Владан Ђорђевић
Рођење: 3. децембар 1844. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 31. август 1930. Баден, Аустрија Познат као: лекар, књижевник и политичар

Владан Ђорђевић (Београд, 3. децембар 1844 — Баден, 31. август 1930), српски лекар, књижевник и политичар, санитетски пуковник, један од оснивача Српског лекарског друштва. Био је председник Владе Србије (1897—1900), министар спољњих послова и министар просвете. Обављао је функцију начелника војнога санитета у три рата, која је Србија водила.

Владан Ђорђевић је рођен на Ваведење, 21. новембра/3. децембра 1844. године у Београду као друго дете од оца Ђорђа Ђорђевића и мајке Марије Ђорђевић, рођене Леко. Владанов деда Димитрије је био Цинцар који се из Епира 1820-их година доселио у Србију у Болеч.¹⁾ Владанов отац Ђорђе је завршио занат апотекара, а у Београд се преселио када је постао практикант у болници.²⁾ Мајка Марија рођена је у познатој београдској породици цинцарског порекла као сестра Томе Леке.³⁾ Породица Леко, као и друге цинцарске породице, иселила се из данашње Северне Грчке у Аустрију, тј. Војводину, у Белу Цркву, због турских одмазди над православним становништвом. Из Беле Цркве доселила се породица Леко у Београд тридесетих година 19. века. У духу грчко-цинцарске културе мајчине породице Владан је крштен као Хипократ, са жељом родитеља да буде лекар.

У Београду је 1852. почео да похађа грчку школу, али након мајчине смрти Владан се са оцем преселио у Сарајево, где му је отац отворио апотеку.⁴⁾⁵⁾ Током 1855. вратили су се у Београд, где је Владан од 1856. похађао гимназију. Још као гимназијалац почео је да пише. Његови радови су били објављивани у „Српским новинама“ и „Даници“.⁶⁾ На предлог Ђуре Даничића уместо имена Ипократ почиње да користи „народније“ име Владан,⁷⁾ као превод другог дела свог имена (кратија, гр. владавина).

Након завршетка гимназије уписао се на правни одсек Лицеја, али онда је прешао на природњачки (јевтаственички) одсек. Написао је роман „Кочина Крајина“ у коме је подстицао национална осећања.⁸⁾ Током 1863. на наговор Јосифа Панчића опредељује се за студиј медицине, а стипендију за студиј медицине у Бечу добија на препоруку Панчића и Ђуре Даничића.⁹⁾ И за време студија бавио се књижевним радом. Преузео је управу над листом „Зора“, која је окупљала омладински покрет, а по његовој замисли основана је 1866. године Уједињена омладина српска.¹⁰⁾ Био је и политички активан као опозиционар. Као представник Уједињене омладине српске учествовао је на Свесловенском конгресу у Москви и противио се да руски постане општесловенски језик. По повратку му је одузета стипендија, али помогли су му пријатељи, а стипендија му је враћена након девет месеци. Докторирао је медицину 1869.¹¹⁾ Специјализацију из хирургије похађао је у Бечу од 1869. до 1871. код најбољега хирурга тога доба Теодора Билрота.¹²⁾

Када је избио Француско-пруски рат 1870. године да би усавршио своје хируршко знање, уз допуштење српске владе, одлази у рат и укључује се у рад пруског санитета. Најпре је три месеца превијао и неговао рањенике на једном броду, а онда је распоређен у велику војну болницу у Франкфурту на Мајни. Био је похваљен од главнога прускога хирурга због одличних резултата конзервативне хирургије у болници, односно спасио је многе рањенике ампутације удова.¹³⁾ Добио је и чин прускога резервнога поручника. Имао је и српске инструкције да проучава организације пруске санитетске службе, а тај задатак је успешно обавио и то је послужило за организацију српскога војнога санитета. Након окончања рата вратио се 1871. у Беч да оконча специјализацију.

По повратку у Србију најпре је радио приватно. Одлично је зарађивао, али сиротињи није наплаћивао. Иако властима политички сумњив крајем 1871. именован је шефом хирургије у београдској Војној болници.¹⁴⁾ Написао је уџбеник Начела војне хигијене.¹⁵⁾ Предавао је и болничарима, а његова књига је 40 година служила за обуку болничара. Постављен је и за професора Војне хигијене на Војној академији. Иако је дотада био републиканац постао је 1873. лични лекар кнеза Милана Обреновића.¹⁶⁾¹⁷⁾ Све до смрти краља Милана он ће му остати пријатељ. Често је пратио краља на путовањима. Преводио је многе медицинске књиге. Покренуо је 1875. часопис за књижевност „Отаџбина“. Написао је историјско-романтичарски роман „Цар Душан“.¹⁸⁾

Мада су још 1859. године Аћим Медовић и Јован Валента покушали да оснују Лекарско друштво, због слабог одзива лекара покушај није успео. Почетком 1872. године Владан Ђорђевић се ангажовао се око оснивања Српског лекарског друштва, својеручно је написао молбу за његово формирање Министру унутрашњих дела, коју је потписало 14 лекара. Написао је и правила о раду Друштва, која је са мањим изменама и усвојена.¹⁹⁾ Више пута је биран на одговорне функције Друштва.²⁰⁾ Био је председник Српског лекарског друштва 1890. и 1891.²¹⁾ Од кнеза Милана обезбедио је сталну годишњу помоћ Друштву од 100 дуката (1200 динара), што је краљ Александар Обреновић повећао на 120 дуката. Захваљујући њему основан је часопис „Српски архив за целокупно лекарство“. На Народној скупштини је тек 1874. одлучено је да Архив буде штампан бесплатно у Државној штампарији.²²⁾ За архив је написао више чланака и књига, те превео неколико страних књига из медицине.²³⁾ Заложио се да Србија притупи Женевској конвенцији, па је 1876. покренуо оснивање српског друштва Црвени крст.²⁴⁾

За време првога српско-турскога рата начелник је санитета Јужноморавске дивизије, а касније и Сједињене моравско-тимочке дивизије генерала Михаила Черњајева.²⁵⁾ Михаил Черњајев је Владана Ђорђевића унапредио у чин потпуковника. По окончању првога рата одликован је Таковским крстом. Због нетрпељивости краљице Наталије према њему смењен је са положаја у Српском војном санитету, али нешто касније именован је за начелника Санитета врховне команде.²⁶⁾ Унапредио је организацију санитета Српске војске. Након заузимања Ниша 1878. на предлог Владана Ђорђевића формирана је Нишка болница, код Ћеле-куле, са око 1.000 кревета. По окончању ратова због нетрпељивости краљице поднео је оставку на место краљевога лекара.²⁷⁾

Почетком 1879. постављен је за начелника санитета Министарства унутрашњих послова, што одговара данашњем министарству здравља. Посветио се изради санитетскога законодавства, које је Србија онда усвојила. Делови његових закона касније су уграђени у аустроугарско и шведско законодавство.²⁸⁾ Израдио је и српско ветеринарско законодавство, што је било веома значајно за склапање ветеринарске конвенције са Аустроугарском и извоз стоке. За председника Одбора београдске општине постављен је 1884. Планирао је изградњу канализације и водовода, осветљење, калдрмисање, изградњу наткривених пијаца, изградњу кеја и подизање паркова.²⁹⁾ Намераво је да то финансира увођењем варошке трошарине на артикле, коју су се уносили у Београд.³⁰⁾ За своје планове придобио је чланове Градског одбора. Велики проблем представљали су припремни радови, јер водовод и канализација нису могли да се граде, док се не изради план града са нивелацијом.³¹⁾ Исто тако и за осветлење и калдрмисање поред плана града потребни су били предрачуни и пројекти. Пре извођења радова обишао је са неколико чланова одбора неколико престолница да виде какви су радови потребни.³²⁾ Када су припремни радови поодмакли и требало се приступити доношењу закона о трошарини опструкцију су спровела група напредњака под водством Милутина Гарашанина, јер је Владан био привржен другој струји напредњака на чијем челу су били Стојан Новаковић и Милан Пироћанац.³³⁾ Био је присиљен да 1885. да оставку.³⁴⁾ Изместио је гробље са Ташмајдана на Ново гробље, које су многи старији људи упамтили и као Владановац. Када је избио српско-бугарски рат 1885. именован је за начелника санитета Врховне команде.³⁵⁾ Жестоко је у књизи „Сливница” критиковао пропусте војног санитета и неспремност истога за рат.

Именован је 15/27. априла 1888. за министра просвете и црквених послова.³⁶⁾ Истовремено вршио је и дужност министра народне привреде. Заједно са Стојаном Новаковићем и Владимиром Карићем радио је на кулурно-просветном уздизању Срба у Старој Србији и Македонији.³⁷⁾ Пошто се нису могле отварати нове школе у Старој Србији и Македонији Ђорђевић је од августа 1888. организовао снабдевање постојећих школа школским уџбеницима, школовањем учитељског кадра и исплатом плата угроженим општинама и учитељима.³⁸⁾ Прву пошиљку од 10.000 књига послали су легално преко Цариграда и након одобрења цензуре делили би по школама.³⁹⁾ Као министар народне привреде образовао је Привредни одбор, на чијем челу је био Стеван Р. Поповић.⁴⁰⁾ Одбор је до фебруара 1889. израдио обиман привредни програм, који је предвиђао темељиту промену привредног система.⁴¹⁾ Након абдикације краља Милана (1889)⁴²⁾ био је у пензији до 1891.

За посланика у Атини постављен је 30. августа 1891. Ту је боравио до 1894. Његов задатак је био да испита могућност постизања грчко-српског споразума у вези заједничке пропаганде у Македонији.⁴³⁾ Министарство иностраних послова и Намесништво није довољно детаљно осмислило његову мисију.⁴⁴⁾ Дуго је инзистирао да му назначе бар опште црте српске спољне политике, али у помоћ му је прискочио његов побратим Стојан Новаковић, који му је појаснио задатак мисије и границе интересних сфера Србије у Македонији до Струмице и Битоља, с тиме што му је налагао ценкање око Битоља у случају грчког противљења.⁴⁵⁾ Док је био посланик у Грчкој честе смене српских влада отежавале су му посао. Са грчким представницима преговарао је о линијама разграничења српских и грчких интереса у Македонији, али све се окончало без резултата, јер две стране још увек нису биле спремне на попуштање.⁴⁶⁾ Грци су тражили Мелник, Струмицу, Неврокоп и Битољски вилајет са Прилепом и Крушевом.⁴⁷⁾

На значајан положај посланика Србије у Цариграду именован је 6. априла 1894. и на тој дужности је остао све до октобра 1897. када је постао министар иностраних дела и председник министарског савета.⁴⁸⁾ Србија је са Османским царством имала читав низ нерешених проблема. Његова активност у Цариграду почела је да даје резултате, када је средином 1895. године Стојан Новаковић постао председник владе.⁴⁹⁾ У Цариграду се спријатељио са султаном Абдул Хамидом Другим, па је уговорио „Војну конвенцију“ и „Царински савез“ између Србије и Отоманског царства. Султанови саветници су касније минирали споразуме. Када је након смрти грчког владике у Скопљу Свети синод у Цариграду новембра 1896. на упражњено место поставио опет Грка Амбросија, Ђорђевић је вршио притисак да се та одлука оповргне, а онда је наговорио Стојана Новаковића да организује демонстрације против грчког владике.⁵⁰⁾ Срби су демонстрацијама успели да спрече грчког владику и истерају га из цркве, а Владан Ђорђевић је онда обезбедио да се путем штампе европска јавност упозна са узроком немира у Скопљу.⁵¹⁾ На почетку Грчко турског рата априла 1897. противно владиним упутствима осмислио је дипломатски трик и претио је да ће напустити Цариград, ако се не испуне српски захтеви.⁵²⁾ Он је иначе 27. априла 1897. требао да путује за Београд, па је ујутро Турцима уручио ултиматум, а увече је кренуо за Београд.⁵³⁾ Турци су страховали да можда Србија са њима прекида дипломатске односе, па су одмах између 28. и 29. априла уклонили грчког владику из Скопља, а патријаршија је постала попустљивија.⁵⁴⁾ Ђорђевић је успео да испослује да се у Скопљу као администратор постави српски митрополит Фирмилијан Дражић, а да се Дионисије Петровић 1896. изабере за рашко-призренскога митрополита. Захваљујући њему отворено је више српских школа у Старој Србији и Македонији, а у Цариграду је основан српски лист „Цариградски гласник“.⁵⁵⁾

Мада је 1871. године гимнастика постала обавезан предмет у основним школама Кнежевине Србије, због недостатка кадрова физичка култура није масовно примењивана и једино је у оквиру редовне војне обуке имала добру подршку. Уз Стевана Тодоровића Ђорђевић је активно радио на популарисању физичке културе у Србији. Министру Милутину Гарашанину је предложио да се оснује једно велико гимнастичко друштво, са циљем да припрема децу и омладину за будући живот, у коме треба да буду правилно и добро телесно развијени. Тако је на оснивачкој скупштини 1882. формирано „Београдско друштво за гимнастику и борење“. Владан Ђорђевић се придржавао постојећег немачког турнерског гимнастичког система, а не Тиршовог, иако је у југословенским земљама све више ширен утицај соколства и Тиршов систем вежби. Са ширењем идеје о братству међу Словенима, ово друштво је 1891. године, променило име у „Београдско гимнастичко друштво Соко“.⁵⁶⁾

Председник је владе и министар иностраних дела од 23. октобра 1897. до 25. јула 1900. године. Председник владе је био до женидбе краља са Драгом Машин.⁵⁷⁾ Владу је фактички саставио краљ, који јој је прописивао програм рада, па се влада сматрала личним режимом краља Александра.⁵⁸⁾ Пошто је Ђорђевић у политици важио за дворскога човека његов долазак на чело владе тумачио се према Слободану Јовановићу као претварање владе у филијалу дворске канцеларије.⁵⁹⁾ Као председник владе покушао је да утиша партијске сукобе. Његова влада радила је на стишавању жестоких партијских борби, економском напретку Србије и јачању њене војске. Ипак сматрана је за једну од најнепопуларнијих.⁶⁰⁾ Политичари су о његовој влади говорили као о дворској клики која се одржава на власти захваљујући бајонетима краља Милана.⁶¹⁾ Током његове владе гушене су политичке слободе, слобода штампе, збора и договора, а све са циљем да заведе ред. Поднео је оставку после најаве женидбе краља Александара са Драгом Машин. Краљ Александар га је пре веридбе смишљено послао ван земље да не би могао да му прави сметње око женидбе.

Када се након одмора вратио у Београд полицијски комесар му је пренео краљеву поруку да се не меша у политику, јер би у супротном могао бити ухапшен.⁶²⁾ Краљ је начелнику полиције саопштио да Ђорђевића, Ђорђа Генчића и Јована Атанацковића сматра својим највећим непријатељима.⁶³⁾ Краљ Александар је против њега и свога оца краља Милана наручивао чланке у новинама, у којима су били најбезочније нападани.⁶⁴⁾ У једним новинама је била објављена серија чланака под називом Владановштина.⁶⁵⁾ Био је протузаконито пензионисан, а краљ му је одузео и чин пуковника.⁶⁶⁾ Након тога отворена је и афера о проневерама новца Ђорђевићеве владе.⁶⁷⁾ Када је председник владе Михаило Вујић тврдио да је било злоупотреба, али да је кривична одговорност министара застарела, онда се Владан Ђорђевић обратио Народној скупштини одричући се застарелости кривичне одговорности.⁶⁸⁾ Састављена је скупштинска комисија, али након шестомесечног испитивања нису нашли доказе о злоупотребама.⁶⁹⁾ Након мноштва шиканирања Владан Ђорђевић се одлучио за добровољно изгнанство, па је отишао у Беч. Повукао се и отишао у Беч. Лишен је и пензије и чина, па је једно време радио као новинар.⁷⁰⁾ Пошто је у београдској штампи настављена серија чланака о његовим проневерама и крађама, Владан је у страној штампи објављивао мноштво чланака против краљевског пара у Србији.⁷¹⁾

У затворском дворишту Управе града Београда 1906.

У Београд се вратио 1905. Када се вратио у Београд француски посланик је тражио од српске владе да се пред његовом кућом држи полиција.⁷²⁾ Пре његовог повратка у Београд Ђорђе Генчић је, уз знање краља Петра, са Вукашином Петровићем правио планове о оснивању нове конзервативне странке.⁷³⁾ Њих двојица су се разишла због Петровићеве идеје да Ђорђевић постане вођа конзервативне странке.⁷⁴⁾ Како је раније нападао Карађорђевиће није могао ништа од њих да очекује, али краљ Петар I Карађорђевић му је опростио и чак га охрабрио да се врати политици када је видио његову књигу Крај једне династије.⁷⁵⁾ Краљ је сматрао да треба да се организује конзервативна странка и сматрао је пожељним да се Владан Ђорђевић врати у политику.⁷⁶⁾ Владан је са друге стране намеравао да за предводника буде изабран Вукашин Петровић, а он да се ангажује око партијског листа.⁷⁷⁾ Добили су подршку од краља. Радикална влада је имала проблем са нерешеним топовским питањем. Када су самосталци формирали владу окончали су политику помирљивости према људима из бившег режима.⁷⁸⁾ Самосталци су уочили да се Владан Ђорђевић и његови другови друже са краљем, па су одлучили да га уклоне на време, да би спречили могућност да краљ помоћу њега успостави ауторитативну владу.⁷⁹⁾

Ђорђевићеви противници су имали намеру да га уклоне. Оптужили су га због наводног објављивања државних тајни у књизи Крај једне династије, па је шест месеци током 1906. провео у затвору. Када је најављена Анексиона криза 1908. године Никола Пашић га је замолио да у Бечу приватно испита озбиљност ситуације. Никола Пашић га је поново послао у Беч 1912. да у време Првога балканскога рата ублажи антисрпско расположење у аустроугарској штампи.⁸⁰⁾ Састајао се са аустријском опозицијом, а у аустријским новинама објављен је његов чланак где се залагао да Аустроугарска подржи територијално проширење Србије, а да заузврат добије економске концесије у Србији. Његова предавања по Бечу почели су да отказују па се након десетомесечне дипломатске офанзиве вратио у Београд. Објавио је 1913. књигу Арнаути и велике силе на српском, немачком и француском језику.⁸¹⁾ Та књига је настала као промеморија упућена великим силама у време Лондонске мировне конференције (1912—1913). У тој књизи је презентовао стајалишта аустријских научника, лингвиста, етнографа и путописаца, по којима простор на коме живе Арнаути није никад представљао целину, јер се Арнаути нису осећали припадницима једног народа, него се радило о сродним племенима, која нису имала ни јединствен језик, ни културу, а ни историју.⁸²⁾ Нису имали ни верску већину и никада нису имали државу.⁸³⁾ Црпио је податке од аустријских научника, да би показао да Албанија вештачка творевина, а да је ствара Аустроугарска као свој сателит, да обезбеди обалу Јадрана.⁸⁴⁾

Током 1916. ухапсила га је накратко аустроугарска окупациона власт. Поново су га ухапсили јуна 1916. и био је до 1918. интерниран у Семерингу, Рапсу и Обендорфу. Вратио се 1918. године у Београд, а кад је остао сам продао је кућу и 1920. одселио се у Беч. Тешко је преболио губитак најближих чланова породице. Остао је сам и без средстава. Владан Ђорђевић је преминуо последњег дана августа 1930. у санаторијуму у Бадену. Усамљен, стар и болестан у 86. години живота окончао је свој живот накадашњи први доктор хирургије у обновљеној Србији, организатор цивилног и војног санитета, оснивач нишке Војне болнице, Црвеног крста у Србији. Држава је о свом трошку „без помпе и галаме“, сахранила овог српског великана у Београду.

Двадесетпет година је др Ђорђевић, као главни уредник бринуо о финансирању и изласку „Српског архива“, часописа који и данас излази и један је од најстаријих и најдуговечнијих медицинских часописа у свету. Издавао је и часопис „Отаџбина“ од 1875. до 1892. године. Пуно је писао о историјским темама, као и романе, приповетке, песме и драме. Најважнији Ђорђевићеви радови су:

• Историја српског војног санитета, I-IV (1879—1886),
• Крај једне династије, I-III (1905—1906),
• Српско-турски рат, I-II (1907),
• Историја српско-бугарског рата (1908),
• Голгота (1909).
• Арнаути и велике силе (Albanesen und die Grossmachte) (1913),
• Цар Душан, I-III (историјски роман, 1919—1920),
• Србија и Грчка 1891—1893 (1923),
• Црна Гора и Аустрија 1814—1894 (1924),
• Успомене (1927),
• Србија и Турска 1894—1897 (1928).

• С. Јовановић, Влада Александра Обреновића, књига 2, Издавачко и штампарско предузеће Геца Кон а. д., Београд, 1935, стр. 245-249
• Радоје Чоловић, Живот и дело српских научника Владан Ђорђевић (1844—1930), књ. 12, уредник Владан Д. Ђорђевић, САНУ, Београд, 2011, стр. 73-158
• Милош Тимотијевић, Соколско друштво у Чачку 1910-1941., Народни музеј Чачак, Чачак, 2006, ИСБН 86-84067-11-8
• Биографије: Владан Ђорђевић (допуна биографији VIII годишњаку, Годишњак, број XIII, Српска краљевска академија, Београд, 1900, стр. 275-280
• Сузана Рајић, Владан Ђорђевић биографија поузданог обреновићевца, Завод за уџбенике, Београд, 2007.

• Биографија на сајту САНУ
• Историјска читанка Владан Ђорђевић, Сузана Рајић, Вечерње новости, фељтон, 15 наставака, 17 - 31 јануар 2005.

Vladan Djordjevic