Добро дошли на Српску енциклопедију

Хајдук Вељко, литографија Петра Раносовића

Хајдук Вељко

Хајдук Вељко или Вељко Петровић (Леновац, око 1780 — Неготин, 1. август 1813) је био српски војвода и један од највећих јунака Првог српског устанка.

Младост

Хајдук Вељко Петровић родио се око 1780. у Леновцима у Црној Реци (Црни Тимок) од оца Петра и мајке Петрије. 1)2) Његов отац је стекао доста богатства бавећи се стоком, углавном располажући огромним бројем оваца.3) Турци су га звали Петар Сирењар.4) Вељко је још као дечак био жив и несташан.5) Док је чувао стоку чобани су га због његове окретности увек бирали за чобанбашу.6) Црна Река је у то време била у видинском пашалуку, а Турци су често узлазили из Видина да пљачкају српска села.7) Често су долазили до Петра Сирењара да се госте, отимају и односе.8) Када је Вељко имао око 16 година није више могао да трпи турску неправду, па је у договору са другим чобанима напао Турке и отео им оружје.9) У то време Видином је владао одметнути видински узурпатор Пазваноглу, који је заједно са јаничарима често ратовао против цару верне војске београдскога везира Хаџи Мустафа-паше. Најчешће су се сукобљавали у Црној Реци, а једном приликом Пазваноглуове крџалије су спалиле и попљачкале Леновце и околна села.10)

У хајдуцима

Хајдук Вељко је тада са 16 година оставио родитеље и отишао у Видин, где је једном Турчину чувао овце.11) Са 19 година отишао је у Пожаревац, где је спремао храну једном турском војсковођи. Ту је дуже служио, али када је због прославе Ускрса закаснио да господару спреми вечеру господар му је запретио да ће да га бије, па је побегао.12) Отишао је 1803. у хајдуке код Станоја Главаша.13) Када је дошла зима Главаш га је сместио у селу Дубони код једног јатака, да му тобоже чува овце.14) У том селу оженио се удовицом Маријом, Главашевом рођаком.15) Од Марије је сакривао да је хајдук све док није почео Први српски устанак, када је рекао да су сви постали хајдуци.16)

Први српски устанак

Заједно са Станојем Главашем био је присутан на збору у Орашцу, када су Карађорђа прогласили за вођу. На почетку устанка Хајдук-Вељко је најпре ратовао у хајдучкој чети Станоја Главаша, а онда се у смедеревској нахији придружио Ђуши Вулићевићу, све док Ђуша није погинуо 1805. године.17) Након Ђушине смрти ратовао је под командом Вујиће Вулићевића.18) Ту је предводио једну засебну групу.19) Био је својеглав, па је са том групом опљачкао у Смедереву неке Турке, а када су га Срби звали на суд побегао је у Крајину и једно време се крио, да би се онда предао Карађорђу, који му је све опростио.20) Учествовао је и истицао се у опсади и ослобађању Београда крајем 1806.21)

Ослобађање Црне Реке

На почетку 1807. упорно је молио Савет и Карађорђа да му одобре да дигне устанак у Црној Реци (Црни Тимок).22) Када су му одобрили и дали барјак и поставили га за буљубашу отишао је до манастира Раванице, где је за неколико дана скупио 100 бећара.23) Са својим бећарима прешао је у Црну Реку и дошао у Подгорац, где је у једној кули ухватио бега и узео његово благо, оружје и коња Кушљу, који ће од тада бити Хајдук-Вељков веран пратилац.24) Део новца је поделио бећарима, а део послао Савету.25) По Црној Реци, Бањској и Сврљигу је поставио старешине, а Турци су побегли у Видин и друге вароши.26) Након тога није дигао народ на оружје, него је само регрутовао већи број бећара.27) Када су Турци сазнали да он не располаже великим бројем војника одлучили су да нападну, али Хајдук Вељко их је предухитрио и извео изненадни ноћни напад у коме је не само растерао Турке, него је отада постао највећа опасност за Турке у тим крајевима.28) Да би се обезбедио од турских напада изградио је шанчеве у Вражогрмцу, Зајечару, Грљану и Сумраковцу и држао их са бећарима, а над старешинама је поставио свог брата Милутина Петровића.29) Својим јунаштвом ослободио је Црну Реку.

Својеглави војвода

Хајдук Вељко је 1808. ослободио Сокобању.30) Вељко је под својом управом држао Црну Реку, али највише је боравио у Сокобањи.31) Из Сокобање је са бећарима излетао и на све стране нападао је Турке.32) За време примирја својеглави Хајдук Вељко са својим бећарима је често у пролеће 1808. нарушавао примирје, па је руски представник Родофиникин више пута тражио од Карађорђа да га казни или да му се суди.33) Вожд би позвао Хајдук-Вељка, разговарао са њим и онда га враћао поново у пограничну област. Није хтео да хапси храброг Вељка, који се бранио да у ратно доба не може да носи женску кецељу.34) Руси су се због тога љутили, јер су у преговорима са Турском спречавали турску офанзиву на Србију. Неколико пута Карађорђе га је на руску интервенцију позивао на разговоре.35) Иако су Руси тражили да му се суди Карађорђе би га слао натраг у Црну Реку све му опраштајући због његовог јунаштва.

Пад Сокобање

Хајдук Вељко је почетком 1809. ослободио Криву Паланку, опсео Белоградчик и онда муњевито продро најпре до Гургусовца (Књажевац), па онда до Пирота.36) Пред битку на Чегру у српској устаничкој војсци под командом Милоја Петровића владала је неслога. а постојало је и колебање да ли да се нападне Ниш или не. Док су се српске старешине колебале да ли да нападну Ниш Турцима је стигло велико појачање. Турци су према Гургусовцу (Књажевцу) послали једну јединицу, па су на тај начин измамили Хајдук Вељка да напусти свој шанац и оде да брани Гургусовац.37) Међутим за Хајдук Вељком је онда дан пред судбоносну битку на Чегру отишао и Петар Добрњац да помогне Хајдук Вељку.38) Након тешког пораза на Чегру и Каменици Вељко је отишао да чува Сокобању, која је тада била угрожена од огромне турске војске.39) Ту се неколико недеља налазио у турском обручу.40) Када је коначно дошла друга српска војска под командом Младена Миловановића да их избави Вељко се на свом коњу пробио кроз обруч да би рекао где треба да ударе, са циљем да се здруженом акцијом ослободе обруча.41) Онда се још једном пробио и вратио опкољенима Србима.42) Када је дошло време да се изведе заједнички удар неко је из војске ван обруча неспретно превремено пуцао, па је Хајдук Вељкова војска кренула у напад сматрајући да то чини и друга српска војска.43) Када је та акција окончана неуспехом Хајдук Вељко се онда 19. августа 1809. пробио са својом војском, а Сокобања је пала Турцима у руке.44) Хајдук Вељко је тада био рањен у ногу. За пад Сокобање оптуживао је Младена Миловановића. Уследила је велика турска офанзива, а Вељко је са својим бећарима чинио Турцима велику штету непрестано их узнемиравајући брзим коњичким нападима.45) Крајем 1809. поново је контролисао Сокобању.

Садејство и јунаштва заједно са руском војском

Сукоби Петра Добрњца и Миленка Стојковића са Младеном Миловановићем и Карађорђем све више су доводили до удаљавања Хајдука Вељка од Карађорђа.46) Хајдук Вељка су 1810. позвали у Београд, где су га оптужили на скупштини да је обљубио некакве девојке, да су његови бећари отимали говеда и овце.47) Савет га је осудио на затвор, али га нису одмах затворили.48) Он се обратио својим бећарима, којима је рекао да је сматрао да га зову у Београд, да га питају колико је пута рањен, колико му је људства погинуло и остало сакатих, а они га уместо тога питају колико је девојки пољубио.49) Побегао је са бећарима до Смедерева и онда се запутио у Пореч (Доњи Милановац) Миленку Стојковићу, који га је једва дочекао.50) Руска војска је поново започела операције марта 1810, а онда је прешла Дунав, па је пред њих 18. јуна 1810. изашао Хајдук Вељко.51) Ратовао је заједно са њима цело лето дуж Дунава и Тимока и свуда је на све стране Турцима страх задавао. Руси су га веома поштовали, а за показану храброст одликован је златном колајном.52) Русе је много волео, а једну чету бећара обукао је и наоружао на руски начин и назвао их козацима.53) Када је велика турска војска кренула на Делиград Вељко се придружио једном делу руске војске и провео га Тимоком и преко планина.54) Заузели су Сокобању 3. септембра. 1810, па су се касније удружили са Карађорђевом војском и на Јасици победили турску војску. Неколико дана касније уследила је битка код Варварина, у којој се Хајдук Вељко истицао чудима од јунаштва.55) У тој бици рањен је у леву руку, па више није могао прсте добро скупити или опружити.56) Заједно са Русима борио се 16. новембра 1810. и на Гургусовцу, који су ослободили након дводневне битке.57)

Војвода Неготина

Да учврсти власт Карађорђе је сазвао скупштину, која је држана од 19. до 25. јануара 1811.58) Од опозиционих старешина скупштини нису присуствовали Петар Добрњац и Миленко Стојковић, а Јаков Ненадовић је прешао на вождову страну.59) Пошто Карађорђе није веровао Хајдук Вељку измислио је да су Турци напали Сокобању, па га је послао да је брани.60) У лето 1811. неке војводе су оптужиле Вељка Карађорђу и Младену Миловановићу и успели су да га преместе из Сокобање у Неготин, где је постављен за неготинског војводу на место преминулога Мише Карапанџића.61) Узалуд се бунио на почињену неправду. Пре Доласка у Неготин није имао властитога богатства. Све што би заробио делио би својим бећарима.62) Међутим 1812. закупио је скеле, па је имао приходе од такси и царина и брзо се обогатио, али опет је готово све поделио са својим официрима.63)

Главу дајем, Крајину не дајем

Турци су 1813. припремили велику војску са свих страна. Турци су са 15.000 војника ишли на Неготин, а Хајдук Вељко је укупно располагао са 3.000 војника, од којих је део морао да одвоји и за два друга места.64) Једном приликом је рекао: Главу дајем, Крајину не дајем.65) Прву турску војску дочекао је и разбио јула 1813. код села Буковче, али онда је трећи дан ударила цела турска сила, коју је Вељко дочекао и борио се неописивом храброшћу.66) Док је један део војске тукао и разбијао други делови су настојали да га одсеку од Неготина.67) Сваки дан би излазио из Неготина и ударао на Турке, али Турци су онда изградили шанчеве, утврдили се и почели да се примичу Неготину.68) Турцима су стизала појачања, а Вељку су страдали и били рањавани најбољи борци. Када су се Турци примакли довољно близу Неготина топовима су гађали утврђење. Након некога времена код Срба је настала оскудица у муницији.69) Када му је понестало метала за муницију растопио је све тегове, кандила и кашике.70) Хајдук Вељко је тражио и писао, па онда и претио да му пошаљу муницију и помоћ.71) Муниција је касно стигла, а помоћ није стизала, јер се Младен Миловановић бојао да ће ослабити угрожени Делиград.72) Дању и ноћу ходао би по шанчевима, поправљао их и храбрио борце.73) У недељу 1. августа 1813 (20. јул по старом календару) турски га је тобџија препознао, нациљао и погодио га тако усред плећа, да га је разнесло.74) Причало се да га је издао Настас Армаш из Турске, који је код Вељка био у служби, па када су се посвађали отишао је код Турака и показао је турском тобџији, које је Вељко.75)

Хајдук Вељко и жене

Хајдук Вељко се два пута женио, тачније имао је две жене.76) Са првом женом Маријом живео је лепо док није одбила да служи хајдуке, који су са њим дошли зими из војске.77) Запретио је да ће је отерати ако ту његову такозвану браћу не буде служила као њега.78) Марија је тврдила да док је жив њен рођак Станоје Главаш и Карађорђе да неће моћи да је отера.79) Када је Хајдук Вељко побегао 1809. код Миленка Стојковића у Пореч, тада је Марија остала у Београду.80) Он се тада у Поречу загледао у Чучук-Стану, коју је најпре затражио да служи код њега, али она је код Хајдук Вељка почела да живи као његова жена.81) Када је Марија чула за Чучук-Стану почела је да се спрема да дође у Пореч, али Вељко јој је поручио да ће је бацити у Дунав ако дође.82) Након тога потплатио је владику и Карађорђеве писаре, да се ожени са Станом и тада се оженио по други пут.83) Марији је поклонио кућу и имање. Међутим Вељко није остао веран ни Чучук-Стани, па не само да је навраћао к другим женама, него се навраћао и код прве жене, која му је онда 1812. родила дете.84)

Личност

Вељко је био танак и висок. Имао је смеђу косу, носио је мале бркове. Имао је дугуљасте суве образе, широка уста и дугачак и помало кукаст нос.85) Посебно је волео коња Кушљу и пушку.86)

Литература

1)
М. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, 1888.
2)
Стевановић стр 7
3) , 4) , 5) , 6) , 10) , 11) , 12) , 13) , 14) , 17) , 18) , 19) , 22) , 29) , 31) , 40) , 41) , 42) , 45) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51) , 52) , 60) , 61) , 62) , 63) , 64) , 66) , 67) , 68) , 69) , 71) , 72) , 73) , 76) , 77) , 78) , 79) , 80) , 81) , 82) , 83) , 84)
М. Милићевић
7) , 8) , 9)
Стевановић стр 8
15) , 16)
Стевановић стр 10
20) , 21) , 28)
Стевановић стр 11
23)
Стевановић стр 12
24) , 25)
Стевановић стр 13
26) , 27)
Стевановић стр 14
30) , 32)
Стевановић стр 16
33) , 34)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 227
35)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 228
36)
Љушић, Вожд Карађорђе 1. стр 267
37) , 39)
Стевановић стр 17
38)
Љушић, Карађорђе 1. стр 271
43) , 44)
Стевановић стр 18
46)
Љушић, Карађорђе 2. стр 32
53) , 55) , 56)
Стевановић стр 21
54)
Стевановић стр 22
57)
Стевановић стр 23
58)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 77
59)
Љушић, Вожд Карађорђе 2. стр 78
65)
Стевановић стр 31
70)
Стевановић стр 35
74)
Стевановић стр 36
75)
Стевановић стр 36,37
85) , 86)
група аутора, 2010
Штампање