Корисничке алатке

Алатке сајта


људевит_штур

Људевит Штур

Људевит
Штур
Рођење:
28. октобар 1815.
Зањ-Ухровац,
Хабзбуршка монархија

Смрт:
12. јануар 1856.
Модра,
Хабзбуршка монархија

Познат као:
филозоф, професор и идеолог
словачког народног препорода

Људевит Штур (слк. Ľudovít Štúr) (Зањ-Ухровац, 28. октобар 1815 — Модра, 12. јануар 1856), филозоф, политичар, књижевник, професор на пожунском Лицеју за чешки језик и књижевност, идеолог словачког народног препорода.

Живот и рад

Рођен је 28. октобра 1815. године у Зањ-Ухровцима, данас Ухровац, од мајке Ане, рођене Михакове (свк. Anna Michakova), и оца Самуела, по занимању учитеља и свирача оргуља. Наредног дана је крштен у евангелистичкој цркви у Ухровцу.1)

Имао је старијег брата Карола (1811—1851), млађу браћу Самуела (1818—1861), Јанка (1821—1822) и Јанка (1827—1905) и млађу сестру Каролину (1826—1859).2)

Школовање

Основну школу је завршио у месту рођења, затим је две године учио нижу гимназију у Рабу, данас Ђер (свк. Györ) у Мађарској. Већ тада су га уочили као марљивог и бистрог ђака. У нижој гимназији је на њега најјачи утисак оставио професор Петц који се посебно бавио античком уметношћу и образовањем. Овај професор му је пробудио интерес за проучавање Словена. После тога је студирао на Евангелистичком лицеју (богословији) у Братислави (раније Пожун), на коме је званични језик био латински. Једино је на Лицеју од 1803. постојала катедра за језик и књижевност, на челу са Јурајем Палковичем, који је предавао на црквено-чешком језику. Студенти су 1827. образовали Чешко-словачко друштво, чији је главни циљ био активно образовање на матерњем језику, граматичка пракса, писање књижевних дела и проучавање историје словенских народа. Људевит је по свом доласку у Братиславу 1829. постао члан друштва. Од 1831. године био је вођа словачких ђака. Децембра 1834. постао је секретар, а од 1835. био је потпредседник друштва. Наредне године, под његовим утицајем, број чланова друштва је нагло је порастао.3)

Фебруара 1834. из финансијских разлога привремено је прекинуо студије. Вратио у Ухровац где је радио као писар на имању Карла Заја, а у септембру се на инсистирање Саме Халупке (свк. Samo Chalupka) вратио у Братиславу да настави студије.4)

Кнез Михаило Обреновић је помагао његово школовање у Немачкој и издржавао га као професора на пожунском лицеју.5)

У периоду 1836—1838. замењивао је професора књижевности Палковича. Утицао је много на своје ђаке на лицеју. Школске 1836/37. године дошло је до студентских немира, после којих је 5. априла 1837. забрањен рад свих студентских савеза и друштава у Угарској, па је покушао да део делатности друштва уведе на своја предавања. Већ 12. априла образовао је институт за чекословачки језик и књижевност, у коме је наставио рад друштва. Септембра исте године развио је активности за пансловенске идеје и придобио српске ђаке на Лицеју.6)

Године 1838. двадесетчетворогодишњи Људевит се уписао на универзитет у Халеу, где је током две године присуствовао предавањима евангелистичких научника из теологије, филозофије, историје и лингвистике. Тамо се шире упознао са Хегеловом и Хердерововом филозофијом,7) који су му помогли да обликује сопствени филозофски став и естетитку.8) Дипломирао је 1840. године. По повратку са студија, у Прагу и Храдецу Краловом састао се са многим чешким националистима. У Чешкој је посетио Павла Шафарика, који му је скренуо пажњу на политичку ситуацију у земљи. По повратку у Угарску посветио се борби за национална права, пошто су се мађарски званичници и полиција били против образовања и подизања културног нивоа код припадника немађарских националности.9)

Поред латинског који је научио током школовања, одлично је говорио мађарски, немачки, француски, грчки и словенске језике — посебно пољски, српскохрватски, руски, али је учио и хебрејски и енглески језик. Водио је преписку са истакнутим личностима словенског света.10)

Био је идејни творац и почасни председник српске ђачке дружине „Читаоница” или „Друштва и књижница српска” у Пожуну, основане 1838/1839. школске године.11)

Професор

По повратку из Немачке, постао је водећа фигура словачког националног покрета. У периоду 1840—1844. радио је као професор на Евангелистичком лицеју. Предавао је o језику, књижевности и историји Словена.12) У својим предавањима је покушао да примени Хегелов филозофски метод анализе историјског развоја словенских народа и њихових изгледа за будући развој.13) Уз предавања је тумачио дела Колара, Мицкјевича, Пушкина и других.14) Његова предавања о поезији изазвала је велико интересовање међу ученицима, јер нису личила на традиционална предавања, пошто је Штур у њих унео свој концепт нације, Словена и књижевности.15)

Пожун (данас Братислава) је четрдесетих година 19. века био расадник словенства, центар пансловенског покрета, на чијем челу је био Људевит Штур. Покрет је испољавао немерљиво одушевљење и љубав према словенској народности, језику и историји, као и жељу да Словени заузму достојно место у европском простору.16) Словачки и српски ђаци у Пожуну називали су себе „Славјани”, нису спомињали племенске називе.17) У свом свесловенском заносу Људевит је говорио и о руско-пољских споровима, сматрајући да се Руси и Пољаци морају помирити у духу словенства.18)

Био је омиљен и код других Словена, а пре код свега Срба. Међу његовим ученицима налазило се неколико српских ђака, који су касније били виђенији људи, као што су Теодосије Мраовић, Јован Филиповић, Ђорђе Лазаревић, такође познати политичари, књижевници и научници. Кроз његову школу су пришли Светозар Милетић, Павле Поповић Шапчанин, Ђура Даничић, Ђорђе Рајковић, Богобој Атанацковић и многи други. А многи који се нису код њега школовали, пратили су његов рад, међу њима Јован Ђорђевић, Бранко Радичевић, Јован Илић, Стеван Владислав Каћански, Аца Поповић Зуб.19)

Под његовим утицајем створене су Дружине младежи српске, око које се груписала лицејска омладина у Београду, као и сви млађи напредни људи. Својим радом утицао је на широко осећање солидарности међу Словенима, развијао љубав према народној поезији, а српској народној поезији давао је посебно место.20) Његова књига о словенским народним песмама, коју је 1857. године Јован Бошковић превео на српски, имала је велики утицај на књижевно-романтично васпитање српских ђака.21)

Због великог притиска на Словаке, који су вршили мађарских званичници, 1842. са четворочланом депутацијом отишао је у Беч да тражи заштиту Словака од прогона, да се омогући рад чешко-словачке катедре на Одељење за језик и књижевност на Евангелистичком лицеју у Братислави, као и да се сличне институције успоставе и у другим средњим школама у Угарској. Међутим, захтев је из Беча послат у Будимпешту, где је и одбијен.22)

Године 1843. ситуација на Лицеју се погоршала и у децембру је одлучено је да се Људевит уклони са места заменика професора Палковича. Није помогла ни студентска петиција за одбрану професора. У знак протеста због његовог отпуштања, 22 ученика одлучило је марта 1844. да напусти Лицеј, а 13 њих је тада завршио студије у Левочи.23)

Књижевник

Током студија је углавном писао поезију. Алманаху „Плодови” (свк. Plody), где је објављено његових шест песама, којима је изразио жаљење због стања народа, а у часопису „Цвеће” — свк. Květy (1838—1840) објавио је циклус од четрнаест песама под називом Думке вечерње24) (свк. Dumky večerní)25) с друштвеним и патриотским темама, на чешком.26) У пролеће 1839. путовао је у Горњу и Доњу Лужицу, а своје утиске је објавио у часопису чешког музеја.27)

Био је уредник првих словенских, односно „Словачких народних новина”,28) првих политичких новина, које су излазиле на књижевном словачком језику. Први број је изашао 1. августа 1845.29) и излазиле су до 9. јуна 1848.30) Новине су писале о актуелним проблемима словачког друштвеног и културног живота. Захваљујући овим новинама почео је да се користи књижевни словачки језик. На страницама „Словачких народних новина” су словачки интелектуалци по први пут јавно размењивали мишљења о најбитнијим политичким, друштвеним и социјалним проблемима.31) Новине су имале и књижевни додатак „Орао татрански” (свк. Orol tatrański).32)

Дана 14. фебруара 1843. кругу блиских сарадника представио је идеју о стварању јединственог књижевног словачког језика. Тај датум се слави као Дан словачког васрксења (свк. Deň vzkriesenia slovenčiny). За основу је изабрао средњословачко наречје, због његове распрострањености, изворности и јасноће. Дана 11. јула 1843. састао се са Јозефом Милославом Хурбаном и Михалом Милославом Хоџом у Хурбановој жупи, у месту Хлбоке, где су се договорили о поступку увођења словачког у праксу. Словачки језик је научно утемељио 1846. године,33) када је написао граматику Наречја словачког или потреба писања у овом дијалекту (свк. Nárečja slovenskou alebo potreba písanja v tomto nárečí).34) Написао је и бројне филолошке расправе из словакистике.35)

По изласку друге књиге песама Бранка Радичевића, који је из велике љубави према народној поезији, написао неколико епских песама, Штур је 1851. објавио оштру критику утврдивши да је Радичевић далеко бољи лиричар, него епичар. Бранко је написао одговор на критику, али га није објавио.36)37)

Године 1851. довршио је филозофско дело Словенство и свет будућности (нем. Das Slawenthum und die Welt der Zukunft), започето у време револуције 1848/49. У делу је, и поред тога што је радио на стварању словачког књижевног дела,38) указао на потребу да се словенски народи приклоне Русији,39) као и да је руски заједнички језик за све Словене, кога је сматрао најбогатијим, док је српски језик сматрао другим по важности словенским језиком. Тврдио да је словачки народ не треба да прихвати капиталистички систем, већ да живи у сељачким комунама.40) Књига је постхумно 1867. објављена на руском,41) а на словачком тек 1993.42) Године 1853. изашла је његова збирка песама (свк. Spevy a piesne), у којој се осим лирских, налазе и две епске песме: Сватобој (свк. Svätoboj) и Матуш од Тренчина (свк. Matúš z Trenčína).43)

Академик

Био је један од првих кореспондентних чланова Друштва српске словесности, од 7/19. августа 1844.44)

Политика

Године 1847. изабран је за посланика слободног краљевског града Зволен и постао члан Угарског сабора. Дана 17. новембра одржао је први говор у сабору, који је у Братислави трајао до 11. априла 1848.45) Његов социјално-економски, политички, културни програм је позвао на укидање феудализма, увођење демократских слобода, и стварање услова за социјало-економске напредак и развој националне културе у оквиру мултинационалне Краљевине Угарске.46)

Био је практични радник, организатор, словенски агитатор, који је непосредно образовао српску младеж пред 1848.47) Револуционарни догађаји у Француској 1848. одјекнули су и у Хабзбуршкој монархији. Револуцијом су стечена социјална права, људима је дат већи степен слободе. Међутим, пошто је Беч дао независност Угарској, дошло је до мађаризације и погоршања словачко-мађарских односа.48) Одбијање мађарске буржоаске револуционарне владе да задовољи жеље угњетених, народа довело је га је до преобраћања у Аустро-слависту и подизању контрареволуције.49)

Априла 1848. отпутовао је у Праг, да би позвао чешке студенте да се придруже борби за словенство. На његову иницијативу у Прагу 30. арпила је покренута Словенска Липа, удружење за уједињење Слована.50) Такође, Људевит је сазвао Словенски конгрес у Прагу, због чега је 12. маја Угарска влада издала налог за његово хапшење. Упркос прогонима, успео је да учествује на конгресу, који је одржан 2. јуна. Тада су се окупили лидери из словенских народа, који су живели углавном у Хабсбуршкој монархији. На когресу се поставио захтев за признавање права словенских народа на слободан национални и културни развој.51)

После тога је отпутовао у Загреб, где је сарађивао са часописом „Словенски југ”.52) Учествовао је у Прашком устанку 1848.53) Од 15. до 16. септембра 1848. у Бечу је конституисан Словачки национални савет, који је проглашен за јединог извршиоца власти у Словачкој и који је одбио послушност мађарској влади. Савет је позвао Словаке у оружаноу побуну. После неуспеха револуције, 1849. остао је разочаран одговором царског двора, који је Словацима обећао подршку у борби.54)

После 1848. био је под полицијском присмотром и бавио се књижевним, научним, и публициста активностима.55)

Смрт

Од 1851. догодио се низ трагедија у Штуровој породици. У јануару је умро његов старији брат Карол, који је радио као свештеник и учитељ у Модрој. Пола године касније умро му је и отац. Мајка се после тога преселила у Тренчин, а он се након смрти старијег брата преселио у Модру, да се брине о његово седморо деце. И даље је био политички активан, још увек под полицијском присмотром. Године 1853. у Бечу је умрла његова духовна пријатељица Адела Остролуцка, а затим и мајка у Тренчину.56)

Током лова, у децембру 1855. године, док је покушавао да прескочи поток у близини Модре, рањен је, пошто је грешком опалила пушка. Последње дане живота уз њега је провео пријатељ Јан Калинчак, који се у то време налазио у Модрој.57)

Подлегао је ранама и умро у четрдесетој години 12. јануара 1856. године у Модрој. У истом месту је сахрањен 16. јануара.58)

Литература


Ljudevit Stur

1) , 2) , 3) , 4) , 6) , 7) , 9) , 10) , 12) , 22) , 23) , 27) , 30) , 33) , 35) , 42) , 45) , 48) , 50) , 52) , 54) , 56) , 57) , 58)
Sophia, Ľudovít Štúr
5) , 20) , 47)
Јован Скерлић, 1914, стр. 80
8) , 15) , 26) , 34) , 39) , 43)
Zlatý fond, Ľudovít Štúr
11)
Мирјана Брковић, 2010, стр. 65
13) , 32) , 38) , 40) , 46) , 49) , 51) , 53) , 55)
И. А Богданова, 1979.
14) , 17) , 19) , 28)
Ђорђе Живановић, 2002.
16)
Војислав Максимовић, 1999, стр. 42
18)
Небојша Кузмановић, 2011, стр. 270
21)
Јован Скерлић, 1914, стр. 81
24)
Думка — украјинска епска народна песма
25)
Иван Клајн, Милан Шипка, 2008, стр. 396
29) , 31)
József Demmel, 15. 8. 2011.
36)
Сремски Карловци, 42. Бранково коло
37)
Јован Скерлић, 1914, стр. 96
41)
Ľudovít Štúr, 1867.
44)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 363
људевит_штур.txt · Последњи пут мењано: 2023/05/13 22:43