Добро дошли на Српску енциклопедију

Лукијан Мушицки

Лукијан Мушицки, световно Лука (Темерин, 27. јануар 1777 — Горњи Карловац, 15. март 1837), епископ горњокарловачки, песник, библиограф и библиотекар у Карловачкој митрополији.1)

Биографија

Рођен је у Темерину, у Бачкој 1777. године,2) од мајке Анастасије и оца Ђорђа. Крштено име му је било Лука.3) Презиме му потиче од места порекла његове породице, која је прешла из села Горњи и Доњи Мушић из ваљевског краја. Првобитно је носила име Мушићани, које је у пописима становништва измењено у Мушицки. Отац му је учио богословију у Новом Саду 1762/3.4)

Школовање

Завршио је три разреда српске основне школе у Темерину, код учитеља Павла Младеновића.5) Затим, када му је било десет година га је отац послао у Тител, код сестре, која се удала за ђакона и учитеља Саву Поповића. У Тителу је учио три године од 1786. до 1789. године, најпре у тителској славеносрпској школи четврти разред, а затим два разреда више класе у тителској немачкој основној школи, која је основана после формирања шајкашког батаљона (1763). У тој школи млади Шајкаши су требали да науче немачки како би заузели извесне положаје у војсци, с тим да бољи ученици наставе школовање у вишим војним школама. У тој школи је поред писања (калиграфије) и математике учио немачки и латински.6)

Када је тетак 1789. добио парохију у новосадској Николајевској цркви,7) повео га је са собом у Нови Сад, где је учио два разреда гимназије 1789/90. и 1790/91. и научио латински. Школа у Новом Саду је била настављач традиције српско-латинске школе владике Висариона Павловића. У Сегедину је завршио трећи, четврти и пети разред гимназије. Тамо је научио мађарски.8)

У Пешти је од јесени 1794. студирао филозофију9) и права. За време студија се посветио естетици и поезији.10) Његови први песнички покушаји су биле љубавне песме у стилу сентименталне, пасторалне немачке поезије са сликовитим радовима, а касније је писао само оде у грчким стиховима.11) Тамо је научио француски и италијански.12) Године 1798. написао је оду Стефану Авакумовићу, поводом устоличења за епископа. У Пешти он је студирао заједно са песником Михаилом Витковићем. За време студија, његов професор Лудвиг Шедијус га је придобио за псеудокласицизам, који је у то време владао у Европи.13) Од њега је попримио све идеје, па је упућен у том правцу, нарочито изучавао Клопштока и Карла Вилхелма Рамлера, „немачког Хорација“,14) који је био његов главни узор и од кога је преузео свечан и хвалбен тон, реторичарску помпу.15)

Још током студија 1797. године Јован Павловић га је је код митрополита Стратимировића препоручио као једног од најбољег за учитељско место на Карловачкој гимназији, са назнаком да се замонаши. Митрополит је прихватио предлог, али је захтевао да Мушицки прекине студије и у клиричкој школи у Карловцима слуша словенску граматику и теологију, који су му били потребни да постане свештеник. Мушицки, међутим није желео да прекине студије. Са студијама у Пешти је стекао веома широко образовање. Завршио их је 1800. године. Размишљао је да после оде у Русију заједно са песником Атанасијем Стојковићем, али су га од тога одвраћали породица и Стратимировић.16)

Сремски Карловци

Године 1800. као чиновник је ступио у митрополитску канцеларију у Сремским Карловцима.17) Стратимировићу у част и у Будиму је штампао „Еклогу между пастирми кулпинскими“ (1802).18)

За две године је завршио Богословију.19) Замонашио се у манастиру Гргетегу 1802. године20) и тада је своје крштено име Лука заменио именом Лукијан,21) по античком сатиричару Лукијану из Самосате, одбивши предлог и захтев митрополита Стратимировића, да узме име Лугокен.22)

Годину дана касније 1803. постао је придворни ђакон и професор гимназије.23) Радећи у придворској служби код митрополита и у Богословији, где је предавао старословенски24) на латинском и за потребе наставе саставио је граматику,25) а учио је и усавршавао се и сам. Учио је грчки, енглески,26) хебрејски и арапски.27) Од 1808. предавао је и црквену историју.28) У исто време вршио је дужност конзисторијалног бележника и књижара митрополитске библоиотеке. Године 1805. постао је архиђакон.29)

Како су на богословији учили и ученици других школа, године 1805. код Мушицког је слушао предавања и млади Вук Караџић. Верује се да је управо Мушицки дао прве подстицаје код Вука за народне песме и усмену књижевност и да је преко стотину сакупљених песама ставио на располагање Вуку, који их је унео у своје збирке.30)

Године 1807. произведен је за синђела,31) а 1809. за протосинђела.32)

Од митрополита је Мушицки измолио да у Карловцима предаје и грчку граматику, али до предавања није дошло јер се нису нашли слушаоци спремни да похађају такав курс.33)

Године 1810. путовао је по Славонији, Срему, Банату и Бачкој ради систематског описивања средњевековних старина али његов резултат није био публикован.34)

Други калуђери га нису волели, због његовог образовања, а митрополит му је забрањивао да пише песме и споро је напредовао у црквеним чиновима.35) Још 1800. године у Будиму је приредио и штампао избор из Доситејевих басни. Године 1807. и лично се састао са Доситејем, а 1811. му је испевао оду која је разјарила митрополита, јер је сматрао да Доситеј није подобан за оде једног свештеног лица, као што је био Мушицки.36)

Године 1811. Стратимировић га је препоручио код Копитара за извештавача о српским стварима и овај га је поставио за главног сарадника за српске ствари у Бечким књижевним новинама (нем. Wiener Literaturzeitung), где је Копитар постао уредник словенског дела листа.37)

Шишатовац

Провео је 12 година у Сремским Карловцима, који су у то време били најпогодније место за научни и књижевни рад.38) Године 1812. одбио је место професора на учитељској школи у Сентандреји.39) У јулу 1812. митрополит Стратимировић га је поставио за архимандрита и дао му на управу манастир Шишатовац.

У Шишатовцу је био у сталном контакту са најистакнутијим словенским књижевницима: Копитарем, Шафариком, Вуком и другима.40) Вука је у Шишатовцу примао 1815. и 1816, иако му је Стратимировић писао да Вука из манастира удаљи и да ће их у супротном обојицу избацити из манастира.41)

Манастир је затекао запуштен. Предао се његовој обнови, подмладио виноград „Капетановац“ и шљивике, поправио воденице, оправио и подигао штале, рајинице, качаре, шупе и амбаре. У то време Павел Ђурковић (1816) га је портретисао као архимандрита, поред књига Пиндара, Хорација, Ремлера и Державина са крстом који му виси о врату и који је касније у знак протеста вратио митрополиту Стратимировићу.42)

Од њега су још око 1816. потекли први идејни подстицаји за оснивање српског књижевног часописа,43) а 1820. намеравао је да оснује „Србскоје јазикоиспитателноје содружество“.44) Међутим, часопис је настао тек пошто је Јосиф Павле Шафарик утицао на Георгија Магарашевића, у смеру конкретизације ове идеје, да би се 1824. појавила прва књига под називом „Сербске летописи“, а затим 1826. била основана Матица српска у Пешти, која је на себе преузела обавезу да издаје овај часопис.45)

Постао је први учени песник православних Срба46) и написао више књига песама.47) Свој песнички опус је усмерио ка обнављању српске традиције и културе. Веома пажљиво је посматрао све што се дешавало на историјском, културном, индивидуалном или неком другом плану у Србији и ван ње и у својим стиховима хвалио, кудио, мирио, молио, саветовао и све то у узвишеном, префињеном и сталоженом тону, који доликује једном православном монаху, класицисти и просветитељу.48)

Био је један од најобразованијих Срба и живео у преломним тренуцима за српску културу, историју и опстанак. Посебан труд је улагао на измирење две зараћене стране, оне коју је предводио Митролит Стратимировић и друге коју је предводио Вук Караџић, у доба „Вукове језичке и књижевне револуције“, у чему није успео.49) Временом му је постало јасно да није било могућности успостављања плодотворног дијалога, а он сам своје место није нашао ни у једној „зараћеној страни“.50)

Био је први учитељ и близак сарадник Вука Караџића. Хранио га је, склањао и помагао, добављао му певаче, сакупљао грађу и давао му стручне савете из фонетике, записивао му народне песме. Вук је његово мишљење веома ценио и посвећивао му посебну пажњу. Посебно су водили расправе о лексичким питањима и фонологији уопште. Међутим, Вук се највише ослањао на народни језик, док је Мушицки полазио од стања у књижевности, не запостављајући ни народни језик.51) За разлику од Вука он је сматрао да српска књижевност треба да има два језика, један за народ, а други за научни рад.52) Српски језик је упоређивао са латинским, грчким и другим европским језицима, и такође са хербрејским. Дао је много ликовних решења за графеме ћ, ђ, љ, њ, џ, х.53) Вук је усвојио његов предлог за слово Ђ.54)

Заслуге за рад са младима су записане у Акту који су поптисали митрополит Стратимировић, као и епископи темишварски Стефан Авакумовић и бачки Гедеон Петровић 1821.55)

У време највећих сукоба са митрополитом, између 1816. и 1821, Мушицки је написао највише поезије,56) по којој је остао најупамћенији.57) Године 1819. штампао је лирско-дидактички спев „Глас народољупца“, ризницу изрека, којом је заокупио читаву српску јавност у Аустријској империји. Године 1821. издао је лирско-дидактичку песму „Глас арфе шишатовачке“, која је изазвала талас одзива у стиху („Одзиви арфи шишатовачкој“) у српским гласилима двадесетих година 19. века и којим је стекао углед најистакнутијег српског песника. Разлози оваквог угледа су засновани на песничким особеностима, био је најразноврснији песник српског класицизма; а и најсвестранији по жанровима од оде и елегије до еклоге, епистоле, епиграма, епитафа, епиграфа.58) Није много тежио песничкој индивидуалности главни његов циљ био је да преко стихова даје оцене, саветује и просвећује свој народ, не заборавља историју Срба, историјско сећање и осећање, као још једну од база којој лежи осећај националне припадности.59) Његове оде су биле делом на црквенословенском, делом на српском језику, а у некима је мешао оба језика.60)

Мада се прочуо као књижевник, у Сремскиим Карловцима су га сматрали лошим администратором. Манастирски дугови су у међувремену нарасли на суму која је била већа од дугова других манастира,61) па му је митрополит 1816. затражио преглед рачуна, затим послао и комисију.62) Затим када је 1820. удаљен са места настојника манастира, и поред тога што су дугови одговарали ономе што је уложено у обнову манаситра, тражено му је да више од половине дуга измири из сопственог џепа.63)

Током следећих седам година је био под надзором митрополије због дугова. После одузетих права над манастиром, нашао се 1822. у рђавим приликама. Митрополит га је прогонио зато јер је хвалио Доситеја, био пријатељ и имао толерантан став према Вуку Караџићу, није му дозвољавао да објављује своју поезију, а остали калуђери су га кињили.64)

Исте године је радећи као библиотекар у библиотеци Карловачке митрополије написао библиографију сређену по струкама, азбучним редом и хронолошки. Библиографија је значајна јер се у њој налазе подаци о првим српским листовима и првом часопису, не само код Срба, већ и осталих Јужних Словена.65) Драгоцена, је и због тога што су у њој забележена издања од 1493. до 1821. године, која данас више нису доступна. Мада је коришћена у српској и руској науци, она није објављена, а рукопис се чува у архиву САНУ у Београду.66)

Епархија горњокарловачка

Пошто му није дозвољен одлазак у Беч или Русију, напослетку је морао митрополита да моли за милост. Овај му је одредио другу комисију, која је донела блажу пресуду.67) На старо место се вратио 1823,68) а калуђери који су му се противили, премештени су из Шишатовца. Додељени су му други калуђери који су водили књиге и контролисали издатке.69)

Тада је извршена и ревизија читаве истраге над Мушицким, дугови су са њега пренети на манастир. По наредби Стратимировића из 1823. године, јануара 1824. напустио је завичај и прешао у Плашки, у владичанску резиденцију,70) пошто је постављен за администратора Епархије горњокарловачке. У Плашком је радио као и у Шишатовцу: посветио се обнављању запуштеног манастирског имања71) и трудио се да обнови рад запуштене епархије.72)

Увек је више пажње посвећивао културним проблемима, него што је обраћао пажњу на организациона питања епархије. Плашки је захваљујући њему постао центар окупљања великана српске научне мисли. Радио је на црквеној просвети. Основао је српску централну школу, а о свом трошку издржавао је четрдесет ученика. Отворио је припремни течај у Плашком 1826, а затим двогодишњу клерикалну школу за свештенике. У жељи да у својој епархији добије образоване људе, спремне да постану свештеници са пуно елана се залагао за оснивање српских школа.73) Школе су отворене у Зрмањи, Мутилићу, Шкарама и Плашком.74)75) Забранио је да се деца шаљу у католичке цркве, а да се у немачким школама предаје православни катекизам. Због искреног српског родољубља, које је показивао и као песник и као црквени човек и које је обухватало сав српски народ, дошао је у сукоб са граничарским властима. Као и Стратимировић био је врло ауторитативан, а народу нису одговарале нагле реформе и европеизација.76)

Године 1828. изабран је за епископа.77) са седиштем у Плашком. Са Стратимировићем није успео да се споразуме, па је отишао августа у Беч, где га је 1830. примио цар, код кога је успео да издејствује премештај владичанске столице из Плашког у Карловац. У Бечу се фотографисао и остао седам месеци.78)

По смрти Стратимировића био је најозбиљнији кандидат за митрополита, али није дочекао нови избор.79) Радећи на месту епископа је умро 15. марта 1837.80) у горњем Карловцу и сахрањен је у тамошњем народном гробљу према сопственој жељи.81) Лички свештеници му нису дошли на сахрану, а народ му је касније подигао надгробни споменик.82)

После смрти је објављена збирка „Лукијана Мушицкога сликованија“, у четири књиге 1838, 1840, у Будиму, 1844. и 1847. у Новом Саду.83)84)85) После смрти Лукијана Мушицкога, од четрдесетих година, дошло је до реакција противу владајућег класицизма.86)

За стогодишњицу његовог рођења, Јован Јовановић Змај му је посветио песму (1877).87)

Литература

1) , 55) , 65) , 73)
Ксенија Светличић, Станимир Јакшић, 2002, стр. 5
2) , 4) , 5) , 8) , 16) , 18) , 25) , 30) , 31) , 33) , 36) , 37) , 41) , 42) , 56) , 58) , 61) , 63) , 66) , 70) , 71) , 78) , 81)
Милорад Павић, 1991.
3) , 29) , 38)
Знаменити Срби, 1901, стр. 34
6) , 7)
Лаза Чурчић, 8. 2. 1997.
9) , 10) , 23) , 32) , 39) , 47) , 74) , 77)
Епархија горњокарловачка, Лукијан Мушицки
11) , 13) , 60) , 83)
Вељко Петровић, 1927, стр. 1070
12) , 27) , 62) , 67) , 69) , 76) , 79) , 82)
Вељко Петровић, 1927, стр. 1069
14) , 85)
Јован Скерлић, 2009, стр. 104
15)
Јован Скерлић, 2009, стр. 105
17) , 21) , 24) , 26) , 35) , 64) , 68) , 72) , 75) , 80)
Ксенија Светличић, Станимир Јакшић, 2002, стр. 3
19) , 28)
Вељко Петровић, 1927, стр. 1068
20) , 40) , 46) , 48) , 49)
Бранимир Нешић, 15. 11. 2006.
22) , 51) , 53)
Ксенија Светличић, Станимир Јакшић, 2002, стр. 4
34)
Душица Живановић, 2004, стр. 393
43) , 45)
Лорна Штрбац, 6. 12. 2013.
44)
Јован Скерлић, 2009, стр. 49
50)
Бранимир Нешић, 15. 12. 2006.
52) , 54) , 57) , 84) , 87)
Знаменити Срби, 1901, стр. 35
59)
Бранимир Нешић, 1. 12. 2006.
86)
Јован Скерлић, 2009, стр. 102
Штампање