Стеван Тодоровић
Аутопортрет (1854), уље на платну 38 х 48 цм, Музеј града Београда
Рођење: 25. април 1832. Нови Сад, Аустријско царство Смрт: 22. мај 1925. Београд, Краљевина СХС Познат као: сликар

Стеван Тодоровић (Нови Сад, 25. април 1832 — Београд, 22. мај 1925), српски сликар и професор Реалке у Београду. Оставио је за собом преко 800 слика, икона, фресака и цртежа. Раније се је сматрао представником српског романтизма, а у новије време се његова уметност сврстава у грађанску и академску.¹⁾

Рођен је 13/25. априла 1832. године у Новом Саду. Отац Јован, пореклом из Херцеговине, прешао је у Србију и дао свој допринос у Првом српском устанку.²⁾ Имао је три сестре и три старија брата.³⁾

Основну и средњу школу је учио у Новом Саду, Сегедину и Бечу. После матуре (1849), уписао се на бечку сликарску академију, али је учио и приватно код Валдмилера. Крајем 1853. уписао се на Минхенску академију, где је готово без икаквих средстава провео 9 месеци, а затим се поново вратио у Беч, где је од 1854.⁴⁾ студирао код академика и професора⁵⁾ Карла Рала (нем. Carl Rahl).⁶⁾ Професор Рахл га је веома ценио и прослеђивао му је многе послове, које су њему наручивали, тако да је на крају имао преко 60 студија⁷⁾ и израђених слика. Један од радова су биле многобројне фреске, на згради преко пута Бечке опере.⁸⁾ Код Рала је учио све до 1856. године.⁹⁾ Од својих бољих радова из Беча је донео око 64 слика, уље на платну, али су оне већином страдале у турском бомбардовању Београда 1862.¹⁰⁾

Тодоровић се током сликања бавио и певањем; био је школован певач.¹¹⁾ Постао је члан Певачког друштва у Београду, када се по завршетку студија¹²⁾ почетком 1856. године,¹³⁾ као концертни певач, придружио Коренелију Станковићу у обиласку многих места у Србији.¹⁴⁾ Већ током 1856. почео је да слика по Срему и Бачкој, портрете и иконе за приватне породице, као и иконе за цркву у Старој Кањижи. На крају 1856.¹⁵⁾ стално се настанио у Београду.¹⁶⁾ Био је одушевљен свиме што је било српско, а на Србију је гледао као на избавитељку неослобођених крајева, у којима је живео српски народ.¹⁷⁾ У Београду је најпре одсео код Љубомира Ненадовића, који је живео тада у Гранд Хотелу, где му се налазила и редакција листа „Шумадинка”. Нешто после је изнајмио сопствени стан у гостионици „Српски краљ”.¹⁸⁾ После три месеца становања у гостионици, пошто сам није успео да нађе купце за своје слике, гостионичар Стеван Мирковић му је прве радове дао на добош, како би покрио дуг.¹⁹⁾ Београд нажалост, није био много захвална средина за сликаре, али га то није поколебало.²⁰⁾

Развио је разноврсну и богату уметничку активност у јавном животу Србије.²¹⁾ Одмах по доласку у Београд²²⁾ је отворио бесплатну приватну школу за сликање, певање и гимнастику, коју је држао све до 1863.²³⁾ Био је први позоришни сликар.²⁴⁾ За „Летеће дилетантско позориште”,²⁵⁾ у чију је дружину ступио 1857. године, осим што је глумио²⁶⁾ је израдио главни застор и урадио је све што је било потребно од сликарства. Такође је учествовао у разним одборима за позориште, све док није отворено Београдско позориште са сталном и одабраном позоришном дружином.²⁷⁾

Гимнастичко друштво (1858/59), Народни музеј, уље на платну 31 Х 34,5 cm. На слици су реквизите, Јован Бошковић и деца Илије Гарашанина

Одиграо је веома значајну улогу у популарисању физичке културе у Београду.²⁸⁾ Био је међу првим покретачима соколства у Србији и високо цењен у соколским круговима.²⁹⁾ Умео је да одушеви омладину и заинтересује њихове родитеље за своје активности. На иницијативу 16 његових ученика, у Београду је 1857. основао „Прво српско друштво за гимнастику и борење”.³⁰⁾ Друштво је било без културно-политичког програма, попут сличних удружења, осниваних у Средњој Европи у тадашње време.³¹⁾

Његов рад на развоју гимнастике и мачевања наишао је на отпор патријархалне средине, али су чланови друштва били синови имућнијих и виђенијих грађана. У почетку је справе и опрему набављао сам сликар. Међу првим ученицима били су касније истакнуте личности политичког и културног живота: Чедомиљ Мијатовић, Матија Бан, Ђорђе Малетић, Владан Ђорђевић. Почетак модерног спорта у Србији Тодоровић је овековечио сликом Гимнастичко друштво, која се сада налази изложена у Народном музеју. На слици су уз гимнастичке реквизите, насликани тада млади Јован Бошковић и деца Илије Гарашанина.³²⁾

На Ускрс 1860. друштво је приредило за кнеза Михаила и публику Јавни час. Кнез је одушевљен радом друштва 1861. саградио привремену вежбаоницу и набавио справе за гимнастику. Тодоровићев одлазак из Београда 1864. условио је и прекид рада Друштва током наредних 18 година.³³⁾

У периоду 1860—1864. био је васпитач Велимира Тодоровића, ванбрачног сина кнеза Михаила³⁴⁾ и касније великог добротвора.³⁵⁾

Оженио се Полексијом, својом најдаровитијом ученицом и ћерком Матије Бана³⁶⁾ 1864. године.³⁷⁾ Са њом је у периоду 1864—1865. боравио и пропутовао Италију³⁸⁾, док се она усавршавала на Флорентинској академији.³⁹⁾ Пошто се Корнелије Станковић разболео, године 1865. изабран је за председника Београдског певачког друштва.⁴⁰⁾ Исте године је постављен за професора доцента за слободно цртање на техничком факултету у оквиру Велике школе, а затим наставника вештина, прво у Београдској гимназији, а два месеца касније у Реалци.⁴¹⁾

Из ратних цртежа Стеве Тодоровића: Српски логор око куле кнеза Лазара⁴²⁾

Пратио је српску војску у ратном походу 1876. и 1877. за ослобођење Јужне Србије. Успут, на бојним пољима правио је цртеже. Као сарадник Великог илустрованог календара „Орао”, уз цртеж куле кнеза Лазара у Крушевцу записао је:⁴³⁾

„Не могах, а да сузу не канем и сузним очима не нацртам остатке зидина око којих се поново сакупише храбри синови српски да новим жртвама пролију своју драгоцену крв, да понове борбу за слободу српства.”

Ови цртежи, који су објављени у страним и домаћим часописима, нису довољно проучени, као ни улога Стевана Тодоровића као хроничара његове епохе.⁴⁴⁾⁴⁵⁾

После 28 година рада, 1894. отишао је у пензију⁴⁶⁾ по сопственој молби.⁴⁷⁾ Као веома упослен сликар, који је упоредо израђивао више поруџбина и због тоталног слепила левог од те године, другим сликарма је препуштао извођење радова по његовим предлошцима.⁴⁸⁾

Гроб му се налази у породичној гробници Матије Бана, у Алеји великана, на Новом гробљу у Београду. Надгробни споменик израдио је Петар Палавичини.⁴⁹⁾⁵⁰⁾

Професор Стеван Тодоровић, фотографија објављена за педесетогодишњицу сликарског рада (1900)

Захваљујући дугом животу, и изузетној упорности и марљивости, успео је да створи богат сликарски опус.⁵¹⁾ За собом је оставио преко 800 слика, икона, фресака и цртежа⁵²⁾, од којих су неки литографисани, а неки штампани у француским, енглеским, немачким, руским и српским илустрованим листовима.⁵³⁾ Направио је преко 300 портрета.⁵⁴⁾ Пошто је био близак двору Обреновића, портретисао је готово све чланове ове бројне породице,⁵⁵⁾ кнегињу Љубицу са синовима, краља Милана, краљицу Наталију.

Радио је и портрете других савременика, као што су: Ранко Алимпић, Миша Анастасијевић, Аврам Петронијевић, Јанко Шафарик, Груја Мишковић, мајор Илић, Љуба Ненадовић, Ђура Даничић, Јован Ристић, Јован Гавриловић, Матија Бан, Стојан Новаковић, Јован Бошковић. Највећи део његових портрета изложен је у Матици српској.⁵⁶⁾

Знатан део његовог опуса припада религиозном сликарству, на зидовима цркава, као и иконостасима и на другом црквеном мобилијару. Велики број поруџбина дугује се његовим схватањима да је религиозна слика носилац историјске истине, као и наклоности и ауторитету митрополита Михаила, који је са њим делио став да иконопис треба верно да пренесе догађаје из црквене историје по учењу православне цркве.⁵⁷⁾ Насликао је око 20 иконостаса, такође је радио зидне композиције, добрим делом сам, а неке заједно са другим сликарима. Његови најчешћи помагачи су били супруга Полексија, Никола и Милисав Марковић и Живко Југовић.⁵⁸⁾

Како је често користио друге за извршавање послова које је он уговарао, а завршена дела само потписивао, нека остварења су често приписивана његовом стваралаштву, уместо другим уметницима.⁵⁹⁾ Многи иконостаси на којима је радио се налазе у Панчевачкој црквеној општини, такође у Вазнесенској (са Николом Марковићем 1874.⁶⁰⁾ и Топчидерској цркви (заједно са Николом Марковићем 1880.⁶¹⁾, Цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду, у црквама у Идвору (1876—1879),⁶²⁾ Опову (1855),⁶³⁾ Новом Селу у Банату, Белегишкој у Срему (1877),⁶⁴⁾ Обилићеву (1877—1878),⁶⁵⁾ капели Дунђерског у Сентомашу, Глоговцу, Штубику, Великом Извору, Жабарима код Крагујевца, Перлезу, Богатићу, Неготину (са супругом Полексијом 1901),⁶⁶⁾ Белој Паланци, Лозовику, Нишу, Смедеревској Паланци, Горњем Товарнику, Брчком, Пакрацу и другим. Такође је израдио олтаре у католичким црквама у Панчеву и Омољици.^{67)68)69)70)71)}

За етнографску изложбу на Свесловенском конгресу 1867. у Москви, у којој је био учесник, израдио је аквареле ношњи, станова, посуђа из Србије.⁷²⁾

Радио је и композиције из националне историје, као што су Пострижење Светог Саве (1908), Сабор у Призрену пред Косовску битку (1899), Погибија Хајдук Вељка (1860).

Његова најполетнија фаза је период 1850. до 1880. Тада је створио снажна и непосредна дела, као што су пејзаж Манасије (литографисана 1857),⁷³⁾ групни портрет београдских гимнастичара и два аутопортрета. Аутопортрет из 1854. спада у највреднија дела српског романтизма.⁷⁴⁾ Израдио је и неколико пејзажа из Цариграда⁷⁵⁾ и околине.

Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одсека уметничког) од 6. II 1869, секретар Одбора уметничког 1884. и 1885. године, почасни члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892, дописник Академије уметности од 4/16. фебруара 1899, а прави члан од 5/17. фебруара 1901. Вршио је функцију секретара Академије уметности Српске краљевске академије од 22. фебруара/6. марта 1908. до 7. марта 1921. Приступном беседом: Изложба сликарских радова приређена за Свечани скуп Српске краљевске академије проглашен је академиком 26. фебруара/10. марта 1904.⁷⁶⁾

Написао је аутобиографију, која је објављена 1951.

• Н. Кусовац, М. Врбашки, В. Грујић, В. Краут, Стеван Тодоровић: 1832-1925, Народни музеј у Београду, Београд, 2002, ИСБН 86-7269-062-1
• Вељко Петровић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 817—818
• Стеван Тодоровић, Ђура Даничић, Арте медија, 1857.
• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888, стр. 127—135
• Риста Одавић, Педесетогодишњица сликарског рада проф. Стевана Тодоровића, Нова искра, број 7, уредник Риста Ј. Одавић, Београд, 1900, стр. 193—194, 200—202
• Петар М. Петровић, Енциклопедија Свезнање - Стеван Тодоровић, број С-Ч, Музеј - Краљица Наталија, 1883, Народно дело, Институт за национални публицитет, Београд, 1937, стр. 20315
• Стеван Тодоровић, ‘Краљица Наталија Обреновић’, Музеј - Аутопортрет, 1854, Музеј града Београда, 1883.
• Стеван Тодоровић, Аутопортрет, 1854, Музеј града Београда
• Стеван Тодоровић, Јавно комунално предузеће „Погребне услуге“, Београд
• Српски великани Баната, Доброчинство, Идвор
• Топчидерска црква, Национални центар за дигитализацију
• Српска православна црква Св. Николе, Национални центар за дигитализацију, Опово
• Нова црква у Неготину, Национални центар за дигитализацију, Неготин
• Владана Путник, Соколски домови и стадиони у Београду, Наслеђе, број 14, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд, 2013.
• Милош Тимотијевић, Соколско друштво у Чачку 1910-1941., Народни музеј Чачак, Чачак, 2006, ИСБН 86-84067-11-8
• Стева Тодоровић, Из ратних цртежа Ставе Тодоровића: Српски логор око куле кнеза Лазара, Орао - велики илустровани календар за 1879. годину, уредник Стеван В. Поповић, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад, 1878, стр. 74
• Стеван В. Поповић, Стева Тодоровић, Опис наших слика, Орао - велики илустровани календар за 1879. годину, уредник Стеван В. Поповић, Штампарија А. Пајевића, Нови Сад, 1878, стр. 134
• Споменик културе од великог значаја Ново гробље, Рузвелтова 50, Завод за заштиту споменика културе града Београда, уредник Милица Грозданић, 2010.
• Павле Васић, Један непознат цртеж Стеве Тодоровића, Годишњак, Музеј града Београда, Београд, 1972, стр. 153-156
• Стеван Тодоровић, Биографије чланова академије − Стеван Тодоровић, Годишњак, број XII, Српска краљевска академија, Београд, 1899, стр. 189-207
• Гордана Милојковић, Умножавање телесне снаге - из старе штампе, Преко рамена, 27. 9. 2011.
• Драган Дамјановић, Капела Светог Николе у Осијеку архитекте Јулијуса Хермана, Осијечки зборник, број 28, 2007, стр. 205—216, ИССН 0473-4882
• Снежана Цанковић, Сликарство Цркве Преображења Христовог у Смедеревској Паланци: Прилог проучавању српског сликарства са почетка 20. века, Смедеревски зборник, број 4, уредник Татјана Гачпар, Музеј у Смедереву, 2013.
• Тања Вићентић, Иконостас цркве Вазнесења Христовог у Орашцу, Шумадијски записи, број IV-V, уредник Лила Дробац-Крстић, Народни музеј у Аранђеловцу, Аранђеловац, 2011, ИССН 1451 - 639X
• Никола Кусовац, Стеван Тодоровић 1832-1925, број 10, Народни музеј, 2002.
• Српска краљевска академија Год. 12 (1899) 189–207 и 15 (1902) 283–285.
• В. Алексијевић: Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића : био-библиографска грађа. Рукопис се чува у Одељењу посебних фондова Народне библиотеке у Београду. Р 425/13 (В. Алексијевић).
• Енциклопедија ликовних умјетности, Загреб, 1959–1966. 4.
• В. Краут: С. Тодоровић. Зборник за ликовне уметности Матице српске 18 (1982) 103–130.
• 125 година Народног позоришта у Београду. САНУ 1997 (НС 86).
• О. Вукотић: Сликарство С. Тодоровића. Кораци 33 : 1–2 (2003) 157–160.

• Краћа биографија на сајту САНУ
• Олга Батавељић, Уметничка дела у приватним збиркама у Београду стављена под заштиту државе до 1953 године, Годишњак, Музеј града Београда, Београд, 1954, стр. 394—395

Stevan Todorovic