Добро дошли на Српску енциклопедију

Карађорђе Петровић

Ђорђе Петровић „Карађорђе” (Вишевац, 14. новембар 1762 — Радовање, 26. јул 1817),1)2) вођа Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевића, која је са прекидима владала Србијом до средине 20. века. Карађорђе је основао модерну Србију, као изабрани вођа Првог српског устанка. Лично је водио војску против Турака у неколико битака и тиме допринео стварању краткотрајне државе којом је управљао са титулом Велики Вожд од 14. фебруара 1804. до 21. септембра 1813. у сарадњи са Правитељствујушчим совјетом. Након угушења устанка 1813. Карађорђе је са другим вођама био у изгнанству. Милош Обреновић и Турци су испланирали убиство Карађорђа, и он је на крају на превару убијен а његова глава послата у Цариград.

Имао је два сина, Алексу и Александра.

Порекло

Његови преци потичу највероватније из Васојевића.3) По Радошу Љушићу у једној од познатијих сеоба српског народа, под патријархом Арсенијем Шакабентом 1737-1739, доселили су се и Карађорђеви преци, највероватније, са херцеговачко-црногорских брда у Шумадију.4) Ова сеоба, као што је и дотад бивало, уследила је као последица аустријско-турског рата 1737-1739, у којем су учествовали и Срби.5) Карађорђев деда населио се са синовима Петром и Мирком у Вишевцу (Смедеревска Јасеница).6) Презиме му је по оцу Петру. Историчари су наводили различите и године и датуме његова рођења, па стога за највероватнији датум по Љушићу узимамо 14. новембар 1762.7) Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији.8) Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму ову обавезу уместо њега) често мењао спахије и место боравка, будући да Турци рају нису претерано везивали за баштину.9) Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Женидба и емиграција у Аустрију

Ђорђе Петровић се 1785/1786. године оженио Јеленом Јовановић из Маслошева. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али ју је Ђорђе отео и учинио својом женом.10) После женидбе није дуго остао у Србији, јер је по једној причи наводно убио Турчина, а по другој вероватнијој побегао је да турски читлук-сахибија не би искористио право прве брачне ноћи са Јеленом.11) Избегао је у Срем са својом породицом и групом сељана.12)

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао је велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Ни данас не постоји сагласност међу историчарима да ли се радило о Карађорђевом оцу или очуху.13) Највероватнија прича је да је за време бега према аустријској граници његов отац или очух, у страху од турске потере и неизвесности, која их је очекивала када пређу у Аустрију у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до тада, служећи Турке.14) Не само да није више хтео да иде са другима, него је и претио да ће их одати Турцима. Карађорђева мајка је онда безуспешно наговарала оца, па је на се преузела одговорност и рекла сину да боље да га убије, него да сви страдају.15) Када је увидео да не помаже ни његово ни мајчино преклињање оца да одустане од повратка, дигао је уз подршку свих руку на оца, а потом је његовог оца (очуха) дотукао момак из пратње.16) Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства.17) Године 1796, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства добио.18) Карађорђе је убио не само свог оца већ касније и још једног члана своје породице, свог брата Маринка, тако што га је обесио о кућна врата, због силовања једне девојке.19)20)

Аустријско-турски рат и повратак у Србију

Карађорђе је провео две године у Срему (1786—1787). Једно време био је шумар манастира Крушедола, а живели су у Каменици.21)

Tоком 1787. упознао се са капетаном Радичем Петровићем истакнутим официром аустријске граничне војске и ступио је у фрајкоре. Отишао је на курс за трупне подофицире, где се посебно истакао и добио чин фелфебела (каплара). Приликом припреме за напад на Турке је постављен за заменика Радича Петровића. Поверено му је да формира одред хајдука, који је требало да дејствује у позадини турске војске. Одред је попуњен претежно хајдуцима који су последњих година пребегли из Србије. Првих дана јануара 1788. године у одреду је било око 30 већ познатих хајдука из Шумадије, од чега седам харамбаша.22)

Учествовао је у неуспелом покушају освајања Београда децембра 1787.23) Његова јединица је ушла у Београд, али због неуспешнога маглом ометенога искрцавања других јединица једва су се извукли из Београда.24) Брзо након тога избио је Аустријско-турски рат, код нас познатији као Кочина крајина. Карађорђе је као фрајкор учествовао у рату на страни Аустрије против Турака. Са Михаљевићевим фрајкором прешао је у Србију,25) форсирајући Саву код Остружнице 27. јануара 1788.26) Распоређен је у чету капетана Соколовића, која је прва ушла у Шабац 17. априла 1788.27)

Код Шапца се одвојио и кренуо према Авали: где је 500 устаника из Шумадије чекало пристизање аустријске војске да би с њом учествовали у нападу на Београд. У селу Јабучју у Колубари, неки буљубаша Живан који је по налогу свог кнеза прогонио хајдуке, сачекао је Карађорђа и његове људе у заседи. У борби је рањен само Карађорђе,28) у длан десне руке, па је остао делимично сакат.29)

Када је Карађорђе стигао под Авалу, устаници су се разишли по четама, јер нису више могли да чекају Аустријанце. Карађорђе је тада са својим одредом дејствовао извесно време око Крагујевца, Паланке, и Јагодине, а затим је отишао у околину Рудника, где се поново састао са Радичем Петровићем и пробијао се ка долини Западне Мораве. Заједно су напали Пожегу, изненадивши Турке и наневши им тешке губитке. Турци су затим из Ужица довели појачањеа и принудили Радича и Карађорђа на брзо повлачење. Карађорђеви хајдуци су штитили одступницу. На јужним падинама Маљена су направили заседу. Лично је убио команданта турске претходнице познатог по надимку Ломигора, многи Турци су изгинули, а остали су се разбежали.30)

Учествовали су и у борбама код Железника и освајању Ваљева. Карађорђе је онда по свој прилици уз допуштење официра напустио фрајкор и окупио хајдучку чету, па је некад ратовао у фрајкору, а некад са хајдучком четом.31) Са својим одредом ратовао у Шумадији све до краја рата и повремено је одлазио у ужички крај и у околину Сјенице, а често је садејствовао и с одредом капетана Коче Анђелковића.32)

Истакао се у борбама за Београд, када је убио четири Турчина и ослободио рањенога капетана Радича Петровића.33) Као подофицир ратовао је не оклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се Свиштовски мир, а Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину.

Одмах након рата боравио је са својом хајдучком четом у западној Србији, али обор-кнез ваљевске нахије Алекса Ненадовић га је два пута терао преко Колубаре.34) До опадања хајдучије долази 1793/1794. године и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи. Учествовао је повремено 1796—1798. у српској војсци, која се у служби београдскога везира Хаџи Мустафа-паше борила против протераних јаничара и видинскога узурпатора Пазван Оглуа.35)

Збор у Орашцу

Крај 18. и почетак 19. века доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, и гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договора око побуне. Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певао Филип Вишњић у чувеној песми Почетак буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема. Карађорђа дахије нису сматрали толико важним, да би на његову сечу кренуо један од 11 дахија, него су 5. фебрура 1804. на њега послали Узун Мехмеда са пратњом од 12 Турака.36) Карађорђе је показао хајдучко умеће и разбио је нападаче.37) На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 14. фебруар 1804. године (2. фебруар по старом календару).38) Истога дана када су Карађорђа изабрали за вођу устаници су спалили турски хан у Орашцу. Карађорђе је одмах послао писма истакнутим вођама обавештавајући их да су почели да пале ханове и протерују Турке са села и да од њих очекују сличан поступак.39) Поред храбрости и одлучности у првим данима устанка долазила је до изражаја и Карађорђева покретљивост, као и познавање терена и људи.40)

Буна на дахије

Одмах су напустили Орашац и прошли кроз Раниловиће, Дрлупу, Рогачу, Дучину и 15. фебруара стигли у Стојник.41) Свуда су палили ханове, а Турци су бежали испред њих. У року од једнога дана знало се за њих у целом Београдском пашалуку. Карађорђе је милом или силом узимао успут из сваке куће по једнога у устанике и за неколико дана имао је већ неколико хиљада устаника.42) Дахије су онда Карађорђу послали преговараче и нудили су му 500 кеса новца, само да обустави буну.43) Карађорђе је пристајао на мир под условом да нема ханова и субаша по селима и да престану турски зулуми, али та његова понуда је изгледа била само да завлачи дахије док шума зазелени.44) Аганлија је са 400 јаничара кренуо 21. фебруара из Београда, а успут су у његову војску пришли Срби Колубарци.45) У Дрлупима крај Сопота се 24. фебруара 1804. на снежном времену сукобио са Карађорђевим устаницима и након мањег пушкарања устаници су се први повукли, а рањени дахија се онда повукао у Београд.46) Након Дрлупе Карађорђе се договорио са четама Јанка Катића, Симе Марковића и Чарапића да спречавају испаде Турака из Београда. Дахије су упутиле нове преговараче и 4. марта нудили су Карађорђу петсто кеса новца и звање врховнога кнеза у пашалуку.47) Пристајали су и на забрану боравка јаничара по селима. Карађорђев циљ је и даље био да задржи дахије док шума озелени и док се устаници боље не снабдију и организују. Турци су због устанка били приморани да се повуку у већа насеља, у којима је било утврђења. Рудник је био место са Турцима најближе устаничком жаришту, па је Карађорђе одлучио да Рудник буде циљ првога озбиљнијега устаничкога напада, а ослободио га је 18. марта.48) Након ослобађања Рудника запалио је турске куће у Руднику и лично убио једнога Србина, који је зарађивао откупом стоке, коју су Турци одузимали народу.49) Прота Матија Ненадовић је истога дана ослободио Ваљево. Устаници су 5. априла спалили Чачак. До почетка априла сва села су била ослобођена, а Турци су се повукли у: Београд, Шабац, Крагујевац, Пожаревац, Смедерево, Карановац (Краљево) и Соко.

Остружничка скупштина

Дахије су упутиле Кучук Алију да унајми Арнауте и да онда заједничким снагама нападну устанике.50) Кучук Алијин одред од 500 јаничара разбио је Јанка Катића и Карађорђа код планине Букуље и пробио се до Јагодине. Карађорђе заједно са Младеном Миловановићем и Миланом Обреновићем успео је око 26. априла да у другом нападу на Јагодину заузме и спали град.51) Кучук-Алија је из Јагодине побегао према Београду и током повлачења запалио је у Тополи Карађорђеву кућу и воденицу.52) Дахије су се онда затвориле у Београду, где су организовале одбрану. Карађорђе је позвао старешине ослобођених крајева Србија на скупштину у Остружници на Ускрс 5. маја 1804.53) Ту се састало око 60 устаничких вођа. Првога дана скупштине требало је скупити новац да исплате барут и муницију пречанским трговцима.54) Тада је избио сукоб Карађорђа и орашачкога кнеза Теодосија Маричевића, који је био киван јер га Карађорђе потискује из старешинства у његовој кнежији.55) Теодосије се на скупштини успротивио и тражио је да Карађорђе сам плати ратни материјал. Теодосије је на скупштини први потегао пушку на Карађорђа, али Карађорђе га је смртно ранио.56) Обрачун пред скупштином допринео је учвршћењу вождове власти. На Остружничкој скупштини устаничке вође су се договарале и о организацији власти, даљњем току устанка, ако и о преговорима са представницима дахија. За време трајања те скупштине Карађорђе је отишао у Земун, где се 10. маја састао са дахијским изаслаником и тражио је да се протерају дахије и да се укине читлучење.57) Након неуспешних преговора скупштина је наставила да ради и као приоритет се сматрало скупљање војске од 25.000 устаника.

Погубљење дахија

Иако су устаничке снаге крај Београда биле бројније још увек нису смели да нападну град. Током маја Турци су предали Пожаревац. У то време устаници још увек нису дигли оружје на султана, него само на дахије, које су биле одметници од султана. У Боградски пашалук Порта је јула 1804. послала Бећир-пашу са задатком да погуби дахије и умири устанике.58) Када се Карађорђе срео са пашом тражио је да му се предају дахије59) Паша је омогућио Миленку Стојковићу да погуби дахије 5/6. августа 1804. на Адакалеу на радост устаника и Порте.60) Преговори су се наставили, али Карађорђе више у њима није учествовао, по свој прилици због безбедности, јер је један Турчин покушао је да га убије Карађорђа.61) Бећир-пашина мисија донела је привидни мир, а у Београду је остао да влада Алија Гушанац. Пре одласка Бећир-паше између њега и Карађорђа је склопљен мир, по коме се забрањује читлучење, повратак насилника у села, а сакупање пореза препушта се Србима.62) Карађорђе је успео током прве године устанка да учврсти свој положај вожда и да постане идол свих Срба.

Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Карађорђе је ставио устанике под једну команду и са највећом строгошћу одржавао је дисциплину и поредак у војсци. Усвојено је начело субординације.

Победа над царском војском на Иванковцу

У периоду затишја одвијали су се преговори са Портом. На преговорима у децембру 1804. у Смедереву Карађорђе није пристајао да се Срби врате у положај раје и једино је прихватао да се плаћа харач Порти и да спахије уживају своју имовину.63) Порта је тражила од устаника да положе оружје, а када су то одбили крајем априла наредила је нишком Хафиз-паши да прикупља војску да би завео ред у Београдском пашалуку.64) Устаничка скупштина одржана је поново у Пађанима крај Остружнице 29. априла 1805. и послали су молбу султану, али су исто тако донели одлуку да ослободе пожешку, ужичку и соколску нахију.65) Устаничка војска је успела да заузме Краљево (тада Карановац), Трстеник, Пожегу и Ужице. Хафиз паша је онда са војском кренуо из Ниша према Београду, али код Иванковца га је чекао Карађорђе и Миленко Стојковић сваки са једне стране Велике Мораве. У боју на Иванковцу 18. августа 1805. поражена је по први пут турска царска војска.66) До тада су устаници ратовали само са одметничком турском војском.

Покушај ограничавања Карађорђеве власти

На ограничавању Карађорђеве власти почело се озбиљније радити оснивањем Правитељствујушчег совјета.67) Јаков Ненадовић и Јанко Катић су били после вожда најистакнутије личности у првим устаничким годинама и сматрали су да би Совјетом могли да ограниче вождову власт.68) Међутим када су они у августу 1805. сазвали скупштину за оснивање Правитељствујушчег совјета у Боговађи Карађорђе је истовремено сазвао скупштину у Борку и спречио да Боговађа постане седиште Савета.69) Карађорђе је на тај начин показао да он одлучује о свему.70) Савет је имао да управља целим народом и имао је 12 чланова, а од тога је било 6 министара.71) Касније кад им је Карађорђе дозволио Савет се преместио у Боговађу. У октобру 1805. Савет је донео одлуку да је Карађорђе изабран за председника Савета.72) Поред тога успостављени су судови и доношене одлуке о порезима. Смедеревска скупштина одржана је 7. децембра 1805. када се очекивала велика турска офанзива.73) Карађорђе је на скупштини говорио о претњама из Цариграда, а Карађорђева опозиција је тражила да се Савет потврди и призна за највећу власт, па је дошло до жучне дебате.74) Карађорђе је онда изашао, са својим момцима опколио кућу, у којој су заседали скупштина и савет и претећи оружјем тражио је да изађу.75) После тога Савет је повукао свој предлог, па су Карађорђа именовали за врховнога председника Савета, а Матију Ненадовића само за председника Савета.76)

Карађорђе је избацио из Савета неколико чланова шаљући их да чувају свиње, чиме је брзо показао да је његов положај неприкосновен и да врши врховну цивилну власт.77) Карађорђу је брзо након тога на истој смедеревској скупштини дана неограничена власт у војним пословима.78) Почетком јануара 1806. устаници се страхујући од великога напада још увек нису одрицали поданство султану, али нису пристајали ни да па се безусловно покоре. Пред велику офанзиву турске војске турски верски поглавари издали су фетве да је у питању џихад (свети рат) против неверника и да се сви мушкарци побију, а жене и деца заробе, а дрвеће и усеви униште огњем.79) Карађорђе је предлагао војни савез са Црногорцима сматрајући да би војни успех довео до уједињења Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине.80) Међутим они су били заузети у рату са Французима у Боки Которској. Устаници су током зиме 1805/1806. заузели Неготин, Кладово, Параћин, Ражањ, Алексинац, Крушевац. Међутим турска војска је често упадала из Босне, па је заједно са турском војском из Шапца успела да покори Мачву и Поцерину.81)

Братоубиство

Карађорђа би некад обузимао веома јак гнев и бес и тада се нико не би усудио да покуша да га обузда.82) Често су такви његови поступци били корисни, јер би борбеношћу и строгошћу ширио страх, па су се устаници бојали скоро њега више него Турака. Био је строг према себи и према Турцима, па је такав био и према устаницима. Међутим сви су запазили и хвалили његову праведност и честитост.83) Карађорђе је више пута упозоравао брата због крађе, грабежа, али му је изгледа дотад опраштао. Међутим јуна 1806. када је стигао у Тополу једна жена му се пожалила да је његов брат обесчастио њену ћерку.84) Карађорђу је тешко пала оптужба да се његов брат Маринко понашао горе од Турака, а тада су се сви још увек сећали турских насиља над женама.85) Он који је гањао Турке из Србије није могао да опрости брату да се понаша горе од Турака, па га је обесио.86) Након тога неколико дана се затворио и ни са ким није говорио.

Мишарска битка

Уочи Мишарске битке више пута се сурово обрачунао са онима Мачванима и Поцерцима спремним да олако поклекну пред Турцима.87) И на почетку устанка вешао је све колебљиве, који су оклевали да се придруже устанку.88) Оптуживао је Матију и Јакова Ненадовића да су одговорни за турске успехе у Мачви.89) Припретио је њима и осталим командатима и тражио је да сакупе војску, а своје момке је послао да запале куће онима, који се не би одазвали.90) На Мишару није прихватио савете да се он лично не излаже опасности. У Мишарској бици једна граната пала је крај Карађорђа, али се угасила.91) Мишарска битка одиграла се 13. августа 1806. и представљала је једну од највећих српских победа. Битком на Мишару за неколико година отклоњена је озбиљнија опасност са босанске стране и враћена је власт у Мачви и Поцерини. Том победом Карађорђе се учврстио као предводник и брзо након тога сломио је моћ Ненадовића.92) Након Мишарске битке обишао је снаге, које су учествовале у опсади Београда. Није на време стигао да учествује у српској победи у Делиградској бици 3. септембра 1806, али придружио се војсци која је према Нишу гањала поражене Турке и Арнауте.93) Почели су да опседају Ниш, али онда су 14. септембра склопили привремени мир са Ибрахим-пашом и тада је устаничка војска контролисала простор од Саве и Дунава на северу до Косова и Ниша на југу и од Дрине на западу до Тимока и Видина на истоку. Након Мишарске битке муслимани у Босни се нису лако одазивали на рат против Карађорђа, а неки бегови су говорили да се воле крстити него на Цернога Ђуру ићи.94)

Ичков мир и ослобађање Београда

Карађорђе је 13. јула 1806. у веома тешким условима послао Петра Ичка у Цариград и дао му да преговара о примирју са Турцима, али под одређеним условима.95) Срби би показивали подаништво султану давањем данка, али су тражили да се данак утврди, да српска власт обавља све послове у име султана, да се јаничари, крџалије и други тирани протерају из Србије, да уместо везира међу Србима борави само царски мухасил и да Срби преузму обавезу чувања граница царства.96) Тек након турских пораза Порта је послала мухасила Хасан-агу, који је стигао почетком октобра 1806. са турским условима. У тим турским условима врховна власт припадала је наследном баш-кнезу, а у нахијама је управа била у рукама кнезова.97) Турски услови су били прихватљиви за Србе, али једино што устаници нису хтели да исплате први дио данка Порти док се Гушанац Алија не уклони из Београда.98) Скупштина је средином новембра прихватила турске предлоге и послала је поново Петра Ичка да потврди Ичков мир. Карађорђе је командовао нападом и ослобађањем Београда 12. децембра 1806, али Калемегданска тврђава је заузета тек 8. јануара 1807.99) Шабац је ослобођен 7. фебруара 1807. Руско-турски рат (1807-1812) започео је јануара 1807, па је Порта 25. јануара 1807. прихватила Ичков мир, али било је касно, јер због рускога уласка у рат устаници су одбили мир, надајући се потпуном ослобођењу.

Русија почиње рат са Турском

Руси су од устаника очекивали заједничко дејство према Видину. Главнокомадујући руске војске објавио је проглас у коме позива Србе да не плаћају данак султану, него да тај новац употребе за ослобађање од ропства.100) Главни циљ устаника био је продор према Видину и спајање са руском војском, а планирали су да освоје Ужице и Ниш. Карађорђе је у пролеће 1807. око месец дана учествовао у опсади Ужица, а онда је команду оставио Милану Обреновићу, а Ужице је ослобођено 18. јула.101) Миленко Стојковић је кренуо да заједно са руском војском нападне Видин, али када се нашао опкољен, Карађорђе му је прискочио у помоћ и ослободио га је опсаде 17. јуна.102) Руска војска је једно време чекала Стојковића на Дунаву, али како није долазио повукли су се Крајову. Ипак Карађорђе је дочекао руску војску да 30. јуна пређе Дунав и одмах су ступили у успешно заједничко дејство.103) Међутим брзо након тога Русија је након пораза од Наполеона 7. јула 1807. склопила Тилзитски мир, па је била обавезна да оконча рат са Турском и да се повуче из Влашке и Молдавије.

Савладарство са Родофиникином

Устаницима и Карађорђу тешко је пао одлазак руске војске, али Русија је заузврат почела да шаље новац, оружје и муницију. Руски дипломатски представник Константин Константинович Родофиникин се уплитао и у унутрашње и у споњне послове чиме Карађорђе није био задовољан, али би попуштао Родофиникину.104) Родофиникин је помоћу новца и Савета учврстио свој положај, рачунајући на подмитљивост дела вођа. Био је то период савладарства Карађорђа и Родофиникина.105) Руски конзул је знао да искористи Карађорђеву слабост према Русији. Једино је Младен Миловановић био најтврђи према Родофиникину, па му је Карађорђе препуштао да у његово име пружи отпор руском конзулу.106) Родофиникин би некад издао другима наређење и онда накнадно о томе обавештавао вожда. Препуштено му је да самостално саставља законе и само би обавештавао Карађорђа шта је учинио, а вожд би то само потврдио печатом и захваљивао се.107) Почетком 1808. Карађорђе се под утицајем аустрофилске струје у Савету обратио Аустрији тражећи да му дозволе тајну куповину оружја и снабдевање.108) Између две стране почели су преговори, у којима је дошла да изражаја тежња Аустрије да добије Београд, али сам вожд је затражио заштиту и присаједињење Србије Аустрији.109) Међутим под Родофиникиним утицајем вожд је променио став, па су преговори пропали. Примирје су 1808. често нарушавали Хајдук-Вељкови бећари, па је Радофиникин више пута тражио од Карађорђа да га казни или да му се суди.110) Вожд би позвао Хајдук-Вељка, разговарао са њим и онда га враћао поново у пограничну област. Руси су се због тога љутили, јер су у преговорима са Турском спречавали турску офанзиву на Србију. Родофиникин се у октобру 1808. чак упустио у преговоре са Турцима без знања вожда и Савета, а Турцима се представљајући као члан српске делегације.111)

Младен против вожда

Младен Миловановић је био вождова десна рука и замењивао би га за време одсутности на фронту.112) Младена су често критиковали због грабежа и богатства, па га је једно време Карађорђе сменио са положаја београдског команданта, а онда му вратио положај. Младен се на месту председника Савета одржао само захваљујући подршци вожда. Вожд се поред Младена ослањао на Чардаклију и на Доситеја Обрадовића, који нису били старешине, али имали су одређени утицај.113) Није одобравао богаћење старешина, па је једном због тога испретукао Луку Лазаревића, али кајао се јер га је претерано истукао. Када је у пролеће 1808. тражио да Срби врате драгоцености, које су им Турци поверили на чување тада су Младен Миловановић и Милоје Петровић тврдили да су ствари одузели на законит начин.114) Чим је Карађорђе напустио Београд цели Савет се 15. априла 1808. појавио код Родофинкина и изјавили су да је Карађорђе неспособан да влада.115) Били су спремни да сазову скупштину, оптуже и смене Карађорђа, али Родофиникин их је смирио и устрашио да би вожда са војском могао да дође и да их све побије. Уз Родофиникино посредовање дошло је до привременог помирења Карађорђа и Савета, али њихов сукоб је даље тињао.116) Крајем 1808. усвојена је изгледа под јаким покровитељством Младена Миловановића уставна реформа по којој се Карађорђе и његови потомци признају за врховне предводнике, а Карађорђе и Савет одлуке доносе у договору.117) Нахијски команданти су били изнад кнежева, тј војна власт је имала превагу над цивилном. Том реформом Србија је постајала самостална у односу на Русију.

Обнова рата 1809.

Наполеон и руски цар су на Ерфуртском конгресу септембра 1808. склопили споразум да одустају од деобе Турске, али да Русија заузме Молдавију и Влашку и изађе на Дунав.118) Срби су међутим Русима слали делегације тражећи потпуну независност од Турске, тражили су обнову Душановог царства и да се Срби ван Србије уједине у јединствену српску државу.119) Међутим Руси су одредбама Ерфуртског конгреса признавали Турско царство са границом на Дунаву и ту је могло бити речи само о вазалној Србији.120) Почели су због тога да предлажу пуну аутономију Србије у оквиру Османског царства, а Русија би била гарант аутономије са војском у Влашкој.121) Међутим када се рат Русије и Турске обновио марта 1809. Русија је променила став и почела да говори о тежњи да ослободи Србију сваке зависности од Турске.122) Пред поновно избијање рата фебруара 1809. турски султан је Карађорђу понудио звање кнеза, само да више не сарађује са Русима.123)

Када је марта 1809. поново избио рат Русије и Турске руски генерал у Влашкој Прозоровски тражио је најпре од Карађорђа да се припреми за рат, али да ништа не подузима без његовог одобрења, а онда га је 3. априла позвао да започне рат.124) Српска војска од 45.000 војника подељена је на четири дела под командом Карађорђа, Симе Марковића, Миленка Стојковића, Петра Добрњца, кога је заменио Милоје Петровић. Устаницима је био циљ да се њихове снаге код Видина споје са руском војском, да ослободе Ниш и да се сједине са Црногорцима и Херцеговцима и изврше заједнички продор у Босну.125) Руска и српска војска нису успевале да заједнички дејствују на Дунаву све до јесени. Српска војска опколила је Ниш, али међу командантима није било слоге. Карађорђе је са војском кренуо 27. априла из Ужица и ослободио је Нову Варош, а онда су кренули у два правца.126) Карађорђе је лако освојио варош Сјеницу, а тврђаву је освојио гарантујући безбедан одлазак.127) Спремио се да нападне Нови Пазар, али на позив Родофиникина отишао је у Београд, па се опет вратио до Сјенице. У то време дошло је до тешкога српскога пораза у бици на Чегру 31. маја 1809. Карађорђе је током јуна опседао Нови Пазар, али Турци су били охрабрени успесима на нишком фронту, па су се жестоко опирали.128) Српски пораз на Чегру свуда је охрабрио Турке, који су онда успели да зауставе српски продор код Новог Пазара и Приједора и врате Србе на другу страну Дрине.129) Исто тако на видинском фронту Миленко Стојковић је био присиљен да се повуче из Кладова. Уследила је општа српска дефанзива.130)

Пад Источне Србије

Карађорђе је молио руског генерала Исајева да пређе Дунав и притекне у помоћ, али Исајев није од својих претпостављених добио дозволу да ремети руске планове према којима Дунав могу да пређу само ако Французи победе Аустрију.131) Карађорђе је онда наредио повлачење са оне стране Дрина и утврђивање, а истовремено је послао војску у помоћ Делиграду, који је био на удару након српског пораза код Чегра.132) Турци су се улогорили крај Делиграда и стизала су им појачања. Турци су након опсаде освојили Бању, а када су Хајдук Вељко и Миленко Стојковић за тај пораз окривили Младена Миловановића Карађорђе га је претукао топузом.133) Било је то кажњавање другог по рангу међу устаницима. Вожд се 25. јула запутио према Делиграду и након краћег боравка крај њега вратио се у Шумадију да скупља старо или младо и шаље на ратиште. Између 15. и 16. августа српски устаници су након дуже опсаде оставши без воде морали да напусте Делиград. Након пада Делиграда Турци су брзо напредовали до Ћуприје и угрожавали су целу Источну Србију.134) Карађорђе је са Миланом Обреновићем кренуо у помоћ Ћуприји, пред коју је стигао 19. августа. Међутим пре тога су се Радич Петровић и Петар Јокић повукли из Ћуприје и спалили шанац. Карађорђе је био љут на заповеднике, јер су се повукли без пруженог отпора, па је пуцао и ранио Петра Јокића о леву плећку.135) Уследио је талас збегова и многи су напуштали фронт само да породице сместе у сигурнији збег. Карађорђе је разбешњен због толикога народа у збеговима неколико дана касније у Јагодини пуцао у Младена Миловановића, јер је наредио Јокићу да напусти Ћуприју.136) Сабља је скренула метак, па је Младен био само рањен у мошње. Карађорђе је енергичним акцијама успео да заустави Турке на Морави као граници.137) Родофиникин је након тих српских пораза изгубио сваки утицај, а када је сазнао да Карађорђе долази у Београд да га убије побегао је 27. августа из Београда.138) Карађорђе је тада у Београду успео да охрабри Србе, али и да запрети да ће да казни и своје највеће рођаке ако су кукавице.139)

Промена спољне политике и незадовољство променом те политике

Након великих пораза и разочарања руском политиком дошло је до преиспитивања спољне политике.140) Карађорђе је не раскидајући везе са Русијом почео да тражи покровитељство од Аустрије и Француске.141) Наполеону је у замену за француско покровитељство нудио сва градска утврђења, да ће све Србе ставити у француску службу и да ће сви француски непријатељи постати и српски.142) Аустрији су исто тако нуђени српски градови у замену за покровитељство, али и Аустрија и Француска су одбиле српске понуде.143) Француска је била спремна да помогне само у случају нарушавања њихових односа са Турском. Почетком 1810. Карађорђе и Савет тражили су аустријског цара да посредује при склапању мира са Турском, по коме би Србија остала у вазалном положају према Турској, али са својом управом, да се данак плаћа одсеком и посредством аустријског представника и да се одреде српске границе.144) Руски конзул Родофиникин потакао је Миленка Стојковића и Петра Добрњца да се супростављају Карађорђу. Петар Добрњац је са Родофиникином напустио Србију, а Стојковић је оптуживао Карађорђа као кривца за њихов бег.145) Стојковић је командовао Поречом (Доњи Милановац) за време велике турске офанзиве. Међутим Карађорђе му због веза са Родофиникином више није веровао, па је својим војводама из Пореча дао упуства да убију Стојковића у случају да покуша да напусти Пореч.146) Када је Стојковићу у октобру 1809. стигао Добрњац са војском тада се разишао са вождом поручивши му да га више не слуша.147) Стојковић је држао једину српску преосталу територију источно од Мораве. На руску страну стали су и Јаков и Матеја Ненадовић и део саветника.148) Након успешнога похода рускога генерала Багратиона у Добруџи Турци су били под руским притиском са Дунава, па су се од новембра 1809. повукли према Нишу. Срби су вратили контролу над Делиградом и над Бањом. У новембру је Карађорђе по захтеву скупштине жртвовао Младена Миловановића и Милоја Петровића и покушао је да се измири са Стојковићем.149) Карађорђе је све више губио контролу, што се посебно уочавало на скупштини крајем новембра, када је Јаков Ненадовић дошао са 600 војника, који су вршили притисак на Савет и вожда.150) Јаков Ненадовић је постао председник Савета. Милана Обреновића су придобили исто тако за опозицију вожду.

Руси мире вожда са одметнутим војводама

Током зиме народ се бунио у многим крајевима због великога ратнога пореза. Милоје Петровић је био разочаран у вожда, јер га није заштитио, па је онда већ узрујани народ потицао против Карађорђа и Симе Марковића.151) Петровић је након гушења буне крајем фебруара 1810. побегао у Аустрију, али био је изручен Луки Лазаревићу, који га је по вождовој наредби погубио.152) Руски генерал Багратион је марта 1810. упутио устаницима позив да заједно ратују против Турака и да сједине војску са руском војском под командом генерала Исајева обећавајући заузврат независност.153) Багратион је тада знао да је незавиност тешко оставрив циљ, а да је аутономија унутар Турске вероватнији исход.154) И у случају најгоре варијанте Руси су планирали да Срби морају да имају аутономију. Руси су у садејству са Хајдук Вељком и Стојковићем кренули да прелазе Дунав, али онда су се због турског отпора и промене ратног плана и команданта повукли. Нови руски командант гроф Каменски обећавао је да ће у мају послати војску у Србију, али Карађорђе је оклевао да се укључи у рат, делом и због узнапредовалих тајних преговора са Аустријом. Међутим убрзо се показало да Аустрија не може да обезбеди чак ни најмању аутономију за Србе.155) Карађорђе се под притиском Скупштине у мају 1810. одрекао тражења покровитељства од Аустрије, а заузврат је са себе скидао одговорност ако их Руси опет обману.156) Русима је одговарало да измире вожда и Стојковића, па је Миленко Стојковић пристао да се покори вожду ако се погуби Милоје Петровић, а када је Милоје био погубљен Стојковић се прећутно покорио тек када је изгубио руску и Добрњчеву подршку. Пре тога вожд се измирио са Добрњцем, коме је у предстојећем рату поверена команда над источним корпусом. Вожд је јула 1810. опростио и митрополиту Леонтију дозволивши му да се врати у Србију.

Садејство руске и српске војске

Руси су Србе снабдели оружјем, муницијом и новцем много боље него ранијих година, али Карађорђе се није много журио са уласком у рат, па се генерал Каменски након победе над Турцима по трећи пут обраћао Србима.157) Тек након те руске победе Срби су кренули у рат, а Петар Добрњац се предводећи 6.000 устаника 17. јуна на Великом Острву спојио са руском војском.158) Био је то корпус, који је садејствовао са руском војском. Српско-руска војска је заузела Брзу Паланку и опколила Кладово и Прахово.159) Карађорђе је са устаницима опколио Бању, али након доласка турског појачања устаничка војска је ту поражена.160) Руси и Срби освојили су Кладово 14. септембра, а Прахово и Неготин 19. септембра. У то време 18. и 22. септембра српска и руска војска победиле су код Варварина.161) Босанска војска од 40.000 војника кренула је преко Дрине 30. септембра на три места. Карађорђе је готово сву српску војску пребацио на Дрину, а Руси су наставили да напредују према Нишу.162) Чим је Карађорђе стигао код Црне Баре је разбио и одбацио босанске муслимане преко Дрине.163) Онда је са 10.000 устаника кренуо да помогне Анти Богићевићу опкољеном у Лозници. Након тродневне битке устаници су 20. октобра прогнали Турке преко Дрине.164)

Централизација власти, наследни вожд и председник Совјета

Крајем 1810. Карађорђе је знао да долази руска војска у Београд и да опозиција има намеру да га онемогући у централизацији власти. Због тога је одлучио да пре тога изврши уставну реформу. Младен Миловановић, Михаило Грујовић и Карађорђе осмислили су уставну реформу, по којој би успоставили централну власт на челу са вождом.165) Не договарајући се са Саветом Карађорђе је сазвао скупштину на Мали Божић 1811.166) Позив је упутио свим старешинама. Скупштина је држана од 19. до 25. јануара 1811.167) Од опозиционих старешина скупштини нису присуствовали Петар Добрњац и Миленко Стојковић, а Јаков Ненадовић је прешао на вождову страну.168) Карађорђе није веровао Хајдук Вељку, па га је послао да брани Бању, измисливши да су је Турци напали.169) Од опозиције скупштини су присуствовали само Лука Лазаревић, Вујица Вулићевић и Милош Обреновић, али како су били осамљени нису се усудили да се противе, па су све одлуке прихваћене једногласно.170) Сви су се обавезали да никада неће радити на томе да неко други постане вожд сем Карађорђа и његових потомака.171) На тај начин постављен је за наследног вожда. Савет је био преуређен и поново се називао Правитељствујушчи совјет.172) Карађорђе је поред позиције вожда имао и позицију председника Совјета (владе).173) Имао је право да поставља и смењује чланове Совјета (министре).174) Сва власт је била централизирана у личности Карађорђа. Карађорђе је концентрисао власт, па је поред војнога заповедништва имао у својим рукама извршну и претежан део законодавне власти.175) Са Скупштином је делио законодавну власт, али имао је право да распушта и сазива скупштину, да предлаже законе и одлучује о чему ће се уопште расправљати.176) За првих пет министара постављени су Младен Миловановић, Миленко Стојковић, Доситеј Обрадовић, Јаков Ненадовић и Петар Добрњац.177)

Обрачун са Добрњцем и Стојковићем

Скупштина је донела одлуку, да се протера онај ко не прихвати место министра.178) Претпостављало се да Петар Добрњац и Миленко Стојковић неће да прихвате положај министра. Карађорђе је иначе на скупштини оптужио њих двојицу да су на простору од Тимока до Пореча утајивали државне приходе.179) Био је спреман да им опрости порезе ако се прихвате позиције министра, што је за њих значило да прихватају да постану вождови чиновници и да губе велику локалну власт, коју су раније имали. Добрњац је 10. фебруара 1810. стигао у Београд заједно са руском војском.180) Карађорђе је одмах поставио нове старешине за команданте Кладова и Пореча. Добрњац и Миленко су одбили да као министри постану Карађорђев чиновници.181) Због тога су од вожда 19. фебруара 1811. добили рок од 20 дана да напусте Србију.182) Стојковић и Добрњац протерани су из Србије у Русију и Карађорђе се на тај начин обрачунао са опозицијом.183) Сламањем опозиције и протеривањем Стојковића и Добрњца вожд је изузетно учврстио своју власт, али изгубио је двојицу најистакнутијих команданата.184)

Проблеми са Аустријом

Аустрија је сматрала Србију опаснијим суседом од Турске, поготово кад се ту налази руска војска.185) Аустрија је у јануару 1811. затворила границу, да би на тај начин извршила притисак и изразила незадовољство због присуства руске војске у Београду.186) Обустава трговине представљала је тежак ударац за устанике, који су оскудевали у многим намирницама.187) На преговорима са Аустријанцима Карађорђе им је нагласио да се на почетку устанка обратио аустријском, француском и руском двору тражећи заштиту и помоћ и да је једино Русија пружила заштиту Србији.188) Аустрија је од тада водила политику сузбијања руског утицаја у Србији. Руски генерал Михаил Кутузов снабдео је устанике са муницијом, десет топова, а послао им је и артиљеријске официре. Иако је пристизала руска помоћ Карађорђе није имао пуно поверње у Русе због ранијих искустава. Поставио је 1811. за главне команданте: Милоша Обреновића, Матију Ненадовића, Луку Лазаревића и Младена Миловановића.189) Касније је Ненадовића и Лазаревића подредио Сими Марковићу.

Карађорђе је послао Мелентија Никшића у Русију, са циљем да издејствује право да се Карађорђе непосредно обраћа руском цару, а не као тада преко руских генерала или изасланика у Букурешту.190) Цар је одобрио Карађорђев захтев октобра 1811, али због руске дипломатије та одлука није спороведена. Када су Турци нудили Карађорђу мир он их је упућивао на Русе.191) Међутим због Наполеонових припрема за инвазију на Русију вођени су руско-турски мировни преговори, на којима су Руси помало попуштали због очекиваног рата са Наполеоном.192)

Слом устанка

Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1816. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане. Организатор убиства је био Вујица Вулићевић, Карађорђев кум.

Наполеон о Карађорђу

На питање ко је највећи војсковођа француски император Наполеон је одговорио:

„Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је ЦРНИ ЂОРЂЕ и њему припада слава највећег војсковође!”. 193)

О датуму рођења

Дан Карађорђевог рођења није забележен нити је касније, од његових савременика, записан. Чудно је да се ни година не зна, односно у одређивању његовог годишта се лута читавих осамнаест година, од 1752. до 1770. године. Такође је чудно да се не помиње ниједан верски датум, што је било уобичајено, везан уз рођење. Поготово што је он био у песмама опевани јунак и вођа народа, у његовој близини су били скоро сви писмени Срби тог времена а ни светске енциклопедије се не слажу око претпостављеног датума.

Тако се 1766. година, односно 3. септембар 1752. године појављују у западноевропским енциклопедијама,194)195) у совјетској 1752. година,196) у америчкој 1752/1762,197) а у домаћим изворима као највероватнија се помиње 1768. година.198) Према Јанићију Ђурићу, Карађорђевом личном секретару, Карађорђе је рођен 1752. године.

Међутим, уз име Карађорђа се пре везују приче о небеским појавама када је рођен. Тако се помиње светлост на небу и дуга преко неба усред ноћи. Једини писани траг за времена Карађорђевог живота у коме се помиње дан рођења је писмо руског посланика у Београду Родофиникина када обавештава свог претпостављеног да га је „…Црни Ђорђе позвао у село удаљено сто врста на Ђурђиц да прославимо дан његовог рођења и имендан“.199) Наиме, често је детету давано име по празнику на које је рођено. Ђурђиц је по грегоријанском календару 3. новембра, односно тада по јулијанском 14. новембар.

Упоређивањем датума пролазака појединих комета преко неба Србије тих година, постоји неколико кандидата. Међутим, Халејева комета јесте била најсјајнија 13. марта 1759. године, али то није близу Ђурђица већ пре Ђурђевдана. Једна комета је била чак и сјајнија од Халејеве, али се појавила 11. јуна 1758. године што такође не одговара Ђурђицу. У сваком случају и у 1758. и у 1759. години се на небу појавила комета која је могла привући пажњу сведока рођења Ђорђа.200)

Потомци

Карађорђе је оснивач српске краљевске лозе Карађорђевића, његови синови су били Алекса и Александар Карађорђевић.

Види још

Литература

  • Р. Љушић, Вожд Карађорђе књига 1, 2. издање, Београд, 2000.
  • Р. Љушић, Вожд Карађорђе књига 2, 2. издање, Београд, 2000.

Спољне везе

1) , 7)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 19, 20
3) , 4) , 5) , 6) , 8)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 18
9)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 21
10) , 11) , 12)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 23
13)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 24
14)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 25
15) , 16)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 25
17)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 27
18)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 28
21)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 32
22) , 26) , 28) , 30)
Миливоје Станковић, 1983, стр. 17
23) , 24) , 25) , 27) , 31) , 33)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 33
29) , 34)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 35
32)
Миливоје Станковић, 1983, стр. 18
35)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 38
36)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 52
37)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 53
38)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 57
39) , 40)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 64
41)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 65
42)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 65, 66
43) , 44)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 66
45) , 46)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 67
47)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 68
48) , 49)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 69
50)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 72
51)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 73, 74
52) , 53)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 74
54) , 55)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 76
56)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 77
57)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 77, 78
58)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 80
59)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 80, 81
60)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 81
61)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 84
62)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 85
63)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 103
64)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 104
65)
Љушић, Вожд Карађорђе 1, стр. 108
66)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 111
67) , 68)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 114
69) , 70)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 118
71)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 119
72)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 120
73)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 122
74) , 75) , 76)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 123
77)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 126
78)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 127
79)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 136
80)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 139
81)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 145
82) , 83)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 147
84) , 85) , 86)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 148
87)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 150
88)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 151
89) , 90)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 154
91)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 156
92)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 159
93)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 161
94)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 224
95) , 96)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 163
97)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 165
98)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 166
99)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 169, 170
100)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 171
101)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 182
102) , 103)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 183
104)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 205-209
105)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 209
106)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 211
107)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 216
108)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 217
109)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 218
110)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 227
111)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 229
112)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 231
113)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 233
114)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 234
115)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 235
116)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 239
117)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 248
118)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 251
119)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 254, 255
120)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 256
121)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 257
122)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 258
123) , 124)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 262
125)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 264
126)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 268
127)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 269
128) , 129) , 130)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 273
131)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 274
132)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 275
133)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 277
134)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 281
135) , 136)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 282
137)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 283
138)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 285
139)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр. 286
140)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 6
141) , 142)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 9
143)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 13
144)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 17, 18
145)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 21
146) , 147)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 22
148)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 26
149)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 27
150)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 28
151)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 35
152)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 36
153)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 34
154)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 43
155)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 38
156)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 39
157)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 55, 56
158) , 159)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 56
160)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 59
161)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 64
162) , 163)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 67
164)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 69
165) , 166)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 76
167)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 77
168) , 169) , 170)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 78
171)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 79
172) , 173) , 177)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 80
174)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 81
175) , 176)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 83
178) , 180) , 181)
Боривојевић стр. 105
179)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 85
182)
Боривојевић стр. 114
183)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 90
184)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 91
185) , 186) , 187) , 188)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 97
189)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 100
190) , 191)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 107
192)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр. 108
194)
Larousse, Vol. I-M, 1930, Paris
195)
Brockhaus, 9, 1932, Berlin
196)
Большая Советская Энциклопедия, Том 20, 1955, Москва
197)
Encyclopaedia Americana, Vol. 16, 1956, Washington
198)
Енциклопедија Југославије, том 5. 1962. Издање и наклада Лексикографског завода ФНРЈ, Загреб
199)
М. Вукићевић, Карађорђе, књ. 1, Државна штампарија Краљевине Србије, Београд, 1907.
200)
Зборник радова конференције „Развој астрономије код Срба III”, О одређивању датума Карађорђевог рођења, публ. астрономско друштво „Руђер Бошковић“ бр. 6, 2005, пп 329-333
Штампање