Добро дошли на Српску енциклопедију

Алекса Ненадовић

Алекса Ненадовић (Бранковина, око 1749 — Ваљево, 23. јануар/4. фебруар 1804), кнез тамнавско-посавске кнежине. За време Кочине крајине ослободио је ваљевски крај и подручје све до Чачка. Убијен је у Сечи кнезова. Његов брат је Јаков Ненадовић, а његови синови су прота Матеја Ненадовић и Сима Ненадовић.

Тамнавски кнез

Алекса Ненадовић је рођен 1749. у Бранковини од оца Стевана и мајке Манде.1)2) Постоје различите процене за годину његовог рођења, које варирају од 1740. до 1750.3) Праунук је Тамнавског кнеза Станоја.4) Ненадовићи су били пореклом из Бирача недалеко од црногорске границе.5) Његов млађи брат био је војвода Јаков Ненадовић. Алекса Ненадовић је попут деде постао кнез Тамнавске кнежине.6) Бавећи се трговином свиња и стоке био је у честом контакту са земунским трговцима.7)

Кочина крајина

Када се Аустрија 1787. спремала на рат против Турске припремала се да придобије и припреми Србе за тај рат, па је почела агитацију по српском народу.8) У аустријској прокламацији Србима су обећаване повластице.9) Када су Турци сазнали за аустријску прокламацију покупили су све оружје од Срба, а након неког времена ваљевски Турци су позвали Алексу Ненадовића и дали му оружје да са 100 пандура чува прелазе преко Саве.10) Иако је Алекса добио наређење да не дозвољава прелаз Аустријанаца, он је једва чекао да пређу Саву.11) Када је прва група српских добровољаца из реда Михаљевићевог фрајкора прешла Саву један од њих је рекао Алекси да га је послао аустријски цар, који Србе позива на устанак против Турака.12) Алекса је након тога позвао истакнуте кнежеве да окупе чете и да се спреме за напад на Ваљево, а сам је окупио своју кнежину на Бранковачком вису.13) Алексина војска напала је и попалила Ваљево 28. фебруара 1788.14) Турци су се након пораза повукли до Чачка, али Срби су онда заузели Чачак и запалили га.15) Цар Јозеф II Хабзбуршки био је изненађен подвигом ваљевске војске, која је за време Кочине крајине истерала Турке из Ваљева, Чачка, Палежа (Обреновца) и Уба, па је желео да се види са Алексом Ненадовићем.16) Алекса се састао са царем у манастиру Фенеку у Срему.17) Пре него што је аустријска војска дошла у Србију Алекса Ненадовић је командовао са 1.800 људи.18)19) Средином лета 1788. на позив пуковника Михаљевића отишли су у Јагодину, где су добили пушке и фрајкорске униформе.20) Алекса Ненадовић је добио чин оберлајтнанта (поручника).21) За време аустријске опсаде Београда око 15 дана са 700 момака штитио је аустријску војску, а након пада Београда 29. септембра 1789. вратио се у Ваљево.22) Аустрија је због опасности од Прусије била присиљена да са Турцима закључи примирје 19. септембра 1790, а Свиштовски мир закључен је 4. августа 1791.23) Из Србије се повукла најпре аустријска војска, а онда и фрајкор. На позив Михаила Михаљевића официри фрајкора су дошли у Сремске Карловце, где им је речено да се фрајкор распушта, па им је понуђено да остану у аустријској војсци.24) Пошто су у то време Турци прогласили амнестију Алекса Ненадовић се вратио у Ваљево.25) Отишао је огорчен на аустријску војску, да је рекао да ће ићи од од манастира до манастира и да ће дати да се свуда запише да више никад Србин Немцу не верује.26) Аустријски војни савет је пензионисао Алексу и као знак признања одредио му је пензију.27)

Борба против јаничара

Док Турци нису поново успоставили своје судове Алекса Ненадовић је судио свуда по ваљевској нахији.28) Турци су своје судове успоставили тек након годину дана, па је у Ваљеву био турски муселим и кадија, а Алекса је био кнез, као и пре Кочине крајине.29) Као кнез он је поставио среске кметове, који су били надлежни за 8 до 10 села, а своја наређења је слао кмету преко буљукбаше и пандура.30) За време београдског везира Хаџи Мустафа-паше стигла су два фермана, по којима је потврђена стара власт кнезова, а Турцима је забрањен улазак у српска села.31) Да би спречио одлазак Срба у Аустрију Хаџи Мустафа-паша је августа 1793. обећао на великом народном збору Срба да више неће бити насиља и да се избеглице могу вратити кућама.32) Кнезовима је дозвољено да имају буљукбаше са одредима пандура, а у случају напада јаничара на Београд сви су требали да се покрену против њих.33) За време Хаџи-Мустафе поштована је слобода трговине, а Алекса Ненадовић је био један од истакнутих трговаца воловима и свињама.34) Постављао је свештенике и бринуо се о поновној изградњи попаљених цркви.35) Пошто је Хаџи Мустафа паши требало новац за рат против одметнутог видинског везира Пазван-оглуа и његових јаничара, он је повећао порез.36) Када су кнежеви тражили да се порез врати на стари договорени ниво, паша им је указао да би онда јаничари могли да се врате у Србију и поново успоставе своје читлуке.37) Алекса Ненадовић је након саветовања са осталим кнезовима предложио београдском везиру да му српска војска бесплатно помаже у борби против јаничара.38) Након тога одређено је да ваљевска нахија даје 1.800 војника у случају напада јаничара.39) Срби су укупно давали 20.000 војника.40) Јаничари су крајем 1797. кренули у напад, код Пожаревца су победили српску војску и након тога освојили су београдску варош.41) Алекса Ненадовић је тада имао пресудну улогу, јер је са ваљевском војском напао јаничаре и истерао их из Београда.42) Илија Бирчанин је након тога са једним делом српске војске отерао јаничаре све до Смедерева.

Долазак дахија

Јаничарима је јануара 1799. дозвољен повратак у Београд.43) Када су јаничари августа 1801. завладали доњим градом, тада су Мустафа паши у помоћ кренули његов син и српски кнезови, укључујући и Алексу Ненадовића, али јаничари су успели да ратном варком заузму горњи град и да заробе пашу.44)45) Тада су Србијом завладале четири дахије: Мехмед-ага Фочић, Мула Јусуф, Кучук Алија и Аганлија.46) Мустафа пашу су убили децембра 1801.47) Дахије су одмах након преузимања власти започели са разним насиљима и наметањем нових намета. Обор кнезовима су одузета сва дотадашња овлаштења.48) Дахије су по градовима поставили своје кабадахије, а по селима субаше.49) Да би надзирали народ подигли су по паланкама и већем броју села ханове са посадом од десетак јаничара.50) Српски сељаци су били лишени имовинских права на земљу. која је постала власништво читлук-сахибија.51) Алекса Ненадовић и остали кнезови морали су да извршавају сва њихова наређења.52) Аганлија је од њега 1802. тражио да са 1.800 војника учествује у борби против Хаџи бега из Сребренице.53) Да би при преласку Дрине спречио погибију великог дела српске војске, Алекса је посредовао између Аганлије и бега и спречио је тај сукоб.54) Једном приликом Мула Јусуф је Алексу Ненадовића послужио отрованом кафом.55) Алексу је ухватила мука од само једног дела попијене кафе и тада се једва жив извукао.56) Пре тога Турци су два пута покушали да убију Алексу.57)

Припреме устанка

Због тешке дахијске управе неколико српских кнежева септембра 1802. обратило се једном аустријском граничном капетану, тражећи да се уз помоћ Аустрије ослободе турске власти.58) У манастиру Боговађи или Чокешини састало се фебруара 1803. дванаест обор-кнезова и на том састанку водили су разговоре о устанку против дахија.59) Тада су у жалби султану описали јаничарска насиља и тражили су заштиту.60) Дахије су сазнале за садржај тога писма.61) Из куће Алексе Ненадовића средином 1803. упућено је Алексином пријатељу Паулу Митезеру једно писмо, у коме је говорио о стању у београдском пашалуку и о спремности на устанак.62) То писмо је по свему судећи било повод за сечу кнезова.63) То писмо је ухватио један субаша на скели, па је дао до знања Алекси Ненадовићу, даје дошао у посед тога писма. Алекса је негирао да је то његово писмо, а изгледа да му је тај субаша нудио и писмо за веома велики откуп.64) То писмо субаша је предао Мусаги Фочићу, брату дахије Мехмед аге Фочића.65) Мусага је тек крајем 1803. послао писмо у Београд.66)

Сеча кнезова

Дахије су наумиле да побију све виђеније кнезове и да на њихово место поставе друге кнезове.67)68) Дахије су послале тајно наређење муселимима, да у одређени дан сваки муселим погуби свога кнеза.69) Мехмед-ага Фочић је одлучио да лично оде у Ваљево, да би погубио Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина.70) Да би их заварао поручио је да долази у лов са пратњом од 200 момака и поручио им да му припреме све што је потребно за лов.71) Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и Милован Грбовић дочекали су Фочића на Љубернина пољу пред Ваљевом и са њим су дојахали до Ваљева.72) Кад су дошли до Ваљева Фочић их је одмах ухапсио и оковао у једно гвожђе.73) Три дана су провели у тамници у подруму Муселимовићевог конака.74) Мехмед-ага Фочић је Јакову Ненадовићу рекао да их је ухапсио, јер га наводно нису лепо дочекали, па је за њихово ослобођење тражио да плате 100 кеса.75) Породица је за њега најпре прикупила и исплатила први део откупнине од 19.500 гроша.76) Сви су били у заблуди да новцем могу да спасу Алексу Ненадовића, али он је био свестан да ће бити погубљен платили или не платили, па је инсистирао да никако не плате.77) Када је 4. фебруара 1804. вођен на погуљење заједно са Илијом Бирчанином, он је викнуо Фочићу, да га не погуби бешчасном смрћу, него сабљом, којом се погубљују јунаци.78) Хтео је да говори и окупљеном народу, али Фочић је то онемогућио.79) Фочић је дао да се пред народом прочита писмо мајору Митезеру.80) Након читања писма одсечена је глава најпре Илије Бирчанина, а онда и Алексе Ненадовића.81) Њихове главе Фочић је ставио изнад себе на чардак, а тела су им остала испод моста крај Колубаре.82)

Литература

1) , 5)
Мемоари, 1969, стр. 47
2) , 3) , 4)
Велибор Савић, 2004, стр. 3
6) , 7) , 8) , 9)
Велибор Савић, 2004, стр. 4
10)
Мемоари, 1969, стр. 48
11)
Мемоари, 1969, стр. 49
12) , 13)
Мемоари, 1969, стр. 50
14) , 15)
Мемоари, 1969, стр. 51
16)
Мемоари, 1969, стр. 52
17)
Мемоари, 1969, стр. 53
18)
Велибор Савић, 2004, стр. 8
19) , 20)
Мемоари, 1969, стр. 67
21) , 22) , 24) , 25) , 26)
Мемоари, 1969, стр. 68
23)
Велибор Савић, 2004, стр. 9
27)
Велибор Савић, 2004, стр. 10
28) , 29)
Мемоари, 1969, стр. 69
30)
Мемоари, 1969, стр. 70
31)
Велибор Савић, 2004, стр. 14
32) , 33)
Велибор Савић, 2004, стр. 15
34)
Велибор Савић, 2004, стр. 16
35)
Велибор Савић, 2004, стр. 17
36)
Мемоари, 1969, стр. 75
37)
Мемоари, 1969, стр. 77
38)
Мемоари, 1969, стр. 78
39)
Мемоари, 1969, стр. 79
40) , 41)
Велибор Савић, 2004, стр. 24
42)
Мемоари, 1969, стр. 80
43)
Велибор Савић, 2004, стр. 27
44)
Мемоари, 1969, стр. 84
45) , 47)
Велибор Савић, 2004, стр. 29
46)
Мемоари, 1969, стр. 85
48) , 57)
Велибор Савић, 2004, стр. 30
49)
Велибор Савић, 2004, стр. 31
50) , 51) , 58)
Велибор Савић, 2004, стр. 32
52)
Мемоари, 1969, стр. 86-87
53)
Мемоари, 1969, стр. 87
54)
Мемоари, 1969, стр. 89
55) , 56) , 68) , 69) , 70) , 71)
Мемоари, 1969, стр. 90
59) , 60) , 61)
Велибор Савић, 2004, стр. 33
62) , 63)
Велибор Савић, 2004, стр. 34
64)
Велибор Савић, 2004, стр. 34-35
65) , 66)
Велибор Савић, 2004, стр. 35
67)
Велибор Савић, 2004, стр. 38
72) , 73) , 75) , 76) , 77)
Мемоари, 1969, стр. 91
74)
Велибор Савић, 2004, стр. 39
78) , 79)
Мемоари, 1969, стр. 92
80) , 81) , 82)
Мемоари, 1969, стр. 93
Штампање