Доситеј Обрадовић
Портрет Доситеја Обрадовића, рад Уроша Предића
Рођење: 1739 / 1742 / 1744. Чаково, Аустријско царство Смрт: 28. март 1811. Београд, Карађорђева Србија Познат као: писац и просветитељ

Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 — Београд, 28. март 1811),¹⁾ српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода.

Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа. Преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије Живот и прикљученија. Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме Востани Сербије. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.²⁾

Доситеј Обрадовић је рођен 1744. године у Чакову у Банату, у занатлијској породици. Име које је добио по рођењу је Димитрије, али га је касније променио у Доситеј. Још као ђак чехословачке основне школе, одао се сањарењу и верском заносу. После смрти његовог оца, његов тетак, да би га излечио од сањарења и мистицизма, изводи га из школе и даје на занат јорганџијама у Темишвар. Међутим, жеља за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не оставља га ни доцније, и чим му се за то указала прилика, он оставља занат и родбину и бежи у фрушкогорски манастир Хопово.³⁾

У манастиру га срдачно прима игуман манастира. Након што се ту закалуђерио, и променио своје световно име Димитрије у име свог узора, Доситеј, почео је озбиљно да мисли на пустињачки живот. Међутим, када је боље упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је да то није за њега и да није толико једноставно како му се до тада чинило. Поред тога, имао је увид и у разне грађанске књиге, из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост, управо оно за чим је жудео. У међувремену одлази у Карловце где је једно време радио као свештеник. После три године манастирског живота, напустио је манастир за сва времена. Од тог тренутка настају његова непрекидна путовања ради студија.

Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици”, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.⁴⁾ Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783. штампа своје прво дело Живот и прикљученија. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.

Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника. Прво је скупљао прилоге за њих, а потом је вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.

Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића који је те године пренет из Беча.⁵⁾

Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, Буквица је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.⁶⁾ Доситеј је тада (1765) написао прву књигу „на прост српски језик”, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. Христоитија превод једног новогрчког дела из XVIII века, Басне су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија”, као моралне коментаре појединих басни.⁷⁾ Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од 1783.

Прво је штампао Живот и прикљученија у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа Совјете здравога разума, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује Собраније, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова Лаузус и Лидија, или Лабријерова Ирена; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија Дамон.⁸⁾ Доситеј је и преводио са разних језика: Етику од италијанског писца Соавија и Слово поучително од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.

Први Доситејев штампани рад је Писмо Харалампију, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на Совјете здравог разума. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:

„Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про'зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу префводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.”

Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.⁹⁾ Са национално-политичког гледишта значај Доситејев је велики. Да није ништа друго створио, то би било довољно да уђе у ред највећих људи из прошлости Србије.

Место племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он прекида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари”, од „свега помало али лепо”, како сам каже.

Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав”, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету”. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.

Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје противу верског фанатизма и искључивости, противу црквеног формализма и догматизма, једном речју противу свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Он је за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити противу свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у своје доба био највише популаран као критичар цркве.

У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани” могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.

Доситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.

Кућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до пре коју годину била власништво једне румунске породице. Акцијом фирме „Хемофарм” из Вршца је кућа откупљена и преуређена, а заједно са Матицом српском и Институтом за књижевност и уметност је покренута Задужбина.

Дана 17. септембра 2004. године у Вршцу је основана „Задужбина Доситеја Обрадовића”. Циљеви задужбине су:

• проучавање стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци
• откривање и преношење новим нараштајима основних порука делатности Доситејеве
• организовање сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље, заграничја и дијаспоре
• пружање помоћи младим даровитим писцима и уметницима око обзнањивања њихових остварења
• пружање помоћи даровитим студентима славистике, србистике и румунистике
• стваралачко повезивање локалних заједница Темишвара, Вршца, Чакова и Сентмартона
• издавање годишње публикације „Доситеј” у Доситејеве дане
• додељивање награде „Доситејев штап”
• додељивање награде „Доситеј Обрадовић” страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству.

• „Доситејева награда“
• „Доситејево перо”
• „Доситејев штап”
• „Доситеја” - награда талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд (http://dositeja.fondmt.rs/).

• Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Београду
• Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду (http://www.dositejns.edu.rs/)
• Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Сомбору (http://www.dositej-obradovic.edu.rs/)
• Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу (http://www.dositejobradovic.edu.rs/)
• Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Врби (http://www.osdositejobradovicvrba.edu.rs/pochetna/)
• Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу (http://osdositej.edu.rs/)
• Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Корају (http://skolakoraj.com/)
• Основна школа „Доситеј Обрадовић” у Нишу (http://dositejnis.wordpress.com/)

• Предраг Јашовић: Рецепција књижевног дела Доситеја Обрадовића (Библиотека Мала академија). Панчево: Мали Немо 2007.
• Wladimir Fischer, Dositej Obradović als bürgerlicher Kulturheld. Zur Formierung eines serbischen bürgerlichen Selbstbildes durch literarische Kommunikation 1783–1845, Studien zur Geschichte Südosteuropas 16, Peter Lang Publishing, isbn 9783631542149
• Wladimir Fischer: Creating a National Hero: The Changing Symbolics of Dositej Obradović. In: Identität - Kultur - Raum. Turia + Kant, Wien, 2001.
• Петар Пијановић: Живот и дело Доситеја Обрадовића. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2000.
• Gerhard Neweklowsky: Dositej Obradović - Leben und Abenteuer. Verl. d. Österreichische Akademie der Wissenschaften, Wien 1998.
• Милутин Тасић: Доситеј Обрадовић. НИЛ, Београд, 1994.

• Књижевни алманах Цвеће
• Бојан Пенев: Доситеј Обрадовић код Бугара
• Востани Сербије
• Поштанска марка са ликом Доситеја Обрадовића
• Задужбина „Доситеј Обрадовић“

Dositej Obradovic