Корисничке алатке

Алатке сајта


стојан_протић

Стојан Протић

Стојан
Протић
стојан_протић.jpg
Рођење:
28. јануар 1857.
Крушевац,
Кнежевина Србија

Смрт:
28. октобар 1923.
Београд,
Краљевина СХС

Познат као:
политичар

Стојан Протић (Крушевац, 16/28. јануар 1857 — Београд, 28. октобар 1923), српски политичар, државник, публициста.

Биографија

Стојан Протић потиче из релативно скромне занатлијске породице.1) Отац му је био родом из Варварина, биран је за кмета крушевачке општине, али је био сиромашан.2)

Нижу гимназију је учио у Крушевцу, а вишу у Крагујевцу.3) Завршио је Историјско-филолошки одсек Велике школе у Београду.4) На Великој школи се веома истакао, а један од професора му је био Стојан Новаковић.5)

Након завршених студија, кратко време је радио као судски практикант у Првостепеном суду у Шапцу,6) а затим је био суплент у гимназији у Свилајнцу.7) У државној служби га нису добро третирали. Био се пријавио за полагање професорског испита, али му није дозвољено да га полаже. Када му је Милоје Барјактаревић понудио посао,8) захвалио се на државној служби и посветио се новинарском позиву.9) Заједно са Пером Тодоровићем је радио у „Самоуправи”, партијском листу Радикалне странке. У том периоду је објавио књигу Македонија и Македонци (1880), која је важила за један од најбоље документованих списа о Македонији. Када је Пера Тодоровић иступио,10) на позив Николе Пашића 1881. именован је за уредника „Самоуправе”. У странци је у наредне две године веома брзо напредовао, од заменика члана Главног одбора странке, до његовог члана и на тој функцији је остао наредних 40 година.11)

Због страначког рада је био хапшен и осуђиван. За време Тимочке буне 1883. налазио се у затвору.12) Године 1884. покренуо је лист „Одјек”,13) у коме се истакао као оштар и упоран политичар, а главна тема му је била промена устава.14) Тада, посебно за време Зајечарске буне је живео веома сиромашно.15) Године 1887. по Кривичном законику Србије осуђен је на 4 године робије, због мржње према влади и због вређања председника Народне скупштине. Извршење казне је избегао побегавши из Београда и сачекавши да истекне да пресуда застари.16) Године 1887. постао је народни посланик, а 1888. био је секретар Великог уставотворног одбора за израду Радикалског устава из 1888. године и његов известилац, за изучавање уставног пројекта.17)

После тога је стално биран за народног посланика.18) После абдикације краља Милана 1889. постао је секретар Министарства унутрашњих дела.19) После државног удара 1893. изабран је за привременог управитеља20) београдске вароши. На том положају је показао велику самовољу, због чега је премештен у пореску службу, где је показао велики таленат. Међутим, 1894. отпуштен је из државне службе. Те године је покренуо часопис „Дело”, који је уређивао до краја те године. Затим је 1897. постављен по трећи пут за председника пореске управе, па је поново отпуштен. Током истраге због Ивањданског атентата (1899), атентатор је осуђен на смрт и стрељан, док су многи радикалски прваци, без ваљаних доказа, окривљени за велеиздају и осуђени су на затворске казне у трајању од 5 до 20 година. У групи осуђених су били Стојан Протић, Коста Таушановић и Никола Пашић, који је на инсистирања Русије помилован на дан изрицања пресуде. Стојан Протић је осуђен на 20 година, али је наредне године помилован и постављен за библиотекара Народне библиотеке.21)

Године 1901. постао је члан Самосталне монополске управе.22) Исте године је изабран за народног посланика Смедеревског округа.23) После Мајског преврата 1903. постао је члан владе. Три пута је биран за министра унутрашњих дела: 29. мај 1903 — 16. мај 1905, 17. април 1906 — 30. мај 1907. и 30. август 1912 — 22. новембар 1914. и једном је биран и за заступника министра унутрашњих дела 12. септембар 1910 — 25. јун 1911.24) Године 1907. био је и државни саветник. Као министар унутрашњих дела, важио је за енергичног човека.25).

После Лазара Пачуа је важио за најбољег познаваоца финансија, што је показао у два мандата као министар финансија.26) У првом мандату 11. фебруар 1909 — 8. мај 1912. водио је ресор финансија Србије, у време царинског рата Аустроугарске. Царински рат је започео још 1906. тиме што је Аустроугарска затворила своје границе за извоз српске стоке. Исту забрану је издејствовала и на граници између Србије и Босне и Херцеговине, која се се налазила под њеним протекторатом, мада је још увек била у саставу Отоманског царства. Године 1909. у Србији је дошло до финансијске кризе, која се манифестовала оскудицом новца на домаћем тржишту, наглим повлачењем штедње и недисциплином финансијских обвезника. Очекивала се и општа инвазија Аустроугарске. У време царинског рата, на функцијама министара финансија налазили су се најпре Лазар Пачу, који је одмах по почетку блокаде започео са отварањем српске привреде према другим тржиштима, као што су Белгија, Немачка, Француска и Египат.27)

Када је у Стојан Протић постао министар финансија, у време финансијске кризе, емитовани су ванредни контигенти сребрних новчаница у висини од 10% масе новца у оптицају, Народна банка је одобравала кредите из фонда за есконтовање државних бонова, а пуштено је у оптицај и 27.000 наполеон динара да би се сузбио сиви курс злата. Како би се спречиле неповољне пословне понуде, одбио је продужавање уговора склопљеног 1908. године са Аустроугарском. Тражио је потврду уговора у Бечу и Пешти. Одбио је и економске компензације Србији како би прихватила анекс трговинског уговора са Аустроугарском. Аустроугарској је отказао све концесије у Србији, укључујући и пловидбену, а Лазара Пачуа је без знања владе послао на преговоре око зајма у Паризу са отоманском банком. Све ове мере су оснажиле српску привреду.28) Аустроугарска је реаговала тако што је новембра 1910. потписала нови уговор са Србијом, а Царински рат је завршен 1911. након дугих и тешких преговора.29)

Заједно са Николом Пашићем је писао одговор на аустроугарски ултиматум 1914.30) Други мандат министра финансија 10. јун 1917 — 20. децембар 1918. имао је током задње године Првог светског рата, а 3. новембар — 7/20. децембра 1918. биран је за заступника министра унутрашњих дела. У то време су се решавала питања о формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Залагао се против федерализма и централизма, а за регионалну самоуправу. Међутим, његови напори да уреди односе између Срба и Хрвата нису наишли на подршку његових партијских другова, пре свега Николе Пашића. Све до 1919, када је Пашић потписао Женевску декларацију, коју је српска влада одбила, били су пријатељи, а онда су се разишли после четрдесет година заједничког партијског рада.31)

Како би ослабио Радикалну странку, у периоду 20. децембар 1918 — 16. август 1919. регент Александар га је поставио за председника прве владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а 19. фебруар — 17. мај 1920. поново је биран за председника владе.32) Због увређеног Николе Пашића који је као први човек странке, то место очекивао за себе, док је прихватање дужности Стојана Протића, схватио као издају, као и због нацрта устава (1920) у коме је Стојан Протић предвидео образовање самоуправних области, дошло је до сукоба и Стојан Протић је тада морао да напусти Радикалну странку, чиме се практично завршила његова политичка каријера.33)

Протић је основао странку Независни радикали и покренуо лист „Радикали”, у коме је бранио своје ставове о уставу, али је борећи се против Пашића изгубио утицај.34)35) Пензионисан је 10. октобра 1921.36) Године 1923. покушао је да се кандидује као независни кандидат за народног посланика у Крушевачком округу, али нису га изабрали и остао је без мандата исто као37) и све његове страначке присталице.38) Од тада се бавио писањем оштрих полемика у „Радикалу” и припремањем политичких публикација.39) Посебно је желео да напише политичку историју Србије од Ивандањског устанака.

Због нарушеног здравља40) умро је 28. октобра 1923. године у Београду.41) Сахрањен је два дана касније на Новом гробљу у Београду.

Породица

Имао је сина Милана Протића, који је био гувернерер Народне банке и ћерку Милицу (Мицу), удату за словеначког лекара др Копшу.42)

Дела

Објавио велики број радова из историје и дневне политике. Политичке полемике је објављивао у „Самоуправи”, „Одјеку” и „Радикалу”. Од посебних политичких списа најважнији су:43)

  • „О Македонији и Македонцима“ (1888)
  • „Албански проблем“ (1913)
  • „Србија и Аустроугарска“ (1913)
  • „Србија и Бугарска у Балканском рату“, под псеудонимом Балканикус (1913)
  • „Данашња Бугарска и њене претензије“, „Веритас“ (1915)
  • „Хрватске прилике и јединство Срба и Хрвата“ (1911)
  • „Тајна конвенција између Србије и Аустроугарске“ (1919)
  • „Одломци из устава и нараодне борбе у Србији“ (1911—1912)
  • „Одјекови листићи“ (1898)
  • „Неколико мисли о новом уставу“ (1919)
  • „Прва година новог устава у Србији“ (1890)

Ордење

Добитник је између осталих и следећих ордена:44)

  • Легија части другог степена
  • Бугарска лента за грађанске заслуге
  • Лента Карађорђеве звезде другог степена
  • Грчки орден Светог Спаса
  • Лента Фрање Јосифа Првог
  • Шпански орден Изабеле Католичке
  • Орден Белог орла свих степена
  • Лента Светог Саве првог степена
  • Италијански орден Виториа Емануела
  • Лента Свете Ане
  • Споменица из 1912. и 1913. године
  • Споменица приликом избора кнеза Петра Карађорђевића за краља Србије

Литература


Stojan Protic

1) , 4) , 7) , 11) , 16) , 31)
Весна Матић, 2011, стр. 150
2) , 5) , 6) , 8) , 10) , 13) , 15) , 18)
Политика, 29. 10. 1923, стр. 1
3) , 9) , 12) , 14) , 17) , 19) , 20) , 21) , 23) , 25) , 30) , 35) , 36) , 38)
Реља Поповић, 1928, стр. 719
22) , 24) , 26) , 27) , 32)
Весна Матић, 2011, стр. 152
28)
Весна Матић, 2011, стр. 154
29) , 33) , 37) , 40)
Весна Матић, 2011, стр. 156
34)
Олга Поповић-Обрадовић, 2008, стр. 20
39) , 43)
Реља Поповић, 1928, стр. 720
41) , 42)
Политика, 29. 10. 1923, стр. 2
44)
Политика, 31. 10. 1923, стр. 1
стојан_протић.txt · Последњи пут мењано: 2023/09/11 23:48