Милован Видаковић

Милован Видаковић (Неменикуће, мај 1780 — Пешта, 28. октобар 1841), српски књижевник. Био је зачетник српског романа, који му је донео репутацију најчитанијег српског писца свог времена.

Младост и школовање

Милован Видаковић рођен је маја 1780. у Неменикућама под Космајем од оца Стевана и мајке Станке.1) Његова породица је била поприлично имућна. Милован је веома млад остао без мајке тако да ју је једва запамтио.2) У селу није било школе, тако да Милован све до пресељења у Аустрију није похађао школу.3) На Милована је велики утицај имао његов стриц Апостол, који је знао да одлично приповеда, а нарочито о српским јунацима, храбрим витезовима, о Косову, српским царевима и деспотима.4) За неке од својих прича Милован је тврдио да их је најпре чуо од свог стрица.5) У време Кочине крајине њихово село је живело у збегу од јесени 1787. на Космају.6) У лето 1788. цео збег је прешао Саву код Забрежја крај Обреновца.7) Милован Видаковић је тада са оцем и породицом прешао у Срем.8) Отац га је оставио у Иригу код Момира Видаковића, брата од стрица.9) Отац му се с друге стране 1789. вратио у Неменикуће. Изгледа да је Милован остао у Иригу све до 1799.10) Ту је преживео и велику кугу, од које је 1795/1796. страдало неколико хиљада становника Ирига.11) У Иригу је похађао школу.12) Касније је у Иригу почео да се бави трговином.13) Међутим и док се бавио трговином много је читао књиге, па су му саветовали да настави школовање.14) Уписао се 1799. у први разред гимназије у Сегедину.15) Спадао је у веома старе ученике. Учио је доста добро. Трећи разред гимназије завршио је 1802. у Новом Саду.16) Након тога похађао је 1802/1803. пијаристичку гимназију у Темишвару, али напустио ју је.17) И након тога похађао је гимназију, а 1804. се вратио у Нови Сад.18) У Новом Саду је 1804. написао у стиху Историју о прекрасном Јосифу.19) Ту књигу издао је 1805. док је још увек похађао гимназију.20) Изгледа да је опет 1805/1806. био на Лицеју у Сегедину, где је похађао филозофију.21) Учење филозофије наставио је на евангелистичком лицеју у Кежмарку.22) У јесен 1807. започео је студиј права у Кежмарку, али није студирао више од годину дана.23) Заједно са њим у Кежмарку је био и три године млађи Димитрије Давидовић, који је сваки дан долазио свом ментору Видаковићу по савете и подуку.24)

Ментор у Пешти, Кежмарку и Пожуну

Видаковић је 1808. намеравао да крене у ослобођену Србију да посети свог оца, али због велике турске офанзиве одустао је од пута и вратио се у Пешту.25) Он заправо никад више није отишао у Србију, а није се одазвао ни када га је кнез Милош касније звао.26) У Пешти је боравио од 1808. до 1810. године.27) Ценио је пештанску науку. За њим је 1808. дошао у Пешту и Димитрије Давидовић, коме је по свој прилици наставио да буде ментор.28) У Пешти је поред Давидовића имао и других ђака, који су му били поверени.29) За време боравка у Пешти написао је 1810. Усамљеног јуношу.30) Школску годину 1810/1811. провео је у Кежмарку, као ментор и васпитач Димитрија Шевића.31) Следећу школску годину 1811/1812. вратио се у Пешту, где је поново био са Димитријем Давидовићем. Током 1811. написао је Велимира и Босиљку, а 1812. уџбеник за латински језик необична наслова Љубав к младој муси српској.32) Од 1812. до 1823. писао је у неколико делова своје главно дело Љубомира у Јелисијуму.33) Своје ученике би знао да испраћа до Новог Сада и Титела и да се једно време ту задржава. Исто тако опет је 1813/1814. због својих васпитаника провео у Кежмарку, а 1815/1816. у Пожуну (Братислави). Највише је боравио у Пешти. Франтишека Палацког је у Пожуну учио српски језик и упознао га са Песнарицом Вука Караџића.34)

Професор у Новом Саду

У јесен 1817. постао је професор на новосадској гимназији, која је основана годину дана раније.35) Предавао је све предмете, најпре у другом, а онда у трећем разреду гимназије. Помагао је многе сиромашне ученике. Књижевно је припадао добу Доситеја Обрадовића.36) Утицај на њега имало је дело Јована Рајића, а добро је познавао Земљопис од Павла Соларића.37) На њега је Достеј Обрадовић имао велик утицај. Посебно је ценио Стефана Стратимировића и Лукијана Мушицког, а највише Атанасија Стојковића.38) Није био сувремен књижевник и није знао шта се збива у светској књижевности његовог доба.39) Имао је велики приповедачки дар.

Вукова критика

Вук Стефановић Караџић је написао оштру критику његовог романа Љубомира. Видаковић је био велики поштовалац српског језика и трудио се да га ослободи немачких и турских речи, којих је тада било јако много у говору.40) Своја прва дела писао је како каже обичним језиком, али у том језику је било много славенских наставака (сожалителни, сожаленије и слично).41) Написао је 1814. чланак о питању књижевног језика Примјечаније о серпском језику.42) Вук Караџић је 1815. написао критику његовог дела Јуноша.43) Похвалио је садржину и књижевну страну дела, али замерио је језику, којим је дело писано.44) Замерао је што је узимао славенске уместо српских речи и облика (должност, удовољствије, са свим силами итд.).45) Поред тога замерао је због облика, који се чују у крајевима, где се неправилно говори (заболеду, они ћеду, машећи главом, зарастити итд).46) Вук је пре тога 1814. написао своју граматику, у којој је замерао осталим књижевницима, али није их именовао. Видаковић је у то време већ био познат књижевник са шест написаних књига и онако поносан одмах је након неколико недеља одговорио на Вукову критику.47) Бранио је све оно због чега га је Вук критиковао, а посебно славенске наставке. Поред тога напао је и Вукову граматику.48) Видаковић се онда обратио чешком слависти Јозефу Добровском, који је био много славнији и од Вука и од Јернеја Копитара.49) Јозеф Добровски није био за прости народни језик, па је препоручивао средњи слог, да не треба ни сасвим просто писати, али ни језиком старе словенске литургије.50) Пошто се радило о мишљењу, које је било повољно за Видаковића он га је објавио у предговору Љубомира изданог 1817. године.51) Охрабрен одговором Добровскога, започео је да пише словенску граматику, коју је завршио 1817.52) У то време престао је да пише роман и сав се посветио писању најпре словенске граматике као основ за српску, а онда и српску, јер је сматрао да Вукова граматика не ваља.53) У то време још је више словенизирао свој језик и још више се удаљио од народног језика.54) Нови неизазван и оштрији одговор Вуку написао је крајем 1816, а штампао га је 1817. у другом делу Љубомира.55) Ту је рекао да се словенски може писати за учену класу, а ствари, које се тичу целога народа српски, али не онако како прости народ говори, него са исправљањем према словенском, тј. да треба одабрати средњи пут.56) Јернеј Копитар и Вук су се онда током 1817. наговарали Добровског да изрекне пресуду у њихову корист, али Добровски је остао при своме.57) Након тога Вук и Копитар морали су да обазриво пишу рецензију Видаковићева дела, пазећи да не повреде Добровскога.58) Написали су у својој критици да не могу усвојити мишљење Добровског о средњем слогу и да је он на погрешном путу, јер зна само српски језик из књига, а не из говора.59) Након тога критиковали су Видаковића говорећи да се он не придржава средњег слога од Добровскога.60) Након тога Вук је одлучио да пштро критикује и књижевну страну Видаковићевога романа, иако је раније похвалио Видаковићев први рад.61) Током лета 1817. у новинама Димитрија Давидовића објавио је у дванаест наставака свој жестоки напад на Видаковића.62) Након тога Вук је још неколико пута нападао Видаковића. Вукова критика Љубомира била је прва књижевна критика у српској књижевности.63) Била је то уједно и једина Вукова књижевна критика. Вук је нарочито истицао Видаковићеве грешке у географији и историји. Нпр. нашао је погрешку да Видаковићеве личности из 14. века пију каву, која се први пут у Европи појавила много касније. До тада српски књижевници су писали пристојно и нису један другог вређали, али Вукова критика је све то покварила.64) У целој критици Вук се подсмевао и омаловажавао Видаковића. Употребио је чак и непристојне народне пошалице, са почетним словима опсцених речи.65) Вукова критика имала је утицај на публику, па је Видаковићу отказао део претплатника.66) Стефан Стратимировић је охрабрио Видаковића, али му је саветовао да се не упушта у полемику.67)

Тежак период живота

Отпуштен је из новосадске гимназије 1824. због једне афере.68) Након обелодањене срамоте или оптужбе о њој није могао да добије ни посао професора, а ни учитељско место у селу.69) Помогао му је његов бивши ђак Константин Перишић, код кога је онда једно време живео у Новом Саду.70) Међутим Константин је погинуо у једном пожару средином 1825.71) Још је једно време Видаковић живео код Константиновог брата, а затим је до 1829. васпитао и подучавао неколико деце у Темишвару.72) Од 1829. до 1830. подучавао је у Сремским Карловцима, а након тога остао је у Сремским Карловцима, али пошто по први пут никога није подучавао започео је бедан живот.73) Ипак Атанасије Стојковић га је 1830. препоручио кнезу Милошу да пише српску историју.74) Историју српског народа, по Рајићу издао је у четири свеске од 1833. до 1837. и за тај труд кнез Милош га је плаћао.75) Током 1831/1832. подучавао је Ђорђа Стратимировића.76) Након тога Видаковић је до 1835. живео у Темишвару.77) У лето 1835. примљен је као приватни професор код барона Јована Николића од Рудне и Петра Николића од Рудне, који су били сродници кнеза Милоша.78)

Старост у Пешти

Поново се августа 1835. вратио у Пешту, у којој је остао до краја живота.79) Становао је у унутрашњој вароши у Пешти, близу српске цркве. Изгубио је много за време велике поплаве, која је 1838. потопила велики део Пеште.80) Издржавао се деломично од подучавања, а деломично од писања књига, али све је то било недовољно, па је живео у оскудици. Писао је свој последњи роман Селима и Мериму. Писао је и своје Успомене. Написао је 1839. Краткое животописаније Димитрија Давидовича.81) Кад је Вукашин Радишић искритиковао тај рад у Видаковићеву обрану јавио се Сима Милутиновић Сарајлија.82) Када се Видаковић тешко разболио примио га је у зиму 1840. његов пријатељ Димитрије Јовановић. Поново се разболио у јесн 1841, а умро је 28. октобра 1841.83)

Дела

  • Историја о прекрасном Јосифу (спев; Будим, 1805)
  • Усамљени јуноша (роман; Будим, 1810)
  • Велимир и Босиљка (Будим, 1811)
  • Љубомир у Јелисијуму (у три књиге; Будим, 1814, 1817, 1823)
  • Млади Товија; приповетка у стиховима (Будим, 1825)
  • Касија Царица (Будим, 1827)
  • Силоан и Милена Српкиња у Енглеској (Будим, 1829)
  • Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице, приповетка из српске историје (1834)
  • Путешествије у Јерусалим (спев; Будим, 1834)
  • Граматика српска (Пешта, 1838)
  • Песан историческа о Св. Ђорђу, у стиховима (Нови Сад, 1839)
  • Селим и Мерима (недовршени роман; Нови Сад, 1839)
  • Смесице: 10 разних чланака (Пешта, 1841)
  • Историја српског народа, по Рајићу (у 4 књиге; Београд 1833-37)
  • Автобиографија Милована Видаковића, Гласник Српског ученог друштва 1871,30
  • Љубав к младој Музи Српској (превод с латинског; Пешта, 1812)
  • Дјевица из Маријенбурга (превод с немачког; 1836)
  • Благодарни отрок (превод с немачког; Будим, 1836)

Литература

  • Павле Поповић, Милован Видаковић, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1934.
1)
Павле Поповић, 1934, стр. 5
2)
Павле Поповић, 1934, стр. 7
3)
Павле Поповић, 1934, стр. 9
4) , 5)
Павле Поповић, 1934, стр. 11
6)
Павле Поповић, 1934, стр. 12
7) , 8)
Павле Поповић, 1934, стр. 13
9)
Павле Поповић, 1934, стр. 14
10)
Павле Поповић, 1934, стр. 15
11)
Павле Поповић, 1934, стр. 17
12) , 13)
Павле Поповић, 1934, стр. 16
14) , 15)
Павле Поповић, 1934, стр. 18
16)
Павле Поповић, 1934, стр. 19
17) , 18) , 19)
Павле Поповић, 1934, стр. 22
20)
Павле Поповић, 1934, стр. 23
21) , 22) , 23)
Павле Поповић, 1934, стр. 26
24)
Павле Поповић, 1934, стр. 33
25)
Павле Поповић, 1934, стр. 35
26)
Павле Поповић, 1934, стр. 36
27)
Павле Поповић, 1934, стр. 38
28) , 29)
Павле Поповић, 1934, стр. 41
30)
Павле Поповић, 1934, стр. 44
31)
Павле Поповић, 1934, стр. 45
32)
Павле Поповић, 1934, стр. 46
33)
Павле Поповић, 1934, стр. 87
34)
Павле Поповић, 1934, стр. 98
35)
Павле Поповић, 1934, стр. 101
36) , 37) , 38)
Павле Поповић, 1934, стр. 124
39)
Павле Поповић, 1934, стр. 133
40) , 41)
Павле Поповић, 1934, стр. 211
42)
Павле Поповић, 1934, стр. 212
43) , 44) , 45) , 46)
Павле Поповић, 1934, стр. 213
47) , 48)
Павле Поповић, 1934, стр. 214
49)
Павле Поповић, 1934, стр. 215
50) , 51) , 52)
Павле Поповић, 1934, стр. 216
53) , 54) , 55)
Павле Поповић, 1934, стр. 217
56)
Павле Поповић, 1934, стр. 218
57) , 58)
Павле Поповић, 1934, стр. 222
59) , 60)
Павле Поповић, 1934, стр. 223
61)
Павле Поповић, 1934, стр. 224
62) , 63)
Павле Поповић, 1934, стр. 225
64)
Павле Поповић, 1934, стр. 233
65)
Павле Поповић, 1934, стр. 235
66)
Павле Поповић, 1934, стр. 237
67)
Павле Поповић, 1934, стр. 239
68)
Павле Поповић, 1934, стр. 249
69)
Павле Поповић, 1934, стр. 253
70) , 71)
Павле Поповић, 1934, стр. 254
72)
Павле Поповић, 1934, стр. 255
73)
Павле Поповић, 1934, стр. 257
74) , 75) , 76)
Павле Поповић, 1934, стр. 258
77)
Павле Поповић, 1934, стр. 259
78)
Павле Поповић, 1934, стр. 260
79)
Павле Поповић, 1934, стр. 304
80)
Павле Поповић, 1934, стр. 307
81)
Павле Поповић, 1934, стр. 322
82)
Павле Поповић, 1934, стр. 325
83)
Павле Поповић, 1934, стр. 331
Штампање