Садржај
Мирослав Милисављевић
Мирослав Милисављевић или Мирко Милисављевић (Књажевац, 10/22. јун 1868 — Београд, 30. јул 1929), српски генерал.
Истакао се као артиљеријски официр у балканским ратовима и у Првом светском рату. Организовао је и био је управник артиљеријске школе гађања, у којој су артиљеријски официри добро обучени на новонабављеним брзометним топовима. Био је један од вођа Беле руке и председник Великог војног суда, који је судио оптуженима у Солунском процесу.
Војно школовање
Мирослав Милисављевић је рођен 10/22. јуна 1868. године у Књажевцу.1)2) Његов отац Јован био је окружни благајник.3) Имао је сестру и троје браће, а његов брат Светислав Милосављевић био је санитетски генерал.4) У Крагујевцу је завршио шест разреда гимназије и након тога се 1885. уписао на Војну академију.5) Брзо након уписа на Војну академију избио је Српско-бугарски рат, у коме је учествовао као питомац Војне академије.6) Био је ордонанс у 7. пешадијском пуку.7) Нижу школу Војне академије завршио је 1888, када је добио чин потпоручника.8)
Каријера до Балканских ратова
Након завршетка Војне академије био је водник батерије најпре у Дунавском, а онда у Шумадијском артиљеријском пуку.9) Вишу школу Војне академије похађао је од 1892. до 1894.10) Постављен је 1894. за вршиоца дужности команданта батерије при 2. дивизиону Тимочког артиљеријског пука.11) Од 1899. до октобра 1901. био је командант 2. дивизиона Тимочког артиљеријског пука.12) Унапређен је 1901. у чин мајора.13) Од октобра 1901. до октобра 1902. похађао је артиљеријску школу гађања у Царевом селу код Петрограда у Русији.14) Са одличним успехом завршио је најбољу европску школу гађања за артиљеријске официре.15) По повратку из Русије био је на служби у Команди активне војске, а онда је прекомандован за команданта 1. дивизиона Тимочког артиљеријског пука.16) Био је 1903. два месеца инспектор артиљерије при министарству војном.17) Након тога од новембра 1903. био је командант 1. дивизиона Дунавског артиљеријског пука и вршилац дужности комананта Тимочког артиљеријског пука.18) Од 1904. био је референт артиљерије команде Дринске дивизијске области.19) Након тога био је командант дивизиона Моравског артиљеријског пука, а од 1906. до 1907. постављен је за команданта Брдског артиљеријског пука.20) Унапређен је 1907. у чин потпуковника.21) Од 1907. био је инспектор артиљерије при министарству војном.22) Организовао је 1910. артиљеријску школу гађања и био је њен управник и наставник.23) Та школа гађања била је од велике важности за артиљеријске официре, који су се ту упознали са правилном употребом и снагом новонабављених брзометних топова.24) Брзометни топови и српска артиљерија одиграли су велику улогу у балканским ратовима и у Првом светском рату.
Ратови
Учествовао је у Првом балканском рату 1912. као командант нишког градског артиљеријског пука, са којим је учествовао у Кумановској бици и Битољској бици.25) Унапређен је октобра 1912. у чин пуковника.26) Био је командант целе српске тешке артиљерије у опсади Једрена 1913. године.27) У Другом балканском рату 1913. био је командант артиљерије Тимочке дивизије, која је учествовала у борбама крај Видина.28) У Првом светском рату био је начелник артиљерије 1. армије до септембра 1914.29) Након тога све до доласка на Крф био је командант Тимочке дивизије 2. позива.30) На Крфу је постављен за начелника артиљерије Врховне команде и био је задужен за њену реорганизацију.31) На Крфу је јула 1916. унапређен у чин генерала.32)
Бела рука
Од 1911. до 1914. био је ађутант престолонаследника Александра Карађорђевића.33) Припадао је Белој руци, групи официра која је била блиска Александру I Карађорђевићу и која се противила Црној руци.34) У тој групи били су поред њега и Петар Живковић, Јосиф Костић, Павле Јуришић Штурм, Петар Мишић и други.35) Као поуздан човек регента Александра I Карађорђевића био је његов посредник током 1916. приликом покушаја да се помири са Црном руком и Драгутином Димитријевићем Аписом.36) Током 1916. долазило је до унутрашњих сукоба између Црне руке са једне стране и регента и Беле руке са друге стране. Мирко Милосављевић је говорио Слободану Јовановићу да док траје рат између две стране неће доћи до сукоба, али по окончању рата свашта је могуће.37) Био је председник Великог војног суда, који је судио оптуженима члановима Црне руке у Солунском процесу.38) За главне чланове тога суда постављени су главни непријатељи црнорукаца, тако да се унапред могла очекивати смртна пресуда. Одмах након Солунског процеса јула 1917. разболио се и отишао је на лечење у Швајцарску.39)
Послератне дужности
Након Првог светског рата био је почасни краљев ађутант и командант 3. армијске области.40) Као командант 3. армијске области угушио је 1920. арнаутску побуну.41) Од марта 1921. до септембра 1922. био је командант 2. армијске области.42) Два месеца је био на располагању, а онда је постављен за команданта 1. армијске области.43) Унапређен је 1923. у чин армијског генерала.44) Од децембра 1925. био је члан Војног савета, а фебруара 1927. постављен је за команданта Београда.45) Умро је 30. јула 1929. године у Београду.
Домаћа одликовања
Страна одликовања
Литература
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 2, Београд, 1929, стр. 916
- Милић Милићевић и Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.
- Генерал Мирко Милисављевић, Политика, број 7628, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 30. 7. 1929, стр. 7
- Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
- David MacKenzie, Apis: The congenial conspirator, East European Monographs, Boulder, 1989.
- Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Просвета, Београд, 1966.
Miroslav Milisavljevic