Добро дошли на Српску енциклопедију

Садржај

Срби

Срби, народ словенског поријекла и припадници јужнословенске групе народа, који углавном живе на подручју јужне централне Европе. Српски народ укупно чини око 10,5 милиона људи. Срби углавном живе у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској, Словенији и Македонији. Срби су службено признати као мањина и у Румунији, Мађарској, Албанији, Чешкој и Словачкој.

У разним земљама удаљенијим од главног српског животног простора живи велики број Срба: у европским земљама ван подручја бивше Југославије око 1,5 милиона, у сјеверној Америци око 250.000, а у Аустралији и Новом Зеланду око 100.000.

Поријекло и име

О имену и поријеклу Срба је било доста расправа, које трају и данас. Константин Порфирогенет наводи једну хипотезу по којој име Срби означава оне који су постали робови римском цару, изводећи то очигледно из латинске ријечи servus. Касније сам себе побија наводећи да су Срби са тим именом већ дошли на Балкан послије подјеле од других Бијелих Срба око Висле. Уз то постоје и Лужички и руски Срби, који нису могли бити робови римског цара. Шафарик је мислио да је име Срб, Србадија истозначно са именом Сармати, али касније мијења мишљење (руски па-серб и пољски pasierb = момак) и наводи коријен сер- (родити, санскритски су) у значењу рођаци, сродници, народ. Шафарик исто тврди да је име Срб могуће заједничко име за све Словене. Цеус ријеч Срб налази сличном њемачким ријечима Suevus или Vandalus. Даничић изводи име Срб од коријена Сар са значењем сарбх (бранитељ, борац). Са горе наведеним, питање имена Срба остаје нерасвјетљено.

Ипак најближе значење имена се може добити разматрањем кавкаских језика. Сур или сер значи у лезгинском кавкаском језику човјек, а плурални суфикс је -би. Тиме добијамо сер-би или сур-би у значењу: множина људи или народ. Ова претпоставка добија на значају пошто већина старих имена народа има слично значење у разним језицима.

Данас се углавном сматра да је земља првобитних Срба била на простору између Дњепра, Висле и Карпата. Неки аутори, као на примјер Н. Жупанић, сматрају да су Срби дошли на свој данашњи простор из Бијеле Србије (данашња Саксонија, Њемачка) гдје Лужички Срби живе и данас, а да су тамо стигли из раније прадомовине између Висле и Дњепра. Миграције разних народа, а нарочито Авара и Хуна потисле су и разна словенска племена на запад и југ. Српско име (Cerveti) помиње Вибије Секвестар у 6. вијеку, на данашњој територији између Магдебурга и Чешке. Франачки писац Фредегар наводи за 623-631 годину постојање српске кнежевине између Лабе и Сале и спомиње кнеза Дрвана, који се придружио Самовој држави ослободивши своје Србе од франачке власти.

По Константину Порфирогениту, Срби долазе на подручје тадашњег Илирика у вријеме владавине цара Хираклија, негдје око 626. Западни извори (Еинхарт) наводе Србе 822. јер је код њих добјегао Љутовид (Људевит, Људевид) Посавски. Пошто се први наводи о имену Срба налазе код Плинија (смјешта их источно од Азовског мора, у Кубан) у првом вијеку, одатле излази да су Срби прешли пут од Кубана до Лабе негдје између 1. и 6. вијека нове ере, да би на крају углавном прешли јужније, на Балканско пулуострво. Слабост Византије у вријеме цара Фоке и Хираклеја су Срби искористили да се заједно са осталим Словенима и не малим бројем не-словенских племена населе на Балкану.

Историја

Видјети и чланак Историја Срба до примања хришћанства.

Захваћени помацима, нападима и сеобама других народа са подручја данашње источне Европе на запад и југ, и Словени су почели са читавим низом премјештања. Томе помаку народа нарочито су давала замах разна хунска племена, која су била вична ратовању и пљачки. Већ у 6. вијеку велике масе Словена обитавају на подручју данашње Влашке, а помјерају се касније и даље на запад и на југ, већ како је ситуација у Византији допуштала. Налазе се углавном под врховном влашћу Авара, једног од хунских племена, и заједно са њима учествују у многобројним пљачкама, пустошењима и пресељавањима која су карактеристична за овај смутни период.

Насељавање на Балкан

Од 7. вијека насељавање Словена на Балкану је узело маха, и многа ранија римска мјеста су уништена и опустошена. Очували су се дуже само неки приморски градови на Јадрану (данашњи Трогир и Задар) и утврђења Сингидунум и Сирмијум.

Због демократске племенске организације није било јаче свијести о потреби државне организације, тако да су касније прве Словенске државе основали туђинци: Русију Варјази, Бугарску хунско племе Болгара, а Самову државу Чеха и Словенаца франачки трговац Сам.

Почетак српске државе

Византијски цар Василије (Васил, Басил) Први прима делегацију Срба и Хрвата, 9. вијек.

Српска држава је испрва основана са центром у брдско-планинском подручју на тромеђи данашње Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, и то испрва највише за отпор бугарским настојањима да наметну власт. Данашњу источну Србију држе са прекидима Византинци и Бугари све до 13. вијека. Сингидунум постаје Београд у 9. вијеку, јасно очитавајући промијењену народну слику краја. Српско напредовање је иначе испрва углавном усмјерено на долину Косова и Метохију; тако је у 9. вијеку граница код Раса (Нови Пазар), крајем 11. вијека је граница код Звечана, а у 12. вијеку код Липљана. Тежиште државе је од 12. вијека око ријеке Рашке, по томе је цијела држава добила назив Рашка.

Друга српска држава, приморска и са доста преосталог романског елемента, Зета, ослободила се средином 11. вијека византијске власти. Папа Гргур Седми прави од Зете краљевину чији први краљ постаје Михаило 1077, а град Бар постаје сједиште католичке надбискупије око 1076.

У Македонији је око 976. настала моћна држава на челу са царем Самуилом. Његова држава је обухватила скоро све српске, бугарске и друге јужнословенске територије (осим хрватских) у једну цјелину. Његов зет је постао кнез Зете и касније светитељ Владимир.

Од краја 9. вијека долази и до ширења писмености коју спроводе Чирило и Методије, изасланици византијског цара. Преко Словена у Македонији добијају и Срби у Зети и Рашкој словенско писмо, и хришћанство.

Стефан Немања и даље јачање државе

Стефан Немања, детаљ са фреске.

Јачу српску државу оснива Стефан Немања у другој половини 12. вијека. Он почиње са облашћу око Топлице (Куршумлија) одакле се постепено борбом и вјештином домогао врховне власти у Рашкој. Користећи слабост Византије послије 1180. заузима и Зету и шири српске границе у сваком правцу. Врши напоре и према Вардару и Тимоку, а Морава постаје за његове власти углавном српском ријеком. Стабилне темеље свога дјела он учвршћује црквеним задужбинама, између осталих су ту и Студеница и Хиландар.

Његов рад наставља његов син, много слављени Свети Сава (1174—1235), као први српски писац, добар државник и оснивач самосталне српске цркве. Са братом Стефаном он диже манастир Жичу, прво сједиште српске архиепископије. Надаље идући, међу владарима династије Немањића има их од већих заслуга. Немањин син Стефан добија од папе 1217. краљевску круну и тиме је постао Стефан Првовјенчани, у кризно доба на Балкану када је Византија привремено срушена и успостављено Латинско Царство. За владавине синова његових по имену Радослава, Владислава и Уроша, Србија и даље јача и напредује, ослањајући се сад на Грке, сад на Мађаре, сад на Бугаре. Године 1237. јавља се и први спомен Србије, као заједничког имена за све земље разних српских племена. У прво вријеме име српске земље се не односи на Дукљу, Травунију и Захумље, али од друге половине 13. вијека краљевска титула гласи: „краљ све српске земље и поморске”. Од средине 14. вијека цар Душан је по титули цар свим Србима. Под Немањићима Босна није била у саставу српских земаља.

Убрзани развој

Од друге половине 13. вијека развој Србије се убрзава, захваљујући проблемима вањских сила и развоју домаће производње, нарочито рудника сребра које организирају Саси. У другој половини 13. вијека раде тако рудници Брсково на Тари, Брвеник на Ибру, Рудник у Србији, Рогозно, Трепча и Јањево у области Косова. Доцније је отворено још рудника као што су Плана, Копорићи, Кучево, Браничево и најважније Ново Брдо, „град сребрни у истину и златни”, чији се приходи процјењују на 200.000 дуката годишње. Трговина се прилично развила и уведен је и новац, сребрни динар, по узору на млетачки. Током владавине Милутина 1282-1321. настојало се нарочито да из борбе Латина и Византије Србија извуче највише користи за себе. Захваљујући богатству и вјештој политици, Србија на почетку 14. вијека постаје најважнија снага на Балкану. Милутин подиже манастире Бањска и Грачаница, обнавља Хиландар, и помаже градњу чак и у Цариграду и Јерусалиму. Србија је на исток проширена све до Тимока, добија и Браничево, на југу на домак Велеса и Охрида. Милутинов брат, краљ Драгутин, као мађарски вазал владао је у Београду, а у посједу је имао и Мачву и дио источне Босне (Соли и Усора).

У унутрашњости земље не постоје већи градови, већ само тргови за размјену робе, велика и мала села и насеља око краљевских дворова. Све зграде су биле изграђене од дрвета, па и оне племића и краља, по очевицу: „нити ја тамо гдје видјех двора или кућа од камена или од земље, осим у латинским градовима на приморју”. Због овога није сачуван ни један стари владарски двор већ само манастири и цркве, на чију се градњу много пазило, и утврђења.

Са Бугарима је дошло до одсудног сукоба у бици код Велбужда 1330, коју Бугари губе. Бивају потиснути из долине Вардара и сведени на подручје приближније данашњем, између Марице и Дунава.

Српско царство и распад истога

Цар Душан, фреска из манастира Лесново, 14. вијек.

Цар Душан бива окруњен за цара 1346, и у неким главама се створи идеја да би Србија требала да замијени малаксалу Византију. Под српском је влашћу већ и највећи дио грчких области све до Тесалије, и читава Албанија. Међутим у томе замаху су биле и клице пропасти: цар Душан умире рано, већ 1355, и сувише раширено царство са помијешаним народима почело се распадати. Душанов син Урош већ не може да задржи поједине области да постану самосталне, феудалци активно раде на слабљењу централне власти. Грчке области на југу отпадају, у Македонији влада краљ Вукашин, на лијевој обали Вардара браћа Дејановићи, у Зети Балшићи, у Подрињу Никола Алтомановић, у долини Мораве кнез Лазар, и читав низ мањих великаша.

Маричка и Косовска битка и посљедице

У таквој ситуацији Турци који почињу да се шире на Балкану, наилазе само на подијељен отпор. На ријеци Марици 1371. Турци туку Србе из Македоније под краљем Вукашином и братом му деспотом Угљешом. Већ син Вукашина, краљевић Марко из народне пјесме, постаје турски вазал, као и Дејановићи.

Године 1389. долази до битке на Косову пољу, која је означила још тежи ударац за Србе, пошто је и сјеверна Србија постала турски вазал, и српска независност је изгубљена.

Твртко Први Котроманић, по женској линији потомак Немањића, се над гробом Светог Саве у манастиру Милешева окрунио 1377. за краља Босне и Србије. Његова идеја је била да са Босном у центру обједини Србе на истоку и Хрвате на западу, и то му је донекле и успјело до 1390. Али послије његове смрти све брзо пропада, док Турци са истока и југа уништавају једну по једну балканску државу, а Мађари са сјевера користе ситуацију за своје интересе. Са напредовањем Турака мијења се и тежиште српске државе и насељења. Док се у ранијим временима помицало на исток и југ, сада постоји помак ка сјеверу. Тако је у 14. вијеку главна српска ријека Вардар, а у 15. Морава.

Деспотовина и пад српске државе

Године 1427. Мађари узимају Београд, па деспот Ђурађ прави утврђени град Смедерево. Турци стално харају Србијом, одводећи робље, од почетка 15. вијека па све до коначног пада 1459, и већина битака између Мађара и Турака се води у Србији. То доводи до великог исељавања становништва у Угарску, тако да мађарски краљ Матија наводи да је од 1478. до 1483. прешло у његову земљу око 200.000 Срба. Доласком на власт Мухамеда Другог 1451, долази до појачавања напада на Балкану и до даљег успона турске царевине. Византија пада 1453, српска деспотовина постаје пашалук 1459, а Зета пада 1499. Сјеверни дио Србије постаје смедеревски санџак, а јужни скопски санџак. У 15. вијеку појам Србија често покрива велико подручје, понекад се у њега укључује чак и Софија и Ћустендил.

Под Турцима

Испрва је живот под Турцима подношљив, пошто им је било у интересу да користе привреду краја, и да имају сигурно залеђе за даље освајачке ратове. Турци се углавном држе већих мјеста, путева и прелаза. Развијају низ градова или праве нове: Сарајево, Травник, Мостар, Јениџе Пазар (Нови Пазар), Таслиџа (Пљевља), Калканделен (Тетово), Ћуприли (Велес), Егри Паланка (Крива Паланка). Подижу или развијају даље и мјеста: Шаркеј (Пирот), Алаџа-хисар (Крушевац), Хисарџик (Гроцка), Шабац, и друга. Становништо градова чине углавном Турци, и други муслимани. Срби испрва нису радо примани у градовима, и често су расељавани, тако је 1521. послије пада Београда дио становника пресељен у Цариград у новостворену Белиград-махалу.

Срби су испрва на свом брдском терену били углавном сточари, касније са ширењем државе у плоднија подручја развија се и земљорадња. Од 13. вијека значајно је и рударство. По турском освајању Срби се опет доста повлаче у брдске и планинске крајеве, што је била стара навика и у тешким временима у прошлости. Стари назив Влах за сточаре романског поријекла је често кориштен и за Србе који су живјели сличним животом. Преко градова и главних путева су често пролазиле војске пљачкајући и чинећи разна зла, па је то понукало становништво да се клони низина и да се више посвети сточарству. У запису из 1537. наводи се „што имасмо имања, све нам узимаху, један нам долазећи, а други одлазећи”.

Свештенство је нарочити противник Турака и одржавалац старих немањићких традиција. Различите вјере и закони, однос господара и поданика (раје), данак у крви, и борбе Срба под туђим заставама против Турака, су учинили да никада није дошло до помирења између турских господара и Срба. Турци су вршили неке покушаје да се Срби задовоље и искористе у борбама против Млетака, Мађара и Хрвата; тако 1557. обнављају пећку патријаршију, дозвољавају обнову и подизање цркава и манастира, али народно расположење увијек је и даље за слободу. Послије 16. вијека Турци губе повјерење у Србе поучени дотадашњим искуствима, и појачавају притисак, дјеломично и под утицајем почетка пропадања свог царства.

Аустро-турски рат 1683-1699. и Велика сеоба

Велика сеоба Срба из Турске у Аустрију.

Када су Пољаци разбили турску војску под Бечом 1683, долази до општег хришћанског рата против Турака у који улазе и народне масе Срба. Аустријска војска допире чак до Тиквеша, Пећи и Призрена. Али напад Луја Четрнаестог на Аустрију и куга у војсци натјерали су Беч да повуче своју војску из српских земаља. Остављени на цједилу а као отворени помагачи Аустријанаца, Срби нису смјели да чекају турску освету већ се повлаче за Аустријанцима на сјевер и запад, почевши од 1689, заједно са патријархом Арсенијем Трећим Црнојевићем (Чарнојевићем). Та сеоба имала је често карактер бијега, и много српских домова је раскућено и опустјело. Патријаршија у Пећи и Дечани су опљачкани, као и Милешево, Раваница, Рача, Сопоћани, Ђурђеви Стубови и друга мјеста. Прогнаник на Цетињу пише: „разагнати смо од безбожних чеда” и „сваки мудри може знати шта се чини када се царство измјењује”. Аустријанци су у повлачењу спалили Скопље, тада велик и напредан град, да не би служио Турцима као упориште.

Одлазак патријарха и других народних главара из јужне Србије имао је јако лоше посљедице по преостали народ. Турска освета је захватила нахије од Призрена и Плава до Новог Пазара и Мораве. Нестанак многог свештенсва убрзао је процес исламизације, која узима маха од почетка 18. вијека. Овим невољама Срба нарочито се користе већ исламизирани Арнаути (Албанци), ратоборни брђани, који силазе у долине Метохије и Косова, притискају Србе и њихове посједе и нагоне људе на исламизацију и арнаућење. Томе је још погодовала и друга сеоба Срба под Арсенијем Четвртим Шакабентом послије још једног аустро-турског рата (1736-1739). Турци и Арнаути сада чине и насилна пресељавања: тако је дио Васојевића пресељен у Метохију, а други, преци Карађорђа међу њима, бјеже у Шумадију. У том времену је Љума постала арнаутска, а тако и српска културна средишта Пећ и Ђаковица. Завршни ударац је укидање Пећке патријаршије 1766. и турско повјеравање управљањем српске цркве на том простору грчким свештеницима, фанариотима. Остављен сам себи, прогоњен са свију страна и без водича и моралне подршке, наш народ је ту у јако тешким условима.

Сјеверна Србија је у нешто бољем стању, од 18. вијека. Током управе Аустрије 1718-1739. у сјеверној Србији има 11 округа, али управа је била јако самовољна и вјерски нетрпељива према православној цркви. Аустријанци издају наредбу да се само католици могу насељавати у Србију, па чак оснивају бискупију у Смедереву 1726. а у Београду језуитску гимназију. Београдска тврђава је обновљена и дошло је до раста трговине. По повлачењу Аустрије положај Срба је ипак нешто бољи него на југу, због близине границе која омогућава склањање и прикривену куповину оружја. Значајна је за Србе Шумадија. Још у 12. вијеку крсташи је описују као шумовиту, а послије турских пустошења крај је доста запустио, па тако 1721. читав београдски пашалук има само 446. насељених села. Због несигурности живота земљорадња је слаба, а шумски простор Шумадије пружа добре услове за узгој стоке, која је уз то лако покретна. Шумадија је због густе шуме слабо проходна за турске казнене експедиције, далеко од средишта царства, и с тиме као створена за склоништа народа и хајдука.

Они Срби који су прешли под власт аустријског цара населили су се углавном у дотада опустјелим предјелима јужне Угарске. Сент-Андреја (Сент-Андрија) постаје важно средиште, а сам Будим почеком 18. вијека, по неким записима, има претежно српски карактер. Срби су под притиском и у Аустрији: католичка црква не бира средства да Србе преведе у унију, мађарски племићи виде у њима непоуздане странце и аустријску полугу. Срби траже помоћ од православне Русије у заштити своје вјере, нарочито у учитељима и црквеним књигама. Сукоб је дошао дотле да се средином 18. вијека неколико хиљада Срба одселило у Русију. Ствари се мијењају набоље током владавине аустријског цара Јозефа Другог, који је 1781. објавио патент вјерске толеранције. Иначе су Срби ипак напредовали, пошто су сада живјели у средини у додиру са европском цивилизацијом, и многи одлазе на школе у европске градове. Отворено је и нешто школа основног и средњег образовања уз помоћ руских учитеља. Јавља се и књижевност којој прави почетак даје Доситеј Обрадовић, његује традиција (Ђорђе Бранковић и Јован Рајић), а око митроплолије у Карловцима ствара се крајем 18. и почетком 19. вијека група дјелатника са већим значајем.

Срби ван турске власти

Словени су населили у 6. вијеку и западније дијелове Балкана. Уништењем Авара Словени су предоминантно становништво Балкана и Паноније, али доласком Мађара крајем 9. вијека ствари се знатно мијењају. Словени су потиснути дијелом на југ а дијелом на сјевер из Паноније, па је прекинута директна веза између јужних и западних Словена.

Каснија најезда Турака доводи до новог помицања Срба на сјевер и запад из њиховог дотадашњег подручја, нарочито послије пада српске деспотовине 1459. У Банату и Сријему Срби обављају мађарску граничну службу, одбијајући Турке који пљачкају и сјеверно од Дунава и Саве. За владе мађарског краља Матије јужни угарски Срби судјелују у ратовима не само против Турака, већ и против других краљевих непријатеља. Међутим, падом Београда 1521, а највише послије битке на Мохачком пољу 1526, Турски притисак постаје незадржив и они узимају Сријем (1521, 1526—1529), Бачку (1528, 1540) и Банат (1551—1552). Послије Мохачке битке долази до борби око мађарског пријестола, па главни терет одбране спада опет на Србе. Ту се спомињу деспот Радич Божић (-1528), Стефан Балентић (-1534), деспот Стефан Берислав (-1535) и Павле Бакић (-1537) задњи познатији деспот Срба. У тим временима се појављује и цар Јован Ненад (назван Црни Човјек), али је његова владавина у Бачкој и дијеловима Срема и Баната кратка, само годину дана (-до краја јула 1527).

У идућих 150 година Турци су овладали скоро читавом ранијом Угарском. Срби често врше граничну војну службу и код Турака, и код Мађара и Аустријанаца, али је њихов положај тежак, нарочито под Турцима. Тако 1594. Срби у Банату дижу устанак против Турака, али исти бива угушен јер помоћ није стигла ни из Аустрије ни од ердељског кнеза. У разним борбама тога времена се истичу Дели-Марко, Сава Темишварац и Ђорђе-Рац-Сланкаменац. Послије 1606. и склопљеног мира настаје затишје све до 1683. када је избио нови рат између Турске и Аустрије.

Срби свуда пристају уз аустријску војску, образују и своје чете и судјелују у ратном напору Аустрије. Али крајем 1689. аустријска војска је претрпјела пораз у јужној Србији, и српски народ се повлачи заједно са војском да избјегне турској одмазди. На челу народа је био и патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић који се населио у Сент Андреји близу Будима, и видјевши да неће бити брзог повратка, наскоро се дао на организацију епископија Српске православне цркве по Угарској. Да би у Србима добили савезнике за рат са Турцима и за попуну опустошених крајева уз границу, Аустријанци су почели да давају Србима разне повластице: слободу вјероисповијести и посебну самоуправну област. Насљедниици Чарнојевића имају титулу архиепископа са сједиштем прво у манастиру Крушедол а доцније у Сремским Карловцима. Срби и Угарске и Аустрије судјелују у свим ратовима што воде Хабсбурговци. Тако помажу при гушењу Ракоцијевог устанка, а под вођством принца Еугена Савојског и у борбама у Сријему и Банату против Турака 1716. и 1717. Турци су тада дефинитивно избачени са територије сјеверно од Саве и Дунава.

Али по завршетку ратова Аустријанци и Мађари настоје да укину српске повластице, што доводи 1735. до побуне коју неуспјешно води Перо Јовановић-Сегединац. Гледајући у Србима непоуздан народни елемент, граничне крајеве Хабсбуршке монархије Аустријанци и Мађари почињу насељавати Нијемцима, Мађарима, Словацима, Бугарима, Румунима и Русинима. Ти народи добијају повластице и помоћ, а напредак Срба је државна власт ометала и спречавала. Карађорђев устанак у Србији 1804. је имао великог позитивног утицаја и на Србе у јужној Угарској, који су имали слабог успјеха у остваривању својих права.

Почеци борбе за ослобођење од Турака

Аустрија са Турцима води 3 већа рата, 1716-1718, 1736-1739, 1787-1791, али без трајних промјена граница успркос српској помоћи. Русија постаје примјетан чинилац од почетка 18. вијека, а као православна и словенска држава за њу постоји доста симпатија међу балканским хришћанским народима.

Крајем 17. и почетком 18. вијека током ратова Аустрије са Турцима и у Црној Гори долази до војевања за ослобођење. Народне приче помињу крваво бадње вече са истрагом (истребљењем) домаћих потурица. На чело несложних али борбених племена ставили су се цетињски владике родом из Његуша, Петровићи. Током 18. вијека долази до приближавања Русији због вјерских и словенских сличности, и примана је од ње помоћ и праћени руски савјети. На позив Петра Великог 1711. улазе Црногорци у рат са Турцима, и бивају спремни да то понове кад год затреба Русима. Углед руског цара је велики, па је тако авантуриста Шћепан Мали 7 година био господар Црне Горе издајући се за несталог руског цара Петра Трећег. Од владика се истичу Данило (1700-1735), ослободилац од Турака, Петар Први (1781-1830), државним радом, и књижевним узлетом Петар Други (1830-1851), аутор славног Горског Вијенца.

Први српски устанак

Вођа Првог српског устанка, Карађорђе Петровић.

Аустријско-руски савез и рат против Турака 1787-1791 доноси одређена побољшања положаја Срба у београдском пашалуку: фермани давају слободније исповиједање вјере, слободу грађења храмова, нешто умањен порез и уклањају јањичаре. Проблем је био у спровођењу - јањичари брзо ствари враћају на старо, игнорирајући султана, и још појачавају притисак на Србе силним терором. Када су увидјели да Срби спремају отпор, јањичари домамљују српске кнезове 1804. и све их побију и одсјеку им главе. Ту су страдали и свештеници и угледнији људи из народа.

Као реакција на ту турску превару и ранија зла избија већ у јануару 1804. устанак и то прво у Шумадији. Као вођ (вожд) устанка изабран је у Орашцу Карађорђе Петровић, човјек из народа, неписмен и прост, али храбар и упоран. Он за 2-3 недјеље већ начини да устанак добије широке размјере. До љета 1804. сав је пашалук београдски у пламену, и има око 50 000 устаника. Устаници хватају везе са Аустријом и Русијом и траже да оне буду гаранти реформи које захтјевају. Турска Порта то одбија на основи тврдње да је то мијешање страних сила у њене послове. Срби 1805. због тога имају сукоб и са царском турском војском на Иванковцу, 1806. на Поречу, Мишару, Делиграду, и узимају Београд. Расте вањски значај Србије са којом Русија склапа неку врсту савеза 1807, српска државна мисао је оживјела, са центром у Шумадији.

Русија је међутим 1812. нападнута од Наполеона а Турци користе прилику да свом силом нападну на Србе. Исцрпљени послије девет година борби, 1813. Срби подлијежу нападу, а Карађорђе и други главари прелазе прво у Аустрију а доцније у Русију, чекајући прилику за наставак борбе.

Други српски устанак

Турска одмазда била је јако окрутна, мноштво људи је одведено у робље. Зато је земља и даље немирна и већ 1814. избијају мање побуне, а 1815. велики устанак, којем се на чело ставља руднички војвода Милош Обреновић, који је остао у Србији. И овог пута је центар устанка Шумадија. Док је центар првог устанка Топола, за други то постаје Таково. Обреновић је мање храбар од Карађорђа, али са више вјештине и прилагодљивости. Томе је погодовала и вањска ситуација: Наполеон је финално сломљен 1815. и Русија је из наполеонских ратова изашла као велика и поштована сила, којој Турци морају правити уступке. Преговори Милоша са Турцима теку споро, и тек је руска побједа у рату 1828-1829 натјерала Турке да изврше уговорне обавезе. Под притиском Русије Србија 1830. постаје аутономна кнежевина са врховном султановом влашћу, и под заштитом Русије. Милош Обреновић је постао насљедни кнез Србије.

Владавина Милоша Обреновића

За владавине Милоша Србија се опоравља од тешких времена турске власти. Сељаштво је ослобођено феудалне потлачености и напредује знатно. Трговина је постала значајна, извоз свиња је достигао 225 000 годишње. Путеви су били лоши; постојало је само неколико колских друмова између већих градова, а остали су били у тако лошем стању да је било тешко ићи и самим коњем, а камоли са колима. Кнез Милош је често наређивао кулук да побољша стање путева. Док образовање становништва у унутрашњости прије устанка тако рећи није ни постојало, за Милошеве власти долази до отварања знатног броја школа. Већ 1836. има их 60, а 1838. отворен је Лицеј у Београду. Кнез није хтио да столује у Београду пошто је тамо био турски везир, већ је одабрао Крагујевац у Шумадији за бољу сигурност.

Милошева управа наилазила је и на отпор у народу: пошто је кнез био често себичан, тврдоглав и окрутан, углавном само у циљу да утврди своју власт. Убија читав низ народних главара које је сматрао опаснима за себе, па тако и Карађорђа када се 1817. вратио у Србију. Противници кнеза су хтјели да ограниче његову власт са Уставом, и имали су подршку и од Русије и од Турске. 1838. је Устав са државним савјетом ступио у дјеловање, а кнез је напустио Србију незадовољан ограничењем своје власти.

Владавина кнеза Александра Карађорђевића

Године 1842. династија Обреновића је замијењена Карађорђевићима, чији је први представник био кнез Александар Карађорђевић, који је владао 1842-1858. За његове власти долази до културног развитка, 1844. уведен је грађански законик, 1846. врховни суд, број школа расте на 343, од којих су неке средње и стручне. Године 1844. обновљено је и Друштво Српске Словесности, а од 1853. ради и Народна библиотека. Од 1843. пошта је у државним рукама, а од 1855. постоје и телеграфске линије.

Током мађарске револуције 1848. и стварања Српске Војводине, Србија активно помаже покрет Срба на сјеверу, шаљући Стефана (Стевана) Книћанина са доста људи и средстава у помоћ.

Режим Александра Карађорђевића је постао непопуларан због јаке бирократије, утицаја Аустрије, притиска на сељаштво, и 1858. бива збачен на Светоандрејској скупшини.

Мађарска револуција 1848—1849. и Српска Војводина

Срби јужне Угарске на мајском Сабору изгласавају за патријарха Стефана Рајачића, а Стефана Шупљикца за српског војводу. Образована је војска и поведена борба против Мађара која се водила 14 мјесеци. Крвав бој тог периода је био код Сентомаша (Србобран). Војвода Шупљикац умире али у помоћ долази одред Срба из Србије под војводом Стефаном Книћанином. Борбе 1848. су повољне за Србе и они држе Кулу, Тополу Сомбор и Сенту. У марту 1849. срећа се окреће и Срби губе читаву Бачку и Банат. У априлу команду преузима генерал Ђорђе Стратимировић и мађари под генералом Перцзелом губе битку код Титела. У јуну стиже и редовна аустријска војска која преузима даље ратовање на југу Угарске. Напади Руса и Аустријанаца коначно 1849. завршавају мађарску револуцију.

Новембра 1849. као награда Србима створена је српска област по имену Војводина. По имену српска, службени језик је био њемачки, а управа војна. Године 1860. одредбом аустријског цара је Војводина укинута и припојена Угарској. По доношењу аустро-угарске нагодбе 1867, Мађари добијају одријешене руке у Угарској и одмах почињу да проводе мађаризацију. Светозар Милетић је почео парламентарну акцију против режима али су га Мађари утамничили 1876. Милетић је оболио од дугог тамновања, а његову политику донекле настављају Јаша Томић и Михаило Полит, у међусобно завађеним социјалистичко-радикалној и либералној странци.

У Првом свјетском рату настрадали су у мањој или већој мјери сви српски крајеви. Угарски Срби су исто претрпјели велике жртве, борећи се и на страни Аустроугарске и као добровољци у српској и другим савезничким војскама. У самој Аустроугарској трпљени су прогони, интернације и затвори. Крај рата остварио је вјековни сан Срба да сви заједно буду у једној држави. У ту државу су својом властитом одлуком уједињени и Хрвати и Словенци. Угарски Срби су 25. новембра 1918. на Великој народној скупштини у Новом Саду донијели одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом.

Обреновићи опет на власти

На чело Србије опет ступају Обреновићи: стари кнез Милош умире већ 1860. а замјењује га син Михаило. У ово доба је национално врење свуда у Европи достигло врхунац. па се оснива и Уједињена Омладина Српска, и цвјета национални романтизам у ријечи и књижевности. Стварају се везе са Црном Гором, помажу се Бугари, шаљу људи за успоставу веза у Босну и Хрватску. Грци и Румуни постају савезници преко споразума. Послије инцидента код Чукур-чесме долази до краткотрајног сукоба Срба са Турцима чији је резултат тај да је Порта повукла своје војнике из свих српских градова 1867. Али погибија кнеза Михаила 1868. успорава национални рад на ослобођењу.

Ратови за ослобођење 1875-1878.

Српска застава са грбом који садржи четири слова С.

Ратови за ослобођење се покрећу 1875. када је избио устанак у Херцеговини и Босни, праћен објавом рата Црне горе против Турске. Србија се укључује тек касније, доста неспремна, и губи рат. Српска војска није имала доста официра, оружја, снабдјевање је било слабо а дисциплина војске упитна. Турска војска је била много боља него што се очекивало. Тек уласком у рат Русије 1877. ствари се окрећу и потписан је донекле повољан Светостефански мир 1878, по коме је по диктату Русије требала бити створена велика Бугарска. Потоњи берлински конгрес је извршио ревизију Светостефанског мира, и Србија и Црна Гора су сада добиле пуну независност. Србија је добила нишки, пиротски, врањски и топлички округ, а Црна Гора област Подгорице и Никшића и излаз на море. Али као уступак Аустрији, дата је Босна и Херцеговина њој на управу.

Краљевина Србија и Мајски преврат

Србија је сада као независна проглашена 1882. за краљевину. Налази се под великим утицајем Аустрије. Почиње градња жељезница уз доста мука, 1884. прва српска пруга Београд-Ниш почиње са радом.

Влада краља Милана је била по много чему непопуларна у народу. Губљење ратова, аустрофилија, и краљева самовоља доводе и до тимочке буне 1883. Изгубљен је рат са Бугарима 1885, а кризе су дошле дотле да је краљ морао дати нови Устав 1888, и абдицирати у корист свог сина Александра 1889. Нови устав је давао потпуну власт народној скупштини. Али владавина Александра је била помрачена низом државних удара и разним дворским скандалима, и отвореним делањем непријатеља српске народне ствари. Ово користи Бугарска за агитацију по Македонији и Старој Србији. Официрска завјера је коначно 29. маја 1903. убила краља Александра и његову жену, тиме чинећи крај династији Обреновић.

Карађорђевићи и анексиона криза

Срби на Балкану и околним просторима 1910. године.

Доласком на власт Петра Првог Карађорђевића долази до великих промјена. Краљ Петар је провео велик дио живота у емиграцији и као уставни владалац није имао намјеру да спроводи апсолутистичку политику. Одмах се осјетила слободнија атмосфера и почела је шира сарадња између јужнословенских народа, испрва су то били омладински, умјетнички и књижевни конгреси. Аустроугарској се није допао такав развој догађаја и одлучила је да то промијени. Почела је са економским царинским ратом, желећи да сломи Србију на тај начин. Србија је уз тешкоће успјела ово да преброди брзом оријентацијом на друга тржишта. Долазе даљи притисци: проглашена је анексија Босне и Херцеговине Аустроугарској 1908, прогоне се Срби у Аустроугарској, затварају српске школе, укида црквена аутономија, забрањује ћирилица, растурају српска друштва и тако редом. Ово у Србији доводи до оштрих протеста али и скупљања снаге за будућност, једном када је преброђен март 1909. када умало долази до рата.

Балкански ратови

Сада долази до убрзаних дешавања. Младотурска револуција мијења власт у Турској, у ужурбано се тамо покушавају спровести реформе. Из разних разлога долази у Турској до побуна на све стране, дижу се Арапи, Грци, Срби и Бугари вјековима потлачени. Резултат овог врења је склапање савеза међу балканским државама против Турске, са намјером да се Балкан коначно ослободи и хришћани нађу у својим матичним народним државама. 8. октобра 1912. по ранијем договору је Црна Гора прва објавила рат Турској, да би се извидио став Аустроугарске. Како није било запрека са те стране, Србија, Грчка и Бугарска су исто објавиле рат Турској пар дана касније. За релативно кратко вријеме акцијама српске војске дошло је до ослобођења Старе Србије и Македоније. Ослобођени су Скопље, Приштина, Прилеп, Призрен, Пећ, Охрид, Штип, Битољ и многа друга мјеста. У Тракији су Бугари напредовали против Турака, а Срби су им пружили помоћ при нападу на Једрене. Грчка војска је заузела сјеверну Грчку, а црногорска војска Метохију и опсјела је Скадар.

Мир је нажалост био кратког вијека: у размирице Срба, Грка и Бугара око Македоније уплела се Аустроугарска, која је савјетовала Бугарима да не пристану на арбитражу руског цара, већ да силом узму територију. Бугари су се, под погрешним увјерењем да ће их Аустроугарска и војно подржати, одлучили за напад на Србе и Грке. Дошло је до крвавих али краткотрајних борби у којима су Бугари одлучно потучени код Брегалнице јуна 1913. Суочени уз то са наступањем Грка, и објавом рата од стране Румуније и Турске, морали су брзо пристати на неславни мир који им је узео добар дио територије коју су освојили у Првом балканском рату.

Први свјетски рат

Српски војници на Ади Циганлији, Први свјетски рат.

Србија је претрпјела знатне људске губитке у балканским ратовима, а и финансије су била доста натегнуте. Због тога јој је одговарао мир, али Аустроугарска је имала друге планове, и подузимала је све да нашкоди Србији. Код Срба у Аустроугарској, а и код других Словена тамо, побједе Србије су знатно подигле њен углед и донијеле наде за могуће ослобођење од туђинске власти и њих самих. Да би се Срби застрашили и показала сила, ау. генералшаб је одлучио да у љето 1914. одржи велике маневре војске насред Босне, којима ће управљати Франц Фердинанд. Уз то је удешено да се Франц Фердинанд демонстративно провезе Сарајевом баш на Видовдан, дан од великог историјског значаја за Србе. Ту га убије Гаврило Принцип, Србин и члан омладинске организације Млада Босна. Овај догађај је Аустроугарска искористила да пошаље унапријед смишљен неприхватљив ултиматум Србији. Србија је по наговору Русије све тачке ултиматума прихватила, осим једног. Аустроугарска је објавила рат Србији 28. јула 1914. и тако је читав свијет гурнут у Први свјетски рат.

Србија је пружила херојски отпор Аустроугарској војсци, иако ослабљена претходним ратовима. Два велика аустроугарска напада су одбијена у биткама на Церу и Руднику, и оба пута су се Аустроугари повукли натраг преко Дрине и Саве. Али са јесени 1915. долази до напада одједном са три стране Аустроугара, Нијемаца и Бугара, и српска војска се под борбом повлачи на југ. Ни тада није дошло до предаје, и српска војска се са невиђеним напором и страдањем повлачи преко планина Албаније у Грчку и на Крф. Послије обнове, одмора и опремања годину дана касније се појављује на солунском фронту да заједно војује са савезницима. У септембру 1918. српска војска прави пробој на Добром Пољу и својим одлучним продором добрим дијелом доприноси почетку брзог слома Аустроугарске, Бугарске а доцније и Њемачке. За пар недјеља ослобођена је читава Србија до Београда.

Уједињење

Током рата је 1915. образован југословенски одбор махом од емиграната из Аустроугарске, и тај је делао да се створи јединствена југословенска држава на рушевинама Аустоугарске. На томе раде и Народна Вијећа у самој Аустроугарској, једном када је исход рата постао извјестан. По пробоју солунског фронта рад је убрзан. Првог децембра 1918. делегације разних јужнословенских народа су у Београду образовали Државу Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљевина СХС

Прва влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца створена је послије натезања тек три седмице по проглашењу уједињења. Услијед сплетки за предједника владе је одређен Стојан Протић, а Никола Пашић је послат да буде представник на мировним преговорима у Паризу. Уведена је плаво-бијело-црвена државна застава, заједнички грб, и уведен свуда нови календар. Свуда су одлуке примљене мирно, осим у Црној Гори гдје је избила краткотрајна Божићна побуна, и у Загребу гдје је дошло до протеста 5. децембра. У Загребу су неки бивши аустроугарски војници хтјели да прогласе републику, али су их растурили далматински морнари и хрватски Соколи.

Као вођа Хрвата у Краљевини СХС отада се истиче Стјепан Радић. Светозар Прибићевић је ускоро створио и Демократску Заједницу, која је била спој дијелова бивше Српскохрватске коалиције и српске опозиције Радикалној странци. Хрватски напори у многим странкама су били везани за реорганизацију монархије у републику, на шта је већина Срба гледала са неповјерењем. Даљи камен спотицања је била територијална организација: јединствена или федеративна држава. Већина Срба хтјела је јединствену државу, полазећи од гледишта да један народ мора да има једну државу. Тада се тврдило, а то ни Хрвати нису порицали, да смо један народ са три имена. Хрвати су тврдили да је Србима народно јединство само маска за натуривање своје власти и за затирање хрватске индивидуалности. Словенци су у свему више пазили на свој народни интерес: осјећали су јак притисак Нијемаца са сјевера и Италијана са југа, и знали су да им је нова заједница корисна. Док су Срби и Хрвати трошили снаге на свађе, Словенци су радили на школству на свом језику, саобраћају, индустрији и сваком напретку свог народа.

Устав нове државе донесен је на Видовдан 1921. године. За њега је гласало 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата. Од гласања је било уздржано 83 Хрвата и 26 Словенаца. Хрвати су одбили да признају Устав тврдећи да је изгласан простом а не квалификованом већином како је, по њима, налагао Крфски пакт. По Уставу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је била једноставна национална држава са три племена и једном државном идејом, парламентарна и уставна монархија, са широком самоуправом области.

На сам дан проглашења Устава један комунист је извршио неуспјели атентат на краља Александра, што је појачало ранију антикомунистичку активност у држави. Обзнана је била издата 29. децембра 1920, и њом се забрањивао јавни комунистички рад, пошто је оглашен штетним за државу. Дана 21. јула 1921. комунисти убијају Милорада Драшковића, бившег министра Унутрашњих Дела. По убијању Драшковића Народна скупштина је поништила све комунистичке мандате и осудила њихову странку.

Унутрашњи сукоби

Хрватско питање је узроковало пад неколико влада и сталну политичку кризу у земљи, многа важна привредна и социјална питања су тиме потиснута у други план. Стјепан Радић је агитирао посвуда, 1922. у Ђенови тражи да се Хрвати позову на конференцију посебно, а не као делегати Краљевине СХС. 1923. је у Аустрији, Енглеској и Русији, тражећи савезнике за антисрпске ставове. На изборима крајем 1922. побједу односе националне странке: код Срба радикали, код Хрвата ХСС и Радић, код Словенаца клерикалци. Двадесетих година је уз много натезања извршена и подјела земље на 33 области, које нису имале бити националне јединице, већ само управне. На њихово чело су дошли жупани.

Током двадесетих година се настављају унутрашње страначке размирице, а владе се често смјењују. Године 1926. умро је Никола Пашић, што води извјесном слабљењу радикала. Године 1927. тако је раскинута радикалско-радићевска влада. У Скупштини влада затрована атмосфера грдњи и оптужби каква се не памти, предсједник владе Велимир Вукићевић више ни не долази у Скупштину, а предсједник Скупштине Нинко Перић је потпуно несналажљив. У таквој атмосфери, 20. јуна 1928, послије личне увреде посланик Пуниша Рачић пуца из револвера на Стјепана Радића, Павла Радића и Ђуру Басаричека. Стјепан Радић је умро у Загребу 8. августа 1928. Овим догађајима је дошло до великог раздора у држави.

Увођење краљеве диктатуре

У тежњи да спаси државно јединство краљ Александар је 6. јануара 1929. укинуо Устав, распустио Скупштину и узео сву власт у своје руке. Нову владу образовао је генерал Петар Живковић, до тада командант Краљеве гарде. Странке у земљи су распуштене, али су наставиле са прикривеним радом. Да ојача заједништво и југословенску идеологију, краљ Александар је 3. октобра 1929. прогласио ново име државе: Краљевина Југославија. Истог дана умјесто 33 области се уводи 9 бановина, са именима ријека. Бановине су добиле имена дунавска, моравска, вардарска, зетска, дринска, врбаска, савска, приморска и дравска. Београд са Панчевом и Земуном је постао посебно подручје. Старе српске заставе војске су замијењене југословенским. Соколство је оглашено као општенародна витешка југословенска организација и добија помоћ државе. 3. септембра 1931. је донесен и нови устав, по ком је Југославија уставна и насљедна монархија са дводомним системом. Краљ је „заточник народног јединства и државне целине”. Изборно право је опште, са јавним гласањем. Забрањено је оснивање племенских, вјерских и покрајинских странака. Овим дјеловањем краљ Александар је настојао да смири земљу.

Хрвати и дио српске опозиције нису били задовољни развојем догађаја. Неки хрватски екстремисти су отишли из земље и основали логоре за обуку терориста, уз подршку влада Мађарске и Италије. У Лици је покушан и устанак Хрвата. На крају је и сам краљ Александар пао као жртва тих злочиначких сплетки: убијен је 9. октобра 1934. у Марсељу током службене посјете Француској, заједно са француским министром вањских послова.

Намјесништво и постепено укидање диктатуре

Његов син Петар Други је рођен 6. септембра 1923. и као малољетан није могао да одмах влада. Створено је Намесништво са 3 члана и 3 њихова замјеника, а као први члан је постављен Павле Карађорђевић. Намјесништво уводи мало блажи политички курс, и већ 1936. одржани су општи избори. Појавио се као нови фактор и др Милан Стојадиновић који оснива Југословенску радикалну заједницу у коју улазе радикали, словенска Народна странка и муслимани. Он ради са методама које подсјећају на вође Њемачке и Италије, тврдоглаво стављајући себе у позицију „вође”. Долази до нереда у земљи због тајног Стојадиновићевог споразума са Ватиканом, Конкордата.

Бановине и пут у рат

Влада Стојадиновића је пала и 1939. образована је нова влада Драгише Цветковића, која настоји да склопи договор са Хрватима. Дана 26. августа 1939. направљен је споразум, по којем су призната 3 народа српски, хрватски и словенски. Централизам се полако напушта, у том духу основана је бановина Хрватска. Неки послови као војска, вањски односи, саобраћај, трговина и поште, остају државни а многи други пренесени на бановину Хрватску. Српско и словенско питање је остало да се уреди касније. По овим начелима Мачекова ХСС је ушла у југословенску владу.

Границе бановине Хрватске су одређене на основу свега што је Хрватима ишло у прилог: за себе су тражили сваки срез гдје су они били у већини, али у приморској и савској бановини нису хтјели да уступе ни један срез гдје су Срби имали већину. Када је требало признати Србима већинско право позивали су се на историјске границе. Тако је испало да је бановина Хрватска имала 847.000 Срба, а у читавој осталој Југославији је било остало само 421.000 Хрвата, и то само ако се сви католици зарачунају у Хрвате. Те неправде су изазвале огорчење, нарочито што се је у областима бановине Хрватске почело са антисрпским дјеловањем. Многи људи су протјерани и чак убијени, разбијене зграде и установе, отворено показивало антисрпско расположење. Уз то, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију да добију Барању и сјеверну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То ствара злослутну атмосферу у вријеме када је Европа већ у току новог, Другог свјетског рата.

Усташе добијају дозволу да се врате из Италије и регрутирају чланове на Загребачком универзитету. Чланство им је око 2000 у земљи, а „поглавник” Анте Павелић заједно са 250 ближих сарадника је и даље у Италији.

Други свјетски рат

Дана 25. марта 1941. Југославија је послије дуготрајног њемачког и италијанског притиска потписала Тројни пакт, иако је Цветковићева влада упозоравала Нијемце на могуће јавне протесте. Два дана касније народ је у масовним демонстрацијама потпуно подржао војни удар који је збацио Цветковићеву владу и довео на власт новог краља Петра. Упамћене пароле су биле: „Боље рат него пакт” и „Боље гроб него роб”. Удар 27. марта је довео Хитлера до бијеса и Њемачка је одмах почела припреме за напад, који је почео 6. априла, са свих страна осим из Грчке и Румуније. Ово је упркос томе што је нова влада генерала Душана Симовића обећала Нијемцима да ће се придржавати споразума потписаног 25. марта.

Југославију је напало 24 њемачких, 23 италијанске и 5 мађарских дивизија ујутро 6. априла 1941. Југословенска војска је била само дјеломично мобилизирана на вријеме, подијељена по националној линији, неприлагођена наметнутом муњевитом рату, пуна петоколонаша и издајника свих политичких убјеђења. Већ пар дана по почетку рата, 10. априла, квислинзи Усташе проглашавају такозвану Независну Државу Хрватску под заштитом Нијемаца и Италијана. Јединице Југословенске војске се брзо осипају дезертерством. У неким крајевима војници чак убијају официре који желе наставак борбе. У таквој ситуацији потписана је безусловна капитулација већ 17. априла на Палама код Сарајева. Дана 19. априла су и Бугари прешли границу и окупирали Македонију и дио источне Србије. Једини трајни отпор, одбијајући да се преда, пружа пуковник Драгољуб Михаиловић. Он се под борбом пробија од Брчког према Србији, стижући напослијетку са неколико десетина истомишљеника на планину Равну Гору. Краљ Петар Други и влада су евакуирани у Грчку, а одатле у Велику Британију. Југославија је подијељена на читав низ мањих јединица, дијелови земље су припојени другим државама, озакоњена је квислиншка такозвана Независна Држава Хрватска (НДХ), а остаци Србије доведени под њемачку војну команду.

Насиље над Србима почиње одмах по повлачењу Југословенске војске из неке национално мијешане територије. У Лици, на Косову и Метохији, у Војводини локалне масе Хрвата, Албанаца, Мађара и Нијемаца убијају, премлаћују и прогоне Србе, пале и пљачкају њихова имања већ средином априла 1941.

Такозвана НДХ почиње владавину са режимом убистава, прогона, пљачки и геноцида какав није виђен нигдје у Европи дуго времена. Главни циљ режима је стварање „чисте” Хрватске у којој неће бити Срба, Јевреја и Цигана (Рома). Дана 17. априла доносе проглас по којем се установљавају народни судови од 3 члана са моћи да изврше смртну казну према свакоме ко говори против режима, подржава комунисте, или заговара мању Хрватску. Локалне усташе раде шта хоће: убијају Србе у које сумњају, избацују фамилије из кућа за депртацију у Србију, која почиње 4. јуна 1941. 25. априла 1941. такозвана НДХ забрањује кориштење ћирилице и даје нови назив за Српску Пправославну цркву: гркоисточна вјера. Јевреји морају да носе ознаке Ж (Жидов) од 25. априла. 30. априла су проглашени неаријевцима, а 4. јуна им је забрањен приступ у јавне зграде. Усташка насиља над Србима већ у мају 1941. добијају толико у бројности да народ почиње да се сам организира за отпор. Народ испрва вјерује Хрватима и десетина усташа је понекад у стању да скупи на стотине људи на једно мјесто под разним лажним изговорима. Онда бивају мучени и убијени на најсвирепије начине. Наступило је „вријеме у којем живи завиде мртвима”. Нешто касније, увидјевши да ће или умријети под усташким ножем или у борби, у наизглед безизлазној ситуацији у Херцеговини, Босни, Кордуну, Банији, Лици, Славонији групице Срба скупљају батине, сјекире, косе и понеку ловачку пушку да се одупру. Испрва су у стању да убију и разоружају само мање групице усташа, али већ у вријеме њемачког напада на СССР, 22. јуна 1941, акције добијају ширег маха на свим српским просторима. У Црној Гори је плануо успјешан устанак против Италијана, а у Србији се јављају све чешће акције четника и других елемената против Нијемаца. Комунисти у Комунистичкој Партији Југославије под Јосипом Брозом су тек послије напада Њемачке на СССР донијели одлуку о устанку против окупатора, вјерујући у брзу побједу Совјетског Савеза. До јула је чланство КПЈ дуплирано на 12 000 а СКОЈ-а на 30 000 људи. Нажалост, у комунистичким припремама је већ била и сјенка правих намјера. Комунист Милован Ђилас тако вели да је већ тада врх комунистичке партије „видио као своје непријатеље не само хрватске усташе већ и групе официра које се крију у планинама западне Србије, који би могли бити ривали за власт послије рата”.

На Косову Албанци убијају око 10.000 Срба, углавном у првим нападима, а нарочито су на њиховом удару колонисти насељени између два рата. До 1944. око 30.000 Срба је избјегло са Косова.

Дана 22. јуна 1941. у Госпићу Миле Будак, министар образовања такозване НДХ јавно оглашава да ће „једна трећина од 1,9 милиона Срба у НДХ бити протјерана у Србију, друга трећина прекрштена у католичку вјеру, а трећа трећина ће бити убијена”. Усташе су то примиле као јасан сигнал: током прољећа и љета 1941. убијено је већ преко 100 000 Срба на простору тзв. НДХ. До јула 1941. њемачке власти у Србији биљеже већ 140 000 Срба протјераних из тзв. НДХ, са можда око 40 000 незабиљежених. Нијемци у јесен затварају границу са Србијом. Усташама је остало да Србе убију или покатоличе. Око 250 000 Срба је под пријетњом смрти пристало да пређе у католичку вјеру, али то им није била заштита: многи су свеједно убијени. Још 50 000 Срба је разним путевима успјело да се пребаци у Србију до краја 1942. До краја 1942. је и по конзервативним процјенама убијено најмање 300 000 људи, жена и дјеце српске националности на територији тзв. НДХ.

Отпор окупатору и квислинзима међу Србима се развија у два правца. На једној страни су четници или службено звани Југословенска Војска у Отаџбини. Они имају знатну подршку међу сељаштвом у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и неким крајевима Хрватске. На другој страни се од њих почињу све више дистанцирати комунистички устаници и њихови симпатизери, популарно названи партизани. Добијају знатну подршку у неким српским крајевима, углавном онима у којима је терор усташа толико изражен да народ није могао чекати ни тренутка са отпором, па пристаје уз било кога ко дава оружје. Послије низа инцидената између четника и партизана у Србији долази до отвореног рата већ крајем 1941. Томе су главни узроци међусобно неповјерење, неспремност партизана да прихвате врховно заповједништво четника, и шеме да се заузме власт у земљи послије рата. Уз то партизани почињу са Црвеним Терором и класном борбом против „буржоазије и кулака” већ крајем 1941. Ничу „пасја гробља” комунистичких противника у Црној Гори, Србији и другдје. С тиме је јако тешка ситуација постала још тежа, јер је дошло и до грађанског рата између Срба, у вријеме док је над њима вршен геноцид свуда по земљи. Крајем 1941. у Краљеву и Крагујевцу Нијемци као одмазду за убијање њихових војника (100 за 1) убијају преко 5.000 цивила, дјечака и одраслих мушкараца. У својој офензиви у Србији они укупно убијају око 25 000 цивила. Михаиловић је, видећи да ће народ тешко пострадати у неравној борби, одлучио да скупља снагу и чека бољи тренутак за акцију. Партизанима стање њемачке одмазде одговара; овако се могу надати да ће више људи бјежати из насељених мјеста и ступати у њихове јединице. Драгољуб Дража Михаиловић је наименован за министра одбране Краљевине Југославије у јануару 1942.

Слому партизана и такозване Ужичке републике у Србији и Црној Гори је слиједило њихово повлачење у простор источне Босне око Фоче. Ту су једва избјегли уништење приликом другог њемачког напада. Током 1942. партизани преносе тежиште акција у брдско-планински дио тзв. НДХ (западна Босна и Крајина), гдје су усташе својим злочинима принудиле српски народ на очајнички отпор. Виђенији Срби из тих крајева су углавном побијени од усташа још средином 1941, па партизанима није било јако тешко да се наметну као нова сила која ће ослободити Југославију. Поучени искуствима посљедица Црвеног Терора у Србији и Црној Гори, наступају нешто опрезније са својим виђењем класне борбе, јер им је сада јасно да морају да имају подршку народа. Борбе са Нијемцима, усташама, домобранима, Италијанима и четницима су настављене. Због недостатка тежег наоружања, партизани морају да се повлаче пред већим нападима непријатеља, а то доводи цивилно становништво до катастрофа: честа су опкољавања у којима већина цивилног становништва бива заробљена и одведена у логоре, док се главни дио партизана пробојем извлачи из обруча. Такве ситуације се понављају 1942. рецимо на Козари, на Петровој Гори, и другим локацијама.

Четници углавном остају привезани за брањење своје локалне територије од усташа и партизана. То и пасивна Михаиловићева политика чекања подесног тренутка им онемогућава да формирају веће нападне јединице невезане за неко подручје. Партизани увиђају предност великих мобилних јединица и успјешно их користе да иду од краја до краја земље и лако савладају релативно малобројне локалне посаде четника. Четници врше углавном локалне одмазде против партизана и њихових симпатизера. У неким крајевима, да би се лакше борили против партизана, ступају у привремене савезе са Италијанима, домобранима па чак и усташама. Ово отежава Михаиловићеву ситуацију код савезника и донекле помаже партизанским тврдњама народу да су четници у ствари издајници.

Усташе и домобрани више не могу лако да врше масовне покоље становништва, које је до сад упознато са њиховим методама. Ипак у окружењима током заједничких офанзива са Нијемцима често заробљавају на хиљаде цивила које одводе у логоре за убијање, као на Козари 1942. Хиљаде цивила су убијене и одмах по заробљавању.

Године 1943. капитулирала је Италија, што за тренутак ставља скоро сву Далмацију у партизанске руке. Силно заплијењено наоружање партизани одмах користе да опреме нове јединице попуњене углавном далматинским Хрватима и бившим четницима и расту на преко 100 000 људи. До краја 1943. Михаиловићу је остала једино Србија као јаче упориште, и има око 50 000 људи. На другом засједању партизанског АВНОЈ-а у Јајцу установљена је, на папиру, нова управа земље НКОЈ, одбачена монархија и уведено федерално уређење.

Усташе су били потребни Њемачкој као пијун у борбама против Срба и комуниста, па су и даље добијали помоћ. Држали су уз њемачку помоћ, већину већих мјеста и саобраћајница, док су партизани имали слабу подршку код Хрвата, осим у Далмацији. То је условило да су практично сви слободни крајеви у Хрватској били тамо гдје су Срби имали већину, док су се у хрватским крајевима (осим у Далмацији) могле одржати само мање партизанске јединице. Надбискуп Степинац и католички клер до краја рата давају макар пасивну подршку усташком режиму у Загребу.

У Бихаћу је основан и ЗАВНОХ, чиме је Тито хтио да прикрије чињеницу да је 90% устаника у Хрватској у то вријеме било српског поријекла. Андрија Хебранг као вођа ЗАВНОХА је ишао дотле да тврди да је ЗАВНОХ нови хрватски Сабор, и да ће Хрватска бити добрим дијелом независна након рата. Тито га је смакнуо 1944.

У Србији је њемачка команда сурово поступала са становништвом. Постоје и велики логори на Бањици, Нишу и другдје, који уз онај на Сајмишту примају велики број људи. Нијемци настављају са политиком одмазде и сваког мјесеца стрељају најмање неколико стотина цивила. Преко 100 000 цивила раде у Рајху као присилни радници, уз многе заробљенике из априлског рата. Крајем 1943. четници су потписали привремени споразум о примирју са Нијемцима, а почетком 1944. одржан је конгрес у селу Ба.

Улазак Совјета и крај рата

Године 1944. ствари почињу да се убрзано развијају. Савезници пребацују своју подршку на партизане. Совјетска војска крајем љета улази у Румунију и Бугарску, што доводи до смјене власти у те двије државе и њиховог уласка у рат на страни савезника. Група партизана са око 80 000 припадника креће из Босне у Србију да помогне Совјетима и узме власт по ослобођењу Београда. Михаиловић узалудно покушава да их блокира са мање од 40 000 четника и да он дочека Црвену армију у Београду. Краљ Петар под британским притиском у септембру преко радија поручује Југословенима да подрже партизане. Послије овога се четници све брже осипају и прелазе у редове партизана. Совјети врше напад на Београд, који је уз помоћ партизана и грађана ослобођен од Нијемаца. Партизани брзо успостављају власт, хапсе стварне и измишљене издајнике, и све оне за које сматрају да им могу сметати. Доста људи је погубљено по кратком поступку, а неки послије суђења у разним "народним" квази-судовима.

Совјети су дали партизанима обилну помоћ у техници и обуци, па је убрзо установљен сталан фрон према Нијемцима и квислинзима. Читав фронт у Југославији сада држе Југословени, а потребан број војника за фронтовску линију је добијен присилном мобилизацијом по ослобођеном подручју, махом Србије. Међу старим партизанима и регрутима је сада и пуно бивших четника.

Највећи дио Нијемаца из Војводине се или повукао у Њемачку, или био протјеран након рата од стране нових власти. Неки су послати у СССР на присилни рад.

У децембру 1944. избила је и побуна Албанаца на Косову против нове власти, од Дренице до границе са Албанијом. Побуна је прерасла у прави рат за насељена мјеста. Југословенска армија и ОЗНА су довели око 30 000 војника али упркос томе побуна није угушена све до љета 1945. Тито је испрва забранио повратак Срба колониста на Косово, али је касније ова одредба укинута. Од 1941. до 1948. на Косово се населило око 25 000 Албанаца из Албаније.

Почетком 1945. пробијен је сремски фронт и партизани су почели незадрживо напредовање. Ослобађани су градови и села док се фронт помицао на запад. У Словенији је на крају рата опкољено више од 30 000 усташа, домобрана, четника и словенских белогардејаца. Добар дио их је код Блајбурга и Кочевског Рога убијен од стране партизана послије предаје.

Након Другог свјетског рата

Настојања комуниста за међународно признање нове Југославије су се увијек завршавала притиском савезника да се постигне неки споразум са краљевском владом у Лондону. Споразум су потписали на Вису 16. 6. 1944. маршал Јосип Броз Тито Тито, као предсједник НКОЈ (Национални Комитет Ослобођења Југославије) и предсједник краљевске владе др Иван Шубашић. Тиме је обезбјеђен континуитет Краљевине Југославије и нове Југославије да би се добиле предности ратујуће савезничке стране и избјегао процес међународног признања нове државе. И Национални комитет и краљевска влада су постали по споразуму легални, и савезници су вршили притисак да се образује заједничка влада. 2. марта 1945. су именовани краљеви намјесници а 7. марта 1945. формирана јединствена влада на челу са Титом. Тиме је ријешен проблем међународног признања Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ).

По именовању владе приступило се и формирању влада федералних јединица (република и покрајина). Избори за Уставотворну скупштину одржани су 11. 11. 1945, а иста 29. 11. проглашава Федеративну Народну Републику Југославију (ФНРЈ). Дана 31. 1. 1946. донесен је нови Устав ФНРЈ, у много чему сличан тадашњем совјетском уставу. Уставотворна скупштина је одлуком донесеном истог дана претворена у Народну скупштину са Савезним вијећем и Вијећем народа.

Границе република су цртане током 1945. Да би се ућуткали Срби и Хрвати, створена је нова република Босна и Херцеговина. Република Црна Гора је правдана ранијом државношћу те српске државе, у којој је створен „народ” Црногораца, али тај нови народ је службено говорио српски језик. Сјеверна Војводина је требала, са својим Мађарима и католичким Буњевцима, припасти Хрватској. Ипак то није учињено да се Срби превише не иритирају. Са друге стране приједлози Моше Пијаде за аутономију Срба у Хрватској, које је изнио још током рата, су одбијени. Ђилас је предлагао да се за главни град изабере Сарајево, али је то одбијено тобоже због слабих комуникација.

Крајем 1945. спроведена је аграрна реформа, а национализација је спроведена 1946. и опет 1948. Већа имања и творнице су одузете од дотадашњих власника и прешле ефективно под државну контролу. Систем власти је био базиран близу тадашњих рјешења у СССР, што је значило огроман бирократски апарат са малим личним и народним слободама у одлучивању.

Сукоби са Западом и Истоком

Борба за територијални интегритет и националну независност ФНРЈ се наставила сукобима са Италијом и СССР-ом. 1948. је Стаљин појачао притисак на ФНРЈ у тежњи да смањи Титову власт и сведе Југославију на статус осталих држава источне Европе у којима је уведена "народна демокрација". Тито се томе одупро заједно са већином осталих чланова Централног Комитета КПЈ. Резултат је био нагло хлађење односа са СССР, међусобне оптужбе, и изолација Југославије. Присталице Стаљинове линије у ФНРЈ су похапшене и бачене у разне затворе и логоре, од којих је највише у памћењу остао онај на јадранском Голом Отоку. Односи са СССР-ом су још погоршани и почетком 1950-их је понекад изгледало да ће избити рат. Током блокаде Југославије од стране СССР, САД и западне силе су нашле за сходно да подрже Тита и нову власт са војном и финансијском помоћи, у напору да ослабе СССР. Та помоћ је практично замијенила сву крупнију совјетску технику у јединицама војске са америчком, као што су били тенкови Шерман и ловци Тандерболт.

Односи са Италијом су помрачени питањем Истре и Трста са околином. Послије дуго натезања и учешћем великих сила, спорно подручје је подијељено на зону А и Б, гдје је у свакој требало одржати референдум о финалном статусу. Једностраном одлуком западних сила да припоје Трст Италији је 1954. замало дошло до рата између Италије и Југославије. Финално рјешење је дало Трст и дио зоне око њега Италији, а остатак Југославији. Крајем 1940-их и почетком 1950-их, до 250 000 Италијана из Истре и приморја је мање-више натјерано да напусти Југославију и пређе у Италију. Ово етничко чишћење је у Југославији прешућивано.

Рјешењем питања Трста и Истре односи са Западом су нормализирани, а смрћу Стаљина 1953. и односи са СССР-ом су нешто бољи. 1956. су односи са СССР потпуно нормализирани, што опет доводи до сумњи на Западу и извјесног хлађења на тој страни.

Економија ФНРЈ и експерименти

Послије аграрне реформе 1945. и национализације 1946. и 1948, крајем 1940-их година је покушана и колективизација села и стварање сељачких задруга по узору на СССР. Отпор сељака, основне снаге партизана у току тек завршеног рата, био је велики. Суочени са једне стране са побуном сељака а са друге са пријетњама СССР, комунисти брзо напуштају колективизацију села. Само мањи постотак сељачких имања је стога колективизиран и преведен на „социјалистички” систем.

Колико су комунисти били неспремни за владање земљом се види и из сљедећег покушаја експериментирања са економијом. Током Стаљинове блокаде Едвард Кардељ „проналази” у комунистичкој литератури да је стаљинистички концепт управљања привредом погрешан, и ствара концепт „самоуправљања”. По том концепту су радници требали сами да управљају својим предузећима, преко „радничких савјета”, умјесто владања државног апарата одозго. Створена је велика пропаганда, и тада и касније у Југославији, која је тврдила да је самоуправљање највећи искорак према стварном комунизму и велики допринос Југославије свјетском радничком покрету. У стварности, ствари су стајале друкчије. Радницима никад није дата потпуна и стварна власт над предузећима: нису их могли продати, нису могли да примају дивиденде од прихода предузећа, и врло брзо је постало јасно да као нестручњаци немају техничка знања за вођење предузећа. Стога на чело предузећа брзо долазе директори са бирократским апаратом, а улога радничких савјета је више формална.

Вањска политика

По побољшању односа са Западом и СССР-ом након 1954, вањскополитичка ситуација Југославије је знатно боља. Међународна трговина расте као и учествовање Југославије у разним политичким и спортским дешавањима на међународном плану. У вањској политици Југославија подржава разна антиколонијална и антимперијалистичка кретања, заступа разоружање и „мирољубиву коегзистенцију” држава и народа. Оснивач је „Покрета несврстаних” држава који је требао да буде блок оних који нису хтјели да се придруже ни Западу ни Истоку у Хладном рату који је трајао између САД и СССР и њихових савезника. Током 1960-их и 1970-их година Југославија постаје велики извозник оружја у Несврстане земље, у којима југословенска предузећа праве и бране, мостове, фабрике и тако даље. Ово подиже углед Југославије и јача њену економију.

Крајем 1950-их и почетком 1960-их долази опет до ближих односа са СССР. То се огледа и у војним набавкама: нови тенкови Т-55 и авиони МиГ-21 се наручују одатле а не из САД. Запад на ово гледа са подозрењем јер мисли да је Југославија све више у совјетској сфери утицаја. Наравно, Титу одговара лавирање између двије стране јер му то увијек оставља једну страну као залеђину ако буде нападнут од друге.

Концепт одбране

Крајем 1960-их долази и до ревизије идеје народне одбране, под утиском израелско-арапског рата и рата у Вијетнаму. Увиђа се да конвенционална војска, ЈНА, неће моћи издржати нагли напад јаког непријатеља, и почиње се развијати систем Општенародне одбране и Друштвене Самозаштите (ОНО и ДСЗ). По томе концепту је предвиђен партизански рат у позадини непријатеља који требају да воде снаге Територијалне Одбране (ТО), док ЈНА води фронталну борбу. Широка обука је обухватила и цивиле, који су требали да помажу у одбрани на разне начине.

Вјеровало се да ће напад непријатеља доћи извана, а принцип „братства и јединства” је свуда проглашаван као основно начело унутрашњег уређења. И најмање национално испољавање је често тумачено као напад на то основно начело, и због тога су многи завршили у затвору. Напад на „лик и дјело друга Тита”, макар и рјечју, је исто био кажњив затвором.

Национализам 1971.

Упркос томе, национализам у Хрватској и на Косову и Метохији је постајао све већи проблем. Он је испрва маскиран питањима језика и образовања, али се брзо дошло до преиспитивања федерализма и самог руководства Савеза Комуниста Југославије (СКЈ). Ово задње је Масовни Покрет (МАСПОК) у Хрватској стајало позиција: сви вође су смјењени и привремено утамничени. Да би се опет могло тврдити да су Хрвати и Срби исто криви, смијењено је и руководство Савеза Комуниста Србије, по потпуно измишљеним оптужбама. На Косову Албанци већ траже републику.

Све ово наводи Тита на политику средњег пута, да би се задовољили Хрвати и Албанци. Срби нису питани много о свом мишљењу, главни ријеч воде Титови стари другови Едвард Кардељ и Владимир Бакарић. Једини утицајнији српски представник, Александар Ранковић, је смијењен још крајем 1960-их по измишљеним оптужбама за „етатизам”. По новом Уставу донесеном 1974. републике и покрајине добијају још веће овласти него раније, и свака проводи своју локалну политику у већини области јавног живота. Принцип заједништва државе је озбиљно угрожен, и постављени су чврсти темељи за распад по од комуниста прецртаним и измишљеним републичким границама.

Током 1970-их социјалистичка привреда све више успорава и запада у кризу, али је ово успјешно маскирано све већим страним кредитима. Због стабилности земље и релативно високог животног стандарда, овај период је запамћен као златно доба СФРЈ.

Смрт Броза и избијање проблема на површину

1980. умире Јосип Броз Тито. Његовој сахрани присуствује свјетска политичка елита тог времена. Проблеми који су гурани под тепих раније, брзо избијају на површину: велики вањски дугови, отворени сепаратизам Албанаца, превелики државни и војни апарат и лоше стање у привреди. Ово „стари кадар” испрва рјешава политиком „економске стабилизације” са оштром штедњом и рационирањем. Албанци се смирују полицијским мјерама. Војска је донекле смањена а средства за њу не дозвољавају набавку знатније нове опреме. За привреду није било стварног рјешења: већина предузећа је под ефективном државном контролом, са апатичним радницима који немају удјела у расподјели прихода од свог рада у предузећу, и неспособним директорима са стално растућим бирократским апаратом. Порез на плате (тзв. „личне дохотке”) прелази 50% чак и за оне са малим примањима. Највеће оптерећење из буџета је ЈНА.

У таквој ситуацији појављују се стари проблеми: јачање албанског национализма и непрестано њихово истицање нових захтјева довело је коначно и до буђења Срба. Умјесто млитавих припадника „старе гарде” на чело долазе представници млађе генерације, нешто ближе народу а мање комунистичким идеалима. Први видљивији представник овог кретања је Слободан Милошевић, који разним методама успјева да доспије на чело СК Србије, а у народу постаје омиљен због својих популистичких ставова. Његова јавна залагања су ипак само настојања да задобије подршку; власт му је, како ће показати доцнији догађаји, преча од свега. Као реакција на популизам Милошевића у Србији, долази и до промјена у осталим републикама. Из неког разлога замјена сепаратистичких руководстава СК у Војводини и Косову се тамо види као пријетња.

Кретања на вањској сцени су значајна; тако 1989. пада Берлински зид и почиње процес „демонтаже” социјалистичког Совјетског Савеза и његовог блока. Социјализам је свуда у распаду, организирају се слободни избори у низу земаља. У Југославији која је подијељена по републичким линијама нема савезних избора и то, више него било који други фактор, уништава земљу. Националне странке које долазе на власт по републикама раде да што брже демонтирају Југославију. С тиме је процес започет 1945. а настављен 1974. дошао до логичне завршне посљедице, заслугом КПЈ и касније СКЈ под вођством Јосипа Броза.

Отцјепљење Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине

Године 1991. Словенија а касније и Хрватска проглашавају независност. У Словенији долази до краткотрајних окршаја ЈНА и словенске Територијалне Одбране (ТО), који се завршава брзим повлачењем неспремних и рђаво вођених снага ЈНА из Словеније. Неуспјех ЈНА се може објаснити и тиме што она није створена као војска за борбу против народа, већ као народна војска; једном када се словенски народ дигао против ЈНА, иста више није имала шансе за успјех. У Словенији, као етнички компактној, осим тога није било знатних не-словенских мањина.

Хрватско вођство под Фраљом Туђманом је очекивало лако избацивање ЈНА из Хрватске, поучено словенским примјером. То се међутим није десило, пошто је СР Хрватска имала знатну српску мањину која је због геноцида из другог свјетског рата спала на 14% становништва. У областима гдје су чинили већину, Срби су организирали своју власт и примили ЈНА као заштитника. Послије хрватске опсаде гарнизона ЈНА у Хрватској, исти су повучени на српску територију у СР Хрватској, СР БиХ и даље. Ратно стање између нове Републике Хрватске са једне стране и хрватских Срба и ЈНА са друге стране је навело хрватске Србе да прогласе и формално одвајање од Хрватске крајем 1991. Проглашена је Република Српска Крајина (скраћено РСК). Послије дуге борбе је крајем 1991. ослобођен и Вуковар. Хрватско вођство, бојећи се за своју власт, је тада брзо пристало на примирје и увођење снага Уједињених Нација у подручје раздвајања и територију РСК. По споразуму је ЈНА послије напустила Хрватску, али са јасним гаранцијама властима РСК из Београда да ће се војска вратити ако буде требало да се заштити РСК.

Године 1992. Муслимани и Хрвати у СР Босни и Херцеговини гласају за одвајање од Југославије, док су Срби за останак у њој. Долази до међунационалног рата и оснивања Републике Српске. Рат испрва баца Србе против Хрвата и Муслимана, да би идуће године већ дошло до борби између самих Хрвата и Муслимана.

Антисрпска пропаганда и притисци на Србе

Свјетска јавност, у доброј мјери под притиском САД и западних сила, се окреће против Срба. Хрвати користе своју традиционалну везаност за Ватикан да придобију свјетску католичку јавност. Муслимани добијају помоћ у финансијама из земаља Блиског истока, а људску из разних исламских земаља. Користећи се чињеницом да је Милошевић предсједник Социјалистичке Партије Србије и бивши комунист, и настојањем Срба да сачувају Југославију, јављају се на западу тезе да су Срби „комунисти” и да желе да створе „Велику Србију”.

Године 1994. под притиском великих сила Србија уводи блокаду РС и РСК на Дрини. Гориво и снабдјевање за војску не може више да прође. 1995. долази до привременог расплета. Хрвати окупирају заштићену зону у западној Славонији, дијелу РСК, гдје је УН одраније по споразуму разоружао западнославонске Србе и одузео им све тешко наоружање. УН као гарант мира те територије не чини ништа да заустави Хрвате или да их принуди на повлачење. За одмазду, Војска РСК врши гађање Загреба вишецијевним бацачима ракета и практично уводи ратно стање у остатку РСК. Влада РСК тајним везама тражи помоћ од Србије. Помоћ из Србије није стигла, осим нешто официра који су са собом донијели запечаћена наређења, која је требало отворити само када дође до хрватског напада.

У ранијим нападима Армије Републике БиХ из Сребренице на околна српска села 1992-1995. убијено је на стотине српских цивила. 1995. војска РС коначно заузима Сребреницу, гдје су заробљени мушкарци, углавном припадници Армије БиХ, убијени. То је својеврсна клопка коју су Србима спремиле западне силе: добијен је коначно добар повод за интервенцију против РС.

Пад Републике Српске Крајине и западне Републике Српске

Хрвати користе помоћ америчких савјетника и фотографије њихових шпијунских авиона и сателита да створе план одсудног напада. Испрва праве напад на подручје Купреса, да би се приближили Книну у домет далекометне артиљерије. Када је то изведено, а од САД добијено зелено свјетло за брзи напад, 4. августа 1995. напад и почиње. Хрвати су мобилизирали за њега око 110 000 војника, и око 40 000 полицајаца, укупно око 150 000 људи. Главну пробојну и ударну снагу чинило је 5 боље опремљених хрватских гардијских бригада. Војска РСК има око 30 000 људи, развучених по фронту дужине преко 600 километара, и без оперативне резерве. План герилског рата није разрађен иако је морало бити јасно да не може бити ефикасне фронталне одбране.

Напад је почео са гађањем далекометне артиљерије по Книну, а затим нападима гардијских бригада на одређеним мјестима пробоја, и осталих јединица на другим дијеловима фронта. Команданти постављени из Србије отварају своје коверте са наређењима за случај хрватског напада и налазе да се предвиђа једино повлачење. Настаје забуна и паника. Хрвати улазе у Книн за неколико дана, док се већина народа и војска РСК на брзину повлачи у правцу РС, да избјегну заробљавање, мучења и убиства, добро упозната за вријеме тзв. НДХ.

Долази до дужих и упорнијих борби у РСК једино у предјелу Кордуна и Баније. Ту су локални команданти преузели власт, и одбили су повлачење. Тако војници Војске РСК на Турњу код Карловца данима одбијају напад за нападом Хрвата и нису се повукли ни метар из својих добро утврђених положаја. На хрватском радију могу чути да су Хрвати ушли у Книн али не вјерују у то. Тек када им данима не долази храна из позадине схваћају своју ситуацију и врше брзо повлачење у дубину РСК, гдје налазе потпуно празна села и градове. Хрвати их испрва не прате због мина и губитака које су дотада претрпјели на том сектору. Када су се прибрали и схватили да се Срби најзад повлаче, Хрвати заједно са Муслиманима Петог корпуса Армије Бих из Бихаћа врше опкољавање велике масе народа и војске која се повлачи у правцу Двора на Уни на ширем подручју од Топуског до Двора на Уни. Настаје очајничка борба и клање у којем и цивили хватају пушке да се одбране од хрватских и муслиманских напада. УН коначно интервенише: склопљен је споразум по којем се опкољени Срби могу повући у Србију, али морају да предају оружје, док ће их УН штитити од Хрвата и Муслимана.

У неколико дана је извршена и ова Голгота од повлачења Срба са Кордуна и Баније. Срби цивили и војници без оружја морали су проћи кроз хрватске градове на путу према Србији. Локално становништво их је засипало псовкама, камењем, циглама а често и мецима. Многи су издвојени из колоне и убијени. Да није било УН, вјероватно нико не би остао жив. Та јадна колона стигла је у Србију углавном послије 12. августа 1995. У Србији су неки појединци покушали да протјерају Хрвате, држављане Србије, из њихових кућа, али је српска полиција то онемогућила. Умјесто тога, послати су дијелом на Косово а дијелом распршени по разним прогнаничким (избјегличким) центрима по Србији. Тиме је, са планом, онемогућена даља заједничка акција Крајишника у Србији.

У БиХ за то вријеме притисак на босанске Србе и Републику Српску расте. Уништењем западне РСК Хрвати упадају у простор западне Босне (босанске Крајине) гдје су јединице Војске РС малобројне и јако развучене. Хрвати и Муслимани брзо напредују и заузимају мјесто за мјестом, а становништво и заробљене војнике убијају гдје год стигну. Имају као јасан циљ да заузму Бања Луку, а снаге ВРС су недовољне да их у томе спријече.

Дејтонски споразум

Идућа дешавања су још недовољно јасна. Постоје индиције да је Србија директним или индиректним каналима дала до знања Хрватској (и-или САД) да ће ући у рат на страни РС ако Хрвати заузму Бања Луку. Хрвати и Муслимани су заустављени и брзо долази до преговора зараћених страна и великих сила. На крају је склопљен Дејтонски мировни споразум по којем Хрватска остаје у границама старе СР Хрватске, а Босна и Херцеговина постаје држава са двојним уређењем, сличним некадашњој Аустроугарској — постоји Република Српска и Муслиманско-хрватска федерација, као двије јединице БиХ.

Рат НАТО против Србије

Овим распад бивше СФРЈ и ратови нису завршени. Не мирећи се са Милошевићевим режимом у Србији који им је трн у оку, САД и друге западне силе активно раде на помагању Албанаца на Косову који сада већ траже независност. Албански тероризам на Косову је већ 1998. прерастао у прави рат српске полиције и албанских терориста. Године 1999. САД мијењају став и почињу отворено да оптужују Србију за насиље над цивилима. У прољеће 1999. избија тако рат између Савезне Републике Југославије и НАТО-а, предвођеног са САД. Рат траје неколико мјесеци и завршава Кумановским споразумом по којем је ВЈ повучена са Косова и Метохије.

Збацивање Милошевића и епилог ратова 1990-их

У Србији су ово повлачење и вишегодишњи напори Милошевића да се одржи по сваку цијену на власти коначно довели до побуне. Послије још једне преваре на изборима, народ се диже на демонстрације које су сада толико снажне да се полиција не усуђује да ишта уради. Милошевић је збачен и на власт коначно долазе демократски изабрани представници народа, први пут послије 60 година чекања. Нове власти врше напоре на консолидацији демокрације и економије, током идућих година је одржан низ демократских избора. Савезна Република Југославија је укинута 2003, и проглашена је нова држава Државна Заједница Србија и Црна Гора. Распадом ове заједнице 2006. Србија и Црна Гора су сада независне државе.

За Србе су ратови током распада Југославије били неповољни. Изгубљене су многе територије гдје су Срби до ових ратова чинили већину, нарочито у Хрватској и западној БиХ. Већина становништва са тих територија је мање-више стално промијенила боравиште, и други народи сада ту чине већину. Косово и Метохија је отргнута од Србије нападом НАТО пакта. У Црној Гори често долази до тенденција негирања српског поријекла. Људски губици су били знатни, и износе 50 000 — 100 000 убијених Срба у ратовима 1991-1999. Многи Срби су мање или више принуђени на исељење, неки због економских прилика, а већина због ратова и прогона на територији гдје су раније живјели. Привреда је била у незавидној ситуацији и за вријеме 1980-их, а током ратова је додатно уништена а касније дијелом приватизирана.

Садашње стање

У свему томе има и неких позитивних знакова. Људски губици 1990-их нису били ни изблиза тако велики као током Првог и Другог свјетског рата. Ратно пустошење није у тој мјери погодило српске крајеве. Комунизам је проказан као неуспјешни експеримент и демократски облици власти су присутни у свим српским земљама. Југославија се доказала као магловити концепт од којега су сви јужнословенски народи имали више користи од Срба. Српски народни препород је већ започео, и Срби се данас ипак налазе у много бољим условима него што је то био случај под турском или аустријском влашћу. Главнина Срба данас живи у слободним српским државама Србији, Црној Гори и Републици Српској (БиХ).

Култура

Српска култура је базирана на разноликим основама. То су словенско насљеђе са остацима политеистичког вјеровања (паганизам или родновјерје), хришћанство источне традиције базирано на византијском културном насљеђу, турско-исламско насљеђе, атеизам, и разни утицаји Запада. Утицај западне културе је био историјски јачи у сјеверним и западним крајевима српства, а турско-исламске у централним и источним крајевима.

Током дугих вјекова под турском окупацијом, Аустријско царство је било упориште српског народног идентитета и културе. Ослобођењем централне Србије почетком 19. вијека тежиште културног и националног развоја се премјешта у Србију. Успјеси Србије у ратовима за ослобођење 1912-1913. су оживјели идеју југословенства, која је изузетним напорима Србије постала стварност 1918. Током раздобља социјалистичке Југославије, социјалистички реализам је доминантан. Успостављањем демокрације, култура је поново отворена и дозвољено је слободно изражавање.

Језик и писмо

Срби говоре српским језиком, који је један од језика јужнословенске групе и члан шире групе словенских језика. Данас је српски језик скоро потпуно разумљив говорницима данашњег службеног хрватског и бошњачког језика, и стога неки лингвисти посматрају ова три језика као један. Сва три службена језика користе штокавски дијалект, који је код Срба и босанских Муслимана у искључивој употреби у народу. Народни говор Хрвата углавном није штокавски, већ чакавски и кајкавски, али је штокавски говор усвојен у 19. вијеку и тамо као стандардни.

Српски језик је службени језик у Србији, Републици Српској (БиХ), Црној Гори и Румунији. Као језик мањине се данас користи у Хрватској, Македонији, Мађарској и Словачкој.

Српски језик користи ћирилицу и латиницу. Латиница је добрим дијелом насљеђе из бивше Југославије, када се покушавао створити јединствени српскохрватски или хрватскосрпски говор и писмо, често на штету српске ћирилице. Српска ћирилица је у садашњем облику настала 1814. напорима Вука Караџића да реорганизира писмо на фонетским принципима.

Стране ријечи у српском језику су углавном ријечи изведене из латинског или грчког, као и свуда у Европи. Остале ријечи су из турског, њемачког, италијанског и мађарског језика.

Српске ријечи у употреби широм свијета су вампир, паприка и шљивовица.

Имена

Прво долази име па презиме, као нпр. Никола Тесла. Женска имена понекад се само са наставком -а разликују од мушких. Тако имамо Милан-Милана, Јован-Јована итд.

Честа имена су српског (словенског), библијског, грчког или латинског поријекла.

Српска имена: Ненад, Драган, Зоран, Горан, Душан, Урош, Немања, Војислав, Милош, Вељко, Слободан.

Грчка имена: Никола, Филип, Димитрије, Ђорђе, Александар, Стефан.

Библијска имена: Јован, Данило, Петар, Павле, Михаило, Марија, Ана.

Латинска имена: Марко, Срђан, Антоније.

Презимена

Већина српских презима има наставак -ић. Наставак -ић је умањеница, тако Петров-ић означава Петровог сина или потомка. Процјењује се да око 80% Срба има презиме које завршава на -ић, а да двије трећине српских презимена завршава на -ић. Други ћести наставци су посесивни, као -ов (нпр. Петров) или -ин (нпр. Милин).

Најчеђћа презимена су Марковић, Николић, Петровић, Јовановић, Поповић, Ђорђевић, Димитријевић, Станковић, Ковачевић, Ивановић, Перовић, Митровић, Петров, Јованов, Самарџић, Живановић итд.

Религија

Срби су углавном православни хришћани, а у мањој мјери муслимани, католици и протестанти. Прије хришћанства били су сљедбеници славонског политеистичког родновјерја (паганизма). Покрштавање Срба је у више етапа предводила Византија, од 7. до 9. вијека. Послије вјерског раскола 1054. већи дио српских земаља се нашао под утицајем православне цркве са средиштем у Цариграду. Године 1219. Свети Сава је утемељио Српску православну цркву. Са турском окупацијом се појављује и ислам, па су неки дијелови српског и околних народа прихватили и ову нову вјеру. До 20. вијека постојала је знатна католичка српска заједница у Дубровнику,1) затим знатан дио Срба је био исламске вјере 2) и знатан дио протестаната у Војводини.

Српска православна црква је прогоњена много пута у историји. Турска је забранила рад СПЦ 1766. Током Другог свјетског рата тзв. НДХ је покушала да уништи Србе геноцидом. Њихов први циљ је била СПЦ, па су тако хиљаде свештеника убијене, а цркве опљачкане и уништене. Репресија над СПЦ се наставила и у доба социјалистичке Југославије; многе цркве нису никада обновљене.

Симболи

Црвено-плаво-бијела тробојна застава је народна застава Срба, Србије и Републике Српске. Службена застава Србије је тробојка са грбом Србије, српским орлом са српским крстом.

Српски орао је бијели двоглави орао, који представља монархију и цркву (снагу и суверенитет). Био је грб династије Немањића, а касније је усвојен од других српских краљевских породица.

Српски крст је у ствари грчки крст са четири оцила. Основа му је византијски крст са 4 грчка слова бета, као скраћеница грчке изреке: Краљ краљева, влада над краљевима.3) У српском крсту четири слова бета су претворена у четири ћирилична слова С, са новом поруком: „Само Слога Србина Спашава”.

И орао и крст су база разних српских грбова кроз историју.

Српска народна ношња (одијело) варира од краја до краја, због разних природних, климатских и граничних препрека. Неки дијелови су ипак раширенији и имају симболични статус. Традиционална капа шајкача је раширена у централном дијелу Србије, а име јој долази од ријечи „шајка” (чамац). Била је кориштена у 18. вијеку на ријекама одакле име и долази. Као српски симбол ју је дефинитивно учврстио Први свјетски рат и српска војска. Шубара је раније била изузетно честа нарочито у брдско-планинским предјелима, док се данас ријетко виђа. Опанци као специфична обућа су раније били раширенији него шајкача, док се данас мање користе.

Кулинарство

Српско кулинарство је као и српска култура било и остало под великим утицајем сусједних балканских народа, и неких даљих. Утицај грчке, италијанске, мађарске, турске и њемачке кулинарске вјештине је знатно обликовао српско кулинарство. И сељаштво је, као и у музици, умјетности и другим сферама, изузетно утицало на њено обликовање.

Производња и конзумација ракије, нарочито шљивовице, је раширена. Ракија је јако алкохолно пиће које се прави од дестилираног и ферментираног воћног сока. Популарни су печени ћевапи, ражњићи и слична јела са роштиља, увијек са хљебом и традиционално луком. Познатија јела локалног типа су: пљескавица, ћевапчићи (ћевапи), ајвар, бурек, гибаница, Карађорђева шницла, сарма, кајмак.

Традиције

Традиционални плес Срба је коло, гдје група људи држе једни друге за руке у облику круга (кола), и помичу се у ритму музике. Коло није специфично само за Србе, плешу га и други балкански народи.

Срби су народ који је знатно породично оријентиран. Породичне задруге у којима није било ријетко да живи неколико фамилија су се понегдје одржале до дубоко у 20. вијеку.

Мишљење самих Срба о својем народу је често прожето осјећајем да међу Србима нема слоге, то је чувена "српска неслога". Често се то истиче као узрок за све српске недаће у историји, од битке на Косову пољу до пада РСК.4) И у садашњем времену се концепт европске Србије на једној страни, и традиционалне Србије на другој страни, често поима као одраз српске неслоге. Познате изреке „Два Србина, три партије”, „Не дај боже да се Срби сложе”, и „Само слога Србина спасава” донекле потврђују постојање овог проблема.

Хришћански обичаји

Срби су једини Словени и православни хришћани који имају као обичај Славу. Слава се данас схваћа као прослава дана свеца заштитника породице. Углавном се насљеђује преко оца. Сматра се да овај обичај има коријене у паганским обичајима, а црквено је уведен од стране Светог Саве. Укупно постоје 78 посна дана, а свака породица има само једну Славу, тј. само једног свеца заштитника.

Срби имају властите обичаје у вези Божића. СПЦ користи јулијански (стари) календар, па тако Божић тренутно пада на 7. јануар. по новом, грегоријанском, календару. Рано на Бадњи дан, глава породице иде да усијече бадњак (младо дрво храста), које се потом носи у цркву да га благослови свештеник. Гране се скидају и заједно са житом и другим житарицама пале у огњишту. Паљење бадњака је ритуал који је скоро сигуно паганског поријекла. Под куће и цркве се посипају сијеном да подсјете на стају у којој је рођен Исус.

Божић се слави са гозбом, обично са печеним одојком (малом свињом). Најважнији дио божићног јела је чесница, посебни хљеб који садржи и један новчић. Породица откида дијелове хљеба, обично на почетку гозбе. За онога ко откине дио са новчићем се сматра да ће бити јако сретан те године.

Божић није обично дан за поклоне, већином се поклони дају за Нову годину. Дјед Мраз / Деда Мраз су чести од времена социјализма и представљају релативно нову традицију, која се често сада замјењује са Светим Николом. Срби често прослављају и Нову годину по јулијанском календару, и тренутно она пада на 14. јануар сваке године.

Извори

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, четврта књига, 1929.
  • Историја Срба, Владимир Ћоровић, рукопис из 1941.
  • Yugoslavia as History: Twice There was a Country, John R. Lampe, 2000.
  • Војна енциклопедија, Београд, 1974.
Штампање