Митрополија црногорско-приморска

Митрополија црногорско-приморска, епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је митрополит Амфилохије (Радовић), а сједиште митрополије се налази на Цетињу.

Најстарија је епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Претеча данашње Митрополије црногорско-приморске била је Зетска епископија коју је основао Свети Сава (1219/1220). Први зетски епископ кога је поставио био је по свој прилици Иларион. Сједиште прве епископије убрзо се усталило у манастиру Светог Михаила на Превлаци код Тивта. Ту се оно задржало преко 200 година. Српска немањићка држава доживјеће врхунац за вријеме цара Душана Силног, кад је 1346. године српска црква са ранга Пећке архиепископије уздинута на ранг Пећке патријаршије. Први српски патријарх постао је дотадашњи архиепископ Јоаникије I. Исте године је и Зетска епископија уздигнута на степен Зетске митрополије и она је као таква остала до данас.

Све до средине 15. вијека сједиште Митрополије било је у Боки Которској, када је силом прилика преко Будве, Пречисте Крајинске, манастира Врањине, манастира Светог Николе на Ободу, пренијето на Цетиње. Митрополит Василије Петровић, у својој „Историји о Черној Гори“, писаној у Русији, која је уједно и прва историја Црне Горе, биљежи историјски потврђено предање да су „Млечићи, послије одласка митрополита потровали превлачке калуђере. Том приликом потровано је 72 калуђера, а манастир срушен“. Млечанима је овај манастир сметао као православно упориште на јужном Јадрану. Ово је уједно и било раздобље, када су Млечани преотели Балшићима, односно њиховим насљедницима Лазаревићима и Бранковићима, њихове приморске посједе па су у њима настојали да потисну православље. За манастир Светог Николе на полуострву Врањини се сматра да га је основао први зетски епископ Иларион. Доња Зета, у којој се налазио и овај манастир, у вријеме пресељавања Митрополије је потпала под власт господара Горње Зете Стефана Црнојевића.

Зетски митрополити пренијели су 1485. године своју столицу стално у Црну Гору, на Цетиње, и настанили су се у Богородичином манастиру, задужбини црногорског господара Ивана Црнојевића. Они су и даље вршили духовну надлежност над цијелим својим старим подручјем, које је у приморју припало Млечићима, а у Доњој Зети и око Скадра Турцима. За ово подручје под Турцима држали су они и даље викарног епископа, који им је обично постајао и насљедник на митрополитској столици. У први мах живот ове црногорске митрополије почео је лијепо да се развија. У њој је 1493. уређена прва српска штампарија и штампане прве српске књиге. Послије коначне пропасти државне самосталности (1499), наступила су и по ову митрополију врло тешка времена. Митрополит је морао признати за старјешину охридског архиепископа, који је у то вријеме управљао српском црквом послије пада Српске деспотовине (1459). Тако је и црногорски митрополит Василије учествовао 1532. године на охридском синоду који се састао да осуди смедеревског митрополита Павла, када је овај покушао да обнови Пећку патријаршију. Али послије успјешног обновљења Пећке патријаршије за вријеме Макарија (1557), Црногорска митрополија дошла је поново под њену духовну власт. Када је 1766. Пећка патријаршија поново укинута, Црногорска митрополија није подвргнута Цариградској патријаршији, као остали дијелови српске цркве под турском влашћу, већ се ослонила на руску цркву, која је сходно тадашњим приликама сматрала митрополију за аутокефалну.

Од аустријско-млетачких ратова с Турцима, крајем 17. вијека, почели су црногорски митрополити да играју све виднију и важнију улогу у народним покретима за ослобођење. Владика Висарион Бориловић (1685—1692) ослањао се је при тој акцији на Млечиће, а његов насљедник Данило Петровић-Његош (1697—1735) успио је, преко српских емиграната у Русији, да веже трајно пријатељство између Русије и тадашње Црне Горе. Та околност много је допринијела, да су од сада за црногорске митрополите долазили само братственици из племена Његуша, који су успјели да уведу једну врсту теократске владавине у Црној Гори и готово потпуно ослободе је од Турака. Послије Данила велике заслуге су стекли за политички напредак и државно устројство Црне Горе викарни епископ Василије (1750—1766), митрополити Петар I Свети (1782—1830) и Петар II (1830—1851), творац Горског вијенца.

Насљедник митрополита Петра II, Данило I (1851—1860), одлучио је да се не калуђери и не посвећује за митрополита. Кад су му Русија и народ то одобрили, прогласио се за насљедног књаза црногорског и одвојио црквену власт од световне. Отада је престало постављање црногорских митрополита из братства Петровић-Његуша, те су даљи митрополити обично били Бокељи. Први црногорски митрополит послије успостављења посебне световне државне власти у Књажевини Црној Гори био је образовани Далматинац Никанор Ивановић (1852—1860). Митрополитски двор остао је и даље на Цетињу, али сва непокретна манастирска и митрополитска имања узела је држава. Митрополиту, његовом придворном архимандриту и протођакону одредила је плату из државне благајне. Посебан духовни суд није био установљен још дуго, те су све брачне и свештеничке парнице ишле пред државни Сенат.

Црногорска митрополија проширена је ратовима од 1876. до 1878, те је поред Цетињске архиепископије основана још и Захумско-рашка епархија (са сједиштем у манастиру Острогу). Цетињски архиепископ је имао титулу „митрополит црногорски, брдски и приморски”. Цетињска архиепископија је била састављена из свих племена која су се налазила на десној страни ријеке Зете, са додатком вароши Подгорице и племена зетског. Захумско-рашка епархија била је састављена из свих племена која су се налазила на лијевој страни ријеке Зете. Године 1913, послије балканског рата, обновљена је Пећка епархија за све крајеве од босанске до албанске границе, који су тада припали Црној Гори.

Црногорски митрополити, послије раздјељења световне власти од црквене, настојавали су у више махова, да отворе богословију, дигну црквену просвјету и реорганизују цијелу црквену управу, али је у том раду могао да постигне већи успјех митрополит црногорски Митрофан Бан (1884—1920). За његово вријеме установљен је Свети синод Црногорске митрополије (1904), као највиша духовна власт и за сваку епархију је уређен конзисториј или епархијски духовни суд.

Црногорски Свети синод је крајем 1918. једногласно донио одлуку „да се независна Српско-Православна Св. Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији”. Послије уједињења Црне Горе са Србијом створени су предуслови за обнову јединства свих српских црквених области и епархија, а на чело овог покрета стао је митрополит црногорски Митрофан Бан који је у мају 1919. године у Београду председавао конференцијом свих српских архијереја. Управо под његовим председништвом, ова конференција је 13. (26) маја донела одлуку о успостављању духовног јединства свих српских црквених области и покретању поступка за формализацију уједињења путем одговарајућег канонског поступка, који је потом спроведен у сарадњи са Цариградском патријаршијом. Тако је Црногорска митрополија (17. јуна 1920) са свима осталим српским црквеним областима у једну аутокефалну српску цркву, названу Српском патријаршијом. Том приликом је одлучено, да се и Црногорска митрополија, као и све друге дотадашње аутокефалне српске црквене области уђу у обновљену Српску православну цркву, а цетињском епископу остави да и даље може носити наслов „митрополит црногорско-брдски и приморски“.

Према Уставу Српске православне цркве (1931) архијереј Црногорско-приморске епархије са сједиштем на Цетињу има по свом положају титулу митрополита. Укинуте су дотадашње епархије: Захумско-рашка (Никшићка), Бококоторска и Пећка. Тада је Митрополија обухватала сљедеће срезове: андријевачки, барски, берански, бијелопољски, даниловградски, колашински, бококоторски, никшићки, подогрички, цетињски и шавнички. Затим, 1947. формирана је Будимљанско-полимска епархија са сједиштем у Бијелом Пољу. Од Црногорско-приморске митрополије узети су срезови Андријевички до планине Трешњевик са испоставом Плав и Гусиње и Берански са испоставом Рожај. Ова епархија је укинута већ 1956. Каснијим формирањем Епархије будимљанско-никшићке (2001) заправо је обновљена Захумско-рашка епархија у нешто измијењеним границама и са новим именом. На тај начин, на простору Црне Горе опет постоје двије епархије: Црногорско-приморска (ранија Цетињска архиепископија) и Будимљанско-никшићка (ранија Захумско-рашка епархија).

Епископи зетски:

• Иларион (1220-1242),
• Герман (други по реду),
• Неофит (1261-1270),
• Јевстатије (1279-1286),
• Герман II (1286-1292),
• Михајло I (1293),
• Андрија (пре 1300-те),
• Јован (пре 1304-те),
• Михајло II (1305-1309),

Митрополити зетски:

• Давид I (1391-1396),
• Арсеније (1396-1417),
• Давид II (1417-1435),
• Јефтимије (1434-1446),
• Јосиф (око 1453-те),
• Теодосије (после 1453-те),
• Висарион (1484-1494),
• Пахомије (после 1491),
• Вавила (1494-1520),
• Герман (1520),

Митрополити цетињски:

• Павле (пре 1530),
• Ромил I (1530),
• Василије (1532),
• Никодим (1540),
• Макарије (1550-1558),
• Ромил II (1559),
• Пахомије (1568-1573),
• Герасим (1573),
• Дионисије (пре 1577),
• Венијамин (1582-1591),
• Рувим Његуш (1593-1639),
• Мардарије Корнећанин (1637-1661),
• Рувим Бољевић (1662—1685),
• Висарион Бориловић (1682-1692),
• Сава Очинић (1694-1697),
• Данило Петровић (1697-1735),
• Сава Петровић (1735-1781),
• Василије Петровић (1750-1766), егзарх трона пећког,
• Арсеније Пламенац (1781-1784),
• Петар I Петровић (1782-1830),
• Петар II Петровић (1830-1851).

Митрополити црногорско-приморски, од оснивања митрополије до данас:¹⁾

• Никанор Ивановић (1851—1860)
• Иларион Други Рогановић (1860—1882)
• Висарион Љубиша (1882—1884)
• Митрофан Бан (1885—1920)
• Гаврило Дожић (1920—1938)
• Јоаникије Липовац (1940—1945)
• администрирао митрополит скопски Јосиф Цвијовић (април 1945 — новембар 1946)²⁾
• администрирао епископ Владимир Рајић (новембар 1946 — мај 1947)
• Арсеније Брадваревић (1947—1961)
• Данило Дајковић (1961—1991)
• Амфилохије Радовић (од 1991)

Манастири Митрополије црногорско-приморске:³⁾

• мушки манастири: Цетињски, Острог, Морача, Савина, Пива, Ђурђеви ступови, Прасквица, Режевићи, Градиште, Дајбабе, Косијерево, Бијела, Подмалинско, Старчева Горица, Врањина, Морачник, Дуљево, Доње Брчеле, Стањевићи, Подмаине, Михољска Превлака, Обод и Ком.
• женски манастири: Добрска Ћелија, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, Бања код Рисна, Подластва, Горње Брчеле, Жупа код Никшића, Дуга Морачка и Добриловина.
• стари манастири у обнови: Острос, Жањица, Војнићи, Орахово, Бешка, Светог Преображења, Светог Јована Крститеља, Шудикова, Урошевица, Мајсторовина, Вољавац, Блишкова, Светог Николе, Брезојевица, Подврх и Калудра.
• нови манастири у изградњи: Светог Кирила и Методија, Светог Преображења и Светих Арханђела.

• Архијерејско намјесништво цетињско
• Архијерејско намјесништво подгоричко-даниловградско и колашинско
• Архијерејско намјесништво бококоторско
• Архијерејско намјесништво барско

• Амфилохије (Радовић)
• Православна црква у Црној Гори

• Н. Дучић. Историја српске православне цркве, 1894.
• Р. Грујић, Православна српска црква, 1921.
• М. Јастребов, Јепископија зетска (Гласник, 58);
• И. Руварац, Владике цетињско-зетске и црногорске

• Званични сајт Митрополије црногорско-приморске
  • Каталог зетских епископа и црногорских митрополита
  • Кратка историја Митрополије црногорско-приморске