Добро дошли на Српску енциклопедију

Јанко Шафарик

Јан или Јанко Шафарик (Киш Кереш, 2/14. новембар 18141)Београд, 6/18. јул 1876),2) историчар, доктор медицине, професор и ректор (1847/48) Лицеја у Београду, археолог, нумизматичар, члан Друштва српске словесности, управник Народног музеја и Народне библиотеке Србије.

Биографија

Рођен је 2/14. новембра 1814. године у мађарској вароши Киш-Кереш3) (мађ. Kis-Köres),4) у пештанској жупанији, у јевангелистичкој породици, од мајке Зузане, ћерке јевангелистичког свештеника и књижевника Мартина Маучека Галика, и оца Јана, богатог земљопоседника, старијег брата Павла Јосифа Шафарика.5)

Школовање

Основну школу је учио у месту рођења, а затим је 1821. отишао у Нови Сад, где је учио немачку школу и гимназију. Најпре је становао у кући Стјепана Лешка, свог рођака и новосадског јевангелистичког свештеника, а затим се преселио код стрица Павла Јосифа, тада професора6) и директора Српске православне велике гимназије, код кога је остао до завршетка гимназије 1829. године. У Новом Саду се упознао са српским језиком и дружио се са српском7) омладином, а у стричевој кући се упознао са српским старинама, нарочито рукописним књигама и старим новцем, које је стриц проучавао.8)9)

По завршетку гимназије је почео да студира филозофске и правне науке у Пожуну (Братислава), који је у то време био центар пансловенског покрета, на челу са Људевитом Штуром, где су владали одушевљење и љубав према словенској народности, језику и историји.10)

Студије у Пожуну је напустио 1832. године и отишао у Пешту, где је уписао медицину.11) Тамо је често посећивао Јанка Колара, пештанског јевангелистичког пароха и словенског идеолога.12)

Две године касније је прешао на бечки универзитет, где је 1837. завршио студије, а наредне године (1838) постао доктор медицинских наука. После тога је готово годину дана боравио у Прагу где се у друштву свог стрица и других чешких научника, интензивно бавио археологијом и славистичким студијама. Током боравка у Прагу је написао неколико расправа о јужнословенским писцима, као што је Иван Гундулић.13)

Лекар

Године 1839. радио је у Пешти као лекар, а истовремено се у родном крају, након очеве смрти, старао о породичном имању. У Нови Сад је дошао поново 1840. године, где је постао градски лекар. У исто време је почео да сарађује у „Летопису Матице српске“, где је објављивао преводе са чешког и руског језика. Између осталог, ту је објавио и српски превод путописа свог стрица, Павла Јосифа Шафарика, под насловом „Путовања у Лужице, о пролећу 1839-40“.14)

Професор

У исто време, у Србији су се дешавале крупне промене у култури, школству и управи, али је било веома мало способних и образованих људи.15) Мада је Кнежевина Србија од 1839. почела о свом трошку да шаље ученике на стране високошколске установе, да се спремају за рад у разним струкама у Србији,16) потреба за школованим кадровима је била тако велика да није било времена да се чека њихов повратак са школовања, тако да је школоване и родољубиве Србе и Словене тражила по позиву. Такo се Јанко Шафарик одазвао позиву српске владе17) и 26. маја/7. јуна 1843. године званично је постављен за професора физике на Лицеју у Београду. Од тада је сав свој рад посветио Србији.18)

Мада је почео да ради као професор физике, још прве школске године је тражио одобрење од министарства просвете да у недељне и празничне дане држи јавна предавања о словенској историји и књижевности, како би надокнадио недостатак славистичке катедре у Београду, и пружио могућност Србима да се боље упознају са својом словенском прошлошћу, што је Министарство просвете одобрило19) и похвалило.20)

Заједно са Фрањом Захом је 1844. учествао у оснивању „Тајног панславистичког друштва“ у Београду. Поред њих, чланови друштва су били Србин Стеван Хркаловић и Хрват Паја Чавловић са територије Хрватске, Тома Ковачевић, Милош Поповић из Војводине, Милош Давидовић и Дубровчанин Србин Матија Бан. Њима је Илија Гарашанин, министар унутрашњих послова, обећао заштиту, Стеван Книћанин, као члан Совјета, помоћ, а кнез Александар Обреновић покровитељство. Фрања Зах је по смерницама Илије Гарашанина те године саставио план како Србија треба да води унутрашњу и спољну политику, према коме је Илија Гарашанин објавио „Начертаније“, док је Паја Чавловић уређивао 1844-45. први југословенски илегални лист „Бранислав“, који је тајно слат и растуран у Хрватској.21)

Био је редовни члан Друштва српске словесности од 1/13. августа 1844.22) Један од главних програмских задатака друштва је било утврђивање српске научне терминологије. Са тим циљем, Министарство просвете, у сагласности са Друштвом српске словесности, га је је позвало да се укључи у посао, као и да успутно проналази старе предмете музејске намене и од историјске важности. Током лета 1846. године је пропутовао велики део Србије, а у октобру исте године је поднео опширан изјештај „Извјестије о путовању по Сербији 1846. године“, илустрован његовим цртежима, у коме је забележио мали број термина, који су се односили на биље и дрвеће, справе и оруђе за рад, а много више пажње је обратио на старине.23) Шафарик је током свог путовања по Србији испитивао и описивао развалине манастира: Жиче, Старе Павлице на Ибру, Манасије, Ресаве, као и храмове, у Новој Павлици, Студеници, Љубостињи, Наупари и другим локацијама, остатке старих градова као што су Маглич на Ибру, Крушевачки и Смедеревски град и други, такође старе рукописне и штампане књиге, надгробне споменике, стећке, живописе, иконографију. Занимали су га нумизматика, археологија, Карађорђеви шанчеви, чак култни живот Светог Саве у студеничком крају. Уз то је надлежном министарству дао предлоге о заштити споменичког наслеђа. „Извјестије“ је настало на основу првог научног испитивања споменика у нашој историји.24) Његов извештај са пута није штаман већ је само заведен у министарству просвете и тамо је задржан. Тек 1850. га је добио часопис „Шумадинка“, где је почео да се објављује оригинални рукопис, али је часопис тада забрањен.25)

После смрти Исидора Стојановића 1849.26) прешао је на катедру за историју, док је катедру за физику препустио Вуку Маринковићу.27) После смрти Вука Маринковића 1859. године се вратио на катедру за физику,28) а катедру историје је преузео Панта Срећковић.29)

Библиотекар и чувар Народног музеја

Професорску службу је оставио 1861.30) Тада је основао Београдски музеј и постао је његов чувар и истовремено библиотекар Народне библиотеке,31) Дужност библиотекара је обављао са професорском платом, која је била нешто већа, него што су је имали његови претходници библиотекари. Библиотеку је затекао у несређеном стању.32) На пролеће 1863. године, за библиотеку и музеј је успео да обезбеди простор у новој згради Велике школе, у здању мајора Мише Анастасијевића. За ту прилику је приредио и прву музејску поставку, која је повремено била отворена за публику, пре свега за лицејце и гимназијалце.33) Пре него што је обезбеђен простор, колекције су чуване у орманима, под кључем. У оквиру рада у музеју је иницирао прикупљање старина и поставио темеље заштите споменика културе.34) У јуну 1862, с почетком оружаног сукоба између Срба и Турака, хитно је пренео музејску збирку на безбедно место, што представља први пример заштите фондова у ратним околностима.35) Као руководилац библиотеке, током 8 година увео је бројне новине у смештају фонда, организовао је набавку књига, уз помоћ домаћих и страних књижара, увећао је фондове вредним рукописима, старим штампаним књигама,36) а фонд се знатно увећао 1863. и са књигама из Велике школе, која је тада одлучила да задржи само стручне књиге, док је остале уступила библиотеци.37) Библиотека је добила посебну просторију за читаоницу, повећан је број особља и претворена је у праву јавну библиотеку. Књиге је средио по формату,38) издвојио је дупликате, са којима је 1886. основана и Народна библиотека у Крагујевцу.39) По његовом предлогу одлучено је да се о државном трошку шаље стручно особље у јужнословенске крајеве, нарочито у Македонију и Стару Србију и да се тамо откупљују стари рукописи. Тако је Стефан Верковић још 1876, сакупио преко 100 старих рукописа.40)

Предлоге за археолошко истраживање, дао је још у „Извјестију“ из 1846, а касније је организовао прва археолошка истраживања, на Космају (1854), Руднику и Јелици (1865).41)42)43) Резултати његовог археолошког рада нису велики, али представљају прва позната археолошка ископавања у Србији. Свестан да је Србија пуна старина из „грчких и римских времена“, био је уверен да ће археолошка истраживања имати великог успеха у будућности.44)

По повратку Јована Стерије Поповића у Аустрију, решењем министарства просвете, руковођење музејском збирком је преузео Шафарик 1848. године.45) Поседовао је важну збирку старог бронзаног, сребрног и златног новца, који су ковали српски и други европски владари. За ту збирку је израдио први музејски инвентар, а када је збирка откупљена за Музеј, при крају 1846. године,46) на њој је примењен исти систем инвентарисања. Још 1848. године, заједно са Стеријом Поповићем и Грубаровићем саставио је „Списак ствари Музеуму србском принадлежећи“, који представља први музејски инвентар у Србији.47) Као чувар Музеја почео је да води и улазни инвентар.48)

У музеју се посветио нумизматици, која је уједно била и прва систематски сређена музејска збирка, са својим инвентаром. Од његових инвентара музејске нумизматике, до данас су сачувани: инвентар збирке римског царског, грчког, византијског и српског средњовековног новца.49)

Школске 1847/48. обављао је функцију ректора Лицеја.50)

Обављао је функцију потпредседника ДСС 1853, 1857—1858, 1861—1862.51) Пошто је министар просвете био само номинални председник, он је заправо вршио стварну улогу председника.52)

Током 1857. године путовао је у Млетке, где је у тамошњој архиви преписао многе акте везане за Србе и Јужне Словене. Сакупљену грађу је објавио у „Гласнику“ друштва, под насловом „Српски споменици Млетачког архива“. Касније је у „Гласнику“ објавио и друге радове: „Описаније свију досад познатих србских новаца“, „О приложеним гробовима српских земаља и владара“, „Троношки летопис“, „Живот Стефана Дечанског“, „Хрисовуља цара Душана, којом оснива манастир Св. архангела Михаила и Гаврила у Призрену“, „Житије Св. Методија, првог архиепископа моравског“ (1863)53)54) и друге.

За редовног члана Српског ученог друштва (Одсека за науке историјске и државне) је наименован 29. јула 1864. Био је секретар и касир СУД од 1864—1865, 1866, а председник СУД од 1869—1875.55) Српско учено друштво, га је послало заједно са Миланом Ђ. Милићевићем и Стевом Тодоровићем на велики словенски скуп са етнографском изложбом у Русији 1867.56)

Био је и члан ЈАЗУ, Археолошког друштва, Друштва за природне ануке и Друштва руских лекара у Москви.57)

Године 1869. престао је да ради као библиотекар и постао је члан Државног савета Кнежевине Србије и у том звању је остао све до смрти,58) док је руководилац у музеју остао до 1870.59)

Током 1871/72. године је предавао курс археологије кнезу Милану Обреновићу, будућем српском краљу.60)

Признања

Од руског цара Александра II је добио Орден Свете Ане, другог реда, а од пруског краља, касније немачког цара Виљема, добио је орден Краљевске круне, другог реда.61)

Личност

Био је пуначак, средњег раста, плав, увек са наочарима, тих у покретима, а јасан и разборит у говору.62) Близу ушћа Колубаре, код Обреновца је имао имање на коме је гајио расне коње и стоку.63)

Смрт и сахрана

Умро је у ноћи између 6. и 7/18. и 19. јула 1876. године, у својој кући на Врачару, а сахрањен је код Цркве Светог Марка.64)

Његов син, Павле Шафарик, српски официр при Артиљеријској управи65) је после његове смрти поклонио Народној библиотеци 1.400 књига, на разним језицима.66)

Литература

Спољне везе

1)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 845
2) , 28) , 31) , 57) , 58) , 61) , 62) , 64)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 847
3) , 22) , 51) , 55)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 358
4) , 26) , 29) , 54)
Никола Радојчић, 1929, стр. 623
5) , 7) , 10) , 11) , 13) , 14) , 15) , 18) , 19) , 23) , 45) , 46) , 52) , 59) , 60)
Војислав Максимовић, 1999.
6) , 30)
Мираш Кићовић, 1957, стр. 285
8)
Небојша Кузмановић, 2010, стр. 682
9) , 17)
Љубомир Дурковић-Јакшић, Милоје Ж. Николић, 1993, стр. 3
12) , 16) , 63)
Љубомир Дурковић-Јакшић, Милоје Ж. Николић, 1993, стр. 2
20) , 21)
Љубомир Дурковић-Јакшић, Милоје Ж. Николић, 1993, стр. 4
24)
Љубомир Дурковић-Јакшић, Милоје Ж. Николић, 1993, стр. 10
25)
Љубомир Дурковић-Јакшић, Милоје Ж. Николић, 1993, стр. 7
27) , 53)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 846
32)
Мираш Кићовић, 1957, стр. 286
33) , 35) , 41) , 47)
Народни музеј, Директори музеја
34) , 48) , 49)
Народни музеј, Дигитализована документација
36)
Народна библиотека Србије, Управници
37) , 39)
Мираш Кићовић, 1957, стр. 289
38) , 66)
Мираш Кићовић, 1957, стр. 293
40)
Мираш Кићовић, 1957, стр. 290
42)
Михаило Маринковић, 1985, стр. 79
43)
Михаило Маринковић, 1985, стр. 78
44)
Михаило Маринковић, 1985, стр. 74
50)
Универзитет у Београду, Ректори
56)
Рајко Тодић, 1998.
65)
Љубомир Дурковић-Јакшић, Милоје Ж. Николић, 1993, стр. 8
Штампање