Садржај
Павел Јосеф Шафарик
Павле Шафарик |
---|
Рођење: 13. мај 1795. Кобељарево Смрт: 26. јун 1861. Праг Познат као: слависта, етнограф и археолог |
Павле Јосиф Шафарик или Павел Јосеф Шафарик (Кобељарево, 13. мај 1795 — Праг, 14/26. јун 1861), слависта, етнограф и археолог, професор и директор гимназије у Новом Саду и библиотекар Чешког музеја у Прагу. Творац је науке о славенским старинама и славенској етнографији.1)
Живот и рад
Пореклом је из источне Словачке. Његов отац је био проповедник и учитељ. У годинама 1806–1808. студирао је у Рожњави, а 1808–1810. у Добшини. Потом је 1810–1814. студирао у Кежмароку. Године 1815. отишао је на студије на Јену на теологију, где се срео са Коларом и Палацким,2) а од 1819.3) ради као професор и директор у гимназији у Новом Саду и ту се 1822. оженио са Боженом Јулијом Амбросовом.
Године 1826. постао је дописни члан ученог друштва из Кракова, а годину дана касније члан Варшавског радничког пријатељства наука. Током 1819—1833. био је у Новом Саду. Године 1833. отишао је у Праг4) и примио је плаћену обавезу да пише чешки и водио је редакцију часописа „Muzejnik” и „Světozor”.
Године 1848. узео је учешће на скупу чешких и немачких писаца и славенском скупу и у то време је постао посланик земаљског скупа.
Павел Јосеф Шафарик имао је исте погледе на српски језик као и Вук Стефановић Караџић. Стога је иако није писао српским језиком и иако није био Србин у великој мери утицао на филологију српског језика у 19. веку јер су обојица имали исте погледе на корпус српског језика и литературе. Име Шафарика треба да буде убележено као име пријатеља српског језика, писца прве историје српског језика и једног од најзначајнијих српских библиографа свих времена.5)
За Србе је врло важно дело Шафарика; Српска читанка „Serbische Lesekörner“ где је први пут дат правилан поглед на порекло српског језика и покушај давања његове кратке историје.6)
Покушао је да оснује нови део науке- словенску археологију. Према тежњама ка самосталном словачком језику се односио са уздржавањима али се залагао да постане посредник између словачке и чешке стране. Сахрањен је на евангелистичком гробљу у Карлину. Године 1900. његови погребни остаци су пренесени на Олшанско гробље. Његов син је био Војтех Шафарик.
Словачка 1795–1815.
Завршетком студија у Допшиној настала је промена у животу Шафарика. Он је овим исцрпео могућности студија у региону. Чекало га је затим петогодишње студирање у Кежмароку. Од тога, он је ту студирао четири године. Студије у Кежмароку Шафарик је апсолвирао 1814. завршивши сва три курса, философског, политичког и теолошког смера.
Знање које је Шафарик добио у школи је проширивао самосталним студијама у чему му је помагала богата библиотека, али и дела и часописи које је сам куповао. Студије које је проводио побудиле су његову љубав према словачком и чешком језику, а затим и српском, да би се раширила на све језике Словена.
На препоруку директора или неких од професора Шафарик као изванредан студент примио је 1812. место приватног учитеља у породици Давида Голдбергера. Дана 14. децембра те године му је умрла мајка коју је јако волео а његов отац се затим оженио по други пут.
Немачка 1815–1817.
После једногодишњег педагошког рада наставио је студиј на Универзитету у Јени по жељи свога оца и ту је живео веома скромно.
У Јени је Шафарик био две године и ту је писао и песме. Резултат тога рада је седамдесет песама написаних 1815–1816. године које су изашле у Бечу.
Три семестра студија у Јени представљало је за Шафарика допринос његовом научном и стручном профилу. После три семестра отишао је из Јене нерадо и из финансијских и других разлога са сведочанством које је издао проректор Данзо. После боравка у Прагу од месец дана отишао је у Словачку.
Словачка 1817—1819.
У лето 1817. године Шафарик је примио понуду да буде учитељ у породици Гашпара Кубиниха у Братислави за њиховог сина Ладислава. Ову понуду је примио јер је ова породица имала значај у научном и културном животу Угарске, и због чињенице да му је овакво постављење омогућавало научни рад. Породица му је јако добро надокнађивала његове услуге и сматрала га је породичним пријатељем са скоро фамилијарним односима.
Педагошки рад у породици Кубиниха је завршио крајем јула 1819. Његов одлазак из ових крајева сматрају Словаци али и Чеси за губитак својих народа. Последње тренутке пред свој одлазак у српске земље (у Нови Сад) он је провео у свом родном крају у кога се у току живота више није враћао.
Међу Србима 1819–1833.
Функцију професора и директора Српске православне велике гимназије, Павле Јосиф Шафарик преузео је после свечаног говора на латинском језику. У њему је изнео историју гимназије, говорио је о професорима и њиховим дужностима, а затим је говорио о својим педагошким погледима на концепцију школе и упознао присутне са предлогом реформи које је планирао да направи.
Нови директор је деловао на Србе са јако добрим утисцима.7) Осим њега, сви професори су били Срби. Он је остао на функцији директора пуних пет година.8) Као директор имао је јако амбициозне планове. Шафарикова концепција се састојала у стварању гимназије по класичним грчким узорима. Одмах по доласку на дужност направио је мање измене у програму и увео и проширио предмете са цртањем и сликањем. Позитивно је било и скупљање књига за будућу библиотеку. Приликом инаугурације рекао је да ће сам да предаје математику (алгебру и геометрију), физику, логику, реторику, поезију, стилистику. Предавао је латински, немачки а касније, по ступању на снагу мађаризационих закона, и мађарски језик као наставни језик.
Током прве две године је становао код богатог грађанина Сервицког. Године 1821. замољен је од стране Тоше Стратимировића (1778—1832), синовца српског патријарха Стефана Стратимировића велепоседника из породице Стратимировића из Кулпина, који је подупирао словачку културу, да преузме бригу о образовању његовог сина Милоша. У породици Стратимировић постојала је традиција да се за образовање и васпитање својих синова у породици узимају приватни учитељи из редова образованих људи — углавном Словака. У знак захвалности добио је на служење део куће у Новом Саду где је становао а за храну се бринула служавка коју су му плаћали. Шафарик је Милоша васпитавао у Новом Саду, али је посећивао и имање Стратимировићевих у Кулпину и ту радио на својим литерарним делима.9)
Дана 17. јуна 1822. године П. Ј. Шафарик се оженио 19-годишњом Јулијом Амброзиом која је била из ситнијег словачког племства. Родила се у Великој Кикинди 19. новембра 1803. године, а њен отац и мати су били пореклом из Словачке. Како наводе његови животописци његова супруга је била јако интелигентна и темпераментна, а говорила је четири славенска језика; чешки, словачки, српски и руски и своме супругу је много помагала у његовом раду.
Шафарикова ситуација је умногоме погоршана после 1824. године када је аустријска влада забранила Српској православној цркви запошљавање евангелистичких образованих људи из Угарске у гимназијама и у својим службама. Шафарик је представљао изузетак с тим да више није могао бити директор.
Шафарику су се после овог догађале разне потешкоће и нагомилавали су му се проблеми и финансијске потешкоће. Примања су му се смањила управо у време када их је највише требао и када су му се почела рађати деца. Имао је петоро деце. Трудио се да нађе професорско место у Словачкој али из различитих разлога није прихватио многе добре понуде. У то време Шафарик је радио на скупљању материјала и издавању словачких народних песама. Његово најважније дело из овог периода је Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten (Будимпешта, 1826) (Историја славенских језика и литературе у свим дијалектима). У Новом Саду Шафарик је скупио много материјала који је касније користио за прераду у Прагу.
Дана 22. децембра 1832. године дао је Шафарик оставку на место директора, а 6. априла 1833. напустио је Нови Сад, који више није посетио у свом каснијем животу, и после неуспелог покушаја да добије место професора и библиотекара у Русији, одлази на позив пријатеља преко Будимпеште и Братиславе у Праг.
Чешка 1833–1861.
Шафарикова породица је дошла у Праг 4. маја 1833. После долазка у Праг Шафарик је у првом реду хтео да обезбеди своју породицу, а затим да обезбеди могућност за свој научни рад.
Од својих чешких пријатеља добијао је износ од 380 златника годишње да би пристао на услове да своје радове пише искључиво на чешком језику. Научни рад је био главни смисао живота код Шафарика који је проводио у Прагу.
У последњих пет година свога живота Шафарик је почео да болује, постао је фобичан. Престао је да брине за породицу, иако није имао материјалних потешкоћа. Депресија од које је патио била је узрок његовог скока у реку Влтаву 23. маја 1860. године. То је изазвало много узбуђења, али је Шафарик ипак био спасен.
Почетком октобра 1860. године Шафарик је дао отказ на место директора универзитетске библиотеке. Цар Франц Јозеф је прихватио његов отказ и власторучно написао писмо по којем му оставља пуну плату. Здравље га је нагло напуштало и кретао се само помоћу штапа. Умро је 26. јула 1861.
Над његовим гробом је натпис на старосрпском језику: „В красницх мира сего в’спитаľ са ести ет јуности својеје”.
Дело
Поезија
- Loučení s Múzou — Растанак са музом
- Zdání Slavomilovo — Причињење Славомилово
- Tatranská múza s lýrou slovanskou, 1814 — збирка песама која је писана на чешком језику
- Mé zpěvy — Моји спевови
Научна литература
- Přehled nejnovější literatury illlyrských slovanů po l. 1833 — Преглед најновије литературе илирских Словена до 1833. године
- Slovanské starožitnosti (Славенске старине) — које је његово животно дело о славенској историји и литератури — требало је да докаже да су Словени староседилачки народи у Европи као и неки други народи, што је имало велики одјек међу славенским народима у Европи. Хтео је да напише други део о култури али се ово није остварило.12)
- Slovanský národopis — Славенска карактерологија13)
- Slovem o českém pravopise — Речју о чешком правопису
- Výklad některých grammatických forem v jazyku slovanském — неке граматичке форме у језику словенском
- Mluvozpytný rozbor čísloslova — Граматички разбор слова бројки
- Počátkové českého básnictví, obzvláště prozódie — Почеци песништва у Чешкој које је издао са Франтишеком Палацким
- Památky dřevního písemnictví jihoslovanů — Успомене древне писмености Југословена.14)
Сачуван је део његове кореспонденције коју сам није уништио спаљивањем.
По Шафарику су именовани
- Универзитет Павла Јосефа Шафарика у Кошицама.
- Шафарикова улица у многим словачким градовима.
- Град „Шафариково” у годинама 1948—1990, данас Торнаља.
- Основна школа П. Ј. Шафарика у Торнаљи [http://www.zstornala.edupage.org ].
- Гимназија П. Ј. Шафарик у Рожњави.
- Шафариков трг у Братислави.
Академик
Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 11/23. јуна 1842.
Литература
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1924. 4 (А. Белић).
- Významní Slovaci v dejinách Kulpína S. Boldocký, T. Radovanov, V. Valentik, Kulpin 2009.
- СПОМЕНИЦА 1789-1989, 200 година школе у Кулпину, Мирослав Кривак 1989. Кулпин
- Kudĕlka, 443–449 (M. Kudĕlka).
- Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 720–721 (Ђ. Бубало).
- Кирило-Методијевска енциклопедия, I–IV, БАН, София, 1985–2003. 4, 524–529 (Л. Лашкова, Д. Атаносова).
- C. H. Томић: Књижевни и научни рад Павла Joc. Шафарика. Нови Сад 1900. (прештампано из Летопис Матице српске. Нови Сад 197–202 (1899–1900).
- История Славянской Филологіи, 267–273 + 517–518 (В. Ягичъ).
- Р. Ковијанић: Шафарик, Колар и Палацки у Колу српске омладине. У: П. Ј. Шафарик (1795–1861) MC 1963.
Спољне везе
- Павле Јосиф Шафарик, Београдске илустроване новине, број 2, уредник Милан Миловук, Државна штампарија, Београд, 1. 6. 1866.
Pavel Josef Safarik