја Срба, Владимир Ћоровић, рукопис из 1941.
- Yugoslavia as History: Twice There was a Country, John R. Lampe, 2000.
- Војна енциклопедија, Београд, 1974.
Srbi