Јован Рајић

Јован Рајић (Сремски Карловци, 22. новембар 1726 — Ковиљ, 23. децембар 1801), српски историчар, писац и педагог.

Школовање

Рајић је рођен 11/22. новембра 1726. у Карловцима,1) где је похађао „словенску школу“ Емануела Козачинског. Гимназију је учио у Коморану код језуита, али када су покушали да га покатоличе прешао је у протестантску гимназију у Шопрону.2) Због сиромаштва био је присиљен да се током школовања издржава подучавањем друге деце.3) Са жељом да постане свештеник отишао је да студира богословију у Кијеву.4) Пошто није имао новца у Кијев је отишао пешице. У Кијеву је студирао три године, а онда је у Москви завршио студиј богословије.5) По повратку у Сремске Карловце био је разочаран дочеком, па се вратио у Кијев.6)

Учитељ богословије

Касније је одлучио да се бави изучавањем српске историје, па је отишао на Свету Гору да прегледа збирке старих рукописа и других докумената важних за српску историју.7) Међутим на Хиландару му нису дали да разгледа старе рукописе и документе, али ипак је имао прилику да из Данилових и још неких рукописа препише понешто што му је било значајно за историју.8) Враћајући се пешке из Хиландара у Сремске Карловце успут је посетио Високе Дечане.9) По повратку је добио место наставника у богословско-учитељској школи у Сремским Карловцима. Као учитељ променио је начин предавања, али у тој школи није дуго остао, па је опет напустио Сремске Карловце. Отишао је у Темишвар код владике Вићентија Јовановића Видака, који га је једва дочекао као најподеснијега да образује младе свештенике.10) Касније је на позив бачкога владике Мојсија Путника прешао у Нови Сад да предаје на новосадској богословној школи младићима који су се спремали за свештенике.11)

Архимандрит манастира Ковиљ

Са владиком Мојсијем Путником је одлично сарађивао. Захвљујући Рајићу свештенство бачкога владичанства постало је најобразованије у богословним наукама.12) Закалуђерио се 1772. у манастиру Ковиљу, а исте године на молбу ковиљских монаха постављен је за игумана и за архимандрита манастира Ковиљ.13) Међутим карловачки митрополит Јован Ђорђевић је одмах протествовао и тражио од владике да Рајића смени са положаја архимандрита.14) Око тога питања између митрополита и владике дошло је до свађе, а ковиљски калуђери су под наговором митрополита одједном тражили да се Рајић смени, иако су баш они раније тражили да им Рајић буде архимандрит.15) Свађа се окончала 1773. смрћу митрополита Јована Ђорђевића.16) Након тога до смрти је остао архимандрит манастира Ковиљ. Нудили су му петнаест пута положај владике, али Рајић је одбијао и остајао у манастиру, где се посветио науци.17) Био је изузетно вредан, тако да је 16-17 сати посвећивао послу, а у патријаршијској библиотеци у Сремским Карловцима били су читави редови Рајићевих списа.18)

Рајић као писац

Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа. Најзначајније му је дело „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“. Непосредније у књижевност спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“, прерада с немачког језика једне средњовековне збирке приповедака и две збирке пригодних и побожних песама („Во споминанију смерти“ и „На господскија праздники“).

Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност за Српску православну цркву у Војводини од унијаћења, нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. Цео његов богословски рад је или превод или прерада чувених руских теолога, иначе без веће научне вредности и без књижевне вредности.

Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића, Даниловим Животима и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, мада она несумњиво представља напредак у развитку српске историографије. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе, настоји да им открије њихову славну прошлост и да им разбуди свест о великој традицији.

Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности.

Бој змаја с орлови је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату Русије и Аустрије (орлови) противу Турске (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком.

Литература

Штампање