Кумановска битка

Кумановска битка је била прва велика битка Првог балканског рата између српске и турске војске 23. и 24. октобра 1912. код Куманова. Великом српском победом у Кумановској бици започело је ослобађање Старе Србије и Македоније од турске власти. Након победе у Кумановској бици српска војска је ушла у Куманово и дан након тога у Скопље, као стару престоницу Душановог царства. Српска војска је показала високи морални и борбене квалитет и велико пожртвовање, да би ослободила своје становништво вишевековног турског ропства. Битка је означила почетак краја турске владавине на Балкану.

Ратни планови

Црна Гора је Турској објавила рат 8. октобра 1912, Србија и Бугарска су објавиле рат 17. октобра, а Грчка 19. октобра.1) Основна идеја српског ратног плана на почетку Првог балканског рата била је да са српске три армије наметне одлучујућу битку турској Вардарској армији на простору Скопље-Штип-Велес.2) Претпоставка српског ратног плана била је да ће се турска војска концентрисати на Овчем пољу.3) Српска 1. армија под командом престолонаследника Александра I Карађорђевића и начелника штаба Петра Бојовића располагала је са пет пешадијских и једном коњичком дивизијом са укупно 131.918 војника и 154 топа. Била је груписана у врањском Поморављу и требала је да изведе главни фронтални удар против турске војске наступајући преко Куманова према Овчем пољу.4) Српска 3. армија са 72.792 војника и 96 топова под командом Божидар Јанковића требала је да ослободи Косово и да након тога са главнином снага преко Скопске Црне горе пређе у рејон Куманова и Скопља и да напада лево крило турске Вардарске армије.5) Српска 2. армија под командом Степе Степановића у свом саставу је имала једну српску и бугарску 7. дивизију у укупном саставу од 73.638 војника и 156 топова.6) Требала је да наступа криворечким и брегалничким правцем и да обухвата десно крило турске Вардарске армије.7) Према српској војсци била је распоређена турска Вардарска армија под командом Зеки-паше са око 65.000 војника и 172 топа. Зеки паша је одлучио да изађе у сусрет српске војске и да наметне битку код Куманова, само са српском 1. армијом, пре него што се споје три српске армије.8)

Распоред снага пред битку

Српска 1. армија је 20. октобра прешла српско-турску границу и лако је потисла турске снаге.9) До 22. октобра 1912. прешла је кроз теснац између Скопске Црне горе и Козјака и запосела је линију Табановце-Четирце-Младо Негоричане, северно од Куманова.10) За то време 3. армија је 22. октобра ослободила Приштину.11) У саставу 2. армије налазила се Тимочка дивизија 1. позива, која је 21. октобра заузела Страцин и спремала се за наступање према Кратову.12) Зеки-паша се са својом војском извео марш преко Овчјег поља према Куманову и неопажено прикупио војску у долини Пчиње.13) Српска Врховна команда на челу са Радомиром Путником није располагала са информацијама о турској војсци, па су пред битку 22. октобра увече још увек сматрали да се главнина турских снага налази на Овчем пољу, на коме су очекивали одлучујућу битку.14) Пред Кумановску битку 1. армија је имала три пешадијске дивизије у првом ешалону (Моравска 1. позива, Дринска 1. позива и Дунавска 1. позива) и две дивизије у другом ешалону (Дунавска 2. позива и Тимочка 2. позива).15) На десном крилу код Табановаца била је распоређена Моравска дивизија 1. позива под командом Илије Гојковића, у центру на Никуљанском вису била је Дринска дивизија 1. позива под командом Павла Јуришића Штурма и на левом крилу код Младог Нагоричана Дунавска дивизија 1. позива под командом Милоша Божановића.16) Коњичка дивизија под командом Арсена Карађорђевића налазила се 22/23. октобра иза Младог Нагоричана.17) Дунавска дивизија 1. позива је на левом крилу истурена доста унапред.18) Турски 7. корпус је још 20. октобра запосео положаје северно од Куманова на линији Режанско брдо-Црно поље-Зебрњак.19) У саставу 7. корпуса биле у Скопска редифска дивизија на десном крилу и 19. низамска дивизија на левом крилу корпуса.20) Коњичка дивизија је штитила десно крило 7. корпуса.21) Турски 5. и 6. корпус извршили су марш 21 и 22. октобра, па се пред битку нашли близу Куманова. У саставу 6. корпуса биле су 17. низамска дивизија, која се налазила на десној обали Пчиње у рејону Шупљег камена, и Битољска редифска дивизија, која се налазила код села Орашца.22) У саставу 5. корпуса биле су 13. низамска дивизија, која се налазила у рејону Новосељана и Мургаша, и Штипска редифска дивизија, која се налазила код Кутлиберга.23) За разлику од српске Врховне команде, Зеки паша је располагао доста тачнијим подацима о распореду српске војске.24)

Први дан битке 23. октобра

Битка на левом крилу

Током ноћи 22/23. октобра турски 6. корпус је прелазио преко Пчиње према положајима Дунавске дивизије 1. позива на Младим Нагоричанима.25) Битољска редифска дивизија је напредовала преко Средњег рида западно од Зебрњака, а 17. низамска дивизија је наступала са циљем да заузме Зебрњак и слатинске положаје.26) Пошто је 23. октобра ујутро била киша и магла, то је отежавало извиђање, па су Арсен Карађорђевић и четници криво проценили да се ради о повлачењу турске коморе и војске разбијене код Страцина у сукобу са 2. армијом.27)28) Део српских снага је изашао у сусрет турске војске у наступању, па је око 9 сати дошло до жестоких борби, којима је започела Кумановска битка.29) Због погрешне процене о турским снагама мање српске јединице су дочекане жестоком унакрсном ватром и принуђене су на повлачење.30) Потпуно је разбијен 2. батаљон 18. пука, па је мајор Душан Глишић самоиницијативно прискочио у помоћ са 4. батаљоном 7. пука, али и они су натерани на неуредно повлачење.31) Лево крило Дунавске дивизије 1. позива нашло се у кризи због растројства два батаљона, јер је на том крилу остао још само један батаљон.32) Иако је имао на располагању две дивизије против само једног батаљона, Зеки паша није искористио прилику, јер је сматрао да се ту налазе јаче српске снаге.33) Због тога је обуставио наступање, да би сачекао долазак Штипске редифске дивизије.34) Тај застој омогућио је Дунавској дивизији 1. позива да се консолидује прегруписањем снага.35) Када су делови Штипске редифске дивизије покушали су да обухватом угрозе четнички одред војводе Вука на Стртевици, тада су им у помоћ стигла два батаљона 7. пука, која су успела да натерају на повлачење турску војску према Пчињи.36) Међутим у том сукобу погинуо је потпуковник Александар Глишић. Спречен је обухват левог крила Дунавске дивизије. Током те битке Коњичка дивизија је пасивно стајала.37) На десном крилу Дунавске дивизије, тј. на фронту, који је бранио 9. пук, успели су да артиљеријом неутралишу турску артиљерију на Зебрњаку и да зауставе наступање Битољске редифске дивизије на око 500 метара испред својих положаја.38)

Битка на десном крилу

Моравска дивизија 1. позива под командом Илије Гојковића налазила се на српском десном крилу на линији Мокро поље-Ваксинце-Четирце.39) Турски 7. корпус започео је напад око подне, да би олакшао дејство на турском десном крилу.40) Турски напад се споро развијао, па је мајор Милан Маринковић самоиницијативно око 16 сати кренуо у противнапад са својим батаљоном, са циљем да олакша ситуацију Дунавској дивизији.41) У жестоком сукобу турска војска је одбачена на другу страну Којнарске реке, а у бици је погинуо мајор Маринковић.42)

Пасивност осталих дивизија

Слаба организација извиђачке и обавештајне службе допринела је да команда 1. армије нема правовремене информације и да су дивизије другог ешалона биле пасивне, док се Дунавска дивизија једва одржавала на положајима.43) Дринска дивизија 1. позива цели дан је била пасивна.44) Пасивне су биле и дивизије другог ешалона (Тимочка дивизија 2. позива и Дунавска дивизија 2. позива).45) Од пет дивизија 1. армије први дан битке само су две дивизије одбиле напад 3 турска корпуса.46) Дунавска дивизија 1. позива је поднела највећи терет првог дана битке, па је из строја било избачено око 2.000 војника.47) Команда 1. армије ни након целог дана није била свесна да се 1. армија сукобила са главнином турских снага.48) Још увек су сматрали да их главнина турских снага чека на Овче пољу. Мислили су да су се сукобили са слабијим непријатељским снагама, па су за следећи дан наредили да се заузме Куманово и да даље напредују.49) Тек иза поноћи стигао им је извештај Дунавске дивизије 1. позива, која је јављала да због губитака не може следећи дан да крене у напад.50) Зеки паша је са друге стране проценио да се први дан битке окончао у корист турске војске, па је за 24. октобар наредио да се настави са нападом до победе.51)

Други дан битке 24. октобра

Битка на левом крилу

Око 5:30 започела је артиљеријска паљба на положаје Дунавске дивизије 1. позива.52) Зеки-паша је очекивао да ће Дунавска дивизија због великих губитака и преморености бити разбијена у нападу 5. корпуса и делова 6. корпуса.53) Штипска редифска дивизија је наступала левом обалом Пчиње са циљем да обухвати лево крило, али крај Стртевице зауставио их је Дунавски коњички пук.54) Међутим и даље је лево крило Дунавске дивизије било у веома тешкој ситуацији, јер су Стртевицу са неколико српских чета нападале велике снаге 5. корпуса.55) Када је Дринска дивизија 1. позива продрла према Зебрњаку ослабио је тај притисак.56) Све до 10 сати 17. низамска дивизија је вршила велики притисак на центар и лево крило Дунавске дивизије.57) Криза левог крила је преброђена око 10 сати, када је у помоћ почела пристизати Дунавска дивизија 2. позива.58) Коњичка дивизија је после 10 сати прешла на другу обалу Пчиње.

Заузимање Зебрњака

Вест да је српска 3. армија заузела Приштину довео је до осипања Скопске редифске дивизије, у којој је било много војника мобилисаних на Косову.59) Након тога редифи (резервисти) 19. низамске дивизије почели су да дезертирају, а онда је и део редифа Битољске редифске дивизије напустио своје јединице.60)} Турци су једва успели да зауставе осипање јединица, али створило се 3 километра празнине између Скопске и Битољске редифске дивизије.61) Дринска дивизија 1. позива је ујутро кренула у наступање са Никуљанског виса у смеру Зебрњака и Бизли.62) Били су захваћени и успорени јаком турском артиљеријском ватром, али доласком српских батерија на косу код Мрамора ситуација се изменила.63) Око 11 сати заузели су турске положаје испред Зебрњака.64) Турска пешадија Битољске редифске дивизије почела је да се повлачи према Тромеђи.65) Након пробијања турског фронта 5. пук је кренуо према Тромеђи и почео је да угрожава Зебрњак са запада.66) На Зебрњак је онда убачен елитни турски 6. стрељачки пук, који је 5. дринском пуку нанео доста губитака и успорио му напредовање.67) Онда је српска артиљерија прецизном и снажном ватром засула турске положаје на Зебрњаку и ућуткала је турску артиљерију.68) На тај начин припремљен је напад на Зебрњак, кључ турског одбрамбеног система.69) Напад је изведен целим борбеним поретком, тако да су пукови наступали у извијуганим стрељачким стројевима.70) Турски 6. стрељачки пук се повукао, па је око 13 сати Дринска дивизија 1. позива овладала Зебрњаком.71) Турски фронт је био пробијен, па је почело опште турско повлачење.72) Око 15:30 првре српске јединице ушле су у Куманово.73)

Остаци спомен обележја Зебрњак на месту, где се одиграла Кумановска битка

Расуло турске војске

Паника је захватила турску војску, па је кренула у паничан бег иза себе остављајући муницију, топове, болничке шаторе и све врсте ратног материјала.74) Турска војска је након пораза била у таквом стању, да је Зеки паша јављао да у два корпуса може да сакупи само 10.000 војника.75) Српска војска није због опреза кренула у потеру за потученим непријатељем.76) Српска војска ослободила је Скопље 26. октобра. Вардарска армија је имала 1.200 погинулих, 3.000 рањених и 2.000 заробљених војника.77) Турска војска изгубила је и 98 топова. Српска војска имала је 687 погинулих, 3.280 рањених и 597 несталих војника.78) У Кумановској бици постигнута је једна од највећих и најпресуднијих победа у Првом балканском рату. Српска војска је показала високи морални и борбене квалитет и велико пожртвовање, да би ослободила своје становништво вишевековног турског ропства. Кумановска битка подигла је углед Србије и показала перспективу за коначну српску победу.

Литература

  • Борислав Ратковић, Митар Ђуришић и Саво Скоко: Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912-1913, БИГЗ, Београд, 1972.
  • Саво Скоко: Војвода Радомир Путник, БИГЗ, Београд, 1985.
1) , 2) , 3)
С. Скоко, 1985, стр. 244
4) , 6) , 7)
С. Скоко, 1985, стр. 246
5)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 50
8)
С. Скоко, 1985, стр. 248
9)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 65
10) , 16) , 17) , 18)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 66
11)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 62
12)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 67
13) , 19) , 20) , 21) , 22) , 23) , 24)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 68
14)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 68, 69
15)
С. Скоко, 1985, стр. 270
25) , 26)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 70
27)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 71
28) , 29) , 30)
С. Скоко, 1985, стр. 272
31)
С. Скоко, 1985, стр. 273
32) , 33)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 72
34) , 35) , 36)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 73
37) , 38)
С. Скоко, 1985, стр. 275
39) , 40) , 41) , 42) , 44) , 45)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 74
43)
С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 276
46) , 47) , 48) , 49) , 50) , 51)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 76
52) , 54) , 55) , 56) , 57) , 58)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 78
53)
С. Скоко, 1985, стр. 279
59) , 60) , 61) , 62) , 63)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 79
64) , 67) , 68) , 69) , 70)
С. Скоко, 1985, стр. 281
65) , 66) , 71) , 72) , 73) , 78)
Б. Ратковић, М. Ђуришић и С. Скоко, 1972, стр. 80
74)
С. Скоко, 1985, стр. 282
75) , 76)
С. Скоко, 1985, стр. 283
77)
С. Скоко, 1985, стр. 285
Штампање