Јанко Шафарик
Рођење: 14. новембар 1814. Киш Кереш, Аустријско царство Смрт: 18. јул 1876. Београд, Кнежевина Србија Познат као: историчар, доктор медицине и професор „Извјестије о путовању по Сербији 1846. године”

Јан или Јанко Шафарик (Киш Кереш, 2/14. новембар 1814¹⁾ — Београд, 6/18. јул 1876),²⁾ историчар, доктор медицине, професор и ректор (1847/48) Лицеја у Београду, археолог, нумизматичар, члан Друштва српске словесности, управник Народног музеја и Народне библиотеке Србије.

Рођен је 2/14. новембра 1814. године у мађарској вароши Киш-Кереш³⁾ (мађ. Kis-Köres),⁴⁾ у пештанској жупанији, у јевангелистичкој породици, од мајке Зузане, ћерке јевангелистичког свештеника и књижевника Мартина Маучека Галика, и оца Јана, богатог земљопоседника, старијег брата Павла Јосифа Шафарика.⁵⁾

Основну школу је учио у месту рођења, а затим је 1821. отишао у Нови Сад, где је учио немачку школу и гимназију. Најпре је становао у кући Стјепана Лешка, свог рођака и новосадског јевангелистичког свештеника, а затим се преселио код стрица Павла Јосифа, тада професора⁶⁾ и директора Српске православне велике гимназије, код кога је остао до завршетка гимназије 1829. године. У Новом Саду се упознао са српским језиком и дружио се са српском⁷⁾ омладином, а у стричевој кући се упознао са српским старинама, нарочито рукописним књигама и старим новцем, које је стриц проучавао.⁸⁾⁹⁾

По завршетку гимназије је почео да студира филозофске и правне науке у Пожуну (Братислава), који је у то време био центар пансловенског покрета, на челу са Људевитом Штуром, где су владали одушевљење и љубав према словенској народности, језику и историји.¹⁰⁾

Студије у Пожуну је напустио 1832. године и отишао у Пешту, где је уписао медицину.¹¹⁾ Тамо је често посећивао Јанка Колара, пештанског јевангелистичког пароха и словенског идеолога.¹²⁾

Две године касније је прешао на бечки универзитет, где је 1837. завршио студије, а наредне године (1838) постао доктор медицинских наука. После тога је готово годину дана боравио у Прагу где се у друштву свог стрица и других чешких научника, интензивно бавио археологијом и славистичким студијама. Током боравка у Прагу је написао неколико расправа о јужнословенским писцима, као што је Иван Гундулић.¹³⁾

Године 1839. радио је у Пешти као лекар, а истовремено се у родном крају, након очеве смрти, старао о породичном имању. У Нови Сад је дошао поново 1840. године, где је постао градски лекар. У исто време је почео да сарађује у „Летопису Матице српске”, где је објављивао преводе са чешког и руског језика. Између осталог, ту је објавио и српски превод путописа свог стрица, Павла Јосифа Шафарика, под насловом Путовања у Лужице, о пролећу 1839-40.¹⁴⁾

У исто време, у Србији су се дешавале крупне промене у култури, школству и управи, али је било веома мало способних и образованих људи.¹⁵⁾ Мада је Кнежевина Србија од 1839. почела о свом трошку да шаље ученике на стране високошколске установе, да се спремају за рад у разним струкама у Србији,¹⁶⁾ потреба за школованим кадровима је била тако велика да није било времена да се чека њихов повратак са школовања, тако да је школоване и родољубиве Србе и Словене тражила по позиву. Такo се Јанко Шафарик одазвао позиву српске владе¹⁷⁾ и 26. маја/7. јуна 1843. званично је постављен за професора физике на Лицеју у Београду. Од тада је сав свој рад посветио Србији.¹⁸⁾

Мада је почео да ради као професор физике, још прве школске године је тражио одобрење од министарства просвете да у недељне и празничне дане држи јавна предавања о словенској историји и књижевности, како би надокнадио недостатак славистичке катедре у Београду, и пружио могућност Србима да се боље упознају са својом словенском прошлошћу, што је Министарство просвете одобрило¹⁹⁾ и похвалило.²⁰⁾

Заједно са Фрањом Захом је 1844. учествао у оснивању „Тајног панславистичког друштва” у Београду. Поред њих, чланови друштва су били Србин Стеван Хркаловић и Хрват Паја Чавловић са територије Хрватске, Тома Ковачевић, Милош Поповић из Војводине, Милош Давидовић и Дубровчанин Србин Матија Бан. Њима је Илија Гарашанин, министар унутрашњих послова, обећао заштиту, Стеван Книћанин, као члан Совјета, помоћ, а кнез Александар Обреновић покровитељство. Фрања Зах је по смерницама Илије Гарашанина те године саставио план како Србија треба да води унутрашњу и спољну политику, према коме је Илија Гарашанин објавио „Начертаније”, док је Паја Чавловић уређивао 1844—45. први југословенски илегални лист „Бранислав”, који је тајно слат и растуран у Хрватској.²¹⁾

Био је редовни члан Друштва српске словесности од 1/13. августа 1844.²²⁾ Један од главних програмских задатака друштва је било утврђивање српске научне терминологије. Са тим циљем, Министарство просвете, у сагласности са Друштвом српске словесности, га је је позвало да се укључи у посао, као и да успутно проналази старе предмете музејске намене и од историјске важности. Током лета 1846. пропутовао је велики део Србије, а у октобру исте године је поднео опширан изјештај Извјестије о путовању по Сербији 1846. године, илустрован његовим цртежима, у коме је забележио мали број термина, који су се односили на биље и дрвеће, справе и оруђе за рад, а много више пажње је обратио на старине.²³⁾ Шафарик је током свог путовања по Србији испитивао и описивао развалине манастира: Жиче, Старе Павлице на Ибру, Манасије, Ресаве, као и храмове, у Новој Павлици, Студеници, Љубостињи, Наупари и другим локацијама, остатке старих градова као што су Маглич на Ибру, Крушевачки и Смедеревски град и други, такође старе рукописне и штампане књиге, надгробне споменике, стећке, живописе, иконографију. Занимали су га нумизматика, археологија, Карађорђеви шанчеви, чак култни живот Светог Саве у студеничком крају. Уз то је надлежном министарству дао предлоге о заштити споменичког наслеђа. Извјестије је настало на основу првог научног испитивања споменика у нашој историји.²⁴⁾ Његов извештај са пута није штаман већ је само заведен у министарству просвете и тамо је задржан. Тек 1850. га је добио часопис „Шумадинка”, где је почео да се објављује оригинални рукопис, али је часопис тада забрањен.²⁵⁾

После смрти Исидора Стојановића 1849.²⁶⁾ прешао је на катедру за историју, док је катедру за физику препустио Вуку Маринковићу.²⁷⁾ После смрти Вука Маринковића 1859. вратио се на катедру за физику,²⁸⁾ а катедру историје је преузео Панта Срећковић.²⁹⁾

Професорску службу је оставио 1861.³⁰⁾ Тада је основао Београдски музеј и постао је његов чувар и истовремено библиотекар Народне библиотеке,³¹⁾ Дужност библиотекара је обављао са професорском платом, која је била нешто већа, него што су је имали његови претходници библиотекари. Библиотеку је затекао у несређеном стању.³²⁾ На пролеће 1863. године, за библиотеку и музеј је успео да обезбеди простор у новој згради Велике школе, у здању мајора Мише Анастасијевића. За ту прилику је приредио и прву музејску поставку, која је повремено била отворена за публику, пре свега за лицејце и гимназијалце.³³⁾ Пре него што је обезбеђен простор, колекције су чуване у орманима, под кључем. У оквиру рада у музеју је иницирао прикупљање старина и поставио темеље заштите споменика културе.³⁴⁾ У јуну 1862, с почетком оружаног сукоба између Срба и Турака, хитно је пренео музејску збирку на безбедно место, што представља први пример заштите фондова у ратним околностима.³⁵⁾ Као руководилац библиотеке, током 8 година увео је бројне новине у смештају фонда, организовао је набавку књига, уз помоћ домаћих и страних књижара, увећао је фондове вредним рукописима, старим штампаним књигама,³⁶⁾ а фонд се знатно увећао 1863. и са књигама из Велике школе, која је тада одлучила да задржи само стручне књиге, док је остале уступила библиотеци.³⁷⁾ Библиотека је добила посебну просторију за читаоницу, повећан је број особља и претворена је у праву јавну библиотеку. Књиге је средио по формату,³⁸⁾ издвојио је дупликате, са којима је 1886. основана и Народна библиотека у Крагујевцу.³⁹⁾ По његовом предлогу одлучено је да се о државном трошку шаље стручно особље у јужнословенске крајеве, нарочито у Македонију и Стару Србију и да се тамо откупљују стари рукописи. Тако је Стефан Верковић још 1876, сакупио преко 100 старих рукописа.⁴⁰⁾

Предлоге за археолошко истраживање, дао је још у Извјестију из 1846, а касније је организовао прва археолошка истраживања, на Космају (1854), Руднику и Јелици (1865).^41)42)43) Резултати његовог археолошког рада нису велики, али представљају прва позната археолошка ископавања у Србији. Свестан да је Србија пуна старина из „грчких и римских времена”, био је уверен да ће археолошка истраживања имати великог успеха у будућности.⁴⁴⁾

По повратку Јована Стерије Поповића у Аустрију, решењем министарства просвете, руковођење музејском збирком је преузео Шафарик 1848.⁴⁵⁾ Поседовао је важну збирку старог бронзаног, сребрног и златног новца, који су ковали српски и други европски владари. За ту збирку је израдио први музејски инвентар, а када је збирка откупљена за Музеј, при крају 1846. године,⁴⁶⁾ на њој је примењен исти систем инвентарисања. Још 1848. године, заједно са Стеријом Поповићем и Грубаровићем саставио је Списак ствари Музеуму србском принадлежећи, који представља први музејски инвентар у Србији.⁴⁷⁾ Као чувар Музеја почео је да води и улазни инвентар.⁴⁸⁾

У музеју се посветио нумизматици, која је уједно била и прва систематски сређена музејска збирка, са својим инвентаром. Од његових инвентара музејске нумизматике, до данас су сачувани: инвентар збирке римског царског, грчког, византијског и српског средњовековног новца.⁴⁹⁾

Школске 1847/48. обављао је функцију ректора Лицеја.⁵⁰⁾

Обављао је функцију потпредседника ДСС 1853, 1857—1858, 1861—1862.⁵¹⁾ Пошто је министар просвете био само номинални председник, он је заправо вршио стварну улогу председника.⁵²⁾

Током 1857. путовао је у Млетке, где је у тамошњој архиви преписао многе акте везане за Србе и Јужне Словене. Сакупљену грађу је објавио у „Гласнику” друштва, под насловом Српски споменици Млетачког архива. Касније је у „Гласнику” објавио и друге радове: Описаније свију досад познатих србских новаца, О приложеним гробовима српских земаља и владара, Троношки летопис, Живот Стефана Дечанског, Хрисовуља цара Душана, којом оснива манастир Св. архангела Михаила и Гаврила у Призрену, Житије Св. Методија, првог архиепископа моравског (1863)⁵³⁾⁵⁴⁾ и друге.

За редовног члана Српског ученог друштва (Одсека за науке историјске и државне) је наименован 29. јула 1864. Био је секретар и касир СУД од 1864—1865, 1866, а председник СУД од 1869—1875.⁵⁵⁾ Српско учено друштво, га је послало заједно са Миланом Ђ. Милићевићем и Стевом Тодоровићем на велики словенски скуп са етнографском изложбом у Русији 1867.⁵⁶⁾

Био је и члан ЈАЗУ, Археолошког друштва, Друштва за природне ануке и Друштва руских лекара у Москви.⁵⁷⁾

Године 1869. престао је да ради као библиотекар и постао је члан Државног савета Кнежевине Србије и у том звању је остао све до смрти,⁵⁸⁾ док је руководилац у музеју остао до 1870.⁵⁹⁾

Током 1871/72. предавао је курс археологије кнезу Милану Обреновићу, будућем српском краљу.⁶⁰⁾

Од руског цара Александра Другог је добио Орден Свете Ане, другог реда, а од пруског краља, касније немачког цара Виљема, добио је орден Краљевске круне, другог реда.⁶¹⁾

Био је пуначак, средњег раста, плав, увек са наочарима, тих у покретима, а јасан и разборит у говору.⁶²⁾ Близу ушћа Колубаре, код Обреновца је имао имање на коме је гајио расне коње и стоку.⁶³⁾

Умро је у ноћи између 6. и 7/18. и 19. јула 1876. године, у својој кући на Врачару, а сахрањен је код Цркве Светог Марка.⁶⁴⁾

Његов син, Павле Шафарик, српски официр при Артиљеријској управи,⁶⁵⁾ после његове смрти је поклонио Народној библиотеци 1.400 књига, на разним језицима.⁶⁶⁾

• Војислав Максимовић, Јанко Шафарик, Гласник, број 1, уредник Миломир Петровић, Народна Библиотека Србије, Београд, 1999, ИССН 1820-1245
• Управници, Народна библиотека Србије, Београд
• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитихи људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
• Драгана Еремић, Инвентар збирке римског царског новца, Ј. Шафарик, Народни музеј, Београд
• Директори музеја, Народни музеј
• Небојша Кузмановић, Павел Јозеф Шафарик и Срби, уредник Драган Станић, Летопис Матице српске, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 683, ИССН 0025-5939
• Љубомир Дурковић-Јакшић, Милоје Ж. Николић, Др Јанко Шафарик - предговор Извјестије ο путовању по Сербији 1846. године, Завод за заштиту споменика културе „Ваљево”, Ваљево, 1993.
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007, стр. 358
• Никола Радојчић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 4, С-Ж, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1929, стр. 623—624
• Мираш Кићовић, Први руководиоци Народне библиотеке у Београду, Годишњак, број IV, Музеј града Београда, Београд, 1957.
• Михаило Маринковић, Истраживања Јанка Шафарика у Рудничком и Чачанском округу и почеци археологије у Србији, Гласник, број 2, Српско археолошко друштво, Београд, 1985.
• Рајко Тодић, Зашто сви Словени не прихвате руски језик, Српско наслеђе - историјске свеске, број 4, „Глас” д.д.о., Београд, 1998.
• Ректори Лицеја, Велике школе и Универзитета у Београду, Универзитет у Београду

• Краћа биографија на сајту САНУ

Janko Safarik