Корисничке алатке

Алатке сајта


илија_гојковић

Илија Гојковић

Илија
Гојковић
илија_гојковић.jpg
Рођење:
24. јул 1854.
Дреновац,
Кнежевина Србија

Смрт:
16. фебруар 1917.
Сицилија,
Краљевина Италија

Илија Гојковић (Дреновац, 24. јул или јануар 1854 — близу Сицилије, 16. фебруар 1917), српски генерал и министар одбране Краљевине Србије.

Административне функције у војсци

Илија Гојковић је рођен 12/24. јануара1) или 12/24. јула2) 1854. године у Дреновцу у параћинском срезу. Основну школу завршио је у Сикирици, а два разреда гимназије завршио је у Крушевцу.3) У редовну војску ступио је 1870.4) Није похађао војну школу.5) У почетку је углавном био писар у различитим јединицама, па је најпре био четни, па батаљонски писар, затим пуковски писар, а од 1875. писар управе крагујевачког гарнизона.6) Од 1875. до 1876. пола године је командовао као четни наредник, али брзо се вратио на административне послове.7) Унапређен је 1876. у чин потпоручника.8) У Првом српско-турском рату учествовао је као водник.9) Новембра 1876. унапређен је у поручника.10) Био је од краја 1876. једно време наставник у Пожаревачкој окружној војсци, а онда и ађутант.11) Постављен је септембра 1877. за команданта батаљона у пожаревачкој војсци.12) Учествовао је у Другом српско-турском рату.13)

Пуковник

Од октобра 1879. био је командир чете у стајаћој војсци, а од 1883. био је ађутант Пожаревачке окружне команде.14) Од 1884. био је командир чете 4. батаљона у Дринском пешадијском пуку, са којим је 1885. учествовао у Српско-бугарском рату.15) Унапређен је 1887. у капетана 1. класе.16) Постављен је маја 1888. за вршиоца дужности команданта 1. гардијског батаљона.17) Унапређен је 1889. у чин мајора.18) Био је командант батаљона у различитим јединицама од 1889. до 1896.19) У чин потпуковника унапређен је 1893.20) Био је од 1896. до 1899. командант најпре 5. пешадијског пука, а онда 8. пешадијског пука.21) Унапређен је 1899. у чин пуковника.22) Неколико месеци током 1899. био је командант 1. пешадијске бригаде 1. позива Дринске дивизијске области.23)

Министар одбране

Од 1899. до октобра 1901. био је начелник Економског оделења министарства војног (министарства одбране).24) Након тога био је начелник контролног оделења, али као политички непоуздан смењен је и пензионисан 31. децембра 1901.25) Након Мајског преврата враћен је 1903. у активну службу.26) Постављен је 1903. за команданта Дунавске пешадијске бригаде.27) На том положају истакао се, па је без војне школе био 1904. постављен за команданта Дунавске дивизијске области.28) Од 1904. до 1910. био је командант Дунавске дивизијске области.29) Био је министар одбране у влади Николе Пашића од 4/17. марта 1910. до 24. фебруара/9. марта 1911.30) Као министар одбране ангажовао се да се уведе дужност граничних официра.31) Помагао је и рад анкетног одбора, који је био надлежан да се утврде неправилности приликом набавки војне опреме из иностранства.32) Када је Михаило Рашић ослобођен одговорности, тада је Илија Гојковић тражио ревизију процеса, али Стојан Протић је био против тога.33) Када је опозиција оптужила Илију Гојковића због накнадног тражења одобрења за ванредни утрошени кредит, владини посланици га нису штитили у скупштини, иако је влада и раније поступала на сличан начин.34) Иако га нису подржали приликом расправе о његовим грешкама, радикали су га подржали приликом гласања, али Гојковић је свеједно поднио оставку.35) Радило се о ванредном кредиту за додатне трошкове ради брже испоруке најбољих брзометник Крупових брдских топова.36)

Балкански ратови

Од септембра 1911. до септембра 1912. био је на дужности команданта Моравске дивизијске области.37) Пред почетак Првог балканског рата постављен је за команданта Моравске дивизије 1. позива, са којом је октобра 1912. учествовао у Кумановској бици.38) Моравска дивизија 1. позива је у Кумановској бици учествовала на српском десном крилу.39) Након Кумановске битке унапређен је 2. новембра 1912. у чин генерала.40) Учествовао је и у Прилепској бици41) и у Битољској бици. Са Моравском дивизијом 1. позива учествовао је 1913. и у Брегалничкој бици у саставу 3. армије.42) Први дан битке стигао је са својом дивизијом да ојача оба угрожена крила Дринске дивизије 1. позива.43) Командовао је левим крилом 3. армије, које су другог дана битке четири бугарска пука довели у критичан положај, али долазак помоћи омогућио и је да задрже положаје.44)

Први светски рат

Од августа 1913. до јула 1914. био је командант моравске дивизијске области.45) На почетку Првог светског рата преузео је команду над Моравском дивизијом 1. позива, која је била у саставу 2. армије.46) У Церској бици командовао је Моравском дивизијом 1. позива, која је заједно са Комбинованом дивизијом чинила Церску ударну групу, коју је формирао Степа Степановић.47) Моравска дивизија је усиљеним маршем од Коцељева напредовала гребеном Иверка према Обрежу у леви бок аустријских снага у долини Јадра.48) Церска ударна група је 19. августа 1914. након заузимања врха Косанина града сломила аустријску 5. армију. Гојковић је фебруара 1915. био постављен за команданта Ужичке војске.49) Пред почетак тројне инвазије на Србију октобра 1915. командовао је Тимочком војском у чијем саставу је било 39.808 војника и која је била распоређена од Миџора до ушћа Тимока.50) Са Тимочком војском учествовао је у јесен 1915. у борбама против Бугара, спречавајући њихов продор кроз Качаничку клисуру на Косово.51) Омогућио је на тај начин повлачење српске војске кроз Албанију и Црну Гору до Крфа.52) Када су стигли на Крф због болести је отишао на опоравак у Француску.53) Приликом повратка из Француске непријатељска подморница им је 16. фебруара 1917. крај обала Сицилије торпедовала брод.54) Када је прешао у чамац за спасавање, командант подморнице је тражио да се предају.55) Одбио је предају и потегао је свој пиштољ, али покосили су га митраљеским рафалом.56)

Литература

  • Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, стр. 748
  • Слободан Ђукић, Страни утицаји на развој српске војне доктрине 1878-1918 године, докторска дисертација, Београд, 2013.
  • Милић Милићевић и Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.
  • Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.
  • Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, БИГЗ, Београд, 1985.
  • С. Скоко, П. Опачић, Војвода Степа у ратовима Србије 1876—1918, БИГЗ, Београд, 1981.

Ilija Gojkovic

1)
„НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, стр. 748
2) , 3) , 5) , 10) , 18) , 20)
М. Милићевић, Љ. Поповић, 2003, стр. 74
4) , 8) , 9) , 13) , 16) , 22) , 29)
НА
6)
М. Милићевић, Љ. Поповић, 2003, стр. 74, 76
7) , 11) , 12) , 14) , 15) , 17) , 19) , 21) , 23) , 24) , 25) , 26) , 27) , 28) , 30)
М. Милићевић, Љ. Поповић, 2003, стр. 76
31) , 32) , 33)
Велимир. Ј. Иветић, 2013, стр. 546
34)
Велимир. Ј. Иветић, 2013, стр. 219
35)
Велимир. Ј. Иветић, 2013, стр. 219, 220
36)
Велимир. Ј. Иветић, 2013, стр. 229
37) , 38) , 41) , 42) , 45) , 46) , 49) , 52) , 53) , 54) , 55) , 56)
М. Милићевић, Љ. Поповић, 2003, стр. 77
39)
С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 275
40)
С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 285
43)
С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 354
44)
С. Скоко, Путник 1, 1985, стр. 356
47) , 48)
С. Скоко, П. Опачић, 1981, стр. 328
50)
С. Скоко, П. Опачић, 1981, стр. 236
51)
С. Скоко, П. Опачић, 1981, стр. 276-277
илија_гојковић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/06 22:24