Стјепан Митров Љубиша
Рођење: 11. март 1824. Будва, Аустријско царство Смрт: 23. новембар 1878. Беч, Аустроугарска

Стјепан Митров Љубиша (Будва, 11. март 1824 — Беч, 23. новембар 1878), српски књижевник и политичар из Црне Горе.

Био је председник Далматинског сабора од 1870. до 1877. Као дугогодишњи бокељски представник у Далматинском сабору и посланик у Царевинском већу у Бечу успевао је да спречава талијанизацију Далмације и да испослује многе уступке за бокељске Србе и за српскохрватски језик у Далмацији.

Стјепан Митров Љубиша је рођен 29. фебруара/11. марта 1824. године у Будви.¹⁾²⁾ Његова породица је била из чувенога племена Паштровића.³⁾ Стјепанов отац Митар Љубиша провео је готово читав живот на мору, а умро је када је Стјепану било 14 година.⁴⁾ Није се редовно школовао.⁵⁾ Једно време похађао је талијанску школу, али пошто је рано остао без оца био је принуђен да рано зарађује.⁶⁾ Почео је да ради као бесплатни приправник у општини и ту је почео сам да се образује и да учи.⁷⁾ Пошто је био успешан као самоук постао је 1843. опћински секретар у Будви.⁸⁾⁹⁾ На том положају стекао је толико правничког и административног искуства да су га именовали за јавног биљежника.¹⁰⁾ У општинској служби покушавао је да ублажи крвну освету, па је мирио завађена племена и породице.¹¹⁾ У то време италијански је био главни језик у администрацији, судству и јавној управи, а Љубиша је због природе посла морао да чита разне законе и да их проучава, па је постао толико способан да су му сви долазили да за њих пише разне жалбе или да их брани пред судом.

Током 1848. био је кандидат за уставотворну скупштину.¹²⁾ На бокељској скупштини говорио је против слања заступника у Беч и против талијанизирања тврдећи да их је Аустрија више италијанизирала за кратко време, него што је то Венеција учинила за 4 века.¹³⁾ Залагао се да се српски језик уведе као службени језик у јавној употреби.¹⁴⁾ Тражио је да се укине полицијска уредба из 1828. по којој су православни Бокељи били принуђени да не раде за католичке празнике.¹⁵⁾ Био је због својих залагања гоњен од стране Баховога режима.¹⁶⁾

Окончањем апсолутизма и успоставом уставности био је изабран 1860. за посланика у државном парламенту у Бечу.¹⁷⁾ Почетком 1861. изабран је за члана далматинске делегације, која је на банској конференцији у Загребу требала да преговара о уједињењу Далмације са Хрватском и Славонијом.¹⁸⁾ Исте године изабран је за заступника бокељских општина на Далматинском сабору, а на том сабору изабран је као посланик у Царевинском већу (аустријски парламент).¹⁹⁾ У Царевинском већу као законодавној скупштини говорио је српски бранећи на тај начин равноправност свога језика.²⁰⁾

Тражио је уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом сматрајући то јемством равноправности.²¹⁾ Захваљујући његовим залагањима донешено је више важних одлука:

• уведен је 27. марта 1862. године српски језик као службени језик за далматинске судове.²²⁾
• повучена је и стара одлука из 1828, по којој православни Бокељи нису смели да раде за католичке празнике.²³⁾
• православни далматински ђаци су могли да добију стипендије за универзитет у Бечу
• Далмацији је опроштен стари дуг настао у време глади
• одобрено је оснивање српске поморске школе у Херцег Новом.²⁴⁾

Док су се Чеси налазили у Царевинском већу (1861—1862) припадао је њиховом клубу и залагао се за федеративно уређење монархије.²⁵⁾ У Царском већу се није само јављао поводом права Словена. Веома је значајан био његов предлог о побољшању ратне морнарице, да га је похвалио надвојвода Фердинанд Макс.

Поново је 1866. био изабран за бокељског посланика на Далматинском сабору, а на сабору је био изабран за посланика на Царевинском већу.²⁶⁾ У Царском већу гласао је против Аустро-угарске нагодбе, тј. дуалне поделе монархије.²⁷⁾ На Љубишин предлог гимназија у Дубровнику је одузета језуитима.²⁸⁾ Навео је да језуити не знају народни језик и да нису положили законом прописан учитељски испит, а са друге стране да има много незапослених далматинских учитеља са положеним учитељским испитом.²⁹⁾ На Љубишин предлог и на основу његових статистичких података о великој неписмености у сеоским срединама, повећана је 1870. државна дотација народних школа у Далмацији.³⁰⁾

Аустријска влада је одлучила да прекрши више пута понављана обећања о традиционалним бокељским повластицама да остану ослобођени војне обавезе. Љубиша је у Царевинском већу указивао на могуће неприлике у случају увођења војне обавезе у Боки Которској, а како власт није показивала намеру да одустане од таквог закона онда је тражио од бокељских општина да петицијама покушавају да спрече такав развој.³¹⁾ Закон о војној обавези у Боки Которској изазвао је 1869. године Бокељски или Кривошијски устанак, који је окончан 1870. Власти су чак Љубишу прогласиле кривим за увођење тог закона, па су тиме изложили Љубишину Будву нападу устаника.³²⁾ При крају 1869. власти и устаници су били спремни на преговоре. Иако су Љубишу сматрали деломично одговорним за увођење војне обавезе устаници су тада инсистирали да он буде посредник у преговорима.³³⁾ Устаници су положили оружје под условом опште амнестије, надокнаде материјалне штете и обећања да се Бокељи више неће узимати у војску.³⁴⁾

Поред аустријског генерала Гаврила Родића највише заслуга за тај мир имао је Љубиша.³⁵⁾ Захваљујући Љубиши на седницама Царевинског већа откривена је пуна истина о бокељском устанку и утврђена је одговорност за крвопролића, рушења и палеж.³⁶⁾ Изнио је чињенице да је опљачкано и попаљено 14 села и да је опљачкано и порушено 27 цркви и 3 манастира.³⁷⁾ На седници аустријског парламента 25. марта 1870. изнио је пуну истину о бокељском устанку, а пошто су тој седници присуствовали многи страни новинари разбијена је легенда о аустријској културној мисији на варварском Балкану.³⁸⁾

На Љубишин захтев, а по споразуму са генералом Гаврилом Родићем одлучено је да влада:

• исплати штету на изгорелим кућама,
• исплати штету почињену црквама и манастирима,
• изгради путеве по Кривошијама,
• пола године храном издржава породице устаника.³⁹⁾

Поново је јуна 1870. био изабран за посланика на Далматинском сабору, а сабор га је поново изабрао као посланика за Царевинско веће.⁴⁰⁾ Цар га је 1870. именовао за председника Далматинског сабора и на том месту је био до 30. јануара 1877.⁴¹⁾⁴²⁾ Док је Алфред Јозеф Потоцки био председник владе (1870—1871) Љубиша је успео да испослује да се Бока Которска и Дубровник одвоје од православне Далматинске епархије и да се у Котору успостави православно владичанство.⁴³⁾

Био је у групи од пет далматинских посланика, који су од Далматинског сабора добили императивни мандат да о свим важним политичким питањима морају пре тога да консултују сабор.⁴⁴⁾ Међутим када је једном приликом требало нешто да се хитно изгласа, а нису могли да консултују сабор Љубиша је као компензацију тражио и добио одређене уступке, а то је било:

• спровођење равноправности српскохрватског језика са италијанским у управи, судовима и школи
• озакоњење далматинских железница
• уређење Неретве и исушивање околних мочвара.⁴⁵⁾

Љубиша је у то време испословао да се о државном трошку оснује велика српска гимназија у Котору.⁴⁶⁾ Поред тога противио се да се споје италијанска и српскохрватска учитељска школа у Задру, јер је сматрао да би то било лоше за наш језик.⁴⁷⁾ Далматински сабор је 1872. својој петорици посланика у Царевинском већу укинуо императивни мандат, па су слободно могли да гласају по својој вољи.⁴⁸⁾

Током 1873. године на Царевинском већу су гласали за изборни закон по коме посланике Царевинског већа не бирају сабори, него их непосредно бира народ.⁴⁹⁾ Љубиша је испословао да Бока као посебна изборна јединица даје једног представника за царско веће.⁵⁰⁾ Иако би и без њихових гласова прошао тај нови изборни закон већина заступника Далматинског сабора протествовала је против одлуке својих представника.⁵¹⁾ Након тога њих петорица основали су лист „Земљак”, у коме су се залагали за братство између Срба и Хрвата.⁵²⁾ Народна странка је након освајања већине 1870. почела да води клерикалну и ексклузивну хрватску политику, па се Љубиша због тога често сукобљавао са вођом Народне странке Миховилом Павлиновићем.⁵³⁾

Хрвати су након Хрватско-угарске нагодбе почели да се другачије понашају према Србима.⁵⁴⁾ Успротивио се 26. јануара 1877. године да се Далмација припоји Угарској и Хрватској без дозволе Далматинског сабора.⁵⁵⁾ Посебно је наглашавао да Дубровник и Бока Которска никада нису припадали ни Далмацији, а посебно не Хрватској.⁵⁶⁾ Одмах након тога говора Народна странака је 30. јануара 1877. одлучила да му одузме посланички мандат.⁵⁷⁾ Он им је тада поручио: „Ја знам да ви мене не трпите, јер сам Срб православне вјере”.⁵⁸⁾

Љубиша је касно почео да пише. У почетку је читао готово искључиво талијанске писце, па је у почетку покушавао да их преведе или преради у народном стиху.⁵⁹⁾ Прерадио је неке делове од Дантеа и Лодовика Ариоста.⁶⁰⁾ Када је научио француски и енглески највише је волио Маколејеве есеје.⁶¹⁾ Након тога обратио је пажњу на српску књижевност и то Вукове народне песме, народне приповетке Вука Врчевића и поезију владике Раде.⁶²⁾ Први његов самостални рад била је приповетка Шћепан Мали (1868), у којој је препричао мотив из Његошевог спева.⁶³⁾ Од 1870. почео је самосталније да пише, па је објавио Продају патријара Бркића и Кањоша Мацедоновића, а након тога написао је Скочидевојку, Поп Андровић нови Обилић, Крађа и прекрађа звона и Горде.⁶⁴⁾ Његове приче штампане су 1875. латиницом као Приповијести црногорске и приморске, а онда су 1876. штампане ћирилицом у Београду.⁶⁵⁾ У последњим годинама радио је највише на Причањима Вика Дојчевића.⁶⁶⁾ Намеравао је да напише стотину прича, али прерана смрт га је у томе спречила, па је написао само тридесет и седам прича, које је објављивао у Српској Зори.⁶⁷⁾ У својим приповеткама износио је традиционалне мотиве народних прича.

• Стефан Митров Љубиша, Српска зора, Беч, 1878, стр. 110—114, 130—133
• Коста Милутиновић, Срби у Далмацији 1797-1878, Историја српског народа, књига 5, том 2, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 279—307
• Матица српска, Одабране биографије, том 5
• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, том 2, Београд, стр. 711—712

Stjepan Mitrov Ljubisa