Корисничке алатке

Алатке сајта


георгије_магарашевић

Георгије Магарашевић

Георгије
Магарашевић
георгије_магарашевић.jpg Георгије Магарашевић, уље на платну,
67,5х54,5cm, аутор Урош Предић

Рођење:
21. септембар 1793.
Адашевци

Смрт:
18. јануар 1830.
Нови Сад,
Аустријско царство

Познат као:
професор, књижевник и историчар
оснивач и први уредник
„Летописа”

Георгије Магарашевић (Адашевци, 10/21. септембар 1793 — Нови Сад, 6/18. јануар 1830), српски књижевник, гимназијски професор и историчар.

Биографија

Рођен је у сремском селу Адашевци, раније Азашевци, код Шида,1) 10/21. септембра 1793.2) Мајка Јованка Магарашевић је била из свештеничке породице у Адашевцима, а отац Лазар, рођен Берковић је био богослов пореклом из Даља. Отац је узео мајчино презиме у знак захвалности свом тасту Јосифу који није имао мушких потомака, а Лазара је посинио, па је на тај начин наствљена лоза Магарашевић. Георгије је био најстарији син, а имао је још три сестре и петорицу браће. Како он сам није показивао интерес за свештенички позив, његов брат Јован је касније наследио оца и постао адашевачки парох.3)

Школовање

Основну школу је учио у родном селу, после чега је похађао немачку школу4) (1803—1805), а затим је шест година похађао Карловачку гимназију (1805—1811), где је стекао знање немачког и латинског језика.5) Гимназију је завршио као један од најбољих ђака.6) На подстицај карловачких професора и због великог интересовања за хуманистичке науке, године 1811. уписао је филозофију у Пешти, која се у то време студирала три године. Међутим, после годину дана је због туберкулозе прекинуо студије и вратио се у Карловце.7) Учио је годину дана и богословију 1812/3.8) Године 1813. и поред тога што није завршио студије, почео је да предаје хуманистичке науке, у вишим разредима гимназије.9) У гимназији је предавао од 1813/4. до 1815/6.10)

Професор

Као млад професор, упознао се са образованим људима, који су се налазили око Стефана Стратимировића. Упознао је и некадашњег ђака Карковачке гимназије, и шишатовачког архимандрита Лукијана Мушицког, Вука Караџића који је често боравио у Шишатовцу, као и друге присталице реформе српског језика, што међу професорима гимназије тада није било прихваћено.11) Упознао је Јованом Хаџићем, који је у Карловцима у то време похађао гимназију.12)

Године 1816. због везе са женом једног од професора гимназије, морао је да напусти Карловце. Преселио се у Нови Сад, код бачког епископа Гедеона Петровића, ујака Јована Хаџића, уз чију је помоћ почео да ради као професор новоотворене Новосадске гимназије.13) Гимназија је основана још 1810, али је са радом почела 1816. и организована по угледу на Карловачку гимназију.14) Иако су гиманзије у Сремским Карловцима и у Новом Саду биле релатинво близу јадна другој, оне су биле раздвојене границом између између аустријских и угарских земаља, а Магарашевић се налазио стално у вези са Карловцима.15) У Новосадској гимназији је предавао је у накнадно отвореном трећем разреду реторику, историју, земљопис, археологију и класичну књижевност, а по потреби и веронауку, као и остали професори од 1825. У гимназији је остао да ради све до смрти.16)

У почетку је био Вуков присталица, бринуо се о претплатницима за његове књиге и обавештавао га о односу Новосађана према његовој реформи језика.17)

У гимнази је од школске 1817/8. године предавао и Милован Видаковић до 1824.18)

Спријатељио се са славенофилом Павелом Шафариком, који је 1819. дошао за директора Новосадске гимназије и увео га у круг пријатеља Лукијана Мушицког, а овај га подстакао да се бави књижевношћу. Најпре је радио преводе, па је исте године у „Новинама сербским“ објавио два превода из дела Кристофа Мартина Виланда и Едварда Јанга. Преводе је потписао под псеудонимом Тома Љубибратић, исти псеудоним је претходно користио Јернеј Копитар.19)

Године 1819. оженио се са Софијом Георгијевић из богате темишварске породице. На брачно путовање су отпутовали у Беч.20) Тада се упознао са Димитријем Давидовићем и Димитријем Фрушићем, који су у Бечу основали „Новине сербске“, као и Јернеја Копитара.21)

Летопис

Пошто је био историчар по опредељењу, а занимали су га савремени исторјиски догађаји, године 1822. у Будиму објавио је прву књигу, превод са немачког о Наполеону. Књигу није потписао, а исте године је спремио и једно оргигинално дело „Еуропејска важнија прикљученија од Вијенског мира 1809. до 1821“, које је издато тек 1824. Обе књиге су пробудиле интерес српске јавности. У исто време је написао и трећу књигу „Кратка всемирна историја“, која је објављена тек након његове смрти (1831). Намера му је била и да напише српско-немачко-латински речник, који није стигао да заврши.22)

Пошто је Димитрије Давидовић напустио Беч и прешао да живи у Србији, као секретар Милоша Обреновића, убрзо су 14. фебруара 1822. престале да излазе и „Новине сербске”, које су имале многобројне читаце широм Аустроуграрске, али и у Србији.23) Као добар познавалац културних прилика и потреба, Магарашевић је одлучио да покрене часопис „Сербске Летописе”, за објављивање прилога и вести о словенским и посебно о српском народу, из историје и књижевности.24) Са припремама је започео средином, а на јесен 1823. му је Јован Хаџић у Бечу штампао објављеније о покретању часописа.25)26) Рад на часопису је започео са великим еланом, не размишљајући о могућим финансијским проблемима. За место издавања је одаврао Будим. Надајући се да ће Нови Сад, највећа српска општина у Аустрији, постати ново културно средиште, удружио се са новосадским издавачем Константином Каулицијем и њихова сарадња је у почетку ишла добро. Сакупљача пренумерација је имао у многим местима широм царства. Магарашевићу се журило, а издавач је очекивао уносан посао27) и могућност да у Новом Саду једном отвори штампарију,28) па је без одуговлачења уложио свој новац у штампање часописа.29)

Пошто је часопис лако прошао цензуру у Пешти, на јесен, почетком октобра 1824.30) изашао је први број или частица како су их називали.31) Први број „Летописа” личио је на алманахе и календаре, са поучно-забавним садржајем. На првој страни се налазио православни календар, са посрбљеним именима светаца, затим је ишао преглед европских владара, са статистичким и економским подацима њихових земаљама, списак народа, према етничком пореклу и религији у Аустријском царству, списак српских официра. Направио је посебан одељак са прозним и поетским текстовима у духу Доситеја. Објавио је и писма Доситеја Обрадовића, Павла Соларића и Григорија Трлајића.32) Пошто је намеравао да састави биографски лексикон значајних личности српског народа, по угледу на Плутарха, објављене су две биографије, барона Петра Дуке, као и трговца и једног од првих српских мецена Јована Драге Теодоровића. Објављени су и преводи два античка аутора, Хорација и Анакреонта,33) затим књижевне библиографије словениских и српских писаца, а у посебној рубрици су стајале вести из области књижевности и културе уопште.34)

Часопис је од почетка наишао на препреке. По налогу Стефана Стратимировића, епископ Гедеон Петровић је успео да издејствује код новосадских власти забрану часописа, због коришћења народног језика и одступања од црквеног правописа изостављањем слова ь и ъ, а највероватније и због објављивања повољних вести о деловању Вука Караџића у Русији и Немачкој. Срећом, власти су на крају ипак скинуле забрану.35)

Убрзо по објављивању првог броја, Магарашевић је припремио и други број, који је изашао у фебруару 1825, а у међувремену је припремио и трећи.36) Како би избегао неспоразуме са црквеним властима, изоставио је календар, ускладио ортографију, чиме је разочарао Вукове присталице и изоставио своје име,37) тако да је стајало само име издавача Каулиција,38) док је остатак садржаја био по већ утврђеном програму.39)

У циљу успостављања културног средишта у Новом Саду,40) 30. јануара 1825. отворена је гимназијска библиотека, која је имала добар одзив код грађана и доста приложника. Библиотека је осим књига из области књижевности, сакупљала и књиге из историје и географије, за шта се Магарашевић посебно залагао.41) У библиотеци је било 1.500 књига, од које су неке биле веома ретке и вредне.42) Павле Шафарик је у Новом Саду успео да прикупи велики број српских рукопсиних књига. Неке рукописе је откупио и од Магарашевића, али кад је из Новог Сада одлазио у Праг, са собом је однео однео књиге, које се и сада налазе у Прагу.43)

Највероватније зато што часопис није доносио очекиване приходе, у септембру 1825. Каулиције је штампао објаву, у којој је известио читаоце да наредна три броја часописа неће моћи да се изађу пре маја 1826, што је указивало на предстојеће гашење часописа.44) Ова објава је имала велики одјек у српским круговима, а међу првима да помогне у наставку издавања часописа се изјаснио Јосиф Миловук. Он је почетком јануара пристао на исте услове према уреднику, које је утврдио претходни издавач, тако да је Магарашевићу послао хонорар и за наредна два броја.45) Међутим, имајући у виду своје трговачким интересе, није желео да се сам првихвати подухвата издавања Летописа, па је у посао најпре увео и свог шурака, такође трговца Гаврила Бозитовца.46)

Посета Србији

Године 1826. умрла му је жена, нису имали деце, а након тешке оставинске расправе, сву њену имовину је наследила женина сестра Јулијана Костић.47) На јесен исте године је отпутовао у Србију, где је остао и наредне године. Боравио је у Шапцу где је био гост Јеврема Обреновића, у Крагујевцу, где је посредством Димитрија Давидовића упознао кнеза Милоша, затим у Ваљеву, Тополи. Посетио је српске манастире, Боговађу, Петровац, Ћелије. Своја путовања је описао у „Писмима Филосерба“, које је објављивао у „Летопису“, током 1828—1829.48)

Његовим посредством Милош и Јеврем Обреновић су постали чланови Матице српске, иако ни он сам то није био.49)

Разлаз са Вуком

Иако су се Вук и он и даље дописивали, њихови су се односи постепено хладили.50)

Године 1827. дошло је до коначног разлаза са Вуком. Непосредан разлог је био критички коментар о „Даници”, објављен у десетом броју „Летописа“, коју је Вук схватио као личну увреду, а осим тога, разлог је могао бити и речник који је Магарашевић припремао да објави са Шафариком.51) Вук га је критиковао због мноштва грешака у чланку о Историји прикљученија у Сербији, те да таква историја може бити добра за Немце, али да за оне који познају догађаје, његово писање личи на мешање са баснама. Магарашевић је већ у то време био болестан. Одговорио је након две недеље, на сваку од критика.52)

Поново се оженио 1828. Кристином Ненадовић из богате новосадске породице, са којом такође није имао деце.53)

Педантно прикупљао све што је сматрао од значаја за српску културу. Као велики поштовалац и следбеник Доситеја, помагао је издавање његових дела, уз то је скупљао и претплатнике, а радио је и на систематизацији библиографија, Преводио је са латинског, немачког, руског.54) Године 1829. издао је посебну књигу писама Доситеја Обрадовића, која су претходно била објављивана у „Летопису“.55)

Смрт и сахрана

Преминуо је у Новом Саду 6/18. јануара 1830. године. Сахрањен је код Саборне цркве у Новом Саду.56) На гробу му је говор држао новосадски парох и књижевник Константин Маринковић.57)

Дела

  • „Нове историческе паметидостојности живота Наполеона, као што је он сам својеручно или другим диктира и као што се у његовом кабинету у Св. Јелени ноћи између 4. и $. маја 1821. нашле и затекле“, Будим (1822)
  • „Еуропејска важнија прикљученија од Вијенског мира 1809. до 1821“,
  • „Толкованије делца под именом Зачатије“, Будим (1829)
  • „Кратка всемирна историја“, Будим (1831)

У рукопису су остали:58)

  • „Дух списанија Доситејевих“
  • „Смрт Авељеву“, превод од Геснера
  • „Историја словенског и српског народа“
  • „Лексикон латински, немачки и српски“
  • „Једна беседа немачка“

Литература


Georgije Magarasevic

1)
Ђорђе Живановић, 1976, стр. 10
2) , 5)
Радован Мићић, 1993, стр. 23
3) , 4) , 6) , 20) , 47)
Радослав Ераковић, 2011, стр. 726
7) , 9)
Радован Мићић, 1993, стр. 24
8) , 10) , 14)
Милена Јовановић, 2011, стр. 64
11) , 12) , 21)
Радован Мићић, 1993, стр. 25
13) , 19)
Радован Мићић, 1993, стр. 26
15) , 16) , 17)
Милена Јовановић, 2011, стр. 65
18) , 50) , 52)
Милена Јовановић, 2011, стр. 70
22) , 23)
Радован Мићић, 1993, стр. 27
24) , 26) , 32) , 34) , 55)
Радован Мићић, 1993, стр. 29
25)
Ђорђе Живановић, 1976, стр. 135
27) , 29) , 31) , 35) , 36)
Радован Мићић, 1993, стр. 30
28) , 37) , 39) , 40) , 41) , 44)
Радован Мићић, 1993, стр. 31
30)
Ђорђе Живановић, 1976, стр. 141
33)
Светозар Бошков, 2013, стр. 976
38)
Ђорђе Живановић, 1976, стр. 170
42)
Љубомир Дурковић-Јакишћ, 1963, стр. 78
43)
Љубомир Дурковић-Јакишћ, 1963, стр. 91
45) , 46)
Радован Мићић, 1993, стр. 32
48) , 51) , 53) , 57)
Радослав Ераковић, 2011, стр. 727
49)
Горан Милосављевић, Марко Миливојевић, 2013, стр. 18
54)
Милена Јовановић, 2011, стр. 68
56) , 58)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 316
георгије_магарашевић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/05 13:50