Корисничке алатке

Алатке сајта


српска_академија_наука_и_уметности

Српска академија наука и уметности

Српска академија наука и уметности (САНУ), највиша научна и уметничка установа у Србији. Уз то, ово је највиша научна и уметничка установа српског народа у целини. Званичан дан оснивања Академије је 19. новембар 1841. године када је основано Друштво српске словесности, претеча каснијих академских установа.

Након Друштва српске словесности (1841—1864), настало је Српско учено друштво (скраћено СУД, 1864—1892), затим Српска краљевска академија (скраћено СКА, 1886—1947), потом Српска академија наука (скраћено САН, 1947—1960), и коначно, од 1960. године Српска академија наука и уметности (скраћено САНУ).

Друштво српске словесности

в. Друштво српске словесности

Друштво српске словесности је као научно и књижевно друштво основано у Београду 31. маја 1842, после припрема које су отпочеле септембра 1841. године. Оснивачи су били: Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Први чланови Друштва били су: Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић и Исидор Стојановић. Задатак Друштва био је ширење наука на српском језику и усавршавање српског народног језика. Одмах у почетку Друштво је покушало да реши тада још неодлучено питање правописа и усвојило је азбуку од 35 слова, игноришући решење Вука Караџића.

Рад Друштва био је прекинут августа 1842. године због немира у Србији и настављен је тек августа 1844. године. Од тог тренутка је Друштво радило на Језикословном речнику и школским уџбеницима. Рад на Речнику који се углавном састојао у ковању нових речи убрзо је обустављен, нарочито због противљења Вука Караџића, а и због неуспеха самог подухвата. После тога, Друштво је радило на прикупљању историјских података, архивским истраживањима српске историје и изради школских књига. Резултате свога рада чланови Друштва објављивали су у „Гласнику Друштва српске словесности” који је почео да излази од 1846. године. Поред тога, Друштво је издало неколико популарних књига. У позитивне доприносе ваља убројати и учествовање у скидању забране кориштења Вуковог правописа. Због сукоба између Друштва и министра просвете, Друштво српске словесности укинуо је кнез Михаило 27. јануара 1864. године. Непосредни повод био је бирање Гарибалдија, Чернишевског и Герцена за чланове Друштва.

Српско учено друштво

Друштво српске словесности, које је било суспендовано одлуком кнеза Михаила, обновљено је 29. јула 1864. године под називом Српско учено друштво. Сви чланови суспендованог Друштва су имали прилику да писмено изјаве министру просвете да ли се прихватају чланства у Српском ученом друштву. Основни задатак Друштва био је записан као: „занимати се наукама и вештинама, у колико се оне најближе односе на Српство”. У почетку, Друштво је имало 24 редовна, 44 почасна и 64 кореспондентна (дописна) члана. Рад Друштва одвијао се у четири одсека:

  • Одсек за науке моралне, језикословне и литерарне;
  • Одсек за науке природословне и математичне;
  • Одсек за науке историјске и државне;
  • Одсек за вештине.

Први председник Српског ученог друштва био је Јован Гавриловић. Рад Српског ученог друштва састојао се углавном у прикупљању разноврсних историјских података, старих рукописа и докумената, снимању архитектонских и живописаних споменика по Србији, прикупљању топографских испитивања и метеоролошких бележака. Резултате својих истраживања чланови Друштва објављивали су у „Гласнику Српског ученог друштва” (изашло је 75 бројева Гласника СУД). Чланци и расправе највише су се односили на историју, филологију, географију, статистику, археологију и медицину. Друштво је одржавало везе са словенским научним друштвима, имало је свој архив и библиотеку. Од 1877. године Друштво је преформулисало свој програм с циљем да се углавном бави самосталним научним истраживањем. Идеја је била да се друштво преко нарочитих одбора бави „ширењем науке и књижевности у народ”.

Дана 13. маја 1886. године Српско учено друштво је опет суспендовано, као и претходно Друштво српске словесности, због сукоба са министром просвете. Закон о оснивању Српске краљевске академије наука донет је 1. новембра 1886. године. По члану 31 овог закона Академији су уступљени библиотека, збирке и имање Српског ученог друштва. Сукоб које је настао због овога привремено се завршио поновним отварањем Друштва, 25. јуна 1887. године. Рад Друштва сада се одвијао под веома тешким околностима, а велики број његових чланова припао је Академији. Спор између Друштва и Академије око архива и библиотеке решен је на тај начин што се на предлог министра просвете 1892. године Друштво спојило са Академијом. Српско учено друштво изабрало је 8 својих чланова за редовне чланове Академије, а остали његови чланови постали су почасни чланови Академије.

Српска краљевска академија

Српска краљевска академија установљена је након суспензије рада Српског ученог друштва а због сукоба са министром просвете. Установљење СКА је извршено законом који је скупштина изгласала, а краљ Милан Обреновић обнародовао 1. новембра 1886. године. Овај закон се звао Основни закон Краљевско-српске академије и њиме је било одређено да прве академике бира краљ, а да затим академици даље сами бирају нове чланове. Прве академике поставио је „високом уредбом” краљ као заштитник Академије. Задатак академије је био „да науку обрађује и унапређује; да поставља и одржава здраве основе научноме суду; да обелодањује и изазива истраживања научна у природи, друштву и историјским споменицима; да потпомаже удомаћивање и развитак виших уметности; да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно, за шта је посебна снага недовољна“.1)

Првом свечаном скупу Академије 22. фебруара 1888. године обратио се писмом, са самртничке постеље, први председник Јосиф Панчић. У томе писму саопштио је своје мисли о будућем раду Академије. Неке мисли из тог писма сачувале су актуелност у целокупном каснијем развоју Академије: „… да се наша Академија у својим радовима руководи само истином и строго научном објективношћу и да се никада не поводи за којекаквим веровањима и струјама које кад време или социјалне прилике на површину изнесу…” и „… да се у списима Академије сачува чистота нашег лепог језика”.

Задатак академије је био „да науку обрађује и унапређује; да поставља и одржава здраве основе научноме суду; да обелодањује и изазива истраживања научна у природи, друштву и историјским споменицима; да потпомаже удомаћивање и развитак виших уметности; да удруженом снагом за напредак просвете извршава оно, за шта је посебна снага недовољна“.2)

Прве академике, њих 16, именовао је краљ Милан 5. априла 1887. Тада су постојала 4 одељења Академије, или како се то звало „стручне академије“, и свака је на почетку добила по 4 редовна члана. Били су то:

Академија природних наука

Академија философских наука

Академија друштвених наука

Академија уметности

Први председник био је Јосиф Панчић, а секретар Јован Жујовић. Доцнији председници били су: Чедомиљ Мијатовић, М. Ђ. Милићевић, Јован Мишковић, Ђорђе Нешић, Јован Ристић, Сима Лозанић, Стојан Новаковић, Јован Жујовић, Јован Цвијић.

Рад у Српској краљевској академији одвијао се у четири одсека (Академије):

  • Природних наука,
  • Философских наука,
  • Друштвених наука и
  • уметности.

Новине у раду Академије биле су покретање систематских научних истраживања и руковођење са истима. Поводом прославе стогодишњице рођења Вука Караџића, Стојан Новаковић је покренуо иницијативу да се прикупи речничка грађа и објави „Речник народног књижевног језика српског”. У том циљу је основан Лексикографски одсек који је радио више од педесет година. У томе раздобљу прикупио је огромну грађу коју је касније преузео Институт за српски језик и под руководством академика Александра Белића почео да издаје Речник. Један од највећих подухвата у проучавању народа и народног живота остварио је Етнографски одбор СКА. Академици Јован Цвијић и Јован Ердељановић израдили су методолошка упутства и покренули научне серије „Српског етнографског зборника”. То су били: „Насеља и порекло становништва“ и „Живот и обичаји народни“. Пред крај 19. века покренут је и „Зборник за историју, језик и књижевност српског народа” - у њему је објављен велики број извора.

Капитална су дела „Стари српски записи и натписи”, Љубомира Стојановића, „Дубровачка акта и повеље”, Јована Радонића, и „Списи бечких архива о Првом српском устанку”, Алексе Ивића. Највернију и најдетаљнију слику научне и културне делатности чланова пружају издања Српске краљевске академије. Своје научне студије чланови Академије објавили су у научном часопису, „Гласу Српске краљевске академије”.

  • Глас СКА: први разред садржи расправе из природних наука.
  • Глас СКА: други разред, садржи расправе из филозофских, језичких, правних и историјских наука.
  • Споменик СКА је едиција у којој је објављена научна грађа, док су Посебна издања СКА намењена објављивању већих студија и монографија.

Године 1892. СКА се спојила са С. У. Друштвом према решењу министра Просвете од 9. априла 1891. и добила је доста велики архив старих докумената и доста велику библиотеку. Године 1893. у А. је основан лексикографски одсек (рад на »Речнику«) и етнографски одсек (рад на испитивању српских села). Поред тога, главни рад С. К. А. Н. састојао се у научном раду њених чланова и у раду на издавању њихових и других научних списа. У томе смислу СКА је издавала:

  • 1. Глас С. К. А. Н.:

а) I разред: садржи расправе из природних и математичких наука; б) II разред: расправе из филозофских, језичких, правних и историјских наука;

  • 2. Споменик (I и II разред);
  • 3. Српски Етнографски Зборник, који садржи:

а) Разну етнографску грађу, б) Насеља српских земаља, ц) Обичаје народа српскога, д) Српске народне игре, е) Српска народна јела и пића; * 4. Зборник за историју, језик и књижевност српског народа I. одељење: Споменици на српском језику; ** II. одељење: Споменици на туђим језицима);

  • 5. Дијалектолошки Зборник;
  • 6. Посебна издања.

Српска академија наука

У социјалистичкој Југославији, одмах је дошло до тежње за избацивањем свих назива који су асоцирали на краља и Краљевину Југославију. Тако се име мења у Српска академија наука. Закон о САН (30. априла 1947) донео је уз то и извесне промене у структури Академије, које су остале карактеристичне за њен доцнији развој. У те промене каснији закони и статути нису дирали. На место стручних академија дошла су одељења:

  • Природно-математичких наука,
  • Техничких наука,
  • Медицинских наука,
  • Литературе и језика (касније: језика и књижевности),
  • Друштвених наука и
  • Ликовне и музичке уметности.

Највеће промене настале су оснивањем научних института у оквиру Академије. У току 1947. и 1948. основано је двадесет института, а следеће године још четири. Стварање великог броја института веома је утицало на научни рад Академије и њену издавачку делатност, која се у највећој мери разгранала. Од ранијих великих задатака радило се на ономе што су институти унели у своје програме, а с друге стране у програм је ушао веома велики број научних проблема покренутих у институтима. Кад су материјалне прилике то дозволиле, извршена је адаптација Академијине зграде 1952. године. Архив и Библиотека Академије, са својим богатим фондовима, отворени су за јавност и постали су приступачни свим научним радницима. Академији је поверено и управљање са патријаршијско-митрополијским архивом у Сремским Карловцима. Исти је такође уређен и отворен за научне раднике. Много енергије улагао је Александар Белић у преображај Академије. Он се од 1923. прво као секретар, а затим од 1937. као председник, налазио на руководећим дужностима Академије све до своје смрти 26. фебруара 1960. године.

Положај Академије у систему научног рада почео се мењати почев од 1954. у вези са новим законом о научним делатностима. Институти су постали самостални, а Академија је код извесног броја института само задржала статус оснивача.

Српска академија наука и уметности

Од 1960. године Српска академија наука носи назив Српска академија наука и уметности.

Шездесетих година нагласак је на међуакадемијској сарадњи и остваривању већих задатака преко међуакадемијских одбора, затим на организовању научних скупова и улози координатора научних делатности.

Нова програмска оријентација са наглашеним радним функцијама је прихваћена 1974. године док је Академија била под председништвом Павла Савића. Она ставља у центар активности научне пројекте које остварују чланови Академије и други научни радници окупљени око Академијиних одбора. У остваривању пројеката настоји се на сарадњи са другим академијама из тадашње Југославије и из иностранства. Академија се такође у новије време ангажује око општих проблема наше друштвене заједнице: заштита човекове средине, дугорочна научна политика, основно школство и слично.

Од 1998. академија има 8 одељења јер се одељење природно-математичких наука поделило на два одељења: одељење за математику, физику и гео-науке и одељење хемијских и биолошких наука, а пре тога се одељење друштвених наука поделило такође на два дела, један део је задржао исти назив а други се зове одељење историјских наука.

Зграда Академије

Академија је од 1909. до 1952. била смештена у Бранковој улици број 15. Ова зграда је нажалост срушена 1963. године. После тога академија је премештена у Кнез Михаилову 35, у велелепну грађевину у центру града, где се и сада налази.

Институти САНУ

Под окриљем САНУ делују институти:

  • Балканолошки институт САНУ
  • Византолошки институт САНУ
  • Географски институт САНУ
  • Етнографски институт САНУ
  • Институт за српски језик САНУ
  • Институт техничких наука САНУ
  • Математички институт САНУ
  • Музиколошки институт САНУ

У ранијем периоду у оквиру САНУ су били још и Археолошки институт САНУ и Историјски институт САНУ.

Изборне скупштине

Нови чланови академије се бирају на изборним скупштинама, које се од 1985. одржавају сваке треће године.

Председници академије

Од свога оснивања 1887. до данас председници Српске краљевске академије, Српске академије наука односно Српске академије наука и уметности били су:

Сродни чланци

Литература

Спољне везе


Srpska akademija nauka i umetnosti

1) , 2)
EN Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925.- 1929.
српска_академија_наука_и_уметности.txt · Последњи пут мењано: 2021/09/10 13:43