Корисничке алатке

Алатке сајта


љубомир_стојановић

Љубомир Стојановић

Љубомир
Стојановић
љубомир_стојановић.jpg
Рођење:
18. август 1860.
Ужице,
Кнежевина Србија

Смрт:
16. јун 1930.
Праг, Чешка

Познат као:
филолог, професор, политичар,
министар просвете
и председник владе

Љубомир Стојановић (Ужице, 6/18. август 1860 — Праг, 16. јун 1930), српски филолог и политичар, професор Велике школе у Београду, народни посланик, министар просвете, председник владе и државни саветник.1)

Биографија

Рођен је од мајке Саре и оца Васе, пушкара. У месту рођења је завршио основну школу и три разреда гимназије. Четврти разред је завршио у Шапцу, а пети, шести и седми, на Великој школи у Београду (1883). Пошто је положио професорски испит, постављен је за предавача у ужичкој реалци. Када је марта 1884. постављен за суплента, дао је оставку и отишао, као државни питомац, на школовање у иностранство.2) У иностранству је боравио четири године. Школовао се у Бечу, Петрограду, Берлину и Лајпцигу.3)

У Србију се вратио 1888, када је постављен за професора Друге београдске гимназије, а затим 1893. постао је професор на Великој школи.4)

Као професор је пензионисан после Ивањданског атентата 1899. године на Милана Обреновића јер је Николу Пашића поздравио телеграмом приликом његовог изласка из затвора.5)6) После тога се посветио политици. Постао је непомирљив противник Николе Пашића након његовога покајничкога признања на суђењу у вези са Ивањданским атентатом.7)

Политичар

Од доласка кабинета Владана Ђорђевића на власт 1897. бавио се политиком. Народни посланик први пут је постао 1901. Био је и министар просвете од 29. маја/11. јуна 1903, а већ 2/14. августа је поднео оставку. Од 1904. до 1911. био је председник странке Самосталних радикала.8)

Поново је био министар до 26. јануара/7. фебруара 1904, када је поново поднео оставку. Постављен је за министра унутрашњих послова и председника владе 16. маја/29. јуна 1905.9) Краљ га је поставио на чело владе да спроведе изборе, на којима су 10/23. јула 1905 самосталци добили већину од једног мандата.10) Његова влада самосталних радикала уз подршку краља и дворске камариле залагала се и одмах је кренула да што пре закључи зајам и да набави топове у Аустроугарској.11) Радикали и део самосталаца су то оштро критиковали, јер су се противили везању за Аустроугарску и залагали су се за набаву топова у Француској. Положај владе Љубе Стојановића погоршао се крајем 1905, када је аустријска влада сазнала за тајни српско-бугарски уговор о царинској унији, па је тражила да се српска влада одмах одрекне споразума, претећи да ће у супротном обуставити увоз стоке из Србије.12) Пошто је Аустрија 4. фебруара 1906. затворила границу за увоз стоке из Србије, Стојановићева влада је 11. фебруара 1906. отказала закључени уговор о аустријском зајму за топове.13) После тога влада Љубе Стојановића пала је 7. марта 1906, а нову владу 14. марта саставио је Сава Грујић.14) Стојановићева влада је на одређени начин штитила заверенике из 1903. и негирала је постојање завереничког питања.15)

У кабинету Саве Грујића краће време 1906. био је министар просвете, после чега је заједно са целим кабинетом дао оставку. Затим је 1909. био поново министар просвете, у кабинету Стојана Новаковића, али је исте године пензионисан.16) Био је незадовољан династијом Карађорђевића и сматрао је да би за Србију било најбоље да краљ Петар I Карађорђевић абдицира и да се на престо доведе неки страни принц.17) У дневној политици је знао да изгуби многе непотребне битке, зато што је презирао погађања и нагодбе, које су биле саставни део политике.18) Мрзио је и свако угађање народу сматрајући то демагогијом.19) Био је веома оштар у наступу и био је непомирљив противник великога броја политичара, а посебно Николе Пашића.20)

Државни саветник је постао 18. новембра/1. децембра 1910.21) Одбио је јануара 1912. понуду краља Петра да образује владу због краљевога услова да у тој влади буде Степа Степановић.22) Главни одбор самосталних радикала сматрао је да није смео да одбије ту понуду.23) Један члан Главног одбора странке тада је непромишљено рекао да је лако њему са великом пензијом, коју му је дала партија.24) Те речи су га толико погодиле да је дао оставку не само на положај шефа странке, него и на државну службу.25) Тако је наједном остао без икаквих прихода и тиме се потврдио као личност високих моралних вредности.26) За разлику од дела странке супростављао се сарадњи са Црном руком, а посебно њиховој понуди крајем 1913. да самосталце доведе на власт.27) Након ослобођења Македоније заједно са Љубом Давидовићем сматрао је да би било најбоље да новоослобођеним крајевима управља један гувернер, док се након бар десет година људи у тим крајевима не буду осећали као српски држављани.28)

Заједно са Александром Белићем српска влада га је послала крајем априла 1915. у Петроград, неколико дана након што су савезници потписили Лондонски уговор са Италијом, по коме се Далмација уступала Италији.29) Стојановић и Белић нису били задовољни руским уверавањима да ће Србија након рата бити награђена Босном и Херцеговином и да ће добити излаз на море у делу Далмације испод Сплита.30) Инсистирали су да у случају сепаратног мира са Аустроугарском, због уступања Далмације Италији, Србија треба да добије бар још Лику, Крбаву, Славонију и велики део Бачке и Баната.31) Своје захтеве документовали су меморандумом Савремено српско национално питање, где су приложили посебно карте са територијама насељеним Србима све три вере и посебно карте са територијама насељеним Хрватима и Словенцима.32)

После Првог светског рата, постао је председник главног одбора новостворене Републиканске странке.33) У време највеће кризе српско-хрватских односа крајем 1928. сагледавао је праве политичке намере Хрвата и јавно им се супростављао.34) На тврдње Влатка Мачека да не треба чекати да србијански дух пређе преко Саве и Дрине, одговарао је да је српски дух прешао Саву и Дрину и да Хрвати по њему имају право самоопредељења, али да сви Срби преко Саве и Дрине имају право да остану у јединству са Србијом.35)

Академик

Дописни члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) постао је од 6/18. јануара 1890, а прави члан 25. јануара/6. фебруара 1894. Са приступном беседом О индивидуалисању српског језика, проглашен је академиком 11/23. јануара 1896.36) и био је њен други привремени секретар од 19/31. јануара 1896. до 21. октобра/2. новембра 1896.37)38) Био је секретар Академије философских наука Српске краљевске академије од 22. фебруара/5. марта 1900. до 22. фебруара/5. марта 1904, од 22. фебруара/ 1910. до 22. фебруара/7. марта 1913. Био је привремени секретар Српске краљевске академије од 14/27. фебруара 1913.39) После ослобођења 1920. поднео је извештај о стању у коме се Академија затекла,40) а 5. новембра 1923,41)42)43) када је дао оставку на службу, због новог закона о чиновницима.44)

Дела

Његов рад био је врло разноврстан и богат. Написао је велики број чланака и брошура политичке и културне садржине. Издао је велики број старих споменика, посебно старих српских рукописа, натписа и записа. Написао је велики број студија о језику и граматике српског језика за средње школе. Издао је народне песме, речник, преписке Вука Караџића и писао о Вуковој реформи, његовом животу и раду.45) У својим последњим делима обрадио је целокупну епоху културног развитка и обрадио битна књижевно-историјска питања. У значајнија дела спадају:46)

  • „Српска граматика за средње школе“, уџбеници I-IV (1891, 1891, 1892, 1922)
  • „Мирослављево јеванђеље“, прво фотолитографско издање, са студијом о језику и тексту, Беч (1897). Штампано је у 300 примерака, о трошку Александра Обреновића, а примерци нису продавани, већ поклањани институцијама и појединцима, према списку који су направили сам аутор и краљ Александар47)
  • „Стари српски записи и натписи“, систематски сакупљена и обрађена збирка у четири књиге (од 1902)48)
  • „Каталог рукописа и старих штампаних књига Српске краљевске академије“, са описима (1901)49)
  • каталог рукописа Народне библиотеке, са описима (1903)
  • „Живот и рад Вука Стефановића Караџића“, Београд (1924)
  • „Српски родослови и летописи“, са исцрпном студијом у предговору (1927)

Одликовања

  • Орден Св. Саве четвртог реда (1890) од краља Александра Обреновића, као свог пређашњег учитеља50)

Литература

  • Биогрфије чланова Академије: Љубомир Стојановић, Годишњак, број IX, Српска краљевска академија, Београд, 1896, стр. 233-235
  • Александар Белић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 497-498
  • Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 1, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
  • Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 2, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
  • Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845-1926, књига 2, Нова Европа, Београд, 1900.
  • Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
  • Српска краљевска академија Год. 32 (1924) 152–165.
  • Министри просвете Србије 1811–1918. Београд, 1994, стр. 126–127: Љубомир Стојановић.
  • Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 8.
  • Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 655–656 (С. Ћирковић).
  • Кирило-Методијевска енциклопедия, I–IV, БАН, София, 1985–2003. 3, 764–766 (С. Райчинов).
  • М. Радојевић: Љ. Стојановић у Првом светском рату. Историја 20. века 18 (2000) 9–29.

Спољне везе

1) , 38) , 39) , 42) , 43)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, 314
2)
СКА, Годишњак IX, стр. 233
3) , 4) , 50)
СКА, Годишњак IX, стр. 234
5) , 8) , 16) , 21) , 33) , 44) , 46)
Александар Белић, 1929, стр. 497
6) , 20)
Васа Казимировић, 1997, стр. 434
7) , 18) , 19) , 23) , 24) , 25) , 26)
Васа Казимировић, 1997, стр. 435
9)
В. Казимировић, Пашић 2, 1900, стр. 48
10) , 11)
В. Казимировић, Пашић 2, 1900, стр. 51
12)
В. Казимировић, Пашић 2, 1900, стр. 52
13)
В. Казимировић, Пашић 2, 1900, стр. 52-53
14)
В. Казимировић, Пашић 2, 1900, стр. 53
15)
Васа Казимировић, 1997, стр. 243
17)
Васа Казимировић, 1997, стр. 299
22)
Васа Казимировић, 1997, стр. 435, 512
27)
Васа Казимировић, 1997, стр. 560
28)
Васа Казимировић, 1997, стр. 569
29)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 1, стр. 368
30) , 31) , 32)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 1, стр. 369
34) , 35)
Б. Глигоријевић, Александар Карађорђевић, 2, стр. 334
36)
Годишњак IX (1895) 172–179
37)
Ван функције је био од 21. октобра/2. новембра 1896. до 20. јануара/1. фебруара 1897.
40)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, 314, XXXII
41)
Ван функције је био од 10. септембра до 5. новембра 1923.
45)
Александар Белић, 1929, стр. 498
47)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. XXVII
48) , 49)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. XXIX
љубомир_стојановић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 08:52