Добро дошли на Српску енциклопедију

Јован Живковић

Јован Живковић (Сремски Карловци, 23. април 1826 — Загреб, 8. април 1902), српски политичар, правник и банкар. Био је вицебан и министар унутрашњих послова Хрватске и Славоније (1873—1883).

Школовање

Барон Јован Живковић рођен је 11/23. априла 1826. у Сремским Карловцима од оца Јакова и мајке Персиде.1)2) Млађи је брат владике Теофана Живковића.3) Основну школу и гимназију похађао је у Сремским Карловцима. Филозофију је учио у Јегру, а правни факултет похађао је у Печу и Пожуну (Братислави).4) У Пожуну је био учлањен у ђачку дружину, коју је основао Људевит Штур, а у којој се дружио са Светозаром Милетићем, Јованом Ђорђевићем, Јованом Илићем и Богобојем Атанацковићем.5)

Српски народни покрет 1848.

Након неуспешног покушаја српске новосадске делегације да се 1848. договори са Мађарима и након Кошутове изјаве да у Угарској постоји само један народ Светозар Милетић је координисао рад српске омладине у Пожуну и Бечу и онда је договорено да Милетић буни народ у јужној Бачкој, Богобој Атанацковић у северној Бачкој, а Јовану Живковићу су препустили Срем.6) По Срему је агитовао за Мајску скупштину и за избор патријарха.7)8) Патријарх Јосиф Рајачић га је слао у разне мисије и изасланства за војне потребе, за образовање одбора и друго.9) Након окончања рата отишао је да оконча студије у Бечу.10) У Бечу се српска омладина окупљала око Вука Караџића, а у том кругу су били Ђура Даничић, Бранко Радичевић, Светозар Милетић и Богобој Атанацковић.11)

Умерени униониста

Када је завршио правни факултет у Бечу ступио је у управну службу Војводства Србије и Тамнишког Баната у Темишвару.12) У тој служби био је до 1860.13) Од 1861. био је посланик сремске жупаније у Сабору троједнице у Загребу.14) Заједно са Јованом Суботићем изабран је 1861. за поджупана сремске жупаније са средиштем у Вуковару.15) Био је већник банског стола.16) Постао је судија Стола седморице, врховног суда Троједнице и на том положају се задржао до 1873.17)18) Политички је припадао унионистичкој странци.19) Унионисти су тражили што чвршћу везу између Хрватске и Угарске. Међутим он је сматра да савез Хрватске и Угарске треба да буде са одређеном аутономијом Хрватске. Пошто је био униониста изабран је у састав краљевског одбора (регниколарна депутација), који је 1868. са угарским краљевским одбором договорио Угарско-хрватску нагодбу из 1868.20) Међутим спадао је у умерене унионисте, тако да је на преговорима са Мађарима заједно са Игњатом Брлићем и грофом Јулијем Јанковићем тражио већу аутономију од оне, коју је Хрватска добила.21)22) Тражио је финансијску самосталност и да краљ именује бана на препоруку Сабора, а не на препоруку угарског председника владе, али током преговора остао је у мањини у тим питањима.23) Живковић се касније залагао за фузију са народњацима уз услов да они признају Угарско-хрватску нагодбу.24) Милетићева Српска народна слободоумна странка оштро је нападала Живковићев политички програм, а Јован Јовановић Змај је против њега испевао песме.25) У периоду 1868-1871. у време бана Левина Рауха опозиција је углавном у знак протеста напустила Сабор Хрватске и Славоније, а једину опозицију у Сабору чинили су незадовољници из владајуће Унионистичке странке.26) Главну реч међу незадовољним унионистима водио је Јован Живковић.27) Био је даровит говорник и необуздани дискутант.28) Његова велика говорничка вештина много је значила за опозицију у том периоду.29) Истицао се сталним упадицама, интервенцијама, интерпелацијама и репликама. Јаким аргументима побијао је Угарско-хрватску нагодбу из 1868. и допринео је да се већина униониста на крају удружи са опортунистичким народњацима и да на тај начин дође 1873. до ревизије одређених чланова Нагодбе.30) Дао је оставку у знак протеста због одлуке Сабора да у Срему службени језик буде хрватски, а писмо латиница.31) На поновљеним изборима поново је изабран за посланика.

Вицебан и министар унутрашњих послова

На изборима 1872. Светозар Милетић подржавао је Народну странку, која је у Срему победила свуда, осим у вуковарском срезу, где је победио Јован Живковић као кандидат униониста.32) На изборима у Хрватској и Славонији победила је Народна странка, али она је онда повела опортунистичку политику и склопила је ревизију нагодбе. Када је Иван Мажуранић 1873. као кандидат народњака постао бан Хрватске, тада је Јован Живковић као представник униониста постављен за министра унутрашњих послова и вицебана Хрватске.33)34) Као представник униониста контролисао је Мажуранићеву владу.35) Био је један од најагилнијих заступника спровођења Угарско-хрватске нагодбе.36) Као представник власти својом говорничком вештином успешно је оповргавао наводе опозиције.37) На месту министра унутрашњих послова у корену је угушио радниче организације, а за време Босанскохерцеговачког устанка прогонио је српске опозиционаре.38) Био је најзаслужнији за спровођење нагодбе, па га је због тих заслуга цар одликовао орденом Светог Стефана и доделио му наследну титулу барона.39) На положају вицебана задржао се до доласка Куена Хедерварија 1883, када је пензионисан.

Уз Српску самосталну странку

Касније се прикључио Српском клубу у Сабору. Покушао је од 1885. да са грофом Иваном Драшковићем оснује такозвану центрумашку странку, али у томе није успео.40) На изборима 1887. победила је Народна странка, а центрумашка странка се распала.41) Живковић није био изабран за посланика и после тога није учествовао на изборима. Када су 1888. обзораши начинили предлог споразума за сарадњу са Србима тада су ступили у преговоре са Живковићем,42) који је консултовао српске странке и политичаре. Српска самостална странка сарађивала је са радикалима и либералима из Војводине и то тако да је већи део странке био уз радикале, док је он са руководством био уз либерале.43) Поред Владимира Матијевића и Богдана Медаковића имао је највеће заслуге за оснивање Српске банке 1895. у Загребу.44) Био је један од највећих дионичара Српске банке.45) Изабран је за првог председника Управног одбора Српске банке. Српска банка је омогућавала српским привредницима да лакше добијају кредите. Дао је један од највећих доприноса за покретање Србобрана, листа Српске самосталне странке.46) Заједно са Богданом Медаковићем, Владимиром Матијевићем и Игњатом Димићем преузео је 1897. страначки лист Србобран, који је био у сталним губицима.47) Без њихове финансијске подршке не би могао да се одржи ни Србобран, а ни српска шптампарија у Загребу.48)

Литература

2)
„НА”, Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, том 4, стр. 1343
3) , 4) , 8) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 16) , 17) , 21)
ГА
5)
Ј. Скерлић Омладина, 1906, стр. 14
6)
Ј. Скерлић Омладина, 1906, стр. 15
7) , 18) , 19) , 20) , 22) , 23) , 33) , 40)
НА
15)
Ј. Скерлић Омладина, 1906, стр. 86
24) , 25)
В. Крестић, 1995, стр. 179
26) , 27)
А. Раденић, 1981, стр. 232
28) , 29) , 30) , 37) , 38)
А. Раденић, 1981, стр. 233
31)
А. Раденић, 1981, стр. 246
32)
В. Крестић, 1995, стр. 186
34)
Босанска вила, 1902, стр. 202
35) , 36) , 39)
Босанска вила, 1902, стр. 203
41)
В. Крестић, 1995, стр. 330
42)
В. Крестић, 1995, стр. 330, 331
43)
В. Крестић, 1995, стр. 311
44) , 45)
В. Крестић, 1995, стр. 366
46)
В. Крестић, 1995, стр. 297
47) , 48)
В. Крестић, 1995, стр. 317
Штампање