Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_сремских_карловаца

Историја Сремских Карловаца

Праисторија

По досадашњим научним сазнањима, на ширем подручју Сремских Карловаца налазе се људски трагови из периода неолита, млађег каменог доба, о чему сведоче предмети, за кућну употребу, алатке и оруђе, прибор за лов и риболов, оружје, керамичке пећи, и керамико посуђе, који се налазе изложени у Градском музеју. Од многобројних археолошких локалитета из неолта, најзначајнији је „Лака стаза“, на два километара, од града низ Дунав. На ширем и ужем подрују града такође се налазе скромна налазишта из гвозденог доба.1)

Римско доба

У Римско доба, изнад места на коме се сада налази Магистрат се налазило мало утврђење. Ту су пронађени гробови римских војвода, и неколико вила, сребрни и бакарни новац из времена Гордиана, Константина Великог и његовог сина Констанција II. Десном обалом Дунава, кроз Сремске Карловце је водио римски пут, такође део некадашњег Цариградског друма, чије остатке мештани и данас користе. Друм је повезивао насеља и војна утврђења на северној граници Римске империје.2)

Од римских царева за Сремске Карловце је био најважнији Проб (276—282), који је из јужне Италије донео винову лозу и развио виноградарство на простору Фрушке горе, пошто она располаже плодним тлом. Производња карловачких вина је значајно допринела економскoм, културном и духовном развоју Сремских Карловаца и целе Фрушке горе.3)

Средњи век

Под римском управом Сремски Карловци су се налазили 500 година, а затим су се мењали владари. За време Сеобе народа, туда су прошли Хуни, Готи, Гепиди, Авари, Словени, Византијци, Франци. Током 7. века Сремски Карловци су попримили јужнословенски, односно српски етнички карактер, дошло је до масовног насељавања Словена, као поданика Византије, а касније Угарске.4)

Град се први пут помиње 1308. као тврђава (каштел) под именом Каром или Карон, подигнуте на римским темељима. Господари су најчешће били угарски племићи, међу којима су најпознатије породица Батори и Моровић, све до доласка Турака. Утврђење је било подигнуту на римским остацима, изнад данашње зграде Магистрата, уз Ешиковачки поток и на улазу у Стражиловачку долину. Из утврђења се пружао поглед на Дунав и бачку равницу. На обали, испод утврђења је постојало пристаниште, у које су долазиле трговачке и ратне лађе. Подграђе је било насељено занатлијама, трговцима и кметовима. Карловачком атару су припадала и мања кметска насеља, Ровине, Занош, Селиште, Краљев брег, Михаљевачка шума и Стражиловачка долина, уз обалу Дунава, а у њима су се налазили православни манастири, који данас више не постоје.5)

Легенда везује средњевековне Сремске Карловце за краља Драгутина Немањића, за кога се верује да је пред крај живота као испосник - пустињак живео у једној пећини на брду Матеј, у близини Карловаца. Такође се верује да је имао имање на Краљевом брду, које је по њему добило такво име и које се налази низводно Дунавом исто недалеко од Карловаца.6)

Под турском влашћу

Пошто је Сулејман II освојио Београд (1581), босански санџак-бег, Бали-бег Јахјапашић је са великом окрутношћу пустошио и палио градове у Срему. Тада су уништени каштел Каром и његово предграђе. После тога тврђава више никада није обновљена. Становништво је већим делом побегло преко Дунава, на запад, а делом је побијено или одведено у ропство,7) Цео простор око Сремских Карловаца се од 1526. године па до краја 17. века налазио под турском влашћу.8)

Захваљујући свом геостратешком положају и што је кроз Сремске Карловце пролазио Царигадски друм, град се брзо опоравио од пустошења. Обновљена је и производња вина. За карловачка вина се у 16. и 17. веку тврдило да су најбоља у овом делу Европе. Људи су се бавили земљорадњом и трговином, а развијали су се и занати. У граду је било ковача, кујунџија, златара, дунђера, зидара, грнчара, кожара кожухара, месара, бурегџија, на Дунаву је било воденичара и риболоваца.9)

Словенско име, Карловци, први пут се помиње 1532—1533, у рукописном „Отачнику“ манастира Крушедола. За време отоманске власти место је било искључиво насељено Србима. По турским дрефтерима, око 1545. у Карловцима је било 547 хришћанских домова, а Карловци су били највећи град под турском влашћу у Подунављу.10) У граду су постојале 3 православне цркве и један манастир.

С почетком Великог бечког рата (1683—1699), Турци су почели да се повлаче из јужног дела Угарске, према Београду. Они су 1688. разорили и спалили Сремске Карловце. Остала је неоштећена само црква Светог Николе, која је имала фреске и мозаик, док су остале три, две српске православне и једна католичка, претворене у рушевине.11)

Рат је трајао 16 година, а затим је после 72 дана преговора у Сремским Карловцима 26. јануара 1699. скопљен Карловачки мир. Преговори су се водили између Отоманског царства, с једне стране, а са друге Свете лиге (коалиција Аустрије, Пољске, Млетачке републике и Русије), док су Енглеска и Холандија биле посредници и гаранти мира.12) Састанци су се најпре одржавали у логору, а делегати су били смештени у шаторима, да би касније била изграђена дрвена кућа, чији је распоред просторија личио на дворац у Ријсвику.13) Занимљиво је да је свака преговарачка делегација улазила у конференцијску салу на посебна врата и да су преговарачи први пут у историји седели за округлим столом.14) Русија је напустила преговоре пре потписивања мира и касније са Турском потписала сепаратни мир, у трајању од две године. По договору, названом Карловачки мир, Турци су заувек напустили Сремске Карловце,15) који су затим постали део хабзбуршких поседа, под именом Војна крајина.

Под хабзбуршком влашћу

Сремски Карловци су били значајно трговачко насеље, после 1699. године, преко њега су пролазили трговачки путеви према Турској, а интезивирању трговине је доприносила и близина Дунава.

После Прве сеобе Срба 1690. године, Сремски Карловци су постали један од кадидата за средиште српских архијереја. Међутим, тек после Трећег црквеног привилегованог изборног сабора, 1713. године, одлучено је управо они постану ново средиште митрополита, које се претходно налазило у манастиру Крушедолу, док су Карловци били седиште епархије. Поставши тако и духовно средиште српског народа под влашћу Хабзбуршке монархије, Сремски Карловци су добили нови замах у развоју.16)

Године 1718. Карловчани су обновили Доњу цркву, подигнуту 1710, коју су Турци оштетили приликом повлачења после битке код Петроварадина.

Осим економског и духовног центра, Сремски Карловци су постали културни, уметнички и образовни центар. Године 1726. заслугом митрополита Мојсеја Петровића, отворила се прва средња, Покровобогородична школа. Њени први учитељи били су Руси, који су дошли по његовом личном позиву, а међу првима истакнути просветни и културни радник Максим Суворов, који је из Русије донео прве уџбенике.17)

Осим школе је основана и семинарија.18) По позиву новог митрополита Вићентија Јовановича, који се обратио за помоћ Рафаилу Заборском у Кијевској академији, у школу је 1733. године дошла још једна група учитеља предвођена Емануелом Козачинским, професором поетике и реторике.19)

Козачински је на Видовдан 15/26. јуна 1834. написао и са својим ђацима извео позоришну представу, Траедокомедија о смрти последњег српског цара Уроша V, која се сматра првом нововременом позоришном представом у Срба. Извели су је ученици, њих 14 младих монаха и ђакона, али и старијих свештеника, који су похађали школу. Оригинални позоришни комад Козачински је написао по узору на дела која су писали руски професори на Духовној академији у Кијеву. Имао је 13. чинова, односно слика и написан је у пољском тринаестерцу.20) Представа је обухватала две главне теме: српску државу Немањића, у време Душан Силног и његовог сина Урош V, кога је убио Вукашин Мрњавчевић, а затим распад српске средњовековне државе и пад под Турке. Други део описује живот Срба у Аустрији, од сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем 1690, до оснивања школе у Карловцима и непосредних догађаја у оно време. Траедокомедија је имала више порука, а главна и тада актуелна, је била то да некадашњу славу Срба не могу да врате успеси на бојном пољу, већ просвећеност и наука. На основу свог преписа изворног текста, српски историчар и архимандрит манастира Ковиљ, Јован Рајић је од барокне школске драме, преправљајући историјске грешке, које је пронашао у њој и записујући тачно места која је преправљао, сачинио историјску драму у пет чинова, под насловом „Трагедија сирјеч печалнаја повјест о смерти последњего Царја сербскаго Уроша Пјатаго и о паденији сербскаго царства“, коју је штампао 1798. године у Будиму.21)

Након аустријско-турског рата 1737. године дошло је до нове сеобе Срба у Аустрију, под вођством патријарха Аресенија IV Јовановића Шакабенте, и значајног прилива становништва из Србије. А након пада Београда 1739. године, у Карловце се доселила 51 немачка породица и потом настанила у подножју Магарчевог брега, око Капеле мира.22) Њихово насеље је названо „Scwabendorfiel“. На српском оно и данас носи назив Швапска.23)

Арсеније IV је био образован човек и пријатељ уметности. Он је 1741. анагажовао Христофора Жефаровића да у бакрорезачкој техници одштампа „Стематографију“, као први званични доказ о славној прошлости српског народа, са грбовима 6 различитих области за које се веровало да припадају старом Илирику. У њој се као допуна налазила галерија јужнословенских светиња.24) Шакабента је у оквиру Карловачке митрополије основао 1743. године прву званичну сликарску школу у Срба, чији су први учитељи били украјински уметници Јов Василијевић и Василије Романович.25)

Године 1746. изграђен је нови храм Горње Ваведењске цркве на темељима старог, по много чему судећи, манастира из 16. века.

Резолуцијом Марије Терезије, 1753. Сремски Карловци су проглашени за слободну војничку варош - комунитет, коме је управљао Магистрат (што данас одговара општинској управи), кога су бирали грађани, а уз њега је формиран „Спољни сенат“, од дванаест грађана, саветодавни орган за управу у привредним пословима.26) Те године град је имао 3.843 становника, од чега 3.110 Срба.

Најзначајнији период у историји града започео је од ступања на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Он је оживео запуштене школе, основао посебан црквено-народни фонд, такозвани Клерикални или Школски фонд, из којег су се финансирали учитељи и свештеници. У тим школама су се школовали ђаци из Аустрије, Макадоније, Албаније, морејских предела, Ердеља и Касторије. Основао је прву српску „Бакарну штампарију“, са књижевником и бакрописцем Захарије Орфелином на челу,27) подигао саборну цркву посвећену Св. Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Међутим, после његове смрти (1768), школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало.

1768. године, Карловце су посетили будући цар Јосиф II, принц Алберт и фелдмаршал Лаудон.

Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају. Она је имала свог градског физика (лекара) и богат фонд за бригу о сиромашнима.28)

Године 1776. штампан је први каталог митрополијске библиотеке, где је записано да је фонд у то време располагао са 504 књиге и 104 стара рукописа.

У овом периоду Карловци су имали највише занатских радионица и трговачких радњи (1770, било је 36 дућана и 144 занатлије, око 30-40 кафана и неколико хиљада јутара под засадима винограда).

Године 1787. грађани Карловаца су били ослобођени државног кулука.

Године 1788. у Карловцима је избио велики пожар. када је изгорела скоро читава чаршија.

Карловци су брзо обновљени захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу, који је дао нови подстрек економском успону и новом препороду. У Карловцима су тада живели најбогатији Срби, који су сабирали у ово место огроман капитал и који се увек на прави начин каналисао и употребљавао у корист народа.

Један од таквих пројеката био је и оснивање Карловачке гимназије. Гимназија је основана прилозима Димитрија Анастасијевића Сабова (20.000 форинти у сребру) и осталих грађана (с.19.000). Цар Леополд II је повељом од 11. октобра 1791. одобрио оснивање гимназије. Бригу о раду и животу гимназије преузео је Патронат и Старатељство гимназијских фондова, са митрополитом Стратимировићем на челу. Школа је отпочела са радом 1. новембра 1792. у старој згради Латинске школе где се организовала,настава до подизања нове зграде 1891. године.

Митрополит Стратимировић је 1794. основао и Богословију, као другу по старости у свету (после Кијевске). Богословија је у једном периоду рада имала ранг теолошког факултета.29) Мало касније, 1798, основао је и интернат Благодјејаније, у којем су становали и хранили се сиромашни богослови и гимназијалци. Својом личном библиотеком, поставио је темеље великој и значајној митрополијско-патријаршијској библиотеци.30)

Вук Стефановић Караџић је у току 1805, па све до краја 1806. године, учио у Карловцима да чита српски и немачки, завршио словенску граматику и целу аритметику и катихизис. У овом периоду гимназију су похађали Сима Милутиновић Сарајлија и Димитрије Давидовић, синови Алексе и Јакова Ненадовића.

Почетком 19. века у Карловцима се отвара мало научно друштво, познатије као „Карловачки круг“, које је окупило многе умне личности, и које се бавило питањима језика и историје.

Године 1807. основана је Прва апотека.

Трудећи се да настави континуитет уметничког развоја и неговања православне иконографије, митрополит Стратимировић је 1809. основао прву српску цртачку школу, која је радила све до 1866. Основао је и фонд чијим је средствима подигнут Патријаршијкси двор. Био је у сталној, тајној вези са Карађорђем и устаницима у Србији, својим саветима и материјално је помагао борбу против Турака. Први устанички тополивци су били карловачки звоноливци, а у Сремским Карловцим а су везене и осликаване устаничке заставе, одатле су се кријумчалрили одећа, храна, оружије, муниција, санитетски материјал и друго. Стратимировић је устаницима слао образоване правнике, као што је био Иван Југовић. По пропасти Првог српског устанка, 1813. је прихватио Карађорђеву породицу и велики број устаничких првака, устаника и народа.31)

До краја 1811. завршено је зидање зграде Магистрата.

Митрополит Стратимировић, који је својом ангажованошћу обележио једну епоху у Карловцима, умро је 23. септембра 1836. године и сахрањен у Саборном храму.

Мајска скупштина одржана 1/13. маја 1848. године, у Карловцима. Тада је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха, пуковник Стеван Шупљикац за војводу, Ђорђе Стратимировић за председника Главног одбора и команданта српске војске, те је закључена борба против Мађара у одбрану народних и црквених права. Српски народ је проглашен за политички слободан и независтан под аустријском круном. Области Срема, Баната са Границом и кикиндским дистриктом, Бачке са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, Барање те деловима Војне крајине проглашене су за Српску Војводину.

Као главни град су одређени Карловци, касније Земун, па Велики Бечкерек, и на крају Темишвар.

Нападом мађарских трупа из Петроварадина предвођени генералом Храбовским 12. јуна 1848. на Карловце, отпочеле су борбе Срба са регуларном војском.

Године 1849, Српска Војводина је трансформисана у провинцију Српска Војводина и Тамишки Банат. Карловци нису укључени у ову провинцију, већ су остали у Војној крајини. Крајина је укинута 1881, откад је град у Краљевини Хрватска и Славонија, што је био аутономни део Аустроугарске.

Непосредно пред револуцију 1848. патријарх Рајачић је подигао раскошну резиденцију Илион (данас градски музеј), са малим вртом и зимском баштом.

Године 1858, заузимањем патријарха, у Карловцима је отворена нова типографија, која је успешно радила до 1866.

У Карловцима је одржан и чувени Благовештенски сабор 1861, организован због одлуке Беча да, успостављајући компромис са мађарском аристократијом, утврди коначно територијални интегритет Угарске, те због тога и укине војводство, Српску Војводину и Тамишки Банат. Сабор је представио предлоге и услове под којим ће се ова област интегрисати са Угарском.

У Карловцима су се организовали Народно–црквени сабори 1864, 1865. и 1869.

Обележавајући тридесетогодишњицу од смрти Бранка Радичевића, иницијативом ученика Карловачке гимназије 22. јула 1883, песникови посмртни остаци су, уз велику светковину, пренети из Беча на Стражилово, према сопственој жељи да тамо буде сахрањен,32) израженој у његовим најчувенијим стиховима из „Ђачког растанка“.

Заслугом патријарха Германа Анђелића и његовог наследника Георгија Бранковића са митровачким протом Стеваном Анђелићем, подигнута је нова зграда Карловачке гимназије према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша из Будимпеште, у стилу српске средњовековне архитектуре.33)

Друго славно карловачко училиште, Богословија је у време патријарха Георгија Бранковића стасала у угледну школу, која је пружала изузетно образовање. 1900. године, подигнут је први семинар за удобан и ђацима примерен живот.

На иницијативу патријарха Бранковића, почела је да се гради нова зграда дворске резиденције 1892, према пројекту арх. Владимира Николића. Зграда је довршена до 1884. године. У двору се налази капела Св. Димитрија, са иконостасом који је насликао Урош Предић 1898.

Српска манастирска штампарија је отворена 1895. заслугом Илариона Руварца и Платона Телечког. Радила је врло плодно до 1941. године. У Карловцима су у овом периоду излазила два значајна листа: Српски сион од 1895. до 1907. и Бранково коло, књижевни часопис од 1895. до 1914.

Славну композицију Сеоба Срба патријарх Георгије Бранковић је наручио од Паје Јовановића 1895. за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Јануара 1904. године, у Карловцима је основано Соколско друштво „Срспки соко“.

За време новог патријарха Лукијана Богдановића, Саборни храм је добио садашњи изглед 1909/10. преправком њене фасаде, а зидови изнад певница и столова украшени су монументалним композицијама Паје Јовановића.

Драгоцени часопис за унапређење историографије Архив за историју Српске митрополије карловачке, излазио је у Карловцима од 1911. до 1914.

После 1918.

Уједињење српских православних епархија организовано је на Првој конференцији православних епископа 31. децембра 1918. у Карловцима. Тада је проглашено уједињење цркава и успостављена Српска патријаршија. Свечано проглашење СПЦ одржано је у патријаршијском двору у Карловцима. Београд је постао црквено седиште од 30. октобра 1920. док је резиденција привремено остала у Карловцима до 1936. године. Данас се у Сремским Карловцима налази седиште Епархије сремске.34)

Од 1/14. децембра 1918. године Карловци су постали део Краљевине СХС. Одмах после Првог светског рата, у Карловцима се населила значајна колонија руских избеглица. Овде су се 1920. доселили официри генерала беле руске армије Пјотра Николајевича Врангела. Ту је стигао и синод Руске православне цркве у избеглиштву. Тако је створена Руска загранична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву.

У периоду 1929—1941. Карловци су се налазили у Дунавској бановини, провинцији Краљевине Југославије.

У освит Другог светског рата, у Карловцима је живело више од 6.000 становника. За време рата град су окупирале трупе сила Осовине и прилључили град марионетској држави НДХ. Одредбом од 27. августа 1941. Сремским Карловцима је промењено име у Хрватски Карловци.35) Град је имао много жртава и избеглих. Посебно је страдало културно-историјска баштина српског народа. Околини манастири су опљачкани, многи су до темеља спаљени.36)

Град је ослобођен 23. октобра 1944. када је једна чета Другог батаљона Седме војвођанске бригаде свечано умарширала у град.

После рата, место је постало део АП Војводина, покрајине у Србији, унутар ФНР Југославије. У послератном периоду, према политици тадашњеих власти, због великог значаја за православље град, није обнављан и свратаван је у трећеразредни ниво просечне паланке, препустивши да пропадају фасаде значајних грађевина.37)

Захваљујући својој славној прошлости, Сремски Карловци су остали важан културни и духовни центар српског народа. Од 1980—1989, били су једна од 7 општина града Нови Сад, а затим су постали самостална општина.

Сродни чланци

1)
Жарко Димић, 2007, стр. 6
2)
Жарко Димић, 2007, стр. 7
3) , 4) , 5)
Жарко Димић, 2007, стр. 8
6) , 7)
Жарко Димић, 2007, стр. 10
8) , 9) , 10)
Жарко Димић, 2007, стр. 11
11) , 12) , 14) , 15)
Жарко Димић, 2007, стр. 13
13)
Жарко Димић, 2007, стр. 12
16) , 17) , 18) , 19)
Жарко Димић, 2007, стр. 16
20)
Светислав Шумаревић, 1939, стр. 83
21)
Светислав Шумаревић, 1939, стр. 82
22)
Жарко Димић, 2007, стр. 18
23) , 24) , 25)
Жарко Димић, 2007, стр. 19
26)
Жарко Димић, 2007, стр. 20
27) , 28) , 29)
Жарко Димић, 2007, стр. 22
30) , 31)
Жарко Димић, 2007, стр. 23
32)
Жарко Димић, 2007, стр. 30
33)
Жарко Димић, 2007, стр. 28
34)
Жарко Димић, 2007, стр. 58
35)
Војноисторијски институт|1993, стр. 574
36) , 37)
Жарко Димић, 2007, стр. 62
историја_сремских_карловаца.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/29 23:23