Добро дошли на Српску енциклопедију

Петар Добрњац

Петар Тодоровић Добрњац (Добрње, 1771 — Јаши, 18. октобар 1831), војвода из Првога српскога устанка. Истакао се храброшћу и вештином командовања у боју на Иванковцу, када је по први пут била поражена царска турска војска. Успоставио је 1806. српско утврђење у Делиграду и командовао је њиме од 1806. до 1808, а ту је победио 1806. Турке у бици на Делиграду. Због свађе Добрњца и Милоја Петровића изостала је помоћ Стевану Синђелићу у бици на Чегру. Са једном групом старешина ослањао се на Русију надајући се да ће да тако ограничи Карађорђеву власт, али током 1811. Карађорђе га је заједно са Миленком Стојковићем протерао из Србије.

Учешће у устанку

Петар Добрњац родио се као Петар Тодоровић 1771. у селу Добрњу код Петровца на Млави у пожаревачкој нахији.1) Прозван је Добрњац по месту рођења.2) У младости је једно време хајдуковао, а касније је трговао стоком и другим.3) Прикључио се Првом српском устанку чим му је Карађорђе упутио позив са збора у Орашцу.4) Одазвао се Карађорђеву позиву и постао је устанички буљубаша (командант чете, капетан) под командом Миленка Стојковића.5) Први окршај са Турцима Петар Добрњац имао је у околини Добрња, а прву већу битку као устанички командант имао је код Ћуприје на Дубоком потоку.6) Учествовао је у ослобађању Пожаревца од Турака и након тога почео је његов војни успон.7)

Постаје војвода

Након ослобађања Пожаревца Добрњац и Миленко Стојковић су са устаничком војском кренули долином Мораве на југ. Током 1805. Порта је Хафиз-пашу поставила за везира и дала му задатак да дође до Београда и угуши устанак. Карађорђе је онда наредио да се затворе правци према Београду, па су Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Стеван Синђелић са 2.500 устаника заузели положај крај Иванковца и затворили су паши пут десном обалом Мораве.8) Главни правац, којим се очекивало кретање Хафиз-паше запосео је Карађорђе са 5.000 војника.9) Паша је ослучио да крене преко Иванковца, где је шестроструко већом војском напао 18. августа 1805.10) Турци су у почетку успели да заузму истурене шанце, али због доброга командовања устаници су успели да цели дан одбијају нападе. Пошто су Турци знали да ће Карађорђе да дође у помоћ повукли су се у сумрак према Параћину, а када је Карађорђе стигао турска војска се повукла у Ниш.11) По први пут у боју на Иванковцу поражена је турска царска војска.12) До тада су устаници ратовали само са одметничком турском војском. Због ратних заслуга Добрњца Совјет је крајем године Добрњца прогласио за војводу и бимбашу (команданта јединице од 1.000 војника).13)

Битка на Делиграду

На Смедеревској скупштини крајем 1805. усвојен је ратни план, по коме је Миленко Стојковић требао да заузме Кладово и Пореч (Доњи Милановац), а Петар Добрњац је требао да заузме Параћин, Ражањ и Сокобању.14) Почетком 1806. Добрњац је заузео Параћин, Ражањ и Алексинац.15) Није успео да заузме Сокобању, а пошто је очекивао велику турску војску дао је по Карађорђеву предлогу да се изгради устаничко утврђење звано Делиград на пола пута између Ражња и Алексинца на улазу у Ђуниски теснац.16) Када су Турци кренули у нову офанзиву устаничка војска се поделила на два дела, тако да је Карађорђе командовао дринским фронтом, а Добрњац војском на нишком фронту.17) Добрњац је задржао 6.000 устаника у утврђеном Делиграду, а Младен Миловановић и Станоје Главаш командовали су са два крила.18) Шишит паша је 13. и 16. јула кренуо на Делиград са 16.000 војника, али након два пораза повукао се у Ниш, где му је дошао у помоћ скадарски Ибрахим-паша.19) Ибрахим паша је шест седмица нападао Делиград. Добрњац је стално храбрио своју војску, а у једном великом нападу изгубио је доста војске и био тешко рањен у руку.20) Турци су након вишеструких напада покушали са нападима на крила, али ту су их одбили Младен Миловановић и Станоје Главаш.21) Онда је Добрњац 3. септембра 1806. кренуо у контранапад по турском центру и пошто је разбио турске линије, натерао је Турке на повлачење до Алексинца.22) У контраофанзиви Добрњац је заузео главни турски штаб са много топова, муниције и са благајном.23) Победом код Делиграда постао је славан као један од највећих војсковођа и о њему су се почеле певати песме.24)

У Крајини

Учествовао је 1806. у ослобађању Београда држећи положај од Видин капије до Дунава.25) После тога вратио се у Делиграду, у коме је боравио до пролећа 1807. Након тога кренуо је у Тимочку крајину са циљем да помогне Хајдук Вељку и Миленку Стојковићу да се код Видина споје са руском војском.26) Најпре је неуспешно опседао Берковицу у Бугарској, па је након тога отишао у Штубик, да помогне Миленку Стојковићу.27) Пошто је ту турска војска била надмоћнија у помоћ им је дошао Карађорђе, а онда и руска војска. Добрњац се истакао у боју на Малајници јула 1807, где је српско-руска војска победила турску војску.28) Када су Руси 18. августа 1807. склопили примирје са Турцима Добрњац је био разочаран, јер се рат Срба и Турака наставио, али сада без Руса. Од Карађорђа је добио задатак да утврди Велико острво крај Прахова.29) Међутим пошто је био у опасности да буде одсечен пребацио се 3. септембра на десну страну Дунава, али тиме је прекинута и веза устаника са руском војском.30) Добрњац се поново вратио у Делиград.

Напушта устанике пред Битку на Чегру

Почетком марта 1809. обновио се Руско-турски рат, па је и Карађорђе одмах почео да спрема устаничку војску са циљем да заузме Ниш. Очекивало се да положај команданта нишкога фронта повери Петру Добрњцу, али уместо њега за команданта је одређен Милоје Петровић Трнавац.31) Карађорђе је ту одлуку донео под притиском Младена Миловановића.32) Петар Добрњац је био огорчен што је морао да слуша Милојеве заповести, па је због тога све радио безвољно.33) Нетрпељивост Добрњца и Милоја започела је одмах по Милојевом доласку у Делиград, а надменим Милојевим понашањем раздор је постајао израженији.34) Кренули су према Нишу да га опколе, али међу старешинама је владала неслога.35) На ратном саветовању око стратегије освајања Ниша старешине су се поделиле на оне који подржавају Добрњца и оне за Милоја.36) Једни су били да се одмах заузме Ниш, а други су били за чекање. Стеван Синђелић је на најистуренијем положају на Чегру поставио 2.000 Ресаваца, али ту је било и Добрњчеве мешовите војске из свих нахија. Синђелићу се није свиђала мешовитост састава, па је Добрњац на његово инсистирање повукао своју војску са тог положаја.37) Док су се српске старешине колебале да ли да нападну Ниш Турцима је стигло велико појачање. Турци су према Гургусовцу (Књажевцу) послали једну јединицу, па су на тај начин измамили Хајдук Вељка да напусти свој шанац.38) Међутим за Хајдук Вељком је онда дан пред судбоносну битку на Чегру отишао и Добрњац да помогне Хајдук Вељку.39) Добрњац је напустио свој шанац без договора са Милојем и битно је на тај начин ослабио положај српске војске.40) После чегарске трагедије тражио се кривац. Карађорђе је оптуживао Родофиникина, а присташе Младена Миловановића оптуживале су Добрњца да је самовољно напустио положај и отишао у Гургусовац, иако није за тим било потребе.41) Добрњчеве присташе оптуживале су Милоја Петровића као неспособног команданта и Младена Миловановића, јер је извршио притисак да се Милоје постави за команданта.42)

Делиград и одлазак из Србије

Након пораза на Чегру Добрњац се вратио и преузео заповедништво у обрани Делиграда.43) Турци су опседали Делиград огромним снагама и топништвом и даноноћно су се 36 дана одвијале борбе.44) Турцима су стизала нова појачања, а број бранилаца се осипао. Пошто је време радило за Турке Добрњац је сматрао да треба да изврши јуриш и да покуша са пробојем, али о томе је хтео да се посаветује са Карађорђем.45) Младен Миловановић је одредио Милоја Петровића као замену док се Добрњац не врати, али одмах након Добрњчевог одласка Милоје се успаничио и повукао се из Делиграда 15/16. августа 1809. само са мањим бројем топова.46) Након пада Делиграда Добрњац је покупио породицу и одвео је у Панчево.47) Након тога вратио се у Београд, где је потакао руског конзула Родофиникина да побегне из Србије плашећи га Карађорђем.48) Одлазећи из Србије Добрњац је написао Карађорђу да се не мисли враћати док год су Младен Миловановић и Милоје Петровић живи истичући њих као главне кривце велике несреће.49)

Повратак Добрњца и заједничко садејство са Русима

Петар Добрњац је једно време живео у Влашкој. Турци су током 1810. намеравали да сломе српски устанак, али Руси су обећали да ће прећи Дунав. Петар Добрњац је почео да прикупља добровољце и новац по Влашкој.50) Априла 1810. дошао је у Пореч код Миленка Стојковића.51) Руси су саветовали српске старешине да се помире, па је Карађорђе позвао Добрњца у Београд на скупштину одржану маја 1810.52) Добрњац је успео да помири Карађорђа и Миленка, али на рачун Милоја Петровића. Добрњац је на скупштини постављен за команданта источног корпуса са задатком да садејствује са руском војском.53) Међутим пошто му Карађорђе није потпуно веровао тражио је да у преговорима са Русима увек учествује и Вујица Вулићевић.54) Петар Добрњац се предводећи 6.000 устаника 17. јуна 1810. на Великом Острву спојио са руском војском.55) Био је то корпус, који је садејствовао са руском војском. Српско-руска војска је заузела Брзу Паланку и опколили Кладово и Прахово.56) У време жестоких борби у Крајини послао је Карађорђу помоћ од 2.000 устаника пре битке код Варварина.57) Руси и Срби освојили су Кладово 14. септембра, а Прахово и Неготин 19. септембра.58) Руси су хвалили Добрњца као способног команданта.59) У Кладову је Добрњац затекао 21 турски топ.60) Руси су након освајања Кладова град предали Србима и Добрњац је постао старешина града.61)

Протеривање из Србије

Карађорђе је сазвао скупштину на Мали Божић 1811.62) Пошто је знао да се Карађорђу може супроставити око новог уређења власти само уз помоћ Руса Добрњац није хтео да долази на скупштину у Београд без руске војске и става о уређењу Србије.63) Добрњац је обавестио вожда да не може да дође јер мора да сачека руску војску.64) Скупштина, која је заседала од 19. до 25. јануара именовала је Карађорђа за вожда и председника Правитељствујушчег совјета, тј. председника владе, који може да отпушта министре. Петар Добрњац био је именован за министра правде, једног од петорице чланова совјета.65) Добрњац је именован и за великога вилајетског судију. Скупштина је донела одлуку, да се протера онај ко не прихвати место министра.66) Претпостављало се да Добрњац и Миленко Стојковић неће да прихвате положај министра. Добрњац је 10. фебруара 1810. стигао у Београд заједно са руском војском.67) Карађорђе је одмах поставио нове старешине за команданте Кладова и Пореча. Добрњац и Миленко су одбили да као министри постану Карађорђев чиновници.68) Карађорђе је иначе на скупштини оптужио њих двојицу да су на простору од Тимока до Пореча утајивали државне приходе.69) Стојковић и Добрњац протерани су из Србије у Русију и Карађорђе се на тај начин обрачунао са опозицијом.70) Добили су 19. фебруара 1811. рок од 20 дана да напусте Србију.71)

У изгнанству

Настанио се у Крајови у Влашкој, а након Букурештанског мира 1812. преселио се у Бесарабију у Кишњев.72) Од Руса је добио чин потпуковника и пензију од 300 дуката.73)74) У Кишњеву је у закуп узео нека спахијска имања, а бавио се и трговином.75) И након напуштања Србије и даље је био највећи Карађорђев опозиционар.76) Када је Карађорђе 1813. отишао у изгнанство Добрњац је и даље сматрао да је Младен Миловановић један од главних криваца за његово протеривање.77) Успео је да у то увери и Карађорђа толико да је Карађорђе потегао пиштољ на Младена.78) Кнез Милош је 1815. ступио у додир са Добрњцем, па је добио овлаштења да заједно са Протом Матејом Ненадовићем заступа Србе на Бечком конгресу.79) Када је Карађорђе у Петрограду тражио да се регулише његов положај српског вожда тада су Добрњац и Михаило Герман по Милошевом налогу настојали да оцрне Карађорђа код Руса.80) Добрњац је тајно мотрио на Карађорђево кретање, па је први јавио кнезу Милошу о вождовим припремама за повратак у Србију.81)

Последње године

Почетком 1821. Добрњац је учествовао у устанку хетериста у Влашкој.82) Кнез Милош му се тада обратио поручујући му да се не шали главом и не покушава да буну пренесе у Србију.83) Петров брат Стеван Добрњац је 1821. подигао буну против Милоша, па је кнез Милош сматрао да је буна подигнута под утицајем Петра и отада је Милош прекинуо односе са Петром.84) Последње године живота Добрњац је боравио у Јашију лечећи се.85) Умро је 18. октобра 1831. у Јашију.86)

Литература

2) , 3) , 5) , 13) , 24) , 28) , 31) , 33) , 74) , 85) , 86)
ЖИ
4) , 6)
Боривојевић стр 56
7)
Боривојевић стр 57
8)
Боривојевић стр 58,59
9) , 10)
Боривојевић стр 59
11)
Боривојевић стр 60
12)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 111
14) , 15) , 16)
Боривојевић стр 63
17) , 18)
Боривојевић стр 65
19)
Боривојевић стр 66-67
20)
Боривојевић стр 67
21) , 22) , 23)
Боривојевић стр 68
25) , 26)
Боривојевић стр 69
27)
Боривојевић стр 70
29) , 30)
Љушић, Карађорђе 1. стр 200
32)
Боривојевић стр 76
34) , 35) , 36)
Боривојевић стр 77
37)
Боривојевић стр 78
38)
Боривојевић стр 79
39) , 40)
Љушић, Карађорђе 1. стр 271
41)
Боривојевић стр 81
42)
Боривојевић стр 82
43)
Боривојевић стр 83
44)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 280
45) , 46) , 47)
Боривојевић стр 84
48)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 285
49)
Боривојевић стр 86
50)
Боривојевић стр 88
51) , 52) , 53) , 54)
Боривојевић стр 89
55) , 56)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 56
57) , 58) , 59) , 60)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 63
61) , 63)
Боривојевић стр 99
62)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 76
64)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 77
65)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 80
66) , 67) , 68)
Боривојевић стр 105
69)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 85
70)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 90
71)
Боривојевић стр 114
72)
Боривојевић стр 118,119
73)
Боривојевић стр 118
75) , 77) , 78)
Боривојевић стр 121
76)
Боривојевић стр 119
79)
Боривојевић стр 122
80)
Боривојевић стр 124
81)
Боривојевић стр 126
82) , 83) , 84)
Боривојевић стр 128
Штампање