Сремски Карловци

Сремски Карловци су градско насеље у Србији у општини Сремски Карловци у Јужнобачком округу, а по свом географском положају припадају североисточном делу Срема. Налази се на десној обали реке Дунав, на самим обронцима Фрушке горе, на 60 km од Београда,1) 12km од Новог Сада и 9km од Петроварадина, на путу Београд—Нови Сад. Према попису из 2011. у Сремским Карловцима је живело 8.750 становника.2) Сремски Карловци су једино насеље у општини Сремски Карловци.

Називи

Сремски Карловци су познати по још неким називима на другим језицима: нем. Karlowitz, Carlowitz, мађ. Karlóca, тур. Karlofça. Од 18. века носи и назив „Српски Сион“.3)

Географија

Географски положај

Сремски Карловци имају повољан географски положај. Налазе се на обронцима Фрушке Горе и на десној обали Дунава, једној од најважнијих природних саобраћајница за југоисточну и централну Европу, на магистралном путу Београд—Суботица и међународној прузи Истанбул—Варшава.4)

Леже на крајњем североистоку Срема.5) Општина Сремски Карловци припада Срему, а један њен део, Ковиљски рит, налази се на подручју Бачке. На западу и југу граничи се са општинама Инђијом и Иригом, а на северу са Градом Нови Сад. Посебна специфичност општине је да се на њеној територији, осим града Сремских Карловаца, не налази ни једно друго насељено место.6)

Клима

Овај град има средњу годишњу температуру ваздуха 11,8°C, са средњом месечном темпаратуром најнижом у јануару (0,1°C) и највишом у јулу (23,6°C). Средња годишњу влажност ваздуха износи 76%, а просечна годишња количина падавина је 586 мм. Највеће падавине су у мају (76мм), а најсушнији период је у септембру (33мм). Најчешћи је ветар из југозападног правца, и то у периоду од маја до октобра. Кошава дува из југоисточног правца, али се она у насељу слабије осећа, јер је оно заштићено шумским појасом. Средња годишња сума осунчавања је 2.162 сата, најсунчанији су јул и август. Најважније климатске факторе представљају Дунав и Фрушка Гора.7)

Хидрографија

Изградњом насипа за међународни пут и железничку пругу, од 1971. године насеље се више не налази уз саму обалу Дунава.8) Кроз насеље протиче стални Стражиловски поток.9)

Вегетација

Сремски Карловци поседују обиље вегетације, којој погодује плодна подлога. Готово две трећине површине насеља, односно око 1.700 ха, прекривају шуме, које су наставак фрушкогорја. У насељу се налазе и уређене зелене површине: Дворска башта и неколико паркова.10)

Дворска башта површине 12 хектара је настала по налогу патријарха Рајачића 1848. За уређивање парка доведени су стручњаци из Беча. Из тог периода је остало неколико споменика природе, од којих су најважнији стабло тисе и бор висине 40мм. У Дворској башти се гаји око 180 врста листопадног дрвећа и 35 врста четинара.11)

Парк поред Патријаршијског двора је површине 2 хектара. У њему се налази 14 заштићених објеката природе, међу њима је најзначајније стабло платана, у порти Доње цркве, јединствено на подручју Војводине, по димензијама и старости.12)

Историја

Праисторија

По досадашњим научним сазнањима, на ширем подручју Сремских Карловаца налазе се људски трагови из периода неолита, млађег каменог доба, о чему сведоче предмети, за кућну употребу, алатке и оруђе, прибор за лов и риболов, оружје, керамичке пећи, и керамико посуђе, који се налазе изложени у Градском музеју. Од многобројних археолошких локалитета из неолта, најзначајнији је „Лака стаза“, на два километара, од града низ Дунав. На ширем и ужем подрују града такође се налазе скромна налазишта из гвозденог доба.13)

Римско доба

У Римско доба, изнад места на коме се сада налази Магистрат се налазило мало утврђење. Ту су пронађени гробови римских војвода, и неколико вила, сребрни и бакарни новац из времена Гордиана, Константина Великог и његовог сина Констанција II. Десном обалом Дунава, кроз Сремске Карловце је водио римски пут, такође део некадашњег Цариградског друма, чије остатке мештани и данас користе. Друм је повезивао насеља и војна утврђења на северној граници Римске империје.14)

Од римских царева за Сремске Карловце је био најважнији Проб (276—282), који је из јужне Италије донео винову лозу и развио виноградарство на простору Фрушке горе, пошто она располаже плодним тлом. Производња карловачких вина је значајно допринела економскoм, културном и духовном развоју Сремских Карловаца и целе Фрушке горе.15)

Средњи век

Под римском управом Сремски Карловци су се налазили 500 година, а затим су се мењали владари. За време Сеобе народа, туда су прошли Хуни, Готи, Гепиди, Авари, Словени, Византијци, Франци. Током 7. века Сремски Карловци су попримили јужнословенски, односно српски етнички карактер, дошло је до масовног насељавања Словена, као поданика Византије, а касније Угарске.16)

Град се први пут помиње 1308. као тврђава (каштел) под именом Каром или Карон, подигнуте на римским темељима. Господари су најчешће били угарски племићи, међу којима су најпознатије породица Батори и Моровић, све до доласка Турака. Утврђење је било подигнуту на римским остацима, изнад данашње зграде Магистрата, уз Ешиковачки поток и на улазу у Стражиловачку долину. Из утврђења се пружао поглед на Дунав и бачку равницу. На обали, испод утврђења је постојало пристаниште, у које су долазиле трговачке и ратне лађе. Подграђе је било насељено занатлијама, трговцима и кметовима. Карловачком атару су припадала и мања кметска насеља, Ровине, Занош, Селиште, Краљев брег, Михаљевачка шума и Стражиловачка долина, уз обалу Дунава, а у њима су се налазили православни манастири, који данас више не постоје.17)

Легенда везује средњевековне Сремске Карловце за краља Драгутина Немањића, за кога се верује да је пред крај живота као испосник - пустињак живео у једној пећини на брду Матеј, у близини Карловаца. Такође се верује да је имао имање на Краљевом брду, које је по њему добило такво име и које се налази низводно Дунавом исто недалеко од Карловаца.18)

Под турском влашћу

Пошто је Сулејман II освојио Београд (1581), босански санџак-бег, Бали-бег Јахјапашић је са великом окрутношћу пустошио и палио градове у Срему. Тада су уништени каштел Каром и његово предграђе. После тога тврђава више никада није обновљена. Становништво је већим делом побегло преко Дунава, на запад, а делом је побијено или одведено у ропство,19) Цео простор око Сремских Карловаца се од 1526. године па до краја 17. века налазио под турском влашћу.20)

Захваљујући свом геостратешком положају и што је кроз Сремске Карловце пролазио Царигадски друм, град се брзо опоравио од пустошења. Обновљена је и производња вина. За карловачка вина се у 16. и 17. веку тврдило да су најбоља у овом делу Европе. Људи су се бавили земљорадњом и трговином, а развијали су се и занати. У граду је било ковача, кујунџија, златара, дунђера, зидара, грнчара, кожара кожухара, месара, бурегџија, на Дунаву је било воденичара и риболоваца.21)

Словенско име, Карловци, први пут се помиње 1532—1533, у рукописном „Отачнику“ манастира Крушедола. За време отоманске власти место је било искључиво насељено Србима. По турским дрефтерима, око 1545. у Карловцима је било 547 хришћанских домова, а Карловци су били највећи град под турском влашћу у Подунављу.22) У граду су постојале 3 православне цркве и један манастир.

С почетком Великог бечког рата (1683—1699), Турци су почели да се повлаче из јужног дела Угарске, према Београду. Они су 1688. разорили и спалили Сремске Карловце. Остала је неоштећена само црква Светог Николе, која је имала фреске и мозаик, док су остале три, две српске православне и једна католичка, претворене у рушевине.23)

Рат је трајао 16 година, а затим је после 72 дана преговора у Сремским Карловцима 26. јануара 1699 скопљен Карловачки мир. Преговори су се водили између Отоманског царства, с једне стране, а са друге Свете лиге (коалиција Аустрије, Пољске, Млетачке републике и Русије), док су Енглеска и Холандија биле посредници и гаранти мира.24) Састанци су се најпре одржавали у логору, а делегати су били смештени у шаторима, да би касније била изграђена дрвена кућа, чији је распоред просторија личио на дворац у Ријсвику.25) Занимљиво је да је свака преговарачка делегација улазила у конференцијску салу на посебна врата и да су преговарачи први пут у историји седели за округлим столом.26) Русија је напустила преговоре пре потписивања мира и касније са Турском потписала сепаратни мир, у трајању од две године. По договору, названом Карловачки мир, Турци су заувек напустили Сремске Карловце,27) који су затим постали део хабзбуршких поседа, под именом Војна крајина.

Под хабзбуршком влашћу

Сремски Карловци су били значајно трговачко насеље, после 1699. године, преко њега су пролазили трговачки путеви према Турској, а интезивирању трговине је доприносила и близина Дунава.

После Прве сеобе Срба 1690. године, Сремски Карловци су постали један од кадидата за средиште српских архијереја. Међутим, тек после Трећег црквеног привилегованог изборног сабора, 1713. године, одлучено је управо они постану ново средиште митрополита, које се претходно налазило у манастиру Крушедолу, док су Карловци били седиште епархије. Поставши тако и духовно средиште српског народа под влашћу Хабзбуршке монархије, Сремски Карловци су добили нови замах у развоју.28)

Године 1718. године Карловчани су обновили Доњу цркву, подигнуту 1710, коју су Турци оштетили приликом повлачења после битке код Петроварадина.

Осим економског и духовног центра, Сремски Карловци су постали културни, уметнички и образовни центар. Године 1726. заслугом Митрополита Мојсеја Петровића, отворила се прва средња, Покровобогородична школа. Њени први учитељи били су Руси, који су дошли по његовом личном позиву, а међу првима истакнути просветни и културни радник Максим Суворов, који је из Русије донео прве уџбенике.29)

Осим школе је основана и семинарија.30) По позиву новог митрополита Вићентија Јовановича, који се обратио за помоћ Рафаилу Заборском у Кијевској академији, у школу је 1733. године је дошла још једна група учитеља предвођена Емануелом Козачинским, професор поетике и реторике.31)

Козачински је на Видовдан 15/26. јуна 1834. године написао и са својим ђацима извео позоришну представу, Траедокомедија о смрти последњег српског цара Уроша V, која се сматра првом нововременом позоришном представом у Срба. Извели су је ученици, њих 14 младих монаха и ђакона, али и старијих свештеника, који су похађали школу. Оригинални позоришни комад Козачински је написао по узору на дела која су писали руски професори на Духовној академији у Кијеву. Имао је 13. чинова, односно слика и написан је у пољском тринаестерцу.32) Представа је обухватала две главне теме: српску државу Немањића, у време Душан Силног и његовог сина Урош V, кога је убио Вукашин Мрњавчевић, а затим распад српске средњовековне државе и пад под Турке. Други део описује живот Срба у Аустрији, од сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем 1690, до оснивања школе у Карловцима и непосредних догађаја у оно време. Траедокомедија је имала више порука, а главна и тада актуелна, је била то да некадашњу славу Срба не могу да врате успеси на бојном пољу, већ просвећеност и наука. На основу свог преписа изворног текста, српски историчар и архимандрит манастира Ковиљ, Јован Рајић је од барокне школске драме, преправљајући историјске грешке, које је пронашао у њој и записујући тачно места која је преправљао, сачинио историјску драму у пет чинова, под насловом „Трагедија сирјеч печалнаја повјест о смерти последњего Царја сербскаго Уроша Пјатаго и о паденији сербскаго царства“, коју је штампао 1798. године у Будиму.33)

Након аустријско-турског рата 1737. године дошло је до нове сеобе Срба у Аустрију, под вођством патријарха Аресенија IV Јовановића Шакабенте, и значајног прилива становништва из Србије. А након пада Београда 1739. године, у Карловце се доселила 51 немачка породица и потом настанила у подножју Магарчевог брега, око Капеле мира.34) Њихово насеље је названо „Scwabendorfiel“. На српском оно и данас носи назив Швапска.35)

Арсеније IV је био образован човек и пријатељ уметности. Он је 1741. године анагажовао Христофора Жефаровића да у бакрорезачкој техници одштампа „Стематографију“, као први званични доказ о славној прошлости српског народа, са грбовима 6 различитих области за које се веровало да припадају старом Илирику. У њој се као допуна налазила галерија јужнословенских светиња.36) Шакабента је у оквиру Карловачке митрополије основао 1743. године прву званичну сликарску школу у Срба, чији су први учитељи били украјински уметници Јов Василијевић и Василије Романович.37)

Године 1746. изграђен је нови храм Горње Ваведењске цркве на темељима старог, по много чему судећи, манастира из 16. века.

Резолуцијом Марије Терезије, 1753. Сремски Карловци су пролгашени за слободну војничку варош - комунитет, коме је управљао Магистрат (што данас одговара општинској управи), кога су бирали грађани, а уз њега је формиран „Спољни сенат“, од дванаест грађана, саветодавни орган за управу у привредним пословима.38) Те године град је имао 3.843 становника, од чега 3.110 Срба.

Најзначајнији период у историји града започео је од ступања на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Он је оживео запуштене школе, основао посебан црквено-народни фонд, такозвани Клерикални или Школски фонд, из којег су се финансирали учитељи и свештеници. У тим школама су се школовали ђаци из Аустрије, Макадоније, Албаније, морејских предела, Ердеља и Касторије. Основао је прву српску „Бакарну штампарију“, са књижевником и бакрописцем Захарије Орфелином на челу,39) подигао саборну цркву посвећену Св. Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Међутим, после његове смрти (1768), школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало.

1768. године, Карловце су посетили будући цар Јосиф II, принц Алберт и фелдмаршал Лаудон.

Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају. Она је имала свог градског физика (лекара) и богат фонд за бригу о сиромашнима.40)

Године 1776. је штампан први каталог митрополијске библиотеке, где је записано да је фонд у то време располагао са 504 књиге и 104 стара рукописа.

У овом периоду Карловци су имали највише занатских радионица и трговачких радњи (1770, било је 36 дућана и 144 занатлије, око 30-40 кафана и неколико хиљада јутара под засадима винограда).

1787. године грађани Карловаца су били ослобођени државног кулука.

1788. године, у Карловцима је избио велики пожар. када је изгорела скоро читава чаршија.

Карловци су брзо обновљени захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу, који је дао нови подстрек економском успону и новом препороду. У Карловцима су тада живели најбогатији Срби, који су сабирали у ово место огроман капитал и који се увек на прави начин каналисао и употребљавао у корист народа.

Један од таквих пројеката био је и оснивање Карловачке гимназије. Гимназија је основана прилозима Димитрија Анастасијевића Сабова (20.000 форинти у сребру) и осталих грађана (с.19.000). Цар Леополд II је повељом од 11. октобра 1791. године одобрио оснивање гимназије. Бригу о раду и животу гимназије преузео је Патронат и Старатељство гимназијских фондова, са митрополитом Стратимировићем на челу. Школа је отпочела са радом 1. новембра 1792. у старој згради Латинске школе где се организовала,настава до подизања нове зграде 1891. године.

Митрополит Стратимировић је 1794. године основао и Богословију, као другу по старости у свету (после Кијевске). Богословија је у једном периоду рада имала ранг теолошког факултета.41) Мало касније, 1798. године, основао је и интернат Благодјејаније, у којем су становали и хранили се сиромашни богослови и гимназијалци. Својом личном библиотеком, поставио је темеље великој и значајној митрополијско-патријаршијској библиотеци.42)

Вук Стефановић Караџић је у току 1805, па све до краја 1806. године, учио у Карловцима да чита српски и немачки, завршио словенску граматику и целу аритметику и катихизис. У овом периоду гимназију су похађали Сима Милутиновић Сарајлија и Димитрије Давидовић, синови Алексе и Јакова Ненадовића.

Почетком 19. века у Карловцима се отвара мало научно друштво, познатије као „Карловачки круг“, које је окупило многе умне личности, и које се бавило питањима језика и историје.

1807. године основана је Прва апотека.

Трудећи се да настави континуитет уметничког развоја и неговања православне иконографије, митрополит Стратимировић је 1809. године основао прву српску цртачку школу, која је радила све до 1866. Основао је и фонд чијим је средствима подигнут Патријаршијкси двор. Био је у сталној, тајној вези са Карађорђем и устаницима у Србији, својим саветима и материјално је помагао борбу против Турака. Први устанички тополивци су били карловачки звоноливци, а у Сремским Карловцим а су везене и осликаване устаничке заставе, одатле су се кријумчалрили одећа, храна, оружије, муниција, санитетски материјал и друго. Стратимировић је устаницима слао образоване правнике, као што је био Иван Југовић. По пропасти Првог српског устанка, 1813. је прихватио Карађорђеву породицу и велики број устаничких првака, устаника и народа.43)

До краја 1811. године је завршено зидање зграде Магистрата.

Митрополит Стратимировић, који је својом ангажованошћу обележио једну епоху у Карловцима, умро је 23. септембра 1836. године и сахрањен у Саборном храму.

Мајска скупштина одржана 1/13. маја 1848. године, у Карловцима. Тада је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха, пуковник Стефан Шупљикац за војводу, Ђорђе Стратимировић за председника Главног одбора и команданта српске војске, те је закључена борба против Мађара у одбрану народних и црквених права. Српски народ је проглашен за политички слободан и независтан под аустријском круном. Области Срема, Баната са Границом и кикиндским дистриктом, Бачке са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, Барање те деловима Војне крајине проглашене су за Српску Војводину.

Као главни град су одређени Карловци, касније Земун, па Велики Бечкерек, и на крају Темишвар.

Нападом мађарских трупа из Петроварадина предвођени генералом Храбовским 12. јуна 1848. на Карловце, отпочеле су борбе Срба са регуларном војском.

Године 1849, Српска Војводина је трансформисана у провинцију Српска Војводина и Тамишки Банат. Карловци нису укључени у ову провинцију, већ су остали у Војној крајини. Крајина је укинута 1881, откад је град у краљевини Хрватска и Славонија, што је био аутономни део Аустроугарске.

Непосредно пред револуцију 1848. патријарх Рајачић је подигао раскошну резиденцију Илион (данас градски музеј), са малим вртом и зимском баштом.

1858. године, заузимањем патријарха, у Карловцима је отворена нова типографија, која је успешно радила до 1866. године.

У Карловцима је одржан и чувени Благовештенски сабор 1861. године, организован због одлуке Беча да, успостављајући компромис са мађарском аристократијом, утврди коначно територијални интегритет Угарске, те због тога и укине војводство, Српску Војводину и Тамишки Банат. Сабор је представио предлоге и услове под којим ће се ова област интегрисати са Угарском.

У Карловцима су се организовали Народно–црквени сабори 1864, 1865 и 1869.

Обележавајући тридесетогодишњицу од смрти Бранка Радичевића, иницијативом ученика Карловачке гимназије 22. јула 1883. године, песникови посмртни остаци су, уз велику светковину, пренети из Беча на Стражилово, према сопственој жељи да тамо буде сахрањен,44) израженој у његовим најчувенијим стиховима из „Ђачког растанка“.

Заслугом патријарха Германа Анђелића и његовог наследника Георгија Бранковића са Митровачким протом Стеваном Анђелићем, подигнута је нова зграда Карловачке гимназије према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша. из Будимпеште, у стилу српске средњовековне архитектуре.45)

Друго славно карловачко училиште, Богословија је у време патријарха Георгија Бранковића стасала у угледну школу, која је пружала изузетно образовање. 1900. године, подигнут је први семинар за удобан и ђацима примерен живот.

На иницијативу патријарха Бранковића, почела је да се гради нова зграда дворске резиденције 1892., према пројекту арх. Владимира Николића. Зграда је довршена до 1884. године. У двору се налази капела Св. Димитрија, са иконостасом који је насликао Урош Предић 1898. године.

Српска манастирска штампарија је отворена 1895. заслугом Илариона Руварца и Платона Телечког. Радила је врло плодно до 1941. године. У Карловцима су у овом периоду излазила два значајна листа: Српски сион од 1895. до 1907. и Бранково коло, књижевни часопис од 1895. до 1914. године.

Славну композицију Сеоба Срба патријарх Георгије Бранковић је наручио од Паје Јовановића 1895. за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Јануара 1904. године, у Карловцима је основано Соколско друштво „Срспки соко“.

За време новог патријарха Лукијана Богдановића, Саборни храм је добио садашњи изглед 1909/10. преправком њене фасаде, а зидови изнад певница и столова украшени су монументалним композицијама Паје Јовановића.

Драгоцени часопис за унапређење историографије Архив за историју Српске митрополије карловачке, излазио је у Карловцима од 1911. до 1914. године.

После 1918. године

Уједињење српских православних епархија организовано је на Првој конференцији православних епископа 31. децембра 1918. у Карловцима. Тада је проглашено уједињење цркава и успостављена Српска патријаршија. Свечано проглашење СПЦ одржано је у патријаршијском двору у Карловцима Београд је постао црквено седиште од 30. октобра 1920., док је резиденција привремено остала у Карловцима до 1936. године. Данас се у Сремским Карловцима налази седиште Епархије сремске.46)

Од 1/14. децембра 1918. Карловци су постали део Краљевине СХС. Одмах после Првог светског рата, у Карловцима се населила значајна колонија руских избеглица. Овде су се 1920. доселили официри генерала беле руске армије Пјотра Николајевича Врангела. Ту је стигао и синод Руске православне цркве у избеглиштву. Тако је створена Руска загранична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву.

У периоду 19291941, Карловци су се налазили у Дунавској бановини, провинцији Краљевине Југославије.

У освит Другог светског рата, у Карловцима је живело више од 6.000 становника. За време рата град су окупирале трупе сила Осовине и прилључили град марионетској држави НДХ. Одредбом од 27. августа 1941. Сремским Карловцима је промењено име у Хрватски Карловци.47) Град је имао много жртава и избеглих. Посебно је страдало културно-историјска баштина српског народа. Околини манастири су опљачкани, многи су до темеља спаљени.48)

Град је ослобођен 23. октобра 1944. када је једна чета Другог батаљона Седме војвођанске бригаде свечано умарширала у град.

После рата, место је постало део АП Војводина, покрајине у Србији, унутар ФНР Југославије. У послератном периоду, према политици тадашњеих власти, због великог значаја за православље град, није обнављан и свратаван је у трећеразредни ниво просечне паланке, препустивши да пропадају фасаде значајних грађевина.49)

Захваљујући својој славној прошлости, Сремски Карловци су остали важан културни и духовни центар српског народа. Од 19801989, били су једна од 7 општина града Нови Сад, а затим су постали самостална општина.

Знаменитости

У Сремским Карловцима је сачуван известан број важних грађевина из 18., 19 и почетка 20. века. Истичу се следеће знаменитости:

Музеји

  • Ризница српске православне цркве је смештена у Митрополитском двору. У поставци Ризнице се налазе иконе, литургијски и уметнички предмети, који потичу из цркава и манстира из Далматинске, Славонске, Осјечкопољске и барањске и делом из Сремске епархије, који су спашени из ратом захваћених крајева (1991—1995) и конзервирани у Србији. Изложене су иконе Италокритске школе, настале крајем 16. века, делови иконостаса цркава и капела из Даља (1760) - рад сликара Димитрија Бачевића, Вуковара (1776) - дело Васе Остојића, Велике Бастаје (1785) – сликара Мојсија Суботића, Лисичине (око 1820). У витринама су изложени дискоси, путири, кашичице, панагије, пореклом из Сремске епархије, већином из 18. и 19. века. У музеју се могу видети старе богослужбене књиге, као што су „Октоих“ Божидара Вуковића (1537) и „Београдско четворојеванђеље“ (1552), као и више руских из периода од 16. до 19. века. Такође је изложен већи број портрета црквених великодостојника.60)
  • Палата Иларион је изграђена у првој половини 19. века. Кућу је купио Јосиф (световно Илија) Рајачић, пошто је изабран за митрополита. Била је намењена његовом синовцу Александру Рајачићу, који је заједно са њим дошао да живи у Карловцима. Митрополит је и сам често боравио у њој. Кућа је добила данашњи изглед 1920. године, када је надограђена и тада јој је уређена и башта. Године 1947, у један део палате Илион је усељен Градски музеј Сремских Карловаца. Музеј се од 1963. године налази у сасатаву Музеја града Новог Сада, а сада носи назив Завичајна збирка Сремски Карловци. У музеју се налази изложба о Бранку Радичевићу, сељачка кухиња с краја 19. и почетка 20. века, слике Милића од Мачве, акварели Светомира Лазића и свечана трпезарија породице Рајачић.61)

Демографија

Према попису из 2011. године у насељу Сремски Карловци живи 8.750 становника (4.527 жена и 4.223 мушкараца)62), од чега 82,2% чине пунолетни становници.63) Просечна старост становништва износи 42,2 године.64) (43,4 жене и 40,9 мушкараци).65) Ово насеље је углавном насељено Србима.66)

За већину становника 8.191 (93,61%) је матерњи језик српски.67)

По вероисповести највећи део становништва су хришћани, православне вере 6.908 (78,95%), затим католичке вере 1.003 (11,46 %),68) док се верски не изјашњава њих 527 (6,02%) или су атеисти 170 (1,94%).69)70)

Етнички састав према попису из 2011: 71)

  • Срби, 6.820, 77.94%
  • Хрвати, 576, 6.58%
  • Мађари, 182, 2.08%
  • остале групе мање од 1% свака

Познате личности

Карловачки митрополити и патријарси Српске православне цркве од 1690. - 1920. године:

Друге личности:

Литература

  • Сремски Карловци , аутор Жарко Димић, место Нови Сад, година 2007, ИСБН 978-86-8569-23-3, уредник Душан Вујичић, издавач Платонеум
  • Културна ризница, 2005, наслов Културна ризница Србије, стр. 536-537, уредник Јован Јанићијевић, место Београд, година 2005, ИСБН 86-7547-069-X, издавач ИДЕА
  • Попис 2011 - старост и пол, 2012 http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Starost%20i%20pol-Age%20and%20sex.pdf, наслов Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији - Старост и пол, издавач Републички завод за статистику, ИСБН 978-86-6161-028-8, место Београд, година 2012, уредник Зоран Јанчић, приступ 21. 6. 2014.
  • Попис 2011 - Национална припадност, 2012 http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Nacionalna%20pripadnost-Ethnicity.pdf, наслов Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији - Старост и пол, издавач Републички завод за статистику, ИСБН 978-86-6161-025-7, место Београд, година 2012, уредник Зоран Јанчић, приступ 21. 6. 2014.
  • Статистички годишњак, 2012 http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/G2012/pdf/G20122007.pdf, наслов Статистички годишњак Републике Србије 2012, издавач Републички завод за статистику, ИССН 0351-4064 , место Београд, година 2012, уредник Андра Милојић, приступ 21. 6. 2014.
  • Попис 2011 - Вероисповест, 2013 http://pod2.stat.gov.rs/ObjavljenePublikacije/Popis2011/Knjiga4_Veroispovest.pdf, наслов Попис становништва, домаћинстава и станова 2011. у Републици Србији - Вероисповет, матерњи језик и национална припадност, издавач Републички завод за статистику, ИСБН 978-86-6161-038-7, место Београд, година 2013, уредник Зоран Јанчић, приступ 21. 6. 2014.
  • Mузеј Нови Сад, Завичајна збирка http://museumns.rs/node/91, наслов Завичајна збирка Сремски Карловци, издавач Mузеј Града Новог Сада, година 2013, приступ 21. 6. 2014.
  • Водич – Музеји и галерије Новог Сада и Војводине, аутор Лидија Мустеданагић, Владимир Митровић, издавач Музеј Града Новог Сада, година 2006, ИСБН 86-7637-019-2
  • Споменици културе, Капела мира http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=702, наслов Споменици културе у Србији - Место карловачког мира 1699. године, издавач Национални центар за дигитализацију, приступ 21. 6. 2014.
  • http://www.sgd.org.rs/publikacije/globus/33/008%20Penic%20M.,%20Gajic%20T.%20-%20TURISTICKO-GEOGRAFSKI%20PRIKAZ%20SREMSKIH%20KARLOVACA.pdf, наслов Туристички и географски приказ Сремских Карловаца, аутор Мирјана Пенић, Тамара Гајић, година 2008, часопис Глобус, број 33, издавач Српско географско друштво, уредник Миодраг Милинчић, приступ 21. 6. 2014.
  • http://scc.digital.bkp.nb.rs/view/NBJA-020002369&p=084&e=f&w=1163&h=866, наслов Позориште у Срба, аутор Светислав Шумаревић, година 1939, место Београд, стр. 82-84, издавач Луча, библиотека Задруге професорског друштвa, приступ 22. 6. 2014.
  • Галерија Матице српске, Историзам http://www.galerijamaticesrpske.rs/istorizam.html, наслов Историзам, место Нови Сад, издавач Галерија Матице српске, приступ 22. 6. 2014.
  • http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/likovna_36.pdf, наслов Мајска скупштина 1848 Павла Симића између патриотске иконе и уметничког дела, аутор Катарина Митровић, стр. 125-145, часопис Зборник Матице српске за ликовне уметности, број 36, година 2008, ИССН 0352-6844, уредник Александар Кадијевић, издавач Матица српска, приступ 23. 6. 2014.
  • http://novinenovosadske.rs/top-pet-novosadskih-eksponata/, наслов Топ пет новосадских експоната, датум 26. 5. 2013, аутор О. Гилић, М Божичић, часопис Новине новосадске, место Нови Сад, приступ 23. 6. 2014.
  • Споменици културе, Гроб Бранка Радичевића http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1329, наслов Споменици културе у Србији - Гроб Бранка Радичевића на Стражилову, издавач Национални центар за дигитализацију, приступ 23. 6. 2014.
  • Војноисторијски институт, 1993, стр. 574 http://www.znaci.net/zb/4_25_1.pdf, наслов Злочини - том 1 Злочини Независне државе хрватске (1941-1945), година 1993, издавач Војноисторијски институт, место Београд, уредник Славко Вукчевић, приступ 23. 6. 2014.

Спољне везе

1)
Жарко Димић, 2007, стр. 2
2) , 62)
Попис - старост и пол, 2012, стр. 94
3)
Жарко Димић, 2007, стр. 4
4) , 6)
Мирјана Пенић, Тамара Гајић, 2008, стр. 98
5)
Мирјана Пенић, Тамара Гајић, 2008, стр. 97
7) , 8)
Мирјана Пенић, Тамара Гајић, 2008, стр. 99
9) , 10) , 11) , 12)
Мирјана Пенић, Тамара Гајић, 2008, стр. 100
13)
Жарко Димић, 2007, стр. 6
14)
Жарко Димић, 2007, стр. 7
15) , 16) , 17)
Жарко Димић, 2007, стр. 8
18) , 19)
Жарко Димић, 2007, стр. 10
20) , 21) , 22)
Жарко Димић, 2007, стр. 11
23) , 24) , 26) , 27)
Жарко Димић, 2007, стр. 13
25)
Жарко Димић, 2007, стр. 12
28) , 29) , 30) , 31)
Жарко Димић, 2007, стр. 16
32)
Светислав Шумаревић, 1939, стр. 83
33)
Светислав Шумаревић, 1939, стр. 82
34)
Жарко Димић, 2007, стр. 18
35) , 36) , 37)
Жарко Димић, 2007, стр. 19
38) , 51)
Жарко Димић, 2007, стр. 20
39) , 40) , 41)
Жарко Димић, 2007, стр. 22
42) , 43)
Жарко Димић, 2007, стр. 23
44)
Жарко Димић, 2007, стр. 30
45)
Жарко Димић, 2007, стр. 28
46)
Жарко Димић, 2007, стр. 58
47)
Војноисторијски институт|1993, стр. 574
48) , 49) , 59)
Жарко Димић, 2007, стр. 62
50) , 52)
Мирјана Пенић, Тамара Гајић, 2008, стр. 101
53)
Мирјана Пенић, Тамара Гајић, 2008, стр. 102
54)
Жарко Димић, 2007, стр. 34
55)
Споменици културе, Капела мира
56)
Мирјана Пенић, Тамара Гајић, 2008, стр. 106
57)
Жарко Димић, 2007, стр. 32
58)
Споменици културе|Гроб Бранка Радичевића
60)
Лидија Мустеданагић, Владимир Митровић, 2006
61)
Mузеј Нови Сад, Завичајна збирка
63)
Попис - старост и пол, 2012, стр. 35
64)
Попис - старост и пол, 2012, стр. 27
65)
Попис - старост и пол, 2012, стр. 95
66)
Попис 2011 - Национална припадност, 2012, стр. 40
67)
Попис 2011 - Вероисповест, 2013, стр. 54
68)
Попис 2011 - Вероисповест, 2013, стр. 38
69)
Попис 2011 - Вероисповест, 2013, стр. 39
70)
Попис 2011 - Вероисповест, 2013, стр. 47
71)
Попис 2011 - Национална припадност, 2012, стр. 40-41
Штампање