Добро дошли на Српску енциклопедију

Светозар Милетић

Светозар Милетић

Светозар Милетић, крштено име Аврам, (Мошорин, 22. фебруар 1826 — Вршац, 4. фебруар 1901) је био српски правник, новинар и политичар, доктор права, адвокат у Новом Саду и народни посланик. Због укидања српске војводине објавио је чланак На Туциндан 1860, у коме је тражио да се сарађује са Мађарима у заједничкој борби против аустријског апсолутизма. Основао је 1869. Српску народну слободоумну странку и написао је Бечкеречки програм странке.

Био је једно време градоначелник Новог Сада и један је од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустроугарској друге половине XIX века. Био је и председник „Дружине за уједињење и ослобођење српско“ са седиштем на Цетињу. Заслужан је за покретање Заставе, као водећег листа Срба у Угарској. Више пута су га затварали због политичке активности, па се због нарушеног здравља 1883. повукао из политике.

Рођење

Светозар Милетић је рођен у Мошорину, Шајкашка (Бачка) 10/22. фебруара 1826. године као Аврам Милетић. Мајка му је ипак задржала име Светозар. Био је најстарији од седморо деце, у сиромашној породици. Отац Сима, чизмар, порекло води од Милете Завишића из Костајнице, а мајка Теодосија, рођена Рајић, потиче из Баваништа. На крштењу је добио име Аврам, али је оно брзо промењено у Светозар.

Школовање

Основну школу похађао је у родном месту, а вишу1) немачку школу у батаљонском средишту у Тителу.2)3) У школи у Тителу био је најбољи ђак.4) Потом се 1838. уписao у Српску православну велику гимназију у Новом Саду,5) где је остало забележено да је Светозар „најбољи ђак кога је гимназија икада имала“ (Јован Хаџић). Материјално су га помагали богати, угледни и племенити Срби. Директор гимназије Јован Хаџић га је примио у своју кућу и о њему је водио бригу све док није положио адвокатски испит.6) По препоруци Јована Хаџића учио је сина богатога трговца, тада шестогодишњег Михаила Полит Десанчића.7) Када је завршио четврти разред гимназије добио је од Јосифа Рајачића стипендију, коју је уживао све до 1848.8) 9)

По положеној матури, уписао се уз Рајачићеву подршку 1844. године на Евангелистички лицеј у Пожуну (Братислава), где се укључио у рад српске ђачке дружине Слобода која је бројала 40 чланова и која је деловала под утицајем свесловенских идеја.10) Издавали су часопис Српски соко, у коме је Милетић објављивао своје прве књижевне и политичке текстове. Занесен панславизмом, свом имену додао је име Свеслав.11) У то време на њега је највише утицао Људевит Штур.12) И у Пожуну Милетић је био одличан ђак, а пошто је у Пожун дошао са доста знања, школа му није одузимала много времена.13) У Пожуну је унапредио своју општу културу, у Бечу је куповао књиге Лесинга, Софокла, грчке класике и друго.14) Школску годину 1846/1847 провео је у Пешти учећи мађарско право и ту је поново организовао омладину.15)16) На његов предлог издана је 1847. Славјанка у Будиму. По повратку у Пожун одржавао је везе са друговима у Пешти.17) У Пожуну је похађао другу годину мађарског права, али због револуције није га завршио, него је много касније у Бечу студирао аустријско право.18)

Револуција 1848

По окончању школовања у Пожуну 1848. затекао га је почетак бурних догађаја – грађанских револуција које су те и наредне године потресле Европу. Његове мађарске колеге су га оптужуиле да је велеиздајник који жели да доведе Русе у Угарску. Српска омладина у Пожуну пратила је рад угарског сабора у Пожуну, када је новосадска делегација изнела српске жеље у 16 тачака, а сазнали су и за Кошутову изјаву по којој у Угарској постоји само један народ.19) Ђорђе Стратимировић је тада приметио да ће Срби да потраже своја права на другом месту, а на Кошутову изјаву да ће тада мач да одлучи одговорено је да Срби нису кукавице.20)

Милетић се тада у име пожунске омладине састао са српском омладином у Бечу и договорио је новосадску омладинску скупштину. У Пожуну су договорили да Милетић буни народ у јужној Бачкој, Богобој Атанацковић у северној Бачкој, а Јовану Живковићу су препустили Срем.21) Како се тих дана Србима није гарантовала безбедност у Пешти и Будиму, Милетић се из Пожуна вратио у Шајкашку.22) Одмах по повратку отишао је 12. априла у Чуруг и Надаљ, где је агитовао против одласка Срба Шајкаша на фронт у Италију.23)24) Војне власти у Чуругу намеравале су да га ухапсе, али народ га није дао.25) Није успео да спречи одлазак граничара. Бечко ратно министарство је наредило да се Милетић учини нешкодљивим.26) Током неколико критичних дана своје агитовање је наставио у Срему.27) Новосадска скупштина одржана је 20. априла 1848. на Велики четвртак и на њој је Милетић водио главну реч.28) На том збору од проте Павла Стаматовића су тражени црквени протоколи на мађарском, који су одмах били спаљени.29) Након тога окупљени народ је отишао у Сремске Карловце код Јосифа Рајачића, кога су наговорили да закаже скупштину 13. маја 1848.30)

У Новом Саду је са торња саборне цркве заједно са Петром Политом позивао народ.31) Мађарска полиција га је ухапсила, али пустила га је на инсистирања Јована Хаџића.32) Народ га je штитиo од хапшења, а он је преко Сремских Карловаца отишао у Београд, где је покушао да утиче на српску владу да крене у рат против Турака, те да тако започне општи српски устанак на Балкану. Српска влада, међутим, реалистички посматрано на ово није могла да пристане.

Мајска скупштина

Милетић се вратио у Карловце где је присуствовао33); Мајској скупштини на којој је проглашена Српска Војводина, изабран српски војвода Стеван Шупљикац и извикан патријарх Јосиф Рајачић. На Мајској скупштини онемогућио је да се за војводу кандидира Петар Чарнојевић, који није хтео да по Милетићевој идеји најпре поднесе оставку на положај мађарског комесара, па да се тек онда кандидује за војводу.34) Милетић је постао заменик у пододбору за посебне намене, па му је поверено да носи поверљиве поруке војним командантима.35) У Београд је одлазио да би сакупио добровољце.36) Постао је члан Главног одбора, а патријарх Рајачић га је марта 1849. послао у Загреб, да заједно са Јованом Суботићем агитује код Хрвата за ствар Српске Војводине, желећи да га склони из центра збивања, због његовог радикалног националног става. Током двомесечног боравка није наишао на разумевање и подршку Хрвата, па се вратио Војводину. Потпуно разочаран, отишао је у Мошорин и више се није активно укључивао у политичка збивања. Учествовао је у бици код Турског Бечеја и са бојишта је слао дописе у Вестник.37)

Отишао је да октобра 1849. настави студије у Бечу, где је успео да остане захваљујући више него издашној стипендији Михаила Обреновића. Једно време у Бечу је подучавао браћу Николиће и Михаила Полит-Десанчића.38) На студијима је био веома вредан и за разлику од већине српских студената у Бечу, није посећивао српске ђачке крчме.39) Био је страог према српским студентима, па је нерадницима говорио да се врате кући да узалуд не потроше време и родитељски новац.40) Саветовао је српске студенте да иду у библиотеке и да ту краду она знања, која су потребна српском народу.41) У Бечу се највише бавио природним правом.42) Студије права окончао је 185443), а адвокатски испит положио је крајем 1855.44) Једно време радио је као судски пристав у Лугошу. Никола Крстић га је 1856. позвао да постане професор римског права и народне економије на Великој школи у Београду, али за тај позив се није осећао довољно спреман.45) Отворио је 1857. адвокатску канцеларију у Новом Саду. Био је одличан адвокат.46) Многе парнице је водио бесплатно.47) Именован је јула 1858. за фискала новосадског магистрата.48) Засновао је 1858. породицу.

Политички живот

У политички живот вратио се серијом текстова у Србском дневнику у којима је разматрао ситуацију у тадашњој Европи, нарочито на Балкану, а највише је писао о стању и перспективама српске нације, нарочито у Војводству Србији и Тамишком Банату, у шта је царском одлуком претворена Српска Војводина. И такво ограничено Војводство укинуто је у децембру 1860. и инкорпорирано у Угарску, да би се удобровољили Мађари. Најзначајнији текст који се у том периоду појавио и који је унео преокрет у српску политику је објављен у Српском дневнику уочи Божића 1861. године, под једноставним називом На Туцин-дан 1860.49) Тај текст је објављен неколико дана након укидање Војводства.50) Милетић констатује да је Војводство-то значи биће политичког народа српског с ове стране-сахрањено је, али они, који су га сахранили, заједно су још и нешто сахранили, што никад више неће васкрснути моћи. Војводство ће пак, у преображеном облику, ма и без имена тога за цело васкрснути.51) Иако не наводи децидно шта је то још сахрањено, јасно је да је мислио на српску оданост Бечу и аустријском цару од кога су Срби очекивали потврде својих права и привилегија. Милетић се залагао за остварење Српске Војводине, али у много мањим границама (етнички примеренијим и сврсисходнијим) од Војводства. До Српске Војводине, по њему, не треба доћи „преко цара“, већ кроз сарадњу и уставни договор са Мађарима.52) Овај текст је у прво време унео пометњу међу младе Србе, али га је потом, млада либерална српска грађанска интелигенција прихватила и у наредних десетак година, Срби су настојали да ту сарадњу остваре.

Своју праву политичку каријеру започео је 1861. на Благовештенском сабору.53) На том сабору, који је по одобрењу цара сазван због укидања војводства Срби су се поделили на две струје, од којих је једна на челу са Ђорђем Стојаковићем и Јосифом Рајачићем била за Беч, а друга струју је предводио Милетић, који се залагао за споразум са Мађарима око уставних слобода.54) Заложио се за уставни споразум са Мађарима и заједничку борбу против бечке реакције и централизације.55) Милетић је на Црквено-народним саборима заступао идеје либералног грађанства, па је често говорио: „Ми смо Срби, али и грађани“.56) Милетић на тај начин није само тражио српске привилегије, него је тражио поштовање начела уставности и равноправности сваког грађанина.57) Поред осталих разлога Милетић је у сукобу Беча и Мађара стао на страну Мађара, јер је веровао да ће осамостаљени Мађари потпомагати тежње балканских народа за ослобођењем.58) Мађари су у то време тражили поновну успоставу револуционарног мађарског устава из 1848, па су настојали да придобију Србе и српску омладину.59) Уз њих је пристао Јован Јовановић Змај и Антоније Хаџић. Мађари су Милетићу и Србима много тога обећавали само ако добију устав. Био је 1861. изабран за градоначелника Новог Сада.60)

Беч и Мађари су дуго водили борбу око уставног положаја Угарске и обе стране су настојале да придобију Србе. У тим условима посебно је за Беч био значајан српски Црквено-народни сабор 1864, од кога су очекивали да послужи као доказ да српски народ није сагласан са Милетићем, него да је на страни Беча.61) Захваљујући Милетићу нису успели у својим намерама. Међутим, када се након аустријског пораза у рату са Пруском Аустрија нагодила са Угарском 1867. године, Мађари су окренули леђа Србима и започели су борбу против српских циљева. Од тада је Угарска за њега била још већи противник од Аустрије. И бечки двор и угарска влада настојали су више пута да га политички, али и физички ликвидирају.

Градоначелник

Дана 20. марта 1861. године постао је градоначелник Новог Сада, најмлађи у историји града. Први сарадници у Магистрату били су му Јован Јовановић Змај и Јаша Игњатовић. Као градоначелник, Милетић је прогласио српски језик званичним, укинуо је немачку реалку и залагао се за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада. Иако је имао апсолутну подршку Магистрата, угарска влада га је суспендовала са овог места. Исте године приредио је прославу 100. годишњице Саве Текелије, са изразито антиаустријским карактером. Те године он је био и председник Српске читаонице, када се под њеним окриљем основало Српско народно позориште.

Године 1864. Милетић је био веома ангажован код пресељења Матице српске из Пеште у Нови Сад.

Новине и књижевни рад

Књижевну каријеру је започео песмама. Објављене су прво у „Славјанци“ 1847, а од тих је највећа Спасова ноћ у три дијела. Најпознатија доцнија песма му је народна химна: „Већ се српска застава свуда вије јавно“. Испевана је 1848. у славу војводе Стевана Шупљикца и његових добровољаца.62)

Новинарски рад је почео у Српском Дневнику и ту је стекао позорност читалаца. Тај лист је био веома критичан према влади у Србији, па је 1864. био забрањен у Кнежевини Србији.63) Међутим лист је сметао српском црквеном врху у Војводини, али и бечком двору, па је забрањен.64) Године 1866. у Пешти је покренуо Заставу као њен први уредник. Лист је покренуо у Пешти, јер је тада био посланик у угарском сабору. То је био најзначајнији и најутицајнији дневни лист код Срба у Аустро-угарској тог доба. Био је њен дугогодишњи уредник, али и аутор огромног броја непроцењиво вредних текстова.

У мају 1867. лист је пресељен у Нови Сад. У Застави су објављивали неки од најзначајнијих људи тог доба: пјесници Јован Јовановић Змај и Лаза Костић, потитичари Михаило Полит-Десанчић, Глигорије Гершић, Милован Јанковић, Владимир Јовановић, Илија Вучетић и други. Касније је прилоге писао и Светозар Марковић. Застава се бавила српским националним питањима у смислу проширења аутономије, права и слобода српског народа. Нападала је међутим и лични режим кнеза Михаила Обреновића. У том својству је дата и критика на устав Србије из 1869. 65)

Странка

Године 1869. настаје, под његовим руководством и Српска народна слободоумна странка – први организовани национални покрет код Срба у Хабзбуршкој монархији. Иако је делокруг рада ове странке, односно националног покрета био превасходно усмерен ка Србима у Монархији, она се, у добром делу свог програма бави и опште националном проблематиком, те је на известан начин и национални програм.

Посланик

Први пут је изабран за посланика на српском црквеном сабору 186466). Милетић је посланик и на угарском и на хрватском сабору од 186567). Брзо се одрекао посланичког мандата у хрватском Сабору, због велике заузетости другим политичким пословима68). Један је од организатора прве скупштине Уједињене омладине српске – прве свесрпске политичке организације, а касније се ангажовао и на оснивању Дружине за ослобођење и уједињење српско са седиштем на Цетињу. Од маја 1867. поново је био на челу новосадског Магистрата, а тада су му најближи сарадници Лаза Костић и Коста Трифковић. Милетић се поново политички и новинарски борио против угарских власти. У време овог мандата, његовом заслугом, боје српске тробојке постају званичне боје града Новог Сада, а како је наставио са напорима да Градску кућу подигне у српском крају и постао озбиљна сметња властима, суспендован је после годину дана. Суспендован је 1868. после једног чланка у новинама. Бан Левин Раух је 1868. издао наређење да се укине статус ћирилице као службеног писма, што је Милетић схватио као покушај уношења раздора између Срба и Хрвата, па је оштрим речима напао хрватског бана Рауха у Застави.69)Због тога чланака осуђен јe на годину дана затвора и 500 форинти глобе.70)71).

Затвор

Док је био у затвору од 1870. до 1871, српска политичка сцена почeла је да се раслојава. Говорено му је да ће остати сам, ако не направи неки компромис, а он је одговарао: „Сам сам и почео“. Популарност му је на врхунцу у време када је изашао из затвора и где год се појавио приређивале су му се велике манифестације, што је доводило до очаја угарску владу. Сви српски погледи били су уперени ка њему, а Змај је говорио: „Диж`те децу из колевке да запамте његов лик!“ Након изласка из затвора покушао је да искористи велику популарност и да политички организује српски народ. Његов Бечкеречки програм као прву тачку садржавао је захтев да се сазове српски сабор, који би се споразумео са угарским сабором и да се оствари сарадња са Румунима, Словацима и Русинима.72)

У политици му је највише помагао Михаило Полит-Десанчић, Миша Димитријевић и Јован Виловски.73) Никако се није могао помирити са сталним одлагањем ослободилачког рата српског народа против Турске.74) Настојао је да ратном пропагандом присили Србију и Црну Гору да започну ослободилачки рат.75) Пошто Намесништво у Србији није било спремно за рат Милетић је почео да повезује ратне тајне организације у поробљеним крајевима под управом Турске.76) Ступио је у контакт и са црногорским кнезом, бугарским организацијама, омладинским организацијама и са Светозаром Марковићем.77) Своју активност проширио је и на друге крајеве где живе Срби, па је у свим српским крајевима у Аустроугарској имао своје политичке представнике, који су се борили за права српског народа.78) Нарочиту политичку активност показао је у време устанка у Херцеговини. Прешао је маја 1876. у Београд и ту се састао са многим својим утицајним пријатељима, а боравио је код Јеврема Грујића и Владимира Јовановића.79) По повратку из Београда написао је чланак под насловом Брату брат, а Турчину рат.80) Сматрао је да када дође до српско-турског рата потребно је да се Срби ван Србије допринесу новчано и добровољцима.81) Сматрао је да у случају успеха у рату новоослобођене крајеве могу да населе добровољци.

Ново хапшење и затвор

Током 1875. дошло је и до значајних промена у мађарској политици. На власт је дошао Коломан Тиса, који је био спреман да се обрачуна са Милетићем и да му трајно стане на пут.82) Тиса је забранио финансијско помагање Србије и наредио да се сви добровољци у рату ухапсе.83) Пет дана након почетка Првог српско-турског рата Милетић је 5. јула 1876. ухапшен је у свом стану у Новом Саду.84) Иако се позивао на имунитет одвели су га у Будим у истражни затвор Фортуну.85) Држан је у истражном затвору годину и по дана, а потом је у још једном монтираном процесу, осуђен јануара 1878. на 5 година робије, „због велеиздаје“.86)87) На суду га је изванредно бранио Михаило Полит-Десанчић, који је доказао његову невиност, али због политике унапред се знало да ће бити осуђен. У затвору у Бечу је малтретиран и физички и психички. У затвору није смео ни са ким да разговара. Сарадници су га напустили, а уз друге проблеме које је имао, почиње и психички да побољева. Помилован је новембра 1879, након три и по године затвора.88) По изласку из затвора, неко време је изгледало да му се стање поправило, али болест се затим вратила 1883. у још жешћем облику. До краја живота се није опоравио и више се није укључивао у политички живот.

Умро је у Вршцу, 21. јануара/4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.

Личност Милетића

Светозар Милетић је био човјек врло борбеног карактера, одважан и смион, јаког талента и силне енергије, постојан у идејама. Био је спреман за жртве ради својих начела, ауторитативан, оштар и одлучан. Био је прави вођа српског народа, кога је само тешка болест спречила у борби за права и слободу српског народа. Њега је политичка олуја скршила, али га није савила. 89)

Академик

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 21. јануара/2. фебруара 1862. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован 29. јула/10. августа 1864. Почасни је члан Српске краљевске академије од 15. новмебра/27. децембра 1892.90)

Литература

  • http://www.maticasrpska.org.rs/wordpress/assets/150%20godina%20katalog%20duplerice%20prezentacija.pdf, наслов Пресељење Матице српске из Пеште у Нови Сад : (1864–2014) , аутор Соња Боб, Александра Јовановић, година 2014, издавач Матица Српска, место Нови Сад|ИСБН 978-86-7946-123-0, приступ 9. 10. 2014.
  • Васа Стајић, 1937, наслов Светозар Милетић, аутор Васа Стајић, година 1937, издавач Југо-Исток, место Београд
  • Братство XX, 1926 http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/P_042/P_042_1926_20#page/79/mode/1up, наслов Светозар Милетић, аутор Душан Ј. Поповић, година 1926, часопис Братство XX, место Београд, стр. 150–168
  • Глигорије Гершић, 1901)) http://www.ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1119&p=0046&e=f&w=1280&h=899, наслов Светозар Милетић, аутор Глигорије Гершић, година 1901, часопис Нова Искра, место Београд, стр. 42-44,71-74,104-106,134-136,198-201,228-229,275-277,370-371
  • В. Крестић, 1995, наслов Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914 , аутор Василије Крестић, година 1995, издавач Завод за уџбенике и наставна средства, место Београд))
  • http://www.sanu.ac.rs/Biblioteka/BiografskiRecnik.pdf, наслов Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), место Београд, година 2007, аутор Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, уредник Никша Стипчевић, издавач Српска академија наука и уметности, стр. 195-196, приступ 9. 10. 2014.
  • Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, Београд, 1924. 2 (J. Продановић).
  • С. Гавриловић, 1981, наслов Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века, аутор Славко Гавриловић|издање=Историја српског народа књига 5 том 2, година 1986, издавач Српска књижевна задруга, место Београд, стр. 7-107
  • А. Раденић, 1981, наслов Срби у Хабзбуршкој монархији 1868-1878, аутор Андрија Раденић|издање=Историја српског народа књига 5 том 2, година 1986, издавач Српска књижевна задруга, место Београд, стр. 153-275
1)
НЕ2-1924 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, 1924. Књига друга.
2) , 5) , 6) , 7) , 8) , 10) , 11) , 12) , 16) , 17)
Братство XX, 1926, стр. 151
3) , 4)
Васа Стајић, 1937, стр. 15
9)
Васа Стајић, 1937, стр. 18
13) , 14)
Васа Стајић, 1937, стр. 25
15)
Васа Стајић, 1937, стр. 23
18)
Васа Стајић, 1937, стр. 27
19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 28) , 31) , 32) , 35) , 36)
Братство XX, 1926, стр. 153
24)
С. Гавриловић, 1981, стр. 57
25) , 26)
Васа Стајић, 1937, стр. 37
27)
Васа Стајић, 1937, стр. 38
29)
Васа Стајић, 1937, стр. 39
30) , 34)
Васа Стајић, 1937, стр. 40
33) , 43) , 44) , 62) , 65) , 66) , 67) , 68) , 71) , 86) , 89)
Народна енциклопедија
37) , 38)
Братство XX, 1926, стр. 154
39) , 42)
Васа Стајић, 1937, стр. 48
40) , 41)
Васа Стајић, 1937, стр. 50
45) , 49) , 50) , 51) , 52)
Братство XX, 1926, стр. 155
46) , 47) , 48)
Васа Стајић, 1937, стр. 57
53) , 54) , 56)
Братство XX, 1926, стр. 156
55) , 57)
Глигорије Гершић, 1901, стр. 134
58)
Глигорије Гершић, 1901, стр. 135
59) , 60)
Братство XX, 1926, стр. 157
61)
Глигорије Гершић, 1901, стр. 200
63)
Глигорије Гершић, 1901, стр. 201
64)
Глигорије Гершић, 1901, стр. 228
69)
В. Крестић, 1995, стр. 147
70)
В. Крестић, 1995, стр. 148
72) , 73)
Братство XX, 1926, стр. 160
74) , 75) , 76) , 77)
А. Раденић, 1981, стр. 212
78)
Братство XX, 1926, стр. 161
79)
Братство XX, 1926, стр. 163
80) , 81) , 83) , 84) , 85)
Братство XX, 1926, стр. 164
82)
Братство XX, 1926, стр. 162
87)
Братство XX, 1926, стр. 165
88)
Братство XX, 1926, стр. 166
90)
Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, 2007, стр. 195
Штампање