Франтишек Палацки (чеш. František Palacky) (Ходславице, 14. јун 1798 — Праг, 26. мај 1876), чешки историчар и политичар. Био је вођа чешког препорода у XIX веку. Као лидер Федералистичке странке залагао се, у складу са својом идејом аустрославизма, за федеративно преуређење Аустроугарске. Његов син, Јан Палацки, био је географ и универзитетски професор. Између осталога Франтишек Палацки се бавио и превођењем ода Лукијана Мушицког. Почасни је члан Српског ученог друштва од 1869.

Рођен је 14. јуна 1798. у Ходславицама у Моравској.¹⁾ Његови преци били су чланови Моравске браће, хуситске цркве, која је тајно одржавала своју протестантску веру у католичком окружењу.²⁾ Франтишеков отац био је директор школе. Сина је 1812. послао у протестантску гимназију у Пресбургу (Братислави), где је Франтишек дошао у контакт са филологом и славистом Павелом Јосефом Шафариком.³⁾ Ту је са великим ентузијазмом студирао словенске језике. Након студија једно време био је приватни учитељ, да би се онда 1823. преселио у Праг. Постао је пријатељ Јозефа Добровскога, који га је својим везама са аустријским властима штитио од разних облика шиканирања, којима су били изложени студенти славистике.⁴⁾ Добровски га је упознао са грофом Кашпаром Штернбергом и његовим братом Франтишеком Штернбергом, који су се изузетно занимали за чешку историју.⁵⁾

Гроф Франтишек Штернберг је био оснивач Удружења Чешкога музеја, чији задатак је био да сакупе документе значајне за чешку историју, а са циљем да се проучавањем националне историје оживи успавана национална чешка свест.⁶⁾ Франтишек Палацки био је 1825. први уредник часописа Часописа чешкога музеја (Časopis Českého musea).⁷⁾ Часопис је био штампан на чешком и на немачком, а чешко издање постало је најзначајнији књижевни часопис на чешком језику. Палацки је код грофа Штернберга као архивиста добијао умерене приходе. Чешка скупштина безуспешно је 1829. тражила од Беча пристанак да Палацкога поставе за чешкога историографа. Тај пристанк добили су тек након десет година. Чешка скупштина је уз прећутну дозволу Беча финансирала штампање капиталнога дела Франтишека Палацкога Историја чешког народа у Чешкој и Моравској (Dějiny národu českého v Čechách a v Moravě).⁸⁾ Књига је штампана у пет свезака од 1836. до 1867. Историју чешкога народа обрадио је до губитка чешке независности, а књига се заснивала на дуготрајним истраживањима по локалним и европским архивима. Прва свеска штампана је 1836. на немачком језику и одмах је преведена и на чешки језик. Међутим штампање књиге било је ометано полицијском цензуром, посебно део о хуситском покрету.⁹⁾ Иако је Палацки симпатизирао протестанте критички се односио и према протестантским методама, али власти су ипак његове изјаве сматрале опасним за католичку веру. Био је присиљен да из књиге избаци делове и да у рад прихвати делове, које су цемзори изменили својим интервенцијама. Након укидања цензуре 1848. објавио је ново оригинално издање, а завршио га је тек 1876.

За време Револуције 1848. ушао је у политику. У свом чувеном Франкфуртшком писму одбио је да се придружи свенемачкој скупштини у Франкфурту тврдећи да он као Чех нема интерес за немачку политику.¹⁰⁾ Он је са друге стране у јуну 1848. био председник Првог свесловенског конгреса у Прагу.¹¹⁾ Касније између октобра 1848. и марта 1849. био је посланик побуњенога аустријског парламента у Кромјержижу.¹²⁾ У то време залагао се за јако Аустријско царство, уређено као федерација немачких и словенских држава. Због тога су га сматрали аустрославистом. Због таквих политичких залагања нуђен му је и положај министра у влади барона Франца фон Пилерсдорфа.¹³⁾ Међутим касније је сломљена револуција и успостављен Бахов апсолутизам, па је 1852. Палацки био присиљен да се повуче из политике.

Након слома Бахова апсолутизма и доношења Октобарске дипломе из 1860. Палацки је постао доживотни члан Аустријског сената.¹⁴⁾ Међутим у Сенату нису подржавали његову политику са изузетком краткога периода након септембра 1871, када је цар накратко наговестио чешку аутономију. Палацки је због тога престао да од 1861. долази на седнице Сената.¹⁵⁾ У Чешком парламенту постао је вођа национално-федералне партије.¹⁶⁾ Тражио је успостављање Чешке краљевине, која би укључивала Чешку, Моравску и Шлеску.¹⁷⁾ У својим великим тежњама за чешком аутономијом ушао је у политички савез са конзервативним племством и са екстремним католицима. Учествовао је 1867. на Свесловенском конгресу у Москви.¹⁸⁾ Умро је 26. маја 1876. у Прагу.

• https://archive.org/stream/encyclopdiabri20chis#page/522/mode/2up Енциклопедија Британика(1911), Palacký František
• Энциклопедически словарь. С. Петербург, Брокгаузъ и Єфронъ, 1890–1904. 22 (1897) 606–607 (В. Водовозовъ).
• OSN 19 (1902) 39–71 (J. Pekar).
• Grande Encyclopédie, Paris 25, 817–818 (M. Gavrilovitch).
• Kudĕlka, 352–354 (Z. Šimeček).
• ÖBL 34 (1977) 294–296 (W. Goldinger – K. Kučera).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Frantisek Palacki