Стефан Стратимировић
Стефан Стратимировић, слика Павела Ђурковића из 1812.
Рођење: 7. јануар 1758. Кулпин, Хабзбуршка монархија Смрт: 5. октобар 1836. Сремски Карловци, Хабзбуршка монархија

Стефан Стратимировић или Стеван Стратимировић (Кулпин, 7. јануар 1758 — Сремски Карловци, 5. октобар 1836),¹⁾ карловачки митрополит од 1790. до 1836. Основао је Карловачку гимназију и богословију и гимназију у Новом Саду. Био је познат као велики противник језичних реформи Вука Стефановића Караџића.

Стефан Стратимировић је рођен 26.²⁾ или 27. децембра 1757. године у Кулпину по старом календару, односно 6. или 7. јануара 1758. по новом календару.³⁾⁴⁾ Стратимировићи су пореклом из Херцеговине, а за војничке заслуге од царице Марије Терезије добили су 1745. племство и имање Кулпин.⁵⁾ Стефан је основну школу завршио у Кулпину и Бегечу, а гимназију у Новом Саду, Сегедину и Вацу.⁶⁾ Студије права започео је 1775. године у Будиму, а окончао их у Бечу.⁷⁾⁸⁾ У Бечу се дружио са чувеним славистом Адамом Коларом. Током целога школовања увек је био најбољи ђак и увек је много читао и учио и поред онога што је било обавезно да се учи.⁹⁾

У Сремске Карловце је дошао 1780. године (или 1783)¹⁰⁾ са циљем да се закалуђери, али пошто тада није постојала богословија приватно је учио богословне науке код славнога богослова и историчара архимандрита Јована Рајића.¹¹⁾ Примљен је за ђакона 26. марта 1784, да би 8. априла постао архиђакон, 10. јула јеромонах, а 26. августа 1784. постао је архимандит манастира Крушедол.¹²⁾ Међутим није живео у манастиру, пошто га је митрополит Мојсије Путник задржао код себе на двору.¹³⁾¹⁴⁾ Митрополит Путник предложио га је 1786. за владику Будимске епархије.¹⁵⁾ Предложио је још два старија кандидата, па је цар Јосиф II након разговора са три кандидата за владику одабрао најмлађега, тј. Стефана.¹⁶⁾ Када је умро митрополит Мојсије Путник на народно-црквеном сабору у Темишвару изабран је 9. новембра 1790. године за карловачкога митрополита.¹⁷⁾¹⁸⁾ Друга двојица кандидата за митрополита била су Јосиф Јовановић Шакабента и Петар Петровић.¹⁹⁾ Цар Леополд Други је потврдио тај избор.²⁰⁾

Чим је постао митрополит нарочиту пажњу посветио је образовању. Захваљујући богатим прилозима карловачкога кројача Димитрија Анастасијевића Сабова и других основао је 1791. карловачку гимназију.²¹⁾²²⁾ Карловачка гимназија је отворена 1792. Убрзо након тога 1794. основао је Карловачку богословију.²³⁾ Утврдио је наставни програм и поставио учитеље. Да би омогућио сиромашним ученицима похађање гимназије и богословије основао је 1797. фонд за помоћ сиромашним ученицима, а основао је и дом за исхрану и становање сиромашних богослова и гимназијалаца.²⁴⁾ Од тога је касније основан „Стефанеум” за гимназијалце у Сремским Карловцима. Његовим заслугама основана је касније и гимназија у Новом Саду.²⁵⁾

Уредио је и попунио митрополијску књижницу у Сремским Карловцима.²⁶⁾ Много је волио науку и књижевност и са њима се много бавио.²⁷⁾ Дописивао се са многим највећим словенским научницима и књижевницима свога доба.²⁸⁾ Изабран је 1817. за члана Ученога друштва из Гетингена.²⁹⁾ Око себе је настојао да окупи што више учених људи. Помагао је талентовану омладину и слао их на студије на чувене универзитете.³⁰⁾ Почетком 19. века створио је такву просветну атмосферу у Сремским Карловцима да је Јернеј Копитар помишљао да се ту отвори први српски универзитет, који би се издржавао од манастирских имања.³¹⁾

Завео је ред и дисциплину у цркви.³²⁾ Црквеним животом Срба управљао је углавном сам, разумно и енергично.³³⁾ Знао је да се одупире владарима Аустрије када би њихове жеље биле супротне интересима српскога народа и цркве.³⁴⁾ Одбио је да ћирилицу замени латиницом и да уведе грегоријански календар.³⁵⁾ Тражио је 1789. године од цара да се прекине са унијатском пропагандом и да се престане са праксом давања новчане помоћи онима свештеницима, који пређу у унијате.³⁶⁾ Цар Фрањо Први му је једном приликом признао да држава настоји да поунијати Србе, јер сумња у њих због веза са православном Русијом, а Стратимировић му је онда нагласио да се тих веза не треба бојати, док је Србима добро у Хабзбуршкој монархији, али ако не буде добро онда би и да су католици могли да траже друге савезнике.³⁷⁾

У време Француске револуције и Првога српскога устанка разматрао је и идеје о ослобађању целога српскога народа, па је 1804. саставио тајни Нацрт воспостављења нове словено-српске државе и предао га руском двору.³⁸⁾ Предлагао је обнову Србије као вазалне кнежевине са неким руским или лутеранским кнезом.³⁹⁾ Желио је пуну самосталност Србије, али знао је да се највише може добити аутономија у оквиру Турског царства.⁴⁰⁾ Помагао је устаницима својим саветима и везама са бечким двором, што је омогућавало да се добије преућутна сагласност о снабдевању Карађорђа оружјем, муницијом и храном из Хабзбуршке монархије. Одржавао је везе са устаничким вођама, првенствено са Јаковом и Матијом Ненадовићем и Божом Грујовићем.⁴¹⁾ Карађорђа је сматрао незаменљивим, па је друге позивао да му буду послушни.⁴²⁾ Устаничке војводе су поштовале Стратимировића, али нису увек прихватале његове савете.⁴³⁾

Одмах након избијања Тицанове буне 1807. одазвао се позиву власти да утиче на смиривање побуне.⁴⁴⁾ Знао је да Србија у време рата са Турцима није способна да помогне побуну Срба у Аустрији, па је отишао у Врдник и тражио од сељака да одустану од побуне.⁴⁵⁾ Теодор Аврамовић Тицан је наредио сељацима да Стратимировића држе заробљеног у манастиру за време побуне.⁴⁶⁾ Након првога пораза сељака у окршају са војском митрополит је ступио у контакт са више сељачких вођа и предложио им да прихвате општу амнестију и долазак царске комисије.⁴⁷⁾ На тај начин смирио је побуну, а амнестију су добили сви сем Теодора Тицана.⁴⁸⁾ По окончању буне примио је одликовање од захвалнога цара.⁴⁹⁾

Био је под снажним утицајем борбе за очување православља међу Србима и постајао је све конзервативнији, па је долазио у сукоб са многим напредним духовима свога времена, који су у акцији око социјалних реформи захватили и црквена питања.⁵⁰⁾ Био је због тога главни противник реформи Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића.⁵¹⁾ Утицао је на све просветне раднике око себе, па је у Сремским Карловцима створио центар отпора новим идејама и реформама у српском друштву, али не само на црквено-просветном, него и на културном пољу.⁵²⁾ Сукобљавао се са Доситејем Обрадовићем због његових написа о манастирима, са Лукијаном Мушицким због економисања, а са Вуком Караџићем због Вукове реформе језика.⁵³⁾ Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Сматрао је да народно-црквени сабори обично доносе више штете, него користи, па ниједан сабор није одржан за 46 година, док је он био митрополит.⁵⁴⁾ За собом је оставио велик број научних и књижевних састава у рукописима.

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 4, Београд, 1929, стр. 515
• М. Милићевић, Поменик знаменити људи у српскога народа новијега доба, 1888.
• Знаменити Срби XIX. века : 1800-1900 . Год. 1
• Славко Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века, Историја српског народа, књига 5, том 2, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 7—107

Stefan Stratimirovic