Јован Хаџић

Јован Хаџић (псеудоним Милош Светић) (Сомбор, 19. септембар 1799 — Нови Сад, 5. мај 1869), српски књижевник и правник. Био је један од оснивача и први председник Матице српске. Творац је првог Српског грађанског законика обнародованог 1844. и трећег законика те врсте у Европи. Био је познат као велики противник Вукове реформе.

Школовање

Јован Хаџић је рођен 8/19. септембра 1799. у Сомбору.1) Када је 1812. остао без оца бригу о њему преузео је ујак, бачки владика Гедеон Петровић.2) Српску основну школу завршио је 1809. у Сомбору, а немачку школу похађао је у Оџацима до 1811.3) Гимназију је похађао у Сремским Карловцима од 1811. до 1817, а Филозофију у Пешти од 1817. до 1820.4) Студиј права похађао је најпре две године у Пешти, да би онда у Бечу две године студирао право до 1824.5) Након правне праксе у Пешти 1826. докторирао је право.6) Исте године положио је и државни испит за адвоката.

Први председник Матице српске

Био је један од оснивача Матице српске, најстарије књижевне, културне и научне институције српског народа. Матица српска је основана 4/16. фебруара 1826. у Пешти, а Јован Хаџић је био њен први председник. Иницијале свог књижевног псеудонима (Милош Светић) М. С. свесно је овјековечио иницијалима Матице српске.7) Од 1827. живео је као адвокат у Новом Саду, а 1830. постао је директор српске новосадске гимназије.8) Од 1830. до 1831. уређивао је Летопис Матице српске.9)

Прелазак у Србију

На позив кнеза Милоша прешао је 1837. у Србију заједно са Василијем Лазаревићем да помогне у изради грађанскога законика.10) По доласку у Србију погледали су дотадашњи рад законоправителне комисије и о томе су дали свој извештај кнезу. Сматрали су да нема смисла преводити француски грађански законик. Пошто се нису слагали са дотадашњим радом комисије, кнез им је поверио задатак да почну испочетка са израдом грађанских и кривичних закона.11) Хаџић је почео са радом на грађанским, а Лазаревић на кривичним законима. Да би могли да раде законе у складу са народним правним обичајима о наслеђу и власништву над непокретностима кнез Милош је наредио да се прикупи материјал о томе и стави Хаџићу на располагање.12) Када је кнез Милош од њега тражио мишљење о Државном савету предложио је да Савет не зависи од кнеза и да кнез не може да смењује његове чланове.13) Поред тога предложио је да Савет доноси законе са кнезом и да је унутрашња управа под контролом саветника. Кнез се није сложио са његовим предлогом. Рад на грађанском законику Хаџић је морао да одложи због тада актуелнога уставнога пројекта пред израду Турског устава из 1838.14) Приликом израде устава Јован Хаџић се прикључио уставобранитељима и тражио је да се кнез ограничи Саветом.15) Устав из 1838. је био највише дело Аврама Петронијевића. Није усвојен Хаџићев предлог да поред кнеза и Савета Скупштина буде трећи законодавни чинилац, а није усвојено и одвајање судске и административне власти по окрузима.16)

Израда Српског грађанског законика

Српска влада је половином 1840. са њим направила уговор да до јула 1842. уради Грађански законик за награду од 2.000 дуката.17) Законик је урадио по узору на аустријски законик из 1811. Грађански законик предао је кнезу децембра 1842, па је онда законик требала да прегледа комисија. Иако је сазнао да свуда у кнежевини Србији важе обичаји да су женска деца искључена из наслеђивања Јован Хаџић ипак није хтео да женску децу искључује из реда наслеђивања, па је та тачка била велики камен спотицања за Државни савет.18) Скупштина је 1843. исто тако инзистирала да се не уводе нова правила наслеђивања. У Србији су тада биле углавном задруге, па би новим правилима наслеђивања задружно имање било окрњено удајом женских чланова и зато су женски чланови били искључивани из наслеђа. На захтев кнеза Александра Карађорђевића да се одмах донесе грађански законик Државни савет је крајем 1843. сматрао да се не може усвојити законик док год се не измени спорна тачка. Након измене спорне тачке Српски грађански законик је обнародован на Благовести 6. априла 1844.19) Био је то након аустријског и француског законика трећи законик те врсте у Европи. Српски грађански законик се у Србији примењивао све до 1946.

Критички осврт на законик

Хаџића су касније оптуживали да је грађанским закоником разорио задругу и да је тако пореметио наш социјални развитак.20) Говорило се о њему као космополити без осећања за особитости наше народне културе и да је нама натурио закон у туђинском духу, који је поништио обичајно право.21) Хаџић се потрудио да правно организује задругу, али није схватио дух задруге, да постоји један неотуђиви део, који се преноси са колена на колено.22) У грађанском законику Хаџић није предвидео тај неотуђиви део. Његове грешке настале су јер је познавао само личну и неограничену својину по римском праву.23) Његовим закоником начелно је била допуштена деоба задруге, а до тада деоба задруга је била начелно забрањена, али ипак могућа само специјалним решењем министра унутрашњих послова.

Сукоб са Томом Вучићем

Крајем 1845. Хаџић се сукобио са моћним Томом Вучићем Перишићем.24) Тома Вучић се није слагао са новим уредбама и законима, које је Хаџић покушавао да уведе. Вучић није био спреман да дели одговорност због непопуларних закона и новога компликованога судскога уређења, па је јавно говорио да је Хаџић народу натурио законе и уредбе, које нису за њега.25) Када је Хаџић одговорио да Вучић спрема повратак на раније безакоње онда је Тома Вучић тражио од Савета да пресуди и да један од њих двојице мора да оде.26) Пошто је Савет стао на Вучићеву страну Јован Хаџић је 8. априла 1846. отпуштен из службе.27)

Повратак у Нови Сад

Вратио се у Нови Сад и 1846. изабран је за председника Новосадске читаонице.28) Изабран је 1847. за посланика мађарске Дијете у Пожуну (Братислави), а револуционарне 1848. изабран је као новосадски посланик на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848.29) Није одобравао одлуке Мајске скупштине, да се Срби одвоје од Мађара и да се олако вежу са Хрватима без уговора и пре одлука Хрватског сабора.30) Бојао се да би Срби у савезу са Хрватима били у подређеној улози.31) Мислио је да би се легалним путем могло споразумети са Мађарима.32) Пошто се није слагао са већином одрекао се места посланика и повукао се.33) Именован је 1850. за владинога комесара за судско уређење Војводине, али након неколико месеци дао је оставку не слажући се са неравноправношћу према Србима.34) Био је председник обласног суда у Новом Саду од 1850. до 1854, када је пензионисан.35) Покренуо је 1864. часопис Огледало Српско, али часопис је био кратког века. На Благовештенском сабору 1861. заједно са Ђорђем Стратимировићем, Ђорђем Стојаковићем и Данилом Медаковићем био је лојалан конзервативној црквеној хијерархији и били су за споразумевање са Бечом.36) За разлику од њих млађи нараштај са Светозаром Милетићем био је за споразум са Мађарима. Био је 1865. посланик на народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима, али није успео да окупи око себе већу групу.37)

Сукоб са Вуком Караџићем

Био је можда најобразованији Србин свога времена, а поред тога био је необично вредан и енергичан у обрани својих схватања, које је храбро исказивао.38) Имао је у томе мало видљивога успеха и био је један од највише нападаних и исмијаваних радника у нашем јавном животу.39) Придонио је томе и он сам својим више но поносним карактером и превеликом амбицијом да се у свим гранама духовног живота натури за ауторитет, али и прилике су биле неповољне за њега.40) Био је чисто рационалистичке природе, а главни део његовога књижевнога рада пао је у време српског романтизма. Као европски рационалист, по узору оних с краја 18. века, он је ишао за Вуком Караџићем све док Вукове реформе нису узеле револуционарнога маха.41) Тада је међу њима дошло до раскида и у борби против Вука Караџића изашао је као поражен и окрњена ауторитета.42) Пошто је његова полемика са Вуком Караџићем била најгласнија и најпознатија заборављале су се Хаџићеве заслуге и памтило се само његово велико опирање Вуковој реформи.43) Сукоб између Вука Караџића и Јована Хаџића се коначно завршио интервенцијом Ђуре Даничића, који је у свом делу Рат за српски језик и правопис дао аргументе против писања старом азбуком и правописом, али исто тако је истакао и Хаџићеву нестручност у филологији рекавши да он није кадар да говори о том питању. Ово Даничићево дело било је од пресудне важности за пораз Јована Хаџића. Међутим чак и у питањима језика развој књижевног језика показао је у извесној мери да је био у праву да се чист народни говор неће моћи до краја употребити као искључиво могући језик књига.44) Јован Хаџић је у почетку финансијски помагао не само Вука Караџића, него је материјално и морално помагао многе младе Србе, попут Светозара Милетића.45)

Књижевни рад

Као песник јавио се већ 1821. опонашајући псеудокласичарску поезију Лукијана Мушицкога.46) По угледу на свог учитеља, Хаџић је писао оде у славу истакнутих савременика, родољубиве, дидактичке песме, а показивао је и велико интересовање за политичку и епску поезију. У његовим политичким песмама јавља се осећај за пригодно, јавно, актуелно, тако да песме добијају изразито лични тон. Пошто је био активни учесник политичке сцене, он о свему говори отворено и ангажовано. Његова позната епска песма написана у хексаметру је Први прелазак Црног Ђорђа из Србије у Срем. Карађорђе је предмет и његовог главног историографског дела Устанак српски под Карађорђем. Оно што је посебно интересантно јесте то да је Хаџић био претходник Јована Јовановића Змаја, јер неке његове родољубиве и дидактичке песме подсећају на Змајеве (Зора је, Глас Србина 1830 и др). Јован Хаџић се бавио и преводилачком делатношћу. Преводио је дела античке и модерне класичне традиције: Хомера, Вергилија, Хорација, Шилера, Гетеа и многих других. Превео је делове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву песничку уметност превео је у два метра, напоредо, у метру оригинала и у епском десетерцу. Управо из тога видимо да је његово интересовање било разноврсно и свестрано.

Академик

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од 1842. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован од 1864.

Литература

Спољне везе

2) , 3) , 4) , 5) , 6) , 8) , 28) , 29) , 33) , 34) , 35)
ЖИ
7)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, 1929, књига 1, 811
9) , 37) , 38) , 39) , 40) , 41) , 42) , 43) , 44) , 45) , 46)
НА
10)
С.Јов. Расправе 2 стр. 83, 84
11) , 12)
С.Јов. Расправе 2 стр. 87
13)
С.Јов. Расправе 2 стр. 105
14) , 15)
С.Јов. Расправе 2 стр. 88
16)
С.Јов. Расправе 2 стр. 114
17)
С.Јов. Расправе 2 стр. 89
18)
С.Јов. Расправе 2 стр. 90
19)
С.Јов. Расправе 2 стр. 92
20) , 21)
С.Јов. Расправе 2 стр. 96
22)
С.Јов. Расправе 2 стр. 97
23)
С.Јов. Расправе 2 стр. 99
24) , 25)
С.Јов. Расправе 2 стр. 136
26) , 27)
С.Јов. Расправе 2 стр. 137
30) , 31) , 32)
С. Гавриловић, 1981, стр. 62
36)
Ј. Скерлић Омладина, 1906, 87
Штампање