Црна Гора 2012.

Црна Гора

Црна Гора је земља у југоисточној Европи која лежи на обали Јадранског мора. Граничи се на истоку и сјевероистоку са Србијом, на западу и сјеверозападу са Хрватском и Босном и Херцеговином и на југоистоку са Албанијом. На југозападу Јадранско море дијели од Италије. Главни, а уједно и највећи град је Подгорица, док Цетиње има статус пријестонице (престонице). Површина Црне горе износи 13 812 км² а број становника по попису из 2011. године је 625 266.1) (http://www.monstat.org/userfiles/file/popis2011/saopstenje/knjiga_prvi%20rezultati(1).pdf)

Црна Гора је чланица Уједињених нација, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Уније за Медитеран. Такође је кандидат за чланство у Европској унији од 2010, а биће примљена за члана НАТО пакта 2017. године.

Претече данашње Црне Горе су средњовјековне кнежевине Дукља и Зета. Црна Гора је током турске владавине имала неку врсту аутономије, а независност од Турске јој је потврђена на Берлинском конгресу 1878. Од 1918. била је дио све три Југославије. На референдуму одржаном 21. маја 2006. године грађани Црне Горе су изгласали независност у односу на државну заједницу Србију и Црну Гору са укупно 55,54 % гласова. Независност је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација, а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.

Име

Име Црна Гора се на црногорским просторима први пут јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира Скадарског језера.2) Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Име Црна Гора је вјероватно изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим шумама. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предјеле.3)

У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.4) као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Монтенегро ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435. у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.([http://www.access-montenegro.org/eng/history.htm])

Географија

Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 km². Граничи се са Хрватском (14 km) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 km), Србијом на истоку (203 km), Албанијом на југу (172 km), а од Италије је радвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 km.5) (http://www.monstat.org/userfiles/file/publikacije/CrnaGora%20u%20brojkama-2009-201010%281%29.pdf)

Крајње тачке Црне Горе су:

Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку которску.

Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима.

Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m. Донедавно се сматрало да је Боботов кук био највиши врх Црне Горе. Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током последњег леденог доба.

Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла: црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и другух култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу.

  • Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге.
  • Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 km.
  • Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар.
  • Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе.
  • Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница.

Клима

На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, дубок улазак Боке которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планине Дурмитор, Бјеласица и Проклетије.

У Приморју и Зетско-Бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина. На стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².7)

Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20-80 km од мора. У централном и сјеверном делу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих разлика температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са висином.

Хидрографија

Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 km), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 метара. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића.

Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро.

Флора

У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетнице), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може поделити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу и два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.8)

Фауна

Животињски свет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктик, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за време леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.9)

Национални паркови

Историја

Праисторија

Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене.

Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору.

Антика

Током античког периода, на простору западног Балкана живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (69).

Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем веку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору Константин Порфирогенит, „De administrando imperio“ („О управљању Царством“) (О Дукљанима и земљи у којој сада станују, глава 35) Византолошки институт САНУ ISBN 978-86-83883-08-0. Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмације, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости.

Средњи вијек

Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун.

На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему сведочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије.

Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара.

Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који вођењем успјешне политике успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине (У писму упућеном Михајлу 8. јануарa 1078. године, папа Гргур VII му се обраћа као словенском краљу (Sclavorum regi), због чега се данас сматра да се он током 1077. године прогласио краљем, а да је касније од Папе добио потврду те титуле.), чиме Зета постаје прва српска краљевина. Савременици не помињу уз самог Михајла етничке одреднице, као уз његовог оца. Са друге стране, његове поданике, осим општом одредницом Словени (папа Гргур VII), називају Србима (Скилица и Скиличин настављач, који их назива и Хрватима уз опаску:„… народ Срба, који и Хрватима називају“, као и, за то доба карактеристичним, архаизмима (Скилица Трибали, Ана Комнин Далмати, а посредно Хрватима и Дукљанима. Сматра се да се Вријенијев коментар о Хрватима и Дукљанима који злостављају Илирик односи на Михајлов рат са Византијом (10721075), као и да писац под тим термином заправо подразумијева Србе (Византолошки институт САНУ, „Византијски извори за историју народа Југославије (III том)“ (фототипско издање оригинала из 1966), Београд 2007 ISBN 978-86-83883-09-7).

Са друге стране у модерној историографији постоји спор око етничке припадности становника Дукље/Зете. У дјелу црногорске и дјелу хрватске историографије Дукља/Зета се сматра засебним етничким и геополитичким ентитетом, док у српској историографији доминирају схватања по којима је Дукља/Зета дио српског етничког корпуса. Његов син Бодин проширује државу припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Рејмондом Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-тих година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету припаја својој држави и даје је на управу свом најстаријем сину Вукану.

Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-тих година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Црне Горе подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора.

Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонаследнику тзв. младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонаследника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додељена породици Балшића.

Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем.

Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином XV вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његових синова (Ђурђа и Стефана), Црна Гора ће 1499. године и дефинитивно пасти у отоманске руке. Значај породице Црнојевића и њихове владавине лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих“ (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову).

Турска владавина

Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Црна Гора је кратко вријеме постојала као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614.

У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства: локална племена су била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису хтјели да прихвате османску власт и у 17. вијеку су подигли бројне буне. Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. Млетачка република је увела звање гувернадура који се је у њено име мијешао у црногорску политику.

Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Шћепан Мали, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко раздвојио свјетовну од црквене власти, дјелимично сузбио племенску неслогу и учврстио централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку которску, али је она Бечким конгресом додијељена Аустрији. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Црној Гори су припојена Брда.

Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и укинуо је 1832. звање гувернадура пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео острва Врањину и Лесендру.

Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за кнеза. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповедништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860., а наслиједио га је синовац Никола I Петровић.

Независност Црне Горе

Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору је од капитулације поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност.

Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905., којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обележио сукоб имеђу краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку.

Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске.

Кнез Никола је на 50. годишњицу своје владавине прогласио Црну Гору краљевином, а себе њеним првим (и како ће догађаји показати, јединим) краљем.

У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. Црна Гора је морала под притиском великих сила да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Санџаку и Метохији.

У Првом свјетском рату Црна Гора је уз Србију против Централних сила. Црногорска војска је штитила повлачење српске војске кроз Албанију, али је и она сама капитулирала 1916, а краљ Никола је отишао из земље да не буде заробљен. Године 1918, савезници Црне Горе су ослободили Црну Гору. На основу одлуке Подгоричке скупштине, територија Црне Горе је присаједињена Србији и ускоро потом је ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Југословенске државе

Зеленаши, односно присталице краља Николе и противници уједињења са Србијом који се нису слагали са одлукама Подгоричке скупштине, подигли су 7. јануара 1919. побуну. Побуна је резултирала герилским ратом који је потрајао све до 1926. године. Територија Црне Горе је званично постала Зетска област Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а 1929. је реорганизована у већу Зетску бановину Краљевине Југославије.

У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале силе Осовине и 12. јула 1941. основале марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак у којем су учествовале различите народне групе, укључујући и будуће четнике и комунисте (КПЈ). Устанак је знатно јењао до половине августа 1941. након сурових италијанских репресалија и сукуба међу устаницима. Америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успели да ослободе Црну Гору, која је после рата постала једна од шест република ФНРЈ са седиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици).

Након такозване Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори дошли су Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић, који су углавном заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), председник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер.

После распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Новој држави су 1992. због своје улоге у ратовима у бившој Југославији биле уведене економске санкције и прошла је кроз период хиперинфлације 1993-1994.

Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.(http://www.vreme.com/cms/view.php?id=327446) Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију.

Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена немачка марка као званична валута,(http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=1999&mm=11&dd=02&nav_category=1&nav_id=2750) прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута.

Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.10) Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности. На референдуму 21. маја 2006., већина од 55,3% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.11) Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006.

Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација12), а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.13)

Политика

Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донет 22. октобра 2007.

Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Председник је такође члан Врховног савјета одбране.

Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Владајућа странка у Црној Гори од увођења вишестраначја је Демократска партија социјалиста Црне Горе, у коалицији са много мањом Социјалдемократском партијом Црне Горе.

Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик.

Државни симболи

Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб се ради на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро.

Војска

Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су наслијеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.(http://www.politika.rs/rubrike/Politika/t5602.sr.html)

Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. На међународној сцени, планови Црне Горе су да постане дио НАТО пакта.(http://www.gov.me/biblioteka/1175780009.doc Презентациони документ Републике Црне Горе) Тренутно је чланица програма Партнерство за мир.

Територијална подјела

Црна Гора је административно подељена на Глави град (Подгорицу) у чијем су саставу две градске општине (Голубовци и Тузи), Престоницу (Цетиње) и 19 општина.

У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа.(http://www.monstat.org/srCGuBrojkama.htm)

Градови

Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док је Цетиње престоница.

Демографија

Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Републици Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и верском саставу који следе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011. (http://www.monstat.org/userfiles/file/popis2011/saopstenje/saopstenje(1).pdf)

Етнички састав

Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је последњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногорце, Србе, Бошњаке, Албанце, Муслимане и Хрвате.

У Црној Гори живи око 400 Јевреја који су новембра 2013. добили прву синагогу.(http://novosti.rs/vesti/planeta.300.html:461794-Podgorica-dobija-sinagogu)

Етнички састав према резултатима пописа становништва из 2011. године:

У односу на попис становништва из 2003. године број Црногораца је порастао за 1,81% док је број Срба опао за 3,25%. Такође, број Бошњака је порастао за 0,88% док је број Муслимана опао за 0,66%.

Језички састав

Већина грађана говори српским језиком ијекавског изговора по попису становништва из 2011. године. Посљедњих десетак година почео је да делује појачан покрет за засебан такозвани црногорски језик.(http://www.vreme.com/arhiva_html/478/18.html) Овај такозвани посебни језик је у уставу из 2007. проглашен званичним језиком Црне Горе. Поред ова два језика, признати су још и албански, бошњачки и хрватски језик.

Од 2011. у институцијама (изузев Скупштине) и у образовном систему је званични службени језик српски под именом српско-црногорски.

Језички састав према резултатима пописа становништва из 2011. године:

У односу на попис становништва из 2003. године број говорника црногорског је порастао за 15,01% док је број говорника српског језика опао за 20,61%. Такође, број говорника босанског језика је порастао за 3,04% док је број говорника бошњачког језика опао за 2,62%.

Верски састав

По уставу Црне Горе, све вјерске организације имају једнака права и одвојене су од државе.

Већина грађана Црне Горе је православне вјере. Вјерници Српске православне цркве су окупљени око Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. У Црној Гори дјелује и Црногорска православна црква, која себе сматра насљедницом православне цркве која је постојала до 1920. када је припојена уједињеној Српској православној цркви. Постоји и значајан број сунитских муслимана у држави који имају своју Исламску заједницу Црне Горе. Католички верници су организовани око Барске надбискупије и Которске бискупије.

Верски састав према резултатима пописа становништва из 2011. године:

У односу на попис становништва из 2003. године број муслимана је порастао за 1,37% док је број православаца опао за 2,17%.

Привреда

Најважнија рудна богастсва су руде боксита, жељезне руде и угља. Главне индустријске дјелатности су прерада дувана, соли и алуминијума.(https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/mj.html)

Од укупне површине Црне Горе (13.812 km²), пољопривредно земљиште обухвата 5.165 km² (37,40%). Површина укупног обрадивог земљишта је 1899 km² (13,75% од укупне површине земљишта у Црној Гори). Од пољопривредних култура гаје се житарице, кромпир, дуван, винова лоза, агруми, маслине и смокве.

Туризам је врло значајан за привреду Црне Горе.

Године 1999, као валута је уместо југословенског динара уведена немачка марка. Од 2002. евро је платежно средство у Црној Гори.

Године 2007. запослено је било 156.408 становника, највише у секундарном и терцијарном сектору. Црна Гора је од 18. јануара 2007. чланица Светске банке и Међународног монетарног фонда.

Електропривреда

Производња електричне енергије у Црној Гори обавља се у термоелектрани „Пљевља“ и хидроелектранама „Мратиње“ и „Перућица“. Производња електричне енергије у 2007. години била је 2363 GWh. Капацитети ових електрана не задовољавају потребе Црне Горе па је она принуђена увозити електричну енергију.

Због потреба планира се изградња још другог блока термоелектране у Пљевљима, хидроелектране на Комарници и 4 хидроелектране на Морачи за додатних 407 GWh годишње (http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?yyyy=2007&mm=12&dd=14&nav_id=276472), као и изградња минихидроелектрана на 43 водотока (http://www.b92.net/biz/vesti/region.php?dd=2&mm=2&yyyy=2008).

Саобраћај

Република Црна Гора је по свом положају медитеранска и балканска земља, па је и главни саобраћајни правац у земљи веза између лука на Јадрану и балканске унутрашњости у залеђу. Главна тешкоћа земље је њен веома изражен планински карактер и непроходност, што је знатно допринијело спором развоју саобраћаја у земљи.

Укупна дужина жељезничке мреже у Црној Гори је 250 km.(http://www.gov.me/files/1228912471.pdf) У земљи постоје две жељезничке линије. Важнија је Бар-Подгорица-Бијело Поље (Србија) и дио је пруге Београд-Бар. То је и једина електрифицирана железничка линија у земљи. Друга пруга је пруга Никшић-Подгорица-Божај (Албанија). Једини жељезнички чвор је Подгорица.

Укупна дужина путева у Црној Гори је око 7.000 km, а дужина магистралних и регионалних путева је 1.847 km. Од око 5100 km локалних и некатегорисаних путева, око 50% у чврстој подлози (асфалт, бетон). У земљи нема ауто-путева, мада постоје путеви и њихове дионице са три траке. Са друге стране, посебност Црне Горе је број тунела и мостова на њеним путевима. Године 2006. је отворен тунел Созина, којим је знатно скраћен пут између јадранске обале и залеђа. Такође постоје планови за изградњу ауто-пута Београд-Бар и моста преко мореуза Вериге у Боки которској.(http://www.gov.me/files/1228912471.pdf)

Црна Гора је поморска земља са дугом поморском традицијом. Бокељи и Бока которска добар дио своје историје везују за море и поморство. Котор је био старо поморско средиште овог дела Јадрана. Данас је лука са највећим значајем за привреду земље и привреду Србије у залеђу лука Бар. Такође, постоји редовна поморска линија фериботом Бар-Бари. Котор, Тиват и Зеленика, сви у Боки, су мање луке.

Од слатких вода (ријеке, језера) пловно је Скадарско језеро и његова притока, Ријека Црнојевића, око ушћа. Овај вид водног саобраћаја је слабо развијен и изводи се највише мањим пловилима (чамци).

У Црној Гори постоје 2 аеродрома, аеродром Подгорица и аеродром Тиват. Први аеродром је најважнији у земљи, док је други важан за љетњи туризам. Постоје и мањи аеродроми на сјеверу земље (Беране, Жабљак, Никшић), али они нису опремљени за прихват већих летјелица и значајни су само на нивоу државе.

Туризам

Црна Гора има добре услове за развој свих врста туризма, пошто посједује лијепе плаже, планински регион на сјеверу, богату културну баштину и добро очувану природну средину. Црна Гора је била познато туристичко одмаралиште током 1980-их, али је због ратова вођених у околним држава током 1990-их њен имиџ туристичке дестинације нарушен. Црногорски туризам није почео да се опоравља до почетка 2000-их, а од тада се знатно повећао број туриста и ноћења.

Проблеми за туристички развој су углавном слаба инфраструктура или недостатак исте. Тако је на примјер снабдјевање водом и сад недовољно, нарочито у љетним мјесецима. Слично је и са путевима и жељезничком мрежом.

Скоро све економске активности Црне Горе усмјерене су на развој туризма. Влада Црне Горе је себи за циљ поставила развој Црне Горе у елитну туристичку дестинацију.

Познате туристичке дестинације у Црној Гори су:

Култура

Култура Црне Горе је обликована разноврсношћу утицаја кроз своју историју. Утицај православља, словенства, централне Европе, ислама и поморске медитеранске културе (из делова Италије, попут Млетачке републике) били су присутни у посљедњих неколико вијекова. Подгорица и Цетиње су најважнији центри културе и умјетности у држави. У Будви се сваког љета одржава умјетничка манифестација Будва-град театар.

Црна Гора има бројне значајне културне и историјске споменике, укључујући споменике из пререоманике, готике и барока. Црногорско приморје је познато по својим вјерским споменицима, укључујући катедралу светог Трипуна у Котору, базилику светог Луке (стару више од 800 година), цркву Госпа од Шкрпјела, манастир Савину и остале. Црногорски средњовјековни манастири садрже хиљаде квадратних метара фресака. Најпознатији православни манастири у Црној Гори су: Цетињски манастир, манастир Морача и манастир Острог.

Књижевност

Први књижевни радови са ових простора потичу из преднемањићког доба, при чему се најстаријим познатим књижевним дјелом сматра „Краљевство Словена“ написано у Бару (http://www.montenet.org/culture/literatu.htm), чији поједини делови потичу из прве половине 11. вијека. За део Летописа Попа Дукљанина који говори о животу кнеза Јована Владимира сматра се да је преузет из његовог, данас изгубљеног, житија, које је настало непосредно након његове смрти 1016. године. У Цркви светог Петра у Бијелом Пољу је настао богато илустрован рукопис Мирослављево јеванђеље, највјероватније писан око 1190. године по наруџби хумског кнеза Мирослава. У цетињској штампарији Ђурађа Црнојевића 1494. године, штампан је првогласник Октоих, који се сматра првом ћириличном штампаном књигом Јужних Словена.(http://www.montenet.org/culture/printing.htm)

Најпознатији црногорски књижевник је Петар II Петровић Његош („Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“, „Луча микрокозма“). Други значајни писци су Стјепан Митров Љубиша и Марко Миљанов („Примјери чојства и јунаштва“, „Живот и обичаји Арбанаса“). Од новијих књижевника из Црне Горе најпознатији су Михаило Лалић, Радован Зоговић и Бранимир Шћепановић.

Музика

Традиционални црногорски народни музички инструмент су гусле. Традиционална народна игра је оро, игра у којој играчи стоје у кругу наслоњени једни другима на рамена док један или двојица играча стоје у средини.

У Црној Гори се одржавају љетњи фестивали поп-музике Пјесма Медитерана у Будви, Сунчане скале у Херцег-Новом и фестивал изворне музике Цетиње Фест.

Образовање

Образовање дјеце почиње у предшколским установама или основним школама. Дјеца се уписују у основне школе у 6. години, а основно образовање траје девет година. Ђаци даље могу наставити образовање у средњим школама, које трају 3 или 4 године.

У Црној Гори дјелује Универзитет Црне Горе, основан је 29. априла 1974. године. Настао је спајањем три факултета: Економског, Техничког и Правног из Титограда, двије више школе: Педагошке академије из Никшића и Више поморске школе из Котора, као и три самостална научна института: Историјског, Пољопривредног и Института за биолошка и медицинска истраживања, добивши тада име Универзитет у Титограду. Годину дана након оснивања име мијења у Универзитет “Вељко Влаховић”, а 1992. године у Универзитет Црне Горе, како се и данас зове. Факултети овог Универзитета се налазе у Подгорици, Никшићу, Цетињу, Котору и Херцег Новом.

Кухиња

Црногорска кухиња је резултат географског положаја Црне Горе и њене дуге историје.

Италијански утицај на традиционална јела у континенталном делу Црне Горе и њеној јадранској обали је видљив у начину припремању хлеба, меса, сира, вина и алкохолних пића, супа и чорби, паленте, пуњене паприке, ћуфти, приганица, раштана итд.

Други велики утицај потиче са Леванта и из Турске, и огледа се у припремању сарме, мусаке, пилава, пита, бурека, ћевапа, кебаба, баклаве, итд. Мађарска јела гулаш, сатараш и ђувеч су такође честа. Утицај континенталне Европе је највише трага оставио на припремање десерата: крофни, џемова, бројних врста бисквита и колача.

Црногорска кухиња зависи од географског положаја, пошто се јела која се служе на приморју разликују од јела у сјеверним брдским пределима. На приморју је велик утицај медитеранске кухиње, са уобичајеним јелима од морских плодова (рибе, хоботнице, шкампе и лигње).

Од црногорских јела позната је његушка пршута. Познате врсте вина из Црне Горе су вранац (црно вино) и крстач (бијело вино). Такође су и познате цицвара и качамак.

Спорт

Црногорски олимпијски комитет је јула 2007. примљен у чланство Међународног олимпијског комитета, а Црна Гора се као самостална држава први пут појавила на Олимпијским играма 2008. у Пекингу. На Летњим олимпијским играма 2012. одржаним у Лондону (Енглеска), женска рукометна репрезентација Црне Горе освојила је сребрну медаљу, што је прва олимпијска медаља за ову државу у историји.

Прва лига Црне Горе у фудбалу је највише фудбалско такмичење у Црној Гори, у организацији Фудбалског савеза Црне Горе. Лига је настала 2006/07. после референдума о осамостаљењу Црне Горе. До тада, црногорски клубови су играли у јединственој лиги Србије и Црне Горе.

Ватерполо је један од најпопуларнијих спортова у држави. Црна Гора је освојила Европско првенство 2008. у Малаги на свом првом учешћу од раздвајања Србије и Црне Горе.

Од осталих спортова популарни су кошарка, рукомет и рагби.

Екологија

Црна Гора је прва земља која је се прогласила за еколошку државу када је Скупштина Црне Горе 20. септембра 1991. на Жабљаку донела „Декларацију о еколошкој држави Црној Гори“. Ставка о Црној Гори као еколошкој држави унијета је и у Устав Црне Горе из 1992. године.

На територији Црне Горе постоји пет националних паркова: Дурмитор, Биоградска гора, Скадарско језеро, Ловћен и Проклетије.

Литература

Спољне везе

  • http://www.me Црна Гора - Званична презентација
Штампање