Радослав Грујић (Земун, 17/29. јун 1878 — Хвар, 25. мај 1955), српски теолог и историчар, протојереј и професор универзитета (Филозофски факултет, Скопље, Богословски факултет, Београд).

Радослав Грујић је рођен 29. јуна 1878. године у Земуну у коме је његов отац радио као учитељ.¹⁾ У Земуну је завршио основну школу и реалну гимназију.²⁾ Богословију је завршио 1899. године у Сремским Карловцима, па је након тога постао парохијски помоћник пароха Димитрија Руварца у Земуну.³⁾ Након положених испита за професора постао је 1904. професор-катихета у бјеловарској гимназији, у којој је радио до 1914. године.⁴⁾ За време рада у Бјеловару завршио је 1908. права у Бечу и 1911. године Филозофски факултет у Загребу.⁵⁾ Промовисан је 1919. године за доктора филозофије.⁶⁾ У периоду боравка у Бјеловару поред осталих дела написао је 1909. дело Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији.⁷⁾ Та књига представљала је на неки начин одговор на тада покренути Велеиздајнички процес против Срба.⁸⁾ Био је септембра 1914. затворен под оптужбом за велеиздају, а пуштен је 1915. године, па је још једно време био у кућном притвору.⁹⁾ Након тога по казни је премештен у Госпић, где је две године радио у гимназији.¹⁰⁾

Постао је марта 1919. професор Друге мушке гимназије у Београду, а јуна 1919. професор богословије.¹¹⁾ Учествовао је 1920. године у оснивању Филозофског факултета у Скопљу, на коме је изабран 1920. године за професора националне историје.¹²⁾ Прешао је на новоосновани Филозофски факултет у Скопљу, где је предавао националну историју (1920—1937). У периодима 1930—1933. и 1935-1937. године био је и декан тог факултета. Покренуо је и уређивао Гласник Скопског научног друштва, основао је Музеј Јужне Србије и покренуо је његово гласило.¹³⁾ Ангажовање на остваривању тадашње државне политике према Македонији није тенденцијом обојило његове научне радове.¹⁴⁾ У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену пронашао је 1927. посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у Цркви Светог Марка у Београду.¹⁵⁾

Од 1937. професор је историје Српске цркве на Богословском факултету у Београду.¹⁶⁾ Дописни члан Српске краљевске академије је од 1939. Објавио је преко 270 научних радова од којих се многи односе на општу историју хришћанске Цркве. Познат је његов уџбеник „Стара и савремена хришћанска Црква“, Београд 1920.

По доласку у Београд, Радослав Грујић приступио је прикупљању материјала за музејску збирку и евидентирању црквено-уметничких предмета у земљи и иностранству. Протојереји Лазар Мирковић и Радослав Грујић обишли су 1937. године, уз материјалну помоћ Српске православне цркве, Румунију и Мађарску и регистровали најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Почетком 1940. набављене су витрине за излагање музејских експоната, а отварање поставке Музеја предвиђено је за месец октобар 1940. Новонастале предратне прилике омеле су остваривање ове замисли, и јуна месеца исте године све особље Црквеног музеја разрешено је својих дужности. Ово је кратко трајало, јер је већ 1942. године Радослав Грујић поново постављен за управника Музеја и на том положају је остао све до 1948. када га је наследио Светозар Ст. Душанић (управник Музеја од 1948. до 1990). Током Другог светског рата учествовао је у спасавању реликвија, па је 1942. године као представник СПЦ организовао преношење мошти кнеза Лазара, цара Уроша и кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира у Саборну цркву у Београду.¹⁷⁾

Министарство финансија Србије је, на захтев Министарства просвете Србије, донело маја 1946, одлуку о раскидању уговора са Српском православном црквом у вези коришћења Конака кнегиње Љубице, где је био смештен Црквени музеј. Крајем исте године, извршена је примопредаја Конака, а потом и пренос сачуваних музејских предмета у зграду Патријаршије.

Лишен је 1945. српске националне части,¹⁸⁾ јер су његова предавања на Коларчевом универзитету преношена на Радио Београду, тада у служби немачких окупационих власти. Јануара 2013. покренут је поступак за његову рехабилитацију.¹⁹⁾ Рехабилитован је одлуком Вишег суда у Београду 14. марта 2014.²⁰⁾²¹⁾

Пре тога, почетком 1946. године, др Радослав Грујић предложио је највишим црквеним властима да затраже од државних власти да се у Београд пренесе све културно-историјско благо Српске цркве које је у току Другог светског рата однесено из цркава и манастира Српске православне цркве са подручја НДХ. Овај предлог др Радослава Грујића прихватио је Свети архијерејски синод Српске православне цркве и уједно га умолио да сачини елаборат о начину регистровања и враћања однетих црквено-уметничких предмета. Убрзо је и формирана Комисија коју су сачињавали представници црквених и државних власти, а која је требало да идентификује све драгоцености које су у току Другог светског рата, у четрдесет вагона, пренете у Загреб.

Наредбом Министарства просвете, од октобра месеца 1945. године, све то уметничко благо требало је да се врати Српској цркви. Међутим, у току рада Комисије издато је накнадно наређење од стране Комитета за културу и уметност при влади ФНР Југославије „да се Српској православној цркви имају предати само културно-историјски и други предмети Српске православне цркве, манастира итд., који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју“.

Црквене драгоцености чије је враћање одобрено, допремљене су априла месеца 1946. године, у једанаест вагона, у Београд. Целине које су припадале појединим манастирима и црквама - као иконостаси - враћене су, где је то било могуће, на своја првобитна места, а остали предмети депоновани су у посебне просторије Патријаршије.

Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од 16. фебруара 1939. Дописни је члан Српске академије наука (Одељења друштвених наука) од 22. марта 1948.

• Владан Ж. Јовановић Културно-просветна мисија Радослава Грујића у Скопљу 1920–1937, Зборник Матице српске за историју 2012; (84) : 143-154.
• Др Радослав Грујић, „Православна Српска црква“, Београд, 1921. Београд-Крагујевац, 1995, Фототипско издање
• Радослав М. Грујић, Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији. Београд. Просвета 1989.
• Радослав М. Грујић, Седам писама пећког патријарха Василија Бркића, Споменик СКА, 51, 1913, 83-84.
• Др Радослав М. Грујић, Стара и савремена хришћанска православна црква, Београд 1920.
• Радослав Грујић, Пакрачка епархија, Споменица o српском православном владичанству пакрачком, Нови Сад 1930.
• Радослав Грујић, Како се поступало са српским молбама на двору ћесара австриског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића, Нови Сад 1906.
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.1 (Н. Радојчић). Дио живота до 1924. у чланку.
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 4.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Radoslav Grujic