Историја Црне Горе

Праисторија

Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене.

Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору.

Антика

Током античког периода, на простору западног Балкана живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9).

Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем веку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору Константин Порфирогенит, „De administrando imperio“ („О управљању Царством“) (О Дукљанима и земљи у којој сада станују, глава 35) Византолошки институт САНУ ISBN 978-86-83883-08-0. Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмације, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости.

Средњи вијек

Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун.

На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему сведочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије.

Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара.

Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који вођењем успјешне политике успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине (У писму упућеном Михајлу 8. јануарa 1078. године, папа Гргур VII му се обраћа као словенском краљу (Sclavorum regi), због чега се данас сматра да се он током 1077. године прогласио краљем, а да је касније од папе добио потврду те титуле.), чиме Зета постаје прва српска краљевина. Савременици не помињу уз самог Михајла етничке одреднице, као уз његовог оца. Са друге стране, његове поданике, осим општом одредницом Словени (папа Гргур VII), називају Србима (Скилица и Скиличин настављач, који их назива и Хрватима уз опаску:„… народ Срба, који и Хрватима називају“, као и, за то доба карактеристичним, архаизмима (Скилица Трибали, Ана Комнин Далмати, а посредно Хрватима и Дукљанима. Сматра се да се Вријенијев коментар о Хрватима и Дукљанима који злостављају Илирик односи на Михајлов рат са Византијом (1072—1075), као и да писац под тим термином заправо подразумијева Србе (Византолошки институт САНУ, „Византијски извори за историју народа Југославије (III том)“ (фототипско издање оригинала из 1966), Београд 2007 ISBN 978-86-83883-09-7).

Са друге стране у модерној историографији постоји спор око етничке припадности становника Дукље/Зете. У дјелу црногорске и дјелу хрватске историографије Дукља/Зета се сматра засебним етничким и геополитичким ентитетом, док у српској историографији доминирају схватања по којима је Дукља/Зета дио српског етничког корпуса. Његов син Бодин проширује државу припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Рејмондом Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-тих година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету припаја својој држави и даје је на управу свом најстаријем сину Вукану.

Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу „краљ Србије”. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-тих година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Црне Горе подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора.

Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонаследнику тзв. младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонаследника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додељена породици Балшића.

Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем.

Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином XV вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда Другог, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његових синова (Ђурђа и Стефана), Црна Гора ће 1499. године и дефинитивно пасти у отоманске руке. Значај породице Црнојевића и њихове владавине лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих“ (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову).

Турска владавина

Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Црна Гора је кратко вријеме постојала као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614.

У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства: локална племена су била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису хтјели да прихвате османску власт и у 17. вијеку су подигли бројне буне. Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. Млетачка република је увела звање гувернадура који се је у њено име мијешао у црногорску политику.

Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Шћепан Мали, који се представљао као збачени руски цар Петар III, за кратко раздвојио је свјетовну од црквене власти, дјелимично сузбио племенску неслогу и учврстио централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Аустрији. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Црној Гори су припојена Брда.

Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и укинуо је 1832. звање гувернадура пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео острва Врањину и Лесендру.

Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за кнеза. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповедништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић Његош.

Независност Црне Горе

Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору је од капитулације поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност.

Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обележио сукоб имеђу краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку.

Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске.

Кнез Никола је на 50. годишњицу своје владавине прогласио Црну Гору краљевином, а себе њеним првим (и како ће догађаји показати, јединим) краљем.

У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. Црна Гора је морала под притиском великих сила да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Санџаку и Метохији.

У Првом свјетском рату Црна Гора је уз Србију против Централних сила. Црногорска војска је штитила повлачење српске војске кроз Албанију, али је и она сама капитулирала 1916, а краљ Никола је отишао из земље да не буде заробљен. Године 1918, савезници Црне Горе су ослободили Црну Гору. На основу одлуке Подгоричке скупштине, територија Црне Горе је присаједињена Србији и ускоро потом је ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Југословенске државе

Зеленаши односно присталице краља Николе и противници уједињења са Србијом који се нису слагали са одлукама Подгоричке скупштине, подигли су 7. јануара 1919. године побуну. Побуна је резултирала герилским ратом који је потрајао све до 1926. године. Територија Црне Горе је званично постала Зетска област Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а 1929. реорганизована је у већу Зетску бановину Краљевине Југославије.

У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале силе Осовине и 12. јула 1941. основале марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак у којем су учествовале различите народне групе, укључујући и будуће четнике и комунисте (КПЈ). Устанак је знатно јењао до половине августа 1941. након сурових италијанских репресалија и сукуба међу устаницима. Америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успели да ослободе Црну Гору, која је после рата постала једна од шест република ФНРЈ са седиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици).

Након такозване Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори дошли су Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић, који су углавном заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), председник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер.

После распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Новој држави су 1992. због своје улоге у ратовима у бившој Југославији биле уведене економске санкције и прошла је кроз период хиперинфлације 1993-1994.

Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.(http://www.vreme.com/cms/view.php?id=327446) Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију.

Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима током НАТО агресије. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена немачка марка као званична валута,(http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=1999&mm=11&dd=02&nav_category=1&nav_id=2750) прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута.

Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.1) Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности. На референдуму 21. маја 2006. већина од 55,3% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.2) Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006.

Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација3), а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.4)

Сродни чланци

Штампање