Вукашин Радишић (Батајница, 20. април 1810 — Београд, 15/27. децембар 1843¹⁾ ), српски класични филолог и професор гимназије у Крагујевцу. Био је секретар српског капућехаје (изасланика) у Цариграду.

Вукашин Радишић је рођен 20. априла 1810. у Батајници.²⁾ Основну школу похађао је у Земуну.³⁾ Након тога похађао је грчку школу у Земуну и онда је 1830. постао и наставник те школе.⁴⁾ Прешао је у Србију, где је 1836. постављен за професора грчког језика на новооснованој гимназији у Крагујевцу.⁵⁾⁶⁾ Ту је предавао грчки језик и поезију.⁷⁾ На захтев кнеза Милоша цензурисао је и књиге на грчком језику.⁸⁾ Оженио се Маром, кћерком извјесног Марка Сарајлије. У септембру 1840. послат је у Цариград да буде секретар српском капућехаји (амбасадору). Ту га је снашла велика лична трагедија јер су му ту умрле кћерка Јелена и жена Мара. Сахрањене су у Хасћоју код цркве Свете Параскеве. На мраморном крсту је уклесан овај натпис:

Удаљена од мајке и рода,
од Србије, мила завичаја,
Мара, љуба Радишића Вука,
А под венцем од дваест сунаца,
Легох овде, под кров света санка,
Јелена ми ћерца с десна спава,
Моје прво и последње чедо,
што с' смејало тек на девет луна,
Преда мном га, десетина дана,
Овде свела да ме шчека мајку,
Да ме сања, да је сањам зајмно,
Надежда је тек у гробу јака.
Свлачи она црни завес земље,
Па казује без захода сунце!
С чедом мајка грејаће се вечно,
Но ми грешној прости, Боже, грехе!

Касније је покојнице оплакао и у Голубици број 4, странице 135-142. Као присташа династије Обреновића након промене династије смењен је са дужности 27. фебруара 1843. и на његово место постављен је Аћим Медовић.⁹⁾ Осећајући да је непожељан од нових уставобранитељских власти остао је још неко време у Цариграду.¹⁰⁾ Радишић је у Цариграду дошао у контакт са Адамом Чарториским, вођом пољске емиграције.¹¹⁾ Када се вратио у Србију одбијали су његове молбе за државну службу.¹²⁾ Породична несрећа и напоран рад нарушили су му здравље, па је брзо након повратка у Београд умро 15/27. децембра 1843.¹³⁾ од „суве болести“¹⁴⁾ (вјероватно туберкулозе) и закопан је код Маркове цркве на Палилули. На самрти је оставио 95 својих књига београдском Лицеју, те је то био зачетак лицејске библиотеке.

На сахрани су били сви ученици и професори београдских школа. На опијелу у цркви је говорио тадашњи протосинђел Гаврило Поповић а на гробу тадашњи секретар окружног суда Андреја Стаменковић.

Био је лијеп човјек са угодним гласом, и стога је био јако добар пјевач народних и црквених пјесама. Његово срце је увијек куцало и радило за свој народ и за своју отаџбину.

Оставио је много писаних трагова у разним часописима и публикацијама свога доба, нарочито у пет књига Голубице. Уз то је написао књиге: „Грчка читаоница за омладину, која учи грчки језик“ и „Ксенефонтове знаменитости“, превод страног дјела, штампан тек 1853. Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 11. VI 1842.

• Поменик, 588–589 (M. Ђ. Милићевић)
• Станиша Војиновић, Цариградска писма Вукашина Радишића, Мешовита грађа Miscellanea, књига 28, Историјски институт, Београд, 2007, стр. 63-109

• Краћа биографија на сајту САНУ

Vukasin Radisic