Добро дошли на Српску енциклопедију

Младен Миловановић

Младен Миловановић (Ботуње, око 1760 — Очка Гора, мај 1823), српски војвода из Првога српскога устанка, један од најближих Карађорђевих сарадника и дуго времена његов заменик. Био је председник Правитељствујушчег совјета (српске владе за време устанка) од 1807. до краја 1809, а од краја 1813. до 1814. био је председник Савета у изгнанству. Био је први српски министар одбране од 1811. до 1813. Заслужан је за ослобођење Крушевца 1806. године.

Карађорђе га спашава погубљења

Младен Миловановић рођен је у Ботуњу, селу близу Крагујевца.1)2) Његови преци доселили су се из Херцеговине.3) До 1804. био је богат трговац стоком и као такав био је чувен у народу.4) Повремено се бавио и хајдучијом.5) Пре почетка устанка пристао је на сарадњу са Карађорђем, огорчен на турска безакоња.6) Иако је као трговац имао од везира дозволу за трговину свињама ипак је морао да плаћа по дукат на више места локалним турским ханџијама.7) Приликом сече кнезова фебруара 1804. ухапсио га је крагујевачки муселим, али није се усудио да га одмах погуби.8) Када је Карађорђе подигао устанак разменио је 21. фебруара 1804. 20 заробљених Турака за Младена и још неке Србе.9) Чим је ослобођен подизао је народ на устанак и придружио се Карађорђу.10) Карађорђу је остао вечито захвалан и постао му је један од најближих сарадника.11)

Ослобађа Крушевац

Био је вождова десна рука и замењивао би га често за време његове одсутности на фронту. Карађорђе је заједно са Младеном Миловановићем и Миланом Обреновићем успео око 26. априла да у другом нападу на Јагодину заузме и спали град.12) Командовао је опсадом смедеревске тврђаве за време Карађорђеве одсутности.13) На скупштини у Борку 27. августа 1805. изабран је за једнога од чланова Правитељуствујушчега совјета. На смедеревској скупштини прихваћен је устанички ратни план, по коме је Миловановић требао да заједно са Станојем Главашем и Вулом Коларцем наступа у смеру Крушевца.14) Учествовао је у многим биткама. Младен Миловановић је у јануару 1806. победио војску лесковачког паше и онда је ослободио Крушевац и успоставио границу на Јастрепцу.15) Након тога приближавао се Нишу. У лето 1806. заједно са Станојем Главашем помагао је Петру Добрњцу у Делиграду командујући једним од крила. Успешно су разбили турску војску код Делиграда.16) Након тога 12. септембра код Бање је разбио војску Саџи-паше, а у тој бици погинуло је 4.000 Турака.17) Саџи-паша се једва спасио бегством у Ниш.

Председник Савета (устаничке владе)

Од 1807. био је председник Правитељуствујушчег совјета (устаничке владе).18) Руски дипломатски представник Константин Константинович Родофиникин је током 1807. постао толико моћан да се тај период назива савладарством њега и Карађорђа. Родофиникин би свима издавао наређења, а Младен Миловановић је био најтврђи према Родофиникину, па му је Карађорђе препуштао да у његово име пружи отпор руском конзулу.19) Родофиникин је Младена сматрао својим највећим противником. Карађорђе је био попустљив према Родофиникину, али под Младеновим утицајем пружао би отпор. Чак и кад би руски конзул наговорио Карађорђа Младен би му се опирао користећи се контролом над Саветом, чији је био председник.20) Младен је због велике глади настојао да се од Аустрије добију снабдевање и право да купе оружје, па је почетком 1808. организовао састанак Карађорђа са Аустријанцима.21) Младена су сматрали представником аустрофилске струје. За време преговора дошла је до изражаја тежња Аустрије да добије Београд, па су преговори касније пропали.

Младен против Карађорђа

Младен је био Карађорђев најоданији сарадник, његова десна рука. Постао је фактички друга личност међу устаницима. Младена су често критиковали због грабежа и богатства, па га је једно време Карађорђе сменио са положаја београдског команданта, а онда му вратио положај.22) Младен се на месту председника Савета одржао само захваљујући подршци вожда. Када је Карађорђе у пролеће 1808. тражио да Срби врате драгоцености, које су им Турци поверили на чување тада су Младен Миловановић и Милоје Петровић тврдили да су ствари одузели на законит начин.23) Чим је Карађорђе напустио Београд цели Савет се 15. априла 1808. појавио код Родофиникина и изјавили су да је Карађорђе неспособан да влада.24) Били су спремни да сазову скупштину, оптуже и смене Карађорђа, али Родофиникин их је смирио и устрашио да би вожд са војском могао да дође и да их све побије. Уз Родофиникиново посредовање дошло је до привременог помирења Карађорђа и Савета, али њихов сукоб је даље тињао.25) Међутим Карађорђе је тада постао доста изолован, поготово због боравака у Тополи. Младен је потплатио његовога секретара, купивши му кућу, па је могао да употребљава Карађорђев печат без његова знања.26) Чак је био купио отров у Земуну, а Родофиникину је причао да намерава да се реши Карађорђа.27) Међутим Карађорђа и Младена поново је ујединио и потпуно измирио заједнички отпор Родофиникину, који се припремао да обојицу удаљи из Србије.28) Измирили су се у децембру 1808. на Карађорђевој слави.

Главни покретач новога устава

Младен је придобио Ивана Југовића, купивши му кућу.29) Југовић је онда требао да формулише уставно уређење према његовим и вождовим идејама, што никако није одговарало Русима.30) О уставном уређењу преговарали су најпре са Симом Марковићем и Луком Лазаревићем, а онда су на вождовој слави све издоговарали. Током децембра упознали су потајно и остале старешине, а да Родофиникин за то није сазнао. На тај начин на крају децембра 1808. ставили су га пред свршен чин. Тим уставом Србија је постајала независна у односу на Русију, а све дотада устаници су тражили руску заштиту и били спремни на блиске везе.31) Младен је био главни покретач новога уставног уређења.32) Када се око 2.000 војника побунило против напорног егзерцирања и кулучења старешинама, Карађорђе је упутио Младена, који је смирио побуну и казнио неке официре, а од вожда је за награду добио Аду Циганлију.33)

Тешке војне грешке

Хајдук Вељко се након српског пораза на Каменици неколико недеља налазио у турском обручу у Сокобањи. Када му је у помоћ дошла војска под командом Младена Миловановића, Вељко се на свом коњу пробио кроз обруч да би рекао где треба да ударе, са циљем да се здруженом акцијом ослободе обруча. Међутим када се та акција неуспешно завршила и када су Турци заузели Бању онда су Хајдук Вељко и Миленко Стојковић пред Карађорђем за тај пораз окривили Младена Миловановића.34) Карађорђе је био толико љут да га је претукао топузом.35) Било је то кажњавање другог по рангу међу устаницима.

Кобнога дана када су Турци заузели Делиград између 15. и 16. августа 1809. Младен Миловановић је команду поверио неспособном Милоју Петровићу, који је скривио пад Делиграда.36) Стојковић је због тога био толико љут да је на Миловановића насрнуо сабљом, али убедили су га да Карађорђу препусти да пресуди Миловановићу и Милоју Петровићу.37) Након пада Делиграда Младен је направио још једну тешку грешку. Турци су брзо напредовали до Ћуприје и угрожавали су целу Источну Србију.38) Карађорђе је са Миланом Обреновићем кренуо у помоћ Ћуприји, пред коју је стигао 19. августа, али пре тога Младен је Петру Јокићу издао наређење да напусти Ћуприју.39) Карађорђу је било тешко да гледа народ у збеговима и када је стигао Младена Миловановића оптужио га је пред војском.40) Након тога потегао је на Младена пиштољ и пуцао у њега.41) Метак је окрзнуо сабљу и ранио му мошње.42)

Министар одбране и Карађорђев заменик

У новембру 1809. Карађорђе је по захтеву скупштине сменио Младена Миловановића и Милоја Петровића и покушао је да се измири са Стојковићем.43) Међутим и даље се о свему важном договарао са Младеном. Са њим је крајем 1810. осмислио уставну реформу, коју је спровео почетком 1811.44) Младен Миловановић, Михаило Грујовић и Карађорђе осмислили су уставну реформу, по којој су успоставили централну власт на челу са вождом, а та реформа спроведена је на скупштини у јануару 1811.45) Младен Миловановић је 1811. именован за првога српског министра одбране (попечитељ војених дјела Правитељствујушчијег совјета сербског).46) Заједно са Карађорђем припремио је обрачун са опозицијом, тј. са Петром Добрњцем и Миленком Стојковићем. Након обрачуна са њима Карађорђе је и даље имао највише поверења само у Младена, тако да су све важније одлуке потписивали он и Младен.47) Постоје документа из тога периода у којима се Младен потписује као председник Савета, што значи да је уз Карађорђеву сагласност обављао и даље дужност председника владе.48)

Избеглиштво, повратак и смрт

Након пропасти устанка 1813. напустио је Србију заједно са Карађорђем.49) Након Срема спроведен је у Брук на Мури, а одатле је отишао у Русију.50) Настанио се у Бесарабији. Током 1815. отишао је заједно са Јаковом Ненадовићем и Михаилом Чардаклијом у Париз да тражи од царева помоћ за Србе.51)52) Учествовао је заједно са Хаџи-Проданом и Јоргаћем у хетеријском устанку 1821. у Влашкој.53) Након Ипсилантијева бекства и Јоргаћеве смрти Младен је под туђим именом преко Буковине побегао у Сибињ.54) Јавио се кнезу Милошу и најавио да жели да пређе у Србију. Из Сибиња је у новембру 1821. дошао у Банат, али морао је да се крије по ритовима пред аустријским властима.55) У Србију је прешао 10. децембра 1821, а 30. децембра се пред Милошем појавио у Крагујевцу.56) Михаил Герман је из Петрограда укоравао Милоша што трпи Младена и дао му је препоруку да га преда народном суду или га протера.57) Пошто је београдски паша Марашлија тражио да му се преда Младен он је онда отишао код Јована Мићића, са намером да пређе у Црну Гору.58) Међутим према мишљењу Михаила Гавриловића та тврдња да везир тражи Младена је Милошева измишљотина, да га натера да бежи из Србије.59) Једнога дана Мићићеви људи су у мају 1823. у Очкој Гори убили Младена.60)61)

Литература

3)
К. Ненадовић 2 стр 187
4) , 49) , 50) , 51) , 58) , 60)
ЖИ
5)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 88
6) , 7)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 48
8)
ЗН
9) , 10) , 15)
К. Ненадовић 2 стр 188
11)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 66
12)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 73, 74
13)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 113
14)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 138
16)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 161
17)
К. Ненадовић 2 стр 190
18)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 206
19)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 211
20)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 213
21)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 218
22)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 231
23)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 234
24)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 235
25) , 26)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 239
27) , 28)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 240
29)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 246
30)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 246
31) , 32)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 249
33)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 261
34) , 35)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 277
36) , 37) , 38)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 281
39) , 40) , 41) , 42)
Р. Љушић, Карађорђе 1, 2000, стр. 282
43)
Р. Љушић, Карађорђе 2, 2000, стр. 27
44)
Р. Љушић, Карађорђе 2, 2000, стр. 75
45)
Р. Љушић, Карађорђе 2, 2000, стр. 76
46)
Р. Љушић, Карађорђе 2, 2000, стр. 80
47) , 48)
Р. Љушић, Карађорђе 2, 2000, стр. 94
52)
Гавриловић I стр. 301
53) , 54) , 55)
Гавриловић II стр 553
56)
Гавриловић II стр 554
57)
Гавриловић II стр 555
59)
Гавриловић II стр 557
61)
Гавриловић II стр 560
Штампање