Добро дошли на Српску енциклопедију

Немањићи

Немањићи, најзначајнија српска владарска династија, која је Србијом владала непрекидно од 1168. до 1371. Током њене владавине, Србија је досегла свој највећи успон.1) У династији Немањић, која се сматра светородном је било 11 владара, од чега 8 краљева и два цара, а сваки трећи владар је проглашен за свеца.2) Мада су ранији преци из ове породици били велики жупани из Рашке, родоначелником династије се сматра велики жупан Стефан Немања3) или преподобни Симеон Миротичиви4) (око 1114—око 1200).5) Затим следе краљ Стефан Првовенчани или Свети Краљ, Краљ Радослав, краљ Владислав, краљ Урош I, краљ Драгутин, краљ Милутин, краљ Владислав II, краљ Стефан Дечански, цар Душан Силни, цар Урош Нејаки.6)

У време владавине Немањића створена је прва самостална српска држава у средњем веку и успостављена је аутокефална црква. Увели су задужбинарство као морални кодекс и државни програм, живели су у скромним дворовима,7) а њихове задужбине су око 2.000 цркава и манастира,8) међу којима и најзначајнији српски манастири: Ђурђеви Ступови (1171), Студеница, Хиландар, Жича, Милешева, Сопоћани, Грачаница, Бањска, Дечани, Давидовица, Богоридица Љевишка, Велика и Мала Ремета.9)

Родоначелник Стефан Немања

Код Немањића је претежно владало начело првородства, престо је наслеђивао најстарији син, док је између синова дељена земља, управљајући као удеони кнежеви, истовремено признајући очеву врховну власт.10)

Стефан Немања је рођен у Рибници (Подгорица), као четврти син Завиде, великог жупана Рашке. Завида је био једини син великог жупана Вукана, кога је за жупана у Рашкој 1080. поставио Константин Бодин. Бодин је то учинио из политичких разлога, како би дошао до краљевске круне, без пристанка византијског цара и учврстио своју државу, која је обухватала Диоклитију, Травунију и Захумље, са престоницом у Скадру. По доласку на власт, Завиду је са власти свргуно његов стриц Марко и прогнао га, заједно са тројицом синовима Тихомиром, Страцимиром и Мирославом, у Рибницу,11) током борби за власт између завађених Вукановића.12)

Стефан Немања је крштен у рибничком Храму Светог Георгија, по католичком ритуалу 1122/1123,13) пошто су у то време у Рибници постојали само латински мисионари. Након очеве смрти је наследио четвртину српске кнежевине (од Раса до Ниша), док су остали делови државе припали његовој браћи. У почетку је био под влашћу свог брата Тихомира, али је за кратко време своје владавине стекао титулу „царски сан“ од византијског цара Манојла Комнина, што га је довело на вишу позицију у односу на браћу, што је значило извесну самосталност.14) Касније, када му је било близу 50 година, он и његови синови су у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Новом Пазару, примили кризмање или миропомазање, по православном обичају.15)

Попустљив према Римокатоличкој цркви у Зети, али велики противник неправославних учења и јереси, а посебно богумилства, које је у Србији готово сасвим искоренио, остао је упамћен као градитељ православних богомоља.16) У том периоду је подигао своје прве задужбине:17) Изградио је манастир Пресвете Богородице (1159), која се данас налази у рушевинама и манастир Светог Николе (1165—1168) у Топлици код Куршумлије.18) Ове грађевине су имали утицај на грађевине које су касније зидали Немањићи. Обе цркве су због оловних плоча којима су биле прекривене, бљештале на сунцу и виделе се надалеко, због чега је место добило назив Беле Цркве.19)

Због градњи цркава је дошао у сукоб са браћом. Сукоб се завршио Немањином победом.20) На Косову, код Пантина се војно сукобио са братом Тихомиром, који се утопио у реци.21) Након тога је Немања поново дошао на престо великог жупана, још увек у вазалном односу према Византији.22) На узвишењу изнад Раса је подигао Ђурђеве ступове, храм посвећен Светом Ђорђу 1171, са којим је у Србији уведен посебан стил у сакралној архитектури, касније назван рашки стил, затим, манастир посвећен Светом Николи, на Ибру код Рашке,23) познатији као Кончул или Никољача. Као сопствени маузолеј24) од 1183—1195.25) изградио је манастир Студеницу, своју најзначајнију задужбину.

У време када је градио Студеницу, Стефан Немања је добио титулу „самодршца“ или аутократора, која је означавала суверену власт на мањем подручју. Током владавине која је трајала дуже од три деценије успео је знатно да прошири своју територију,26) која се простирала од градова на Јадранском мору, међу њима најважнији Котор и Бар, преко Дукље, Ниша, Метохије, све до Софије. У току његове врладавине, православље је постало државна вера, са средиштем у епископији у Расу. У близини се налазио и његов двор, чије тачно место двора није познато.27)

Његова је главна заслуга што је ујединио српске земље под влашћу своје породице и проширио своју територију, освајајући византијске (грчке) пограничне области на истоку и југу. Овладао је делом моравско-вардарске котлине, а тиме и важном саобраћајницом, на важном геостратешком положају која спаја средњу Европу с Цариградом и Солуном и даље према Блиском истоку.28)

Немања је стварио услове за формирање и изградњу независне српски феудалне државе, а његови наследници су морали су да се прилагоде веома нестабилној ситуацији на Балкану, водећи упоредо дипломатске и војне акције против Византије, Бугарске и Угарске.29)

На Благовести 25. марта 1196. сазвао је државни сабор на Расу и абдицирао у корист свог средњег сина Стефана, након чега се замонашио у Студеници и постао монах Симеон.30) Истовремено, његова жена Ана је такође замонашена, као Анастасија,31) после чега је отишла у манастир Свете Богородице у Куршумлији.32)

Године 1198. син Сава га је позвао на Свету Гору, где се сместио најпре у манастир Ватопед, а затим су заједно, уз благослов византијског цара, на рушевинама старог храма, основали Хиландар.33) Осим тога, сматрају се ктиторима и шест других манастира на Атосу: Каракала, Ксиропотама, Филотеја, Велике Лавре, Ивирона и главне цркве у Кареји.34)

Умро је у манастиру Хиладару 13. фебрара 1200.35) Годину дана након смрти, на Светогорском сабору је канонизован као свети Симеон Мироточиви, чиме је постао први домаћи светитељ.36) Године 1204. син Сава, када се враћао у Србију да измири браћу је пренео његове мошти у Студеницу.37)

Стефан Немања је био је ожењен око 1150. године са Аном, највероватније византијског или српског порекла.38) Имали су три сина: најстаријег великог жупана Вукана, који је постао краљ Зете, средњег сина Стефана Првовенчаног (1196—1228),39) који је постао краљ и Растка Немањића, у монаштву Свети Сава (1174—1235), који се замонашио и постао први српски архиепископ,40) као и три ћерке; најстарију Вуку, рођену после Вукана и Стефана, која се замонашила и добила име Ефимија,41) друга је била удата за Манојла Анђела, касније епирског цара и трећа за Константина Тиха Асена, управника Скопља,42)43) који је касније постао бугарски цар.44)

Краљевска линија Стефана Првовенчаног

Стефан Првовенчани

Стефан Немањић или Стефан Првовенчани, је био изузетак, јер није испоштовано начело првородства. Преузео је престо великог жупана од свог оца 1196. Нашавши се у подређеном положају, његов старији брат Вукан је остао незадовољан, спремао је освету, али се за очевог живота није усудио ништа да уради. Не могавиши да дође до престола на легалан начин, јер га византијски цар није подржао, после очеве смрти са изнајмљеном војском је напао Стефана, али је Стафан успео да победи брата. Вукан се после тога окренуо римском папи, који му је као услов поставио прелазак Срба у римокатоличанство. Томе се међутим противио мађарски краљ Емерик (Имри), јер је и сам сматрао да полаже право на титулу краља Срба. Стефан је са престола збачен 1202. Србија је током ових знатно економски ослабила, њено становништво се проредило, Срби су почели да одлазе у суседне земље. Стефан је одлучио да снажно удари на Вука и успео да га сузбије све до Јадранске обале, те успео да поврати свој престо 1204. Браћа су одлучила да се измире и тражили су млађем брату Растку да се врати из Хиландара, да их помири.45)

Pапа Хонорије III му је 1217. послао златну краљевску круну.46) На државном сабору одржаном у Жичи, на Спасовдан 1220. Растко (Сава) је устоличен за првог српског архиепископа, а затим је крунисао свог брата Стефана,47) по византијском обреду, полагањем на главу честица деснице Јована Крститеља, које је 956. године пренета из Антохије у Цариград. Стефан Немањић је тиме посто самостални владар, самодржац, са првордственим наследним правом, признајући водеће место у владара византијском цару и од тада се потписивао као „првовенчани“ краљ српски.48) Ови догађаји су изазвали буру, завист и бес у суседним државама, посебно су наишли на неразумевање код архиепископа орхидског и целе Бугарске, Грка, Димитрија Хоматијана, за разлику од његовог сународника цариградског патријарха у Никеји.49)

У свом раду Стефан Немањић је следио примере свог оца, али се све више дивио и примерима свог млађег брата, који му је у свему помагао. Стога је, као удовац, у седмој деценији, замолио Саву да га замонаши, али се овај томе исрпва противио, највероватније покушавајући да одложи тренутак смене на престолу.50) Тек када је Стефан већ био на самрти, Сава је пристао да га замонаши и тада је добио име Симон.51) Истовремено је препустио Сави дужност да одреди наследника на престолу.52) Стефан Намањић је умро као монах Симон 24. септембра 1228.53) на Савиним рукама. Његово тело је из Раса, пренето у Студеницу, где је сахрањен, поред свог оца.54)

Стефан Немањић се женио три пута.55) Први пут највероватније око 1191, са византијском принцезом Евдокијом (Јевдокијом), синовицом цара Исака Другог Анђела и ћерком каснијег цара Алексија III.56) Са њом је имао 57) синове: краља Радосава, који није имао деце и Комнина. Након десет година брака, Стефан је 1201. отерао Евдокију и затим је цариградска црква разрешила њихов брак.58) Други пут се оженио блиском рођаком цара Колојана (Лепи Јован)59) 1204. са којом је имао два сина: краља Владислава,60) и Педислава, у калуђерству познатог као Сава II, који се рано замонашио и био захумски епископ и архиепископ (1263—1270).61) Трећи пут се оженио 1207. године са Аном, ћерком млетачког дужда Енрика Дандола и са њом је имао сина, краља Уроша I (1243—1276)62) и ћерку Ранијеру.63)

Радослав Немањић

Краљ Радослав Немањић 1228—1233. рођен је 1192. године, од мајке Евдокије, византијске принцезе и Стефана Немањића Првовеначног. У његовом васпитању пресудну улогу је имала мајка, која га је научила да се више осећа као Грк него као Србин.64) И њега је у Жичи крунисао стриц Сава. Био је ожењен Аном, Гркињом, ћерком епирског деспота Теодора I Анђела.65) своју политичку моћ је изгубио 1230. године, пошто је бугарски цар Арсен је потукао и заробио његовог таста Теодора Анђела, оца краљице Ане, освојивши простране области и тиме поставши најмоћнији владар на Балкану.66)

Три године касније, пошто је водио политику окренуту Византији67) и био ухваћен да води тајну преписку са Савиним великим противником Димитријем Хоматијаном.68) Незадовољна властела га је збацила са власти69) и прогласила његовог млађег брата Владилсава за краља.70)

Радослав је са женом најпре побегао у Дубровник 1234,71) а затим у Драч, где је његова жена имала кратку авантуру са неким странце, вероватно латински најамником. Понижен и разочаран, вратио се у Србију, где га примио Сава и замонашио га као Јована. Као монах је изградио припрату на цркви свете Богородице у Студеници.72)

Умро је после 1235. и сахрањен је у манастиру Студеница.73)

Владислав Немањић

Владислав Немањић је био краљ 1233—1243. Још као млад је подигао манастир Милешеву (1218/19, потпуно завршен 1235) Проглашен је за краља, пошто га је властела збацила са власти његовог старијег брата Радослава, у чему им је помогао и бугарски цар Јован Асен II.74) Властела је очекивала сагласност од архиепископа Саве, који је мада ожалошћен због ових догађаја,75) и као противник насилног збацивања с власти,76) с циљем да сачува народ и државу од распадања, пристао да у Жичи крунише и трећег српског краља. Владиславу је осим тога удесио женидбу за Белославом, ћерком бугарског краља Асена.77) Они су имали синове Стевана и Десу,78) који су умрли пре 1282.79) Имали су и ћерку, која је била удата за омишког кнеза Ђуру Качића.80)

Уз пристанак свог таста цара Асена, прено је мошти свог стрица Саве, из Трнова у Србију и сахранио их у Милешеви 1237.81)

Бугарски цар Асен је умро 1241, после чега је Бугарска више није имала имати водећи утицај на Балкану, чииме је Владислав изгубио велику подршку.82) Властела га је збацила са власти 1243. године, а престо је преузео његов млађи брат Урошу I. Убрзо се помирио с братом и добио на управу Зету.83) Умро је 1262. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Милешеви. Над његовом гробницом се налази Бели анђео, најлепша српска фреска.84)

Урош I

Урош I је био краљ (1243—1276) 33.85) У његово доба Србија се брзо опоравља од унутрашњих трзавица и почиње борбе за ослобођење од спољног притиска. За време своје владавине је успео да обједини и просторе које су држали потомци великог кнеза Вукана, припојивши Зету, Морачу, Хум86) и успео је да знатно економски ојача земљу, тада је отворен рудник Брсково на Тари.87) Економско јачање Србије чинило је основу за даље јачање војне и политичке активности.88)

Подигао је манастир Сопоћани код Раса (1265).89)

И после мајчине смрти, Урош је остао у вези с њеном породицом. Око 1250. или нешто раније,90) оженио се Јеленом Анжујском (светом Јелисаветом), пореклом Францускињом. Брак је вероватно уговорен и раније. Пре венчања је наредио да се од Студенице до изласка из најужег дела Ибарске клисуре, засади шума од белог и плавог јоргована, како би лепој и богататој невести улепшао долазак Србију. Јелена је на венчању примила православну веру, али је остала везана и за католичку.91) Она је подигла католичке манастире у Бару, Котору, Улцињу и Скадру и православни манастир Градац на Ибру.92)

Урош и Јелена су имали синове, српског краља Драгутина93) и сремског краља 1284—1316,94) краља Уроша II Милутина (1282—1321),95) Стефана и Брнчу.96)

Пред крај живота се повукао у Захумље и замонашио се, добивши име Симон. Сахрањен је 1. маја 1277. у манастиру Сопоћани.

Његова жена Јелена је владала једно краће време после његове смрти. Добила је на управу Зету и Требиње, Плав на горњем Лиму, као и Брњаци,97) а затим се замонашила (око 1280) и добила име Јелисавета. Умрла је у свом дворцу на Брњацима, где је основала школу за сиромашне девојке,98) прву стручну женска школу у Европи, а сахрањена је у манастиру Градац.99)

Драгутин Немањић

Стефан Драгутин Немањић краљ (1276—1282). Био је син Јелене Анжујске и Уроша I. Од 1271. одређен је за престолонаследника. На власт је дошао 1276. уз помоћ Угара и свог шурака, краља Ладислава IV,100) збацивши оца с власти,101) уз помоћ Угарске, односно свог шурака, краља Ладислава IV.102)

У току току своје владавине није долазио у сукоб са западним земаљама, изузев Византије на истоку. Почетком 1283. пао је са коња тешко повредио ногу. Свестан свог стања да неће бити способан да предводи своју војску,103) одлучио је да се дрекао власти на сабору у Дежеви код Раса 1282, у корист свог брата Милутина, под условом да Милутина наследи Драгутинов старији син Владислав.104)

У почетку су браћа један другом помагали и ратовали су заједно, 1284. ослободили су браничевску област, која је одвојена од Угарске и заувек остала у саставу српске државе.105) Драгутин је помагао Милутину у борби против Византинаца. Међутим, захваљујући родбинским везама своје жене, угарски краљ им је уступио Срем, Београд и североисточни део Босне, чиме је Драгутин увећао своје територије. Наизменично у периоду 1301—1312. водио се рат између брат, а 1313. су се помирили.106)

Подигао је цркву Светог Ахилија у Ариљу у којој се налази Плави анђео, једна од најлепших српских фресака, манастире Троношу код Лознице, Ћелије код Ваљева, Рачу на Дрини, Папраћу код Зворника, Тавну код Бања Луке и друге.107)

Замонашио се пред смрт и добио име Теоктист. Умро је 2. марта 1316. и сахрањен је најпре у Ђурђевим Ступовима, а кансије су његове мошти премештене у Студеницу, док се његова рука налази у манастиру Дечани.108) После његове срмти, сверни део Србије се нашла у Милутиновим рукама.109)

Био је ожењен Катарином, ћерком угарског краља Стефана V.110) Имали су синове Урошицу, који се замонашио, као монах Стефан111) и Владислава, краљевског претендент 1321—1324.112) који је после очеве смрти заробљен113) све до смрти краља Милутина114) и ћерку Јелисавету, која је била удата за босанског бана Стевана Котомановића, а Стеванов унук Твртко I Котомановић, крунисан је у Милешеви као краљ Србије и Босне 1377. Павле Шубић је био ожењен Драгутиновом ћерком.115)

Урош II Милутин

Урош II Милутин краљ (1282—1321). Рођен је 1253/6, као млађи син Јелене Анжујске и Уроша I.116) У првом периоду своје владавине је успешно ратовао и постигао велико територијално проширење, највише на рачун Византије. Затим је дипломатским путем настојао да сачува освојене територије, а државне интересе је увек стављао изнад личних. Престоница му се налазила у Скопљу.117) Увео је сталну најамнички војску, ојачао централну власт и започео борбе за ослобођење градова у Моравско-вардарској долини. Године 1282. године заузима Скопље у које преноси своју престоницу. Двадесетогодишњи српско-византијски ратови завршени су 1299.118)

Женио се чак пет пута, највише од свих немањићких владара, готово увек из политичких интереса. Први пут се оженио 1271.119) са српском властелинком Јеленом,120) са којом је имао сина, краља Стефана Уроша III Дечанског (1321—1331),121) ћерку Ану/Неду, која је била удата за бугарског цара Михајла Шишмана.122) Када је постао краљ Рашке, 1282, отерао је прву жену и ради заједничког похода на Византију склопио дриги брак са тесалском принцезом, кћерком деспота Јована Првог Анђела, са којом није имао деце. Брак је трајао годину дана, после чега је жену вратио њеном оцу. Затим се 1283. оженио по трећи пут Јелисаветом, сестром Драгутинове жене Каталине и угарског краља Ладислава Четвртог, са којом је имао ћерку Зорицу. Наредне, 1284. године највероватније због притиска је отерао и засновао још један, четврти, политички брак, са Аном, ћерком бугарског цара Ђорђа Тертерија,123) са којом је имао сина124) Константина, чија се деца не помињу.125)

Затим се 1299. оженио по пети пут, принцезом Симонидом, ћерком византијског цара Андроник II Палеолог, када је имала свега 5-6 година и тако постала најмлађа српска краљица.126) Имао је и

Са Французима је покушао да склопи савез 1308, који није заживео. У династији Немањића је био највећи задужбинар, саградио је 40 задужбина, од којих је највећа манастир Грачаница на Косову.127) У Цариграду склопу манастира Петра подигао је велику болницу, а поклонио је и велику библиотеку, а слично је учинио и у манастиру Светих арханђела у Јерусалиму.128)

Умро је 1321. у Неродимљи, а сахрањен је у манастиру Бањска. Две године након његове смрти, Српска православна црква га је прогласила за светитеља, светог Краља Милутина. Његове мошти су 1460. пренесене у Саборну цркву у Софији, где се и сада налазе, а његов култ се негује у Србији, Русији и Бугарској.129)

Стефан Уроша III Дечански

Стефан Уроша III Дечански (1321—1331) је био син Јелене и краља Милутина. Рођен је 1275. Године 1309. од оца је на управу добио Зету.130)

Био је ожењен Теодором, ћерком бугарског цара Смилца, са којом је имао рано умрлог Душмана (Душицу) и Душана Силног, краља (1331—1346), па цара (1346—1355). После женине смрти 1323. требао је да се ожени Бранком, ћерком тарентског кнеза, али пошто му је као услов за женидбу постављен захтев да призна црквену власт папе, до женидбе није дошло. У другом браку сколопљеном 1324. са Маријом, ћерком паниперсеваста, касније византијског цара Јована Кантакузин је имао сина Симеона (Синишу)131)132) и ћерке Теодору, која је била удата за деспота Дејана и Јелену, која је удата за Младена III Шубића.133)

Побунио се против оца 1314. због његове намере да престо остави свом шураку, брату византијске краљице Симониде. Доведен је у престоницу у Скопље, где су га наводно ослепели и са породицом предали византијском цару Андроику Другом у Цариграду. Једно време је био заточен у дворцу, а затим у манастиру Пандократор, где су му биле забрањене посете. Цара је задивио својом побожношћу и посредством српског архиепископа је пуштен 1320. и вратио се у Србију. Након измрења са оцем, на управу је добио Будимљу и Зету.134)

По изненадној очевој смрти, у земљи је настало безвлашће и борбе за престо између њега, Драгутиновог сина Владислава и Константина, Милутинов син из брака са Аном.135) Са Константином се обрачунао током боја 1321, када је Константин убијен у бекству. Стефан је после очеве смрти, на Богојављање 1322. крунисан је за краља.136) Владислав II на северу Србије 1321. такође се прогласио за краља Србије и Стефан га је 1325. потукао је у одлучној бици и прогнао.137)

Као спомен на своје заточење у Цариграду, подигао је манастир Дечане, које је градио од 1327. током осам година. По својој задужбини је прозван Дечански.138)

Године 1330. године суочио се с јаком бугарско-византијском коалицијом. Пошто дипломатским путем није усепо да избегне рат, започео је убрзане одбрамбене мере. Северно од Велбужда (сада Ћустендил), 15. јула 1330. године изненада је напао Бугаре и потпуну победу. Том приликом је погинуо бугарски цар Михајло у бекстваа. Бигка је имала велики одјек у суседним земљама. Ова победа је омогућила Србији да очува већ освојени део Византије, као и да настави продор према југу. Србија је после 1330. постала је најмоћнија војна снага на Балкану.139)

Године 1331. дошао је у сукоб са својим сином Душаном. Његови људи су га више од два месеца држали заточеног у Звечану, а затим је умро на загонетан начин. Сахрањен је у својој задужбини.140) После Стефанове смрти, његов син Душан је Марији његовој жени понудио да оде у Солун, али се она ипак одлучила да се повуче у манастир Девич, где је постала монахиња Марта, која је касније сахрањена у Скопљу.141)

Стефан Урош IV Душан

Стефан Урош IV Душа Немањић је био краљ (1331—1346), а затим цар (1346—1355). Народ му је доделио титулу Душан Силни.142) Рођен је око 1308. године од мајке Теодоре ћерком бугарског цара и оца Стефана Уроша III Дечанског. Као дечак је са родитељима и братом живео у прогнанству. Године 1321. постао је сувладар свог оца. Врло рано се показивао у бојевима против Бугара, Грка и Босанаца, а 1331. постао је самостални краљ Србије. Оженио се бугарском принцезом Јеленом око Ускрса 1332. у Скопљу. Венчање је обављено у цркви Светог Ђорђа, а за ту прилику саграђен је мост на Вардару, преко кога је прво прешла Јелена. Године 1337. добили су сина Уроша. Јелена је често била уз мужа, пратила га је у његовим у ратним походима.143)

Још као млад, поакзао се енергичан и способан војсковођа, али и вешт дипломата.

Исто као и његов отац, користећи се започетим брзим економским успоном земље, ојачао је даље одбрамбену снагу земље, одбио нападе суседних држава и проширио је границе феудалне Србије.144) Већ ослабљену Византију заменио је моћном српско-грчком државом. На западу је Дубровнику уступио Стон и Пељешац, а према Мађарима и Бугарима је водио дефанзивну политику, док су његови главни правци напада били усмерени су на југ, где до 1348. године освојио територије данашње Албаније, Македоније и византијске покрајине.145)

После ратних похода је удвостручио територију Србије. Византију су остале само Тракија, Солун, Цариград и Пелопонез. Својевољно је српску архиепископију подигао на степен патријаршије, због чега је ушао у сукоб са Цариградом.146) На Васкрс 16. априла 1346. у Скопљу крунисан за цара „Србљем и Грчком“, чиме ја дотадашња Србија проглашена за царевину, најмоћнију земљу на Балкану и земљу са највишим цивилизацијским успоном тог времена у Европи, што је представљало врх вишевековног напредовања средњевековне државе под династијом Немањића.147) Крунисање је обављено на српском, грчком и латинском језику. Свечаност је трајала више дана, после чега је у Призрену, положен камен-темељац за Душанову задужбину - цркву Светих арханђела.148)

Искористивши кризу у коју је Византији запала због борби око престола, Душан је наставио освајања византијских покрајина Епира и Тесалије у Грчкој.149) Током своје владавине, донео је Законик 1349, који је проширио 1354,150) у народу познат као Душанов законик, који јасно оцртава слику српске државе у његово време, као резултат покушаја да сређивања вишенационалне државе и организације војске.151) У историји права Законик представља самостални тип државног закона и најизрађенији правни спис Европе у 14. веку. Стојан Новаковић је први проучавао овај законик и поново га објавио.152)

Претендент на византијски престо Јован Кантакузен, у савезу са Турцима успео је да победи и устоличи се за новог цара. Он је уз помоћ Турака, покушавао Душану да преотме неке крајеве, али их је Душан убрзо повратио 1351. На Кантакузенов позив, Турци су онда нагрнули на Балкан и већ 1354. утврдили се на Галипољу, са новим насељима. Цар Душан, добро проценивши опасност од најезде Турака, уз помоћ римског папе је протерао Турке са Балкана и заузео Цариград, где се устоличио са српском патријаршијом, као цар „Србије и Романије“ и започео темљне припреме за склапање хришћанског савеза153) са римским папом Инокентијем, који је се тада налазио у Авињону Француској.154) Међутим, 20. децембра 1355. изненада је умро, у 46. години живота, на врхунцу своје моћи.155) Претпоставља се да је био отрован.156) По сопственој жељи, сахрањен је у цркви Светог арханђела у Призрену на Косову, где се налазила његова престоница.157) Убрзо после његове смрти, царица Јелена се замонашила као монахиња Јелисавета, мада је и као монахиња била остала политички активна, све до синовљеве смрти, када се одрекла политике и посветила испосничком животу. Сахрањена је поред свог мужа у његовој његовој задужбини.158)

Цар Душан није проглашен за светитеља.159) Његове мошти којима су приписиване магичне моћи моштима његовим приписивали магичну моћ, у рушевинама манастира Светих архангела у Призрену је 1927. пронашао академик Радослав Грујић. Свечани пренос моштију у цркву Светог Марка у Београду је извршен 18. маја 1968.

Како је за време своје владавине оставио велику земљу, неколико година након његове смрти, Србију је потресала борба око царске титуле између, Стефана Уроша, кога је Душан именовао за наследника престола, већ после свог устоличења и епирског деспота Симеона Палеолога, Душановог полубрата.160)

Стефан Урош V

Стефан Урош V цар (1355—1371) је био син Јелене и Стефана Душана. Рођен је 1336. Било му је осам година када је Душан у Скопљу крунисан за цара. Очев престо је наследио са 19. година.161) Највероватније, под мајчиним утицајем, оженио се Аном (Анком), жерком влашког војводе Александра Басарабе, чија је била удата за будућег бугарског цара, 1360. како би се учврстили односи између српске с бугарском царевине и са Јелениним рођацима, мада се Ана као друга и последња српска царица није мешала у политичка питања државе.162)

Да би се одбранио од свог стрица Симеона, Урош је морао да се погађа са властелом, дајући јој већу самосталност у владању. На државном сабору априла 1357. у Скопљу, властела је коначно одбацила Симеона, али је након тога кренула да рабија царство. Виша властела из тек освојених територија је тежила поновном отцепљењу. Процес распада царства је трајао више година. Унутрашње сукобе је искористила Мађарска, која је запосела Мачву и Београд, а унутар земље Симеон Палеолог, који је себе сматрао за законитог наследника цара Душана, не могавши да преузме цело царство, као епирски деспот 1359. отцепио Епир и присвојио Тесалију.163) Угљеша Мрњачевић је постао деспот Сера, уместо свог брата Вукашина Мрњачевића, који се 1365. постао деспот а наредне године се прогласио за краља и постао Урошев сувладар,164) потпуно потискујући царску власт у Повардарју, са престоним градовима Призреном, Скопљем и Прилепом. Од Уроша се чак одвојила и његова мајка Јелена, која је својим областима владала сама.165)

Похлепни српски великаши, нису озбиљно схватили опасност од Турака и повремено су чак водили међусобне борбе, са својом личном војском, у којој су се налазили и турски плаћеници. Уз Стефана Уроша је остала нижа властела,166) која није имала моћ и ауторитет више властеле,167) али која је подржавајући њега, јачала своју власт. На крају владавине, Урошу су под директном влашћу остале само земље између Шар-планине и Дунава.168) Међу нижом властелом, која је подржала Уроша су били кнез Лазар Хребљановић који је владао у земљама око Мораве, Вук Бранковић који је владао на Косову и браћа Балшићи у Зети.169) Са тако самосталним областима и њиховим господарима, Урош није био у могућности да одбија нападе од спољашњих непријатеља.170)

У Маричкој бици код Чрномена, 26. септембра 1371. године, Турци су изненада, до ногу потукли српску војску, предвођену краљем Вукашином и деспотом Угљешом, који су у тој бици и погинули. После тога, Турци су овладали областима деспота Угљеше, као и делом Вукашинове земље, претворивши је у вазалну област171) Отоманског царства, на челу са Муратом I.172) Овом територијом је настављао да урпаваља Вукашинов син, Краљевић Марко, који се исте године крунисао за краља у Прилепу.173) Пораз на Марици, отворио је пут Турцима према свим српским земљама.174)

Због слабљења централне власти и распада српске средњовековне државе, након Битке на Марици, народни песници су Стефана Уроша прозвали Урошем Нејаким.175) Стефан Урош је био ожењен се Аном, ћерком влашког кнеза Александра Басарабе 1360. године,176) нису имали порода.177)

Умро је у 36. години, 4. децембра 1371.178) Са њим се завршила владарска лоза Немањића,179) а после њега више није било титуларног краља, док је власт над остатком земље преузео кнез Лазар.180) Убрзо после његове смрти, његова Ана се замонашила и постала монахиња Јелена.181)

Јован Урош Палеолог

Јован Урош V Палеолог је био син Симеона, млађег полубрата цара Душана. Сматрао се Грком и Србином. Владао Епиром у периоду 1369—1381.182) После смрти цара Душана се прогласио за цара и самодршца Грка, Срба и Арбанаса. Освојио је Тесалију и своју престоницу пренео у Трикалу.183) После пораза од Турака се одрекао од престола и повукао у манастир Велики Метеор на стени Платилитос и добио име Јоасаф, где је умро 1423. и где се налазе његове мошти. Његовом смрћу се завршила и полугрчка лоза184) Немањића.

Линија великог жупана Вукана

Жупан Вукана је владао у Зети. Имао је синове кнежеве Ђорђа и Стефана и Димитрија, који се закалуђерио под именом Давид,185) Владина и Растка, касније монаха Теодосија.186)

Давидов син Вратислав је имао сина Димитрија Вратка, а овај ћерку кнегињу Милицу,187) Милица се 1353. удала за Лазара Хребљановића, чиме му је донела у наслеђе титулу кнеза. Народ јој је доделио почасну титулу царице, а Лазару титулу цара.188) Имали су ћерке: Мару, Драгану, Теодору, Јелену (Јелу) и Оливеру (или Милеву); као и синове: Стефана, Вука и Добривоја, који је умро као дете. Удајом својих кћери (осим најмлађе Оливере, Лазар, који је постао још већи обласни господару Србији.189) Лазар је подигао цркву Лазарицу у Крушевцу, Раваницу, Горњак, румунске манастире Тисмен и Водицу и доградио хиландарску цркву, као и манастир Светог Пантелејмона на Светој гори.190) После смрти кнеза Лазара Милица је мудро водила државне послове, покушавајући да ублажи последице народног страдања. Одмах после Косовског боја се замонашила, као Евгенија или Ефросина. Била је везана за монахињу Јефимију, удовицу деспота Угљеше Мрњачевића. Као монахиња је подигла своју задужбину, манастир Љубостињу, којим су управљале мајке, удовице старе властеле. У том манастиру је и сахрањена.191)

Литература

1) , 4)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 15
2) , 6) , 9) , 12) , 14) , 17) , 20) , 22) , 23) , 24) , 26) , 27) , 36) , 42)
Бранко Станковић, 2013.
3) , 39) , 60) , 62) , 93) , 95) , 121) , 131) , 175) , 179) , 182) , 184)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 16
5) , 40) , 61) , 78) , 94) , 112) , 125) , 132) , 187)
Владимир Ћоровић, 1927, стр. 47
7) , 34) , 128)
Борис Субашћ, 2. 8. 2015.
8)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 97
10) , 11)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 15
13) , 15) , 16) , 18) , 21) , 30) , 33) , 35) , 43)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 16
19) , 32)
С. Берић, 30. 1. 2011.
25)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 17
28) , 38) , 41) , 44)
Томисла Симић Калпачки, 23. 1. 2011.
29) , 88) , 118) , 139) , 144) , 145) , 151)
Душан Прибаковић, 1968.
31) , 55) , 57) , 63)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 18
37)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 45
45)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 45
46) , 56) , 58) , 59) , 64)
Томисла Симић Калпачки, 24. 1. 2011.
47)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 50
48) , 51) , 53) , 65) , 67) , 69) , 71) , 73)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 19
49) , 50) , 52) , 54)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 51
66) , 72)
Томисла Симић Калпачки, 25. 1. 2011.
68) , 70) , 75) , 77)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 55
74) , 76) , 80) , 81) , 82) , 83)
Томисла Симић Калпачки, 26. 1. 2011.
79) , 84) , 85) , 87) , 89)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 20
86) , 90) , 91) , 96) , 97) , 99) , 100) , 102)
Томисла Симић Калпачки, 27. 1. 2011.
92) , 98)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 21
101) , 107) , 108) , 110) , 111) , 116) , 120) , 127) , 129)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 22
103) , 104) , 105) , 106) , 109) , 113)
Томисла Симић Калпачки, 28. 1. 2011.
114) , 124) , 137) , 141)
Томисла Симић Калпачки, 30. 1. 2011.
115) , 122) , 133) , 185)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 17
117) , 119) , 123) , 126)
Томисла Симић Калпачки, 29. 1. 2011.
130) , 134) , 135) , 136) , 138) , 140)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 23
142) , 147) , 149) , 153) , 155)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 7
143) , 148) , 156) , 158)
Томисла Симић Калпачки, 31. 1. 2011.
146) , 150) , 159)
Амфилохије Радовић, 2006, стр. 24
152) , 157) , 160)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 8
154) , 172)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 18
161) , 176) , 183)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 28
162) , 181)
Томисла Симић Калпачки, 1. 2. 2011.
163) , 165) , 167) , 168) , 170)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 21
164) , 166) , 169) , 171) , 173) , 177) , 178) , 180)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 9
174)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 22
186) , 189) , 190)
Томисла Симић Калпачки, 2. 2. 2011.
188) , 191)
Милован Витезовић, Драгомир Брајковић, 1989, стр. 27
Штампање